Hvala. Prava i obaveze narodnih poslanika predviđenih Poslovnikom važe za sve podjednako i tu ne postoje zamenice poput mi, vi, svi smo tu mi. Prema tome, ja ću da uradim sve što je u mojoj moći i to se odnosi na svakog narodnog poslanika pojedinačno, bez obzira na kom mestu u ovoj sali sedi.

Odgovor u roku od 15 dana, koliko mi Poslovnik dozvoljava, pokušaću lično da ishodujem. Eto. Da li još neko želi reč?

(Dragan Todorović: Koliko puta se to računa? Je l' vi uvek računate, kada ja postavim pitanje, od tog momenta narednih 15 dana ili se računa kada sam ga prvi put postavio?)

Gospodine Todoroviću, ja sam advokat, ne bavim se matematikom. Kada dođe gospođa Čomić, mislim da je to više za nju. Hvala na razumevanju. Gospođo Pešić, osnov javljanja? Sada? Ne, pitanja koja svaki narodni poslanik ima pravo da postavi Vladi su od četiri sata po podne, u roku od 90 minuta. Sada je član 235, to su pitanja ovlašćenih predstavnika i šefova poslaničkih grupa. Želite po Poslovniku reč? Izvolite.

Htela sam da postavim pitanje u vezi s jednom polemikom koja je bila u novinama, a koja je izazvala velike sumnje. Ministar zdravlja Tomica Milosavljević je doneo nekakvu uredbu koja treba da onemogući mali biznis, koji se odnosi na optičarske radnje, propisivanjem nekih nemogućih uslova, kvadrata za skladištenje, za prodajni prostor... Takođe, onemogućava uvoz ramova i čak je nekako ispalo iz te uredbe da građani ne mogu da biraju ram i da isprobavaju te ramove.
Zaista je zanimljivo zašto on troši vreme kada svuda u svetu možete da ulazite u optičarske radnje, birate ramove i nikakvi takvi strogi uslovi za taj mali biznis ne postoje. On to prikriva iza navodno ''regulacije svih medicinskih sredstava'', u šta je ubrojao i optičarsku radnju.
Postavljam pitanje da li je istina da se to radi zbog toga što je gospodin Mišković kupio prodavnice "Optike", državnog preduzeća, i da li time treba da se smanji konkurencija, pa da onda ima određene benefite iz ovakve komične uredbe koja kaže da ne možemo da biramo ramove za naočare, nego će Tomica Milosavljević da nam kaže kako ćemo to ubuduće da radimo. Hvala.

Nismo se razumeli. Nema povrede Poslovnika. Ministar Milosavljević će po podne, u 16.00 časova, biti ovde vama na raspolaganju i neka to bude prvo pitanje koje će mu biti upućeno. Mislim da je pitanje potpuno na mestu.

Pošto više nema prijavljenih za reč na osnovu člana 235, dakle niko se od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo rad.

Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Balint Pastor, Aleksandar Pejčić, Zoran Šami, Mladen Grujić, Gordana Čomić i Milica Radović.

Prelazimo na 19. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O SPOLjNIM POSLOVIMA (pojedinosti)

Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Aleksandar Martinović, Bojan Mladenović, Miloš Aligrudić, Nikola Lazić, Donka Banović, Milica Vojić-Marković, Vladan Jeremić, Sreto Perić, Mirko Munjić, Tomislav Nikolić, Mladen Grujić, Vjerica Radeta, Gordana Pop-Lazić, Ognjen Mihajlović, Nikola Savić, Milan Dimitrijević, Jorgovanka Tabaković, Nataša Jovanović, Dragan Stevanović i Dragan Šormaz.

Primili ste izveštaj Zakonodavnog odbora, kao i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.

Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 142. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS, mr Dejan Mirović ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo, SRS je podnela desetak amandmana na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o spoljnim poslovima. U ovim amandmanima smo ponovo obratili, kao i u načelnoj raspravi, posebnu pažnju na član 5. Zakona o spoljnim poslovima. Smatramo da je član 5. jedan od najvažnijih u zakonu iz 2007. godine. Na primer, u tom smislu je podnet amandman mr Aleksandra Martinovića.
Takođe, član 1. Predloga zakona o izmenama dopunama Zakona o spoljnim poslovima bolje i preciznije se definiše u odnosu na zakonski tekst i u amandmanu kolege Bojana Mladenovića, kao i u amandmanu kolege Vladana Jeremića i Srete Perića.
Slično tome, precizna definicija se traži amandmanom na član 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o spoljnim poslovima. Ovaj amandman je podneo kolega Mirko Munjić.
Takođe, član 42. Zakona o spoljnim poslovima iz 2007. godine, ili izmene koje se predviđaju članom 3. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o spoljnim poslovima, definišu se amandmanom koji je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta. Isti član 42. Zakona o spoljnim poslovima se poboljšava i dorađuje i amandmanom narodnog poslanika Ognjena Mihajlovića.
Gospođa Gordana Pop-Lazić, u svom amandmanu uzima u obzir ekonomsku krizu i rebalans budžeta, kao i neophodnu štednju u javnom sektoru. Slična rešenja se predviđaju u amandmanu kolege Nikole Savića. To su u ovom trenutku veoma značajna pitanja i mi ih ovim amandmanima uzimamo u obzir. Takođe, kolega Dragan Stevanović svojim amandmanom na član 4. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o spoljnim poslovima zahteva precizno definisanje pojmova koje koristi predlagač zakona.
Na kraju, dame i gospodo, ali ne manje bitan je i amandman narodnog poslanika Nataše Jovanović na član 6. Predloga zakona o spoljnim poslovima. Ovaj amandman je u skladu sa međunarodnim okolnostima, jer mi smatramo da Ministarstvo spoljnih poslova mora brzo da reaguje povodom sve jačih pritisaka koji se vrše na našu zemlju, posebno u vezi sa priznavanjem tzv. države Kosovo.
Dakle, svi amandmani SRS imaju jasno definisan cilj. Zato ministar, koji nažalost ovde nije prisutan, treba ozbiljno da ih prouči, bez predrasuda i uz pomoć neutralnog, a ne ideološkog pristupa kao što je bio slučaj do sada. Naša namera nije bila da podnosimo amandmane radi sticanja jeftinih političkih poena. Naša namera je bila da u skladu sa srpskim nacionalnim interesima, koji su ugroženi pre svega zbog spoljnopolitičkog pritiska, podnesemo amandmane koji bi unapredili rad Ministarstva spoljnih poslova.
Mi se, kao opozicija, ne radujemo porazima i neuspesima naše diplomatije. Naprotiv, mi smo i u prethodnoj raspravi konstatovali da je spoljnopolitički položaj naše zemlje veoma ozbiljan i komplikovan. U tom kontekstu smatramo da se naša zemlja suočava sa dugoročnom neprihvatljivom političkom strategijom, koju vode pre svega SAD i koja ima za cilj da ugrozi teritorijalnu celovitost Republike Srbije, zatim njen ekonomski sistem, a time i standard naših građana.
U tom smislu ističemo da smo prilikom izrade ovih amandmana na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o spoljnim poslovima uzeli u obzir načela spoljne politike SAD ili potrebu da im se parira pre svega zbog nasilnog i protivpravnog otimanja KiM.
Na primer, prilikom rada na ovom zakonu uzet je u obzir čuveni tzv. ''Dugački telegram'' američkog diplomate Džordža Kenana, poslat iz Moskve za Vašington 22. februara 1946. godine. Ministar koji nije tu sigurno zna da je ovaj telegram bio osnov za višedecenijsku politiku SAD prema Sovjetskom Savezu i Rusiji.
Naravno, ne tvrdimo u ovom kontekstu da je Srbija jaka i moćna zemlja kao što je to Rusija, ali dugoročna strategija koja se oslanja na načela izneta u ovom čuvenom telegramu se primenjuje i u aktuelnoj diplomatskoj praksi SAD. Ministarstvo spoljnih poslova sigurno zna da je američki diplomata Džordž Kenan proučavao čak tri uzastopna petogodišnja plana Sovjetskog Saveza. On je takođe analizirao mogućnost sovjetskog vojnog pohoda na zapadnu Evropu, kao i privrednu moć i obnovu zemlje nakon nacističke agresije.
Zbog tako studioznog pristupa Henri Kisindžer piše u svojoj ''Diplomatiji'' da je taj ''Telegram'', citiram - jedan od retkih diplomatskih izveštaja koji su izmenili pogled Vašingtona na svet.
Dakle, zbog značaja tog dokumenta, ''Telegrama'', mi smo smatrali da svaka spoljna politika, pa i ona koju vodi tako mala zemlja kao što je Srbija, treba da uzme u obzir osnovna načela američke spoljne politike.
Uostalom, taj ''Telegram'' je odavno ušao u proceduru Stejt departmenta. Još 1. aprila 1946. godine je podnet na razmatranje jednom mešovitom komitetu u formi memoranduma. Sam autor, tadašnji diplomata u ambasadi SAD u Moskvi, već je 1947. godine postao šef odeljenja za planiranje politike pri Stejt departmentu. Inače, kasnije je bio i ambasador u SFRJ.
U tom kontekstu i u skladu sa spoljnopolitičkim okolnostima u kojima se nalazi naša zemlja, važno je istaći i sledeće. Politika SAD zasnovana na ovim načelima ide i do najsitnijih detalja. To pokazuje i činjenica da je Kenanov ''Telegram'' sadržao analizu ruske istorije, čak i mentaliteta ruskog naroda.
Takođe, u tom dokumentu se preporučuje višedecenijska strategijska politika, jer tadašnje probleme između Moskve i Vašingtona nije izazvao nekakav razdor ili nedostatak komunikacije, već se radilo, kao i uvek u istoriji diplomatskih odnosa, o suprotnim interesima.
U tom smislu, ova načela se mogu primeniti u našim aktuelnim odnosima sa SAD. Ako u Ministarstvu spoljnih poslova smatraju da će jedna poseta američkog potpredsednika Bajdena izmeniti dugoročne interese SAD u vezi sa Srbijom, onda u tom resoru Vlade Srbije ne rade profesionalni, već, blago rečeno, naivni ljudi.
Interesantno je isto da Džordž Kenan u svom ''Telegramu'', koji je osnov, kao što smo izneli, moderne američke diplomatije, tvrdi da su sovjetski i američki ciljevi potpuno suprotni i da ih nikakvo američko, doslovno citiram - ulagivanje neće promeniti.
Zato Sjedinjene Američke Države, kao što je već navedeno, moraju da se pripreme za dugu borbu. Mi smo od takvih realnih činjenica pošli prilikom izrade amandmana, ali i za vreme načelne rasprave. To je realnost u našim odnosima sa SAD.
Sličan savet Republici Srbiji, Ministarstvu spoljnih poslova, daje i gospodin Karpenter iz Kejto instituta u Vašingtonu. On u izjavi za sajt Bi-Bi-Sija na srpskom jeziku, datoj 19.5.2005. godine, dakle pre četiri godine i pre nelegalnog proglašenja tzv. države Kosovo, poručuje, citiram - čak i da Srbija postane uzorna kapitalistička demokratija sa svojim Džefersonom, Amerika neće promeniti svoj stav prema Kosovu. Ta politika neće biti promenjena, bez obzira šta Srbija uradila.
Ili, dame i gospodo, ako reči američkog eksperta prilagodimo aktuelnoj praksi koja vlada u odnosima između Beograda i Vašingtona, moglo bi se zaključiti sledeće. Čak i ako srpske vlasti pristanu da se u Srbiji uvede otvoreni protektorat, na primer kao što je onaj u Bosni ili na Kosovu, ili da naše vlasti odluče da predaju „Telekom“, EPS, Komercijalnu banku MMF-u, tačnije SAD, zarad vraćanja spoljnog duga, politika SAD prema Kosovu se neće promeniti ni za jedan milimetar.
Od slične pretpostavke pri izradi naših amandmana polazimo i kada se radi o pitanju koje je potencirao tako dugo očekivani gost Džozef Bajden prilikom posete Beogradu. To je pitanje ulaska Srbije u NATO. Bajden je izjavio 20. maja, prilikom posete Beogradu sledeće: Nosim jasnu poruku da SAD želi da produbi saradnju sa Srbijom i da Srbija bude uspešna članica evroatlantske zajednice.
Kada ovu rečenicu očistimo od fraza i kada dešifrujemo izraz evroatlantska integracija, jasno je da je Bajden govorio o Severnoatlantskom paktu, tačnije NATO-u.
U tom smislu postavlja se više nego aktuelno pitanje – šta bi Srbija dobila kada bi ušla u NATO? Naravno, čak i oni koji se zalažu za ulazak u ovu antirusku organizaciju ne spore da bi nam ulazak u NATO doneo više troškova nego koristi.
Dakle, kao argument za prihvatanje Bajdenovog stava ostaje samo fraza da ćemo, ako uđemo u NATO, sačuvati KiM u okviru Srbije. Međutim, ni ova fraza se ne zasniva na čvrstim osnovama. Sledeći primer to pokazuje. Dvadesetog juna 1974. godine Turska je izvršila invaziju na Kipar. Tom prilikom je proterano 200.000 Grka na jug ostrva, a turske snage su započele okupaciju severnog dela ostrva, koja traje do dan-danas.
Međutim, kada su turske snage izvršile invaziju na Kipar, Grčka je već bila članica ovde tako glorifikovanog NATO-a. Na njenoj teritoriji su već postojale američke vojne baze. Takođe, na vlasti u Atini je bila vojna hunta, za koju poznati britanski istoričar Ričard Klog piše u svojoj knjizi sledeće: Mnogi Grci su verovali da je američka administracija imala presudnu ulogu u uspostavljanju diktature vojne hunte. Jedan od retkih inostranih zvaničnika koji su posetili Grčku tokom tih sedam godina svojevrsnog izopštenja na međunarodnom planu bio je i potpredsednik SAD Spiro Egnju, inače sin grčkog doseljenika. Takođe, hunta je vodila računa da ničim ne izaziva američke pokrovitelje i da verno izvršava svoje obaveze prema NATO.
Dame i gospodo, u ovom kontekstu poređenja sa situacijom oko Kipra opšte je poznato da je uz američku pomoć hunta ugušila demokratiju u Grčkoj i sve patriotske snage, i da se posledice vlasti tog proameričkog režima još uvek osećaju u Grčkoj. Dovoljno je samo pomenuti masakr studenata u zgradi atinske politehničke akademije u novembru 1973. godine i biće vam jasno na šta mislim.
Dakle, iz prethodno iznetog proizlazi da ni članstvo u NATO-u, ni stacioniranje vojnih baza, ni bespogovorno izvršavanje svih naloga SAD u spoljnoj i unutrašnjoj politici, ni poseta američkog potpredsednika koji je, za razliku od Bajdena, bio grčkog porekla, nisu pomogle Grčkoj u odbrani Kipra. Štaviše, Amerikanci nisu Grčku ni obavestili da će Turska napasti Kipar iako su to znali, tačnije Ankara je tražila dopuštenje od Vašingtona za takvu akciju.
Takođe, kao što smo već naveli, od 1974. godine do danas taj problem nije rešen. Dvesta hiljada izbeglica nije vraćeno u svoje domove na severu Kipra, iako su u međuvremenu i Grčka i Kipar postale članice EU, a Turska nije. Dakle, to su realnosti u međunarodnim odnosima koje se ne mogu sakriti nikakvim frazama o NATO i EU kao spasonosnom rešenju za ovu zemlju. To je realnost koja nam govori da se spoljnopolitički položaj jedne male zemlje koja se kreće u zadatim okvirima američke spoljne politike decenijama ne može promeniti ma šta da vlast zemlje uradi u tom trenutku.
To je realnost koja se može promeniti samo saradnjom sa silom koja ne zavisi od SAD i koja može, to treba otvoreno reći, da joj se suprotstavi na svakom planu. Tačnije, saradnjom sa državom koju SAD najviše poštuje iako im se interesi ne poklapaju već nekoliko decenija, a to je Ruska Federacija.
Do takvog zaključka nas dovodi činjenica je upravo ova država uložila veto u Savetu bezbednosti 2004. godine i tako sprečila usvajanje nepovoljnog plana, koji su forsirali SAD i Britanija, o ponovnom ujedinjenju Kipra, plana koji je bio toliko nepovoljan za Grke da je predviđao ostanak 40.000 turskih vojnika na tom ostrvu ili legalizovanje proterivanja 200.000 kiparskih Grka.
Dame i gospodo, amandmani SRS imaju za cilj i smanjenje javne potrošnje, ali u onom racionalnom, a ne u populističkom smislu. U tom smislu, našim amandmanima predlažemo tačnije i korektnije definicije od onih koje se koriste u Predlogu zakona ili kraće rokove jer smatramo da je zakon iz 2007. godine donet pre dovoljno vremena i da je nadležno ministarstvo imalo prostora da primeni dovoljan broj podzakonskih akata.
Dakle, svi naši amandmani su usmereni ka efikasnijem radu Ministarstva spoljnih poslova. U tom smislu, nama je prosto neshvatljivo da ministar dozvoljava da mu neko iz drugog ministarstva, konkretno iz Ministarstva ekonomije, određuje koga će zaposliti u našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima.
Ovo je posebno neshvatljivo ako se ima u vidu da pre dva meseca na konkursu za tzv. ekonomskog atašea niko nije izabran iz državne uprave i da se ovih dana, kada se inače toliko govori o štednji, ponavlja konkurs i objavljuje u našim medijima, sa razlikom da je dozvoljeno da se za ova osetljiva i značajna mesta u diplomatsko-konzularnim predstavništvima biraju i kadrovi koji ne rade u državnoj upravi.
U tom smislu nama nije jasno kome će odgovarati ti ljudi kada i ako se zaposle u 28 predviđenih gradova širom planete. Da li će za svoj rad odgovarati Ministarstvu ekonomije, Ministarstvu spoljnih poslova ili ambasadoru u određenoj zemlji gde će raditi, ili će svi imati pravo da im naređuju. Ako bude tako, možemo samo da pretpostavimo do kakvih problema može doći u praksi.
Smatramo da je bilo bolje rešenje da je Ministarstvo spoljnih poslova (Predsedavajući: Vreme, gospodine Miroviću.) u skladu sa našim ekonomskim, ali i nacionalnim interesima, određuje ljude koji će obavljati ove dužnosti u ambasadama.
Takođe, dame i gospodo, potpuno je neshvatljiv i kriterijum koji je primenjen kada se govori o našim realnim ekonomskim interesima, zasnovanim na spoljnotrgovinskoj saradnji u ovom slučaju. Onda bi bilo logično da je za Rusiju predviđen isti broj kadrova kao za Nemačku.
Upravo ekonomski podaci to pokazuju. Prema Republičkom zavodu za statistiku za period januar-mart 2009. godine, iz Ruske Federacije smo uvezli robu u vrednosti od 560 miliona dolara, a iz Nemačke u vrednosti od 400 miliona dolara.
Međutim, ovim rešenjima je predviđeno da u Nemačku bude poslato tri puta više kadrova nego u Rusku Federaciju. Opravdanje za ovakav kriterijum ne može biti ni naša brojna dijaspora u Nemačkoj, jer ekonomski atašei neće raditi na unapređivanju kulturnih veza, izdavanju viza i slično, već, pre svega, to je jasno, na jačanju ekonomskih veza.
Isti zaključak se nameće kada se uzme u obzir da se u Rusku Federaciju šalje isti broj ekonomskih atašea kao i u zemlje koje su nam mnogo manji ekonomski partneri i sa kojima imamo nekoliko puta manju spoljnotrgovinsku saradnju, npr. sa Britanijom i SAD.
Ovo se, dame i gospodo, može protumačiti samo kao još jedan primer neotitoizma i potcenjivanja Rusije koji je prisutan u našoj vlasti ili primene dogmatsko ideološke politike, probriselske dogme, koja ne uvažava realnost i ekonomske interese Republike Srbije.
Na kraju, ne samo zbog aktuelne posete Francuskoj ministra spoljnih poslova i predsednika Republike, već i zbog prethodno iznetih podataka, treba se podsetiti reči De Gola o Četvrtoj francuskoj republici. On je tada upozorio da je tadašnji režim, Četvrte republike, napustio pozicije Francuske samo da bi sastavio kraj sa krajem i da je pristajao na katastrofalnu potčinjenost koja je dovela Francusku u tom trenutku u situaciju da njenim spoljnim poslovima rukovodi Dals, a finansijama takođe Amerikanci.
Zato je tadašnja Četvrta republika bila, po De Golu, citiram - bolesni čovek Evrope. Zahvaljujem.

Hvala. Reč ima predsednik poslaničke grupe Napred Srbijo gospodin Tomislav Nikolić.

Dame i gospodo narodni poslanici, za sprovođenje ovog zakona predlagač je napisao da ne postoji potreba za bilo kakvim dodatnim finansijskim sredstvima i pretpostavljam da je gospođa Dragutinović ovde kao neko ko nam je predložio zakon o spoljnim poslovima, pa zato, gospođo Dragutinović, sve kritike koje danas upućujem zakonu upućujem vama, pošto mislim da kao veoma inteligentna žena ne biste prihvatili da vas ovde neko proziva za zakon u čijoj izradi niste učestvovali.
Očekujem da ministar finansija danas, kada je Srbiji jako teško, ima mnogo važnijih poslova nego da sedi u Narodnoj skupštini, da sluša kritike upućene ministru spoljnih poslova ili da, ne daj bože, pokuša da obrazlaže rešenje iz ovog zakona iako za sprovođenje zakona nisu potrebna nikakva finansijska sredstva.
Dakle, vaša uloga, gospođo Dragutinović, ne zamerite što vam to kažem, završena je onog časa kada je vaše ministarstvo reklo da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna dodatna finansijska sredstva.
Vas bih danas mogao samo da pitam odakle ćemo obezbediti dodatna sredstva, da li će to da ugrozi socijalna davanja, ali pošto to pitanje ne mogu da postavim, onda ne vidim svrhu da Vlada ponižava Narodnu skupštinu time što će odrediti bilo kog ministra po bilo kojoj tački dnevnog reda.
Ministar je na teniskom turniru u Parizu, zajedno sa svojim partijskim šefom, i to baš u Francuskoj, koja je preko Kušnera promovisala i sprovodila nezavisnost Kosova i Metohije i koja je i dan-danas, preko Sarkozija i Kušnera, država koja je u prvoj liniji onih koji traže da prihvatimo nezavisnost KiM i onih koji naš prijem u EU uslovljavaju priznavanjem nezavisnosti KiM.
Zaista me interesuje šta njih dvojica traže tri dana u Parizu, u državi čiji stav ne mogu da promene i da li je zaista potrebno da predsednik Republike gde god postoji neko veliko takmičenje izmisli državnu posetu da bi otišao da prisustvuje tom takmičenju, da bi ga slikali kako se ljubi sa našim sportistima, da te sportiste na izvestan način vezuje uz svoju političku stranku ili, ne daj bože, uz sebe lično.
Podneli smo amandmane u želji da učestvujemo u popravljanju ovog predloga zakona, u želji da iznesemo stav SNS o tome kako treba obavljati spoljne poslove i kako treba zastupati Republiku Srbiju. Naš generalni stav je da su predstavnici Srbije naše diplomate, a ne predsednik Republike i ministar spoljnih poslova.
Naš stav je da su diplomate potpuno ponižene. Ali ko im je kriv, sami prihvataju - ili slomljeni alkoholom, ili neuspešni kao novinari, ili neuspešni kao pisci. Sami prihvataju ambasadorske funkcije iako vrlo dobro znaju da za taj posao nisu osposobljeni, da taj posao ne mogu dobro da rade.
Ali, to odgovara Vladi Republike Srbije zato što time može da opravda enormna putovanja predsednika Republike i ministra spoljnih poslova po diplomatskim zadacima koje mogu da obave i diplomate nižeg ranga.
Uostalom, pre nekoliko dana sam pročitao izjavu ministra za dijasporu, koji je rekao da je naš cilj ulazak Srbije u NATO.
Zaista me interesuje, gospođo Dragutinović, kada ste pisali ovaj zakon, da li ste imali na umu ili u vidu rezoluciju Narodne skupštine Republike Srbije o vojnoj neutralnosti Republike Srbije, rezoluciju donetu na jedinom mestu na kome se ona donosi, koja obavezuje sve državne funkcionere (postavljene, imenovane i izabrane) da je sprovedu.
Da li ste, pripremajući se da branite ovaj zakon u Narodnoj skupštini, pitali predsednika Vlade ima li ministar pravo da u javnosti iznosi stavove koji se razlikuju od stavova Narodne skupštine Republike Srbije i generalnog stava Vlade Srbije iskazanog kroz ekspoze predsednika Vlade, koji je jasno rekao da će Vlada poštovati rezoluciju Narodne skupštine o vojnoj neutralnosti Srbije, o nesvrstavanju uz ijednu veliku silu, uz ijedan veliki moćni vojni blok?
U našoj diplomatiji se dešavaju čudne stvari, gospođo Dragutinović. Molim vas da to izmenite. Oterali smo ambasadore Makedonije, odnosno Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, i Crne Gore zato što su te dve države priznale nezavisnost Kosova i Metohije, ali je predsednik Srbije otišao na inauguraciju obojice predsednika tih država kada su u skorije vreme izabrani na te funkcije.
Postavlja se pitanje šta su ti jadni ambasadori krivi da mi njih odavde oteramo, a da oni koji su zamislili tu politiku dožive javnu čestitku od našeg predsednika Republike na licu mesta, u Skoplju i u Podgorici. Smatram da je to velika brljotina u vođenju spoljnih poslova, ali ako ste zaista preuzeli te spoljne poslove, što me raduje, onda znam da ćete vi to da ispravite, kao što ste ispravili mnoge stvari i u Ministarstvu finansija.
U vezi s našim amandmanima, obrazložiću ukratko amandman koji sam podneo, a gospođa Jorgovanka Tabaković će obrazložiti drugi amandman, koji je ona podnela.
Dakle, ministar je do sada imao pravo da bez konkursa imenuje neograničeni broj lica na najviše funkcije u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, poštujući uslov da su oni dokazani u naučnoistraživačkom radu, u drugim oblastima, da su ljudi od ugleda, i to je mogao da bude svaki ambasador i svaki konzul. Ali, to ministru i DS-u nije bilo dovoljno.
Negde sam u novinama pročitao ono što nama ovde nije rečeno i što mi u Predlogu zakona ne možemo da pročitamo, da se pojavio neki vakuum, pa ministar postavi ambasadore, a mora po zakonu da raspiše konkurs za druga lica, niže funkcije. Pa mu onda dođe glupo - kako ja to postavljam ambasadora, a moram da raspisujem konkurs ili oglas za lica koja nisu ambasadori, pa hajde da i to mogu da primim sam, sad ne vodeći računa ni o stručnim kvalifikacijama, ni o moralnim, ni o naučnoistraživačkom radu, o bilo čemu.
Neko je iz Vlade rekao da su ta lica čuvari ambasada, portiri, zalivači cveća, ali to u zakonu nigde ne piše. A moram da vas obavestim da u Srbiji i takve ljude primaju na osnovu konkursa i da će ministar zaista, kao sveta krava, imati ovlašćenja koja nema više niko u Srbiji. To uopšte ne mogu da prihvatim.
I ne mogu da prihvatim besmislene amandmane koje su neki poslanici potom podnosili na taj član, pa smanjivali broj tako zaposlenih na 3%, pa onda brisali pravo supružnika da i njemu miruje radni staž dok mu je supružnik zaposlen u ambasadi. Valjda bi trebalo razdvajati porodice kad neko prihvati posao da predstavlja Srbiju.
Mislim da je pravi amandman obrisati ovaj član Predloga zakona, uskratiti pravo ministru da ima svoje ministarstvo spoljnih poslova, odnosno uskratiti pravo DS-u da ima svoje ministarstvo spoljnih poslova. Vi zaista pravite partijsko ministarstvo. Razumem da imate nekakvu sekciju za spoljne poslove, njen rad ste preneli u Narodnu skupštinu, ultimatumom je gospodin Mićunović postavljen za predsednika Odbora za spoljnopolitičke poslove iako je trebalo da se zahvali na tome i da to prepusti nekom drugom, ali dobro, to je sada već stvar odnosa u vladajućoj koaliciji.
Ako to u Skupštini mora da se trpi, u Srbiji ne mora da se trpi. Ne može DS da ima svoje ministarstvo spoljnih poslova koje će da zastupa Srbiju. Može da zastupa DS, ali diplomate od karijere, školovane diplomate nemojte da tražite isključivo iz svojih redova, jer to vam onda liči na komunizam, draga moja gospodo demokrate. Jednoumlje, jednopartijski sistem. Zato nemate poverenja u diplomate. To su im nekakve nagrade što su lepo o vama pisali ili što vas nisu napadali, a prepustili ste predsedniku Republike i ministru spoljnih poslova da nam vode diplomatiju.
Nikada još nisam pročitao neku izjavu našeg ambasadora, uostalom, kako da pročitam dobru izjavu ambasadora u Americi, ni sami ga ne poznajete dovoljno. U jednoj od nekoliko svetskih sila, u jednoj od dve svetske supersile, postavili ste ambasadora koji je, u najmanju ruku, posvađan sa američkom administracijom, a nikad ništa dobro za Srbiju nije uradio. Niti ga iko iz dijaspore poznaje, niti je iko od ljudi iz dijaspore, sa kojima sam imao mnogo kontakata u poslednjih nekoliko meseci, rekao jednu jedinu lepu reč za njega. Čak je govorio o nezavisnosti Kosova i Metohije kao o neumitnosti.
Vi i dalje produbljujete vlast nad Srbijom, stekli ste je rezultatima izbora, ali sad vas bog ne bi naterao na vanredne parlamentarne izbore jer vrlo dobro znate da od vaših 16 koalicionih partnera, ako ne laže predsednik Republike, 14 više ne bi bilo u parlamentu, pošto je rekao da želi da se Srbija oslobodi malih političkih stranaka, koje su balast i imaju ucenjivački kapacitet.
Kome je to rekao predsednik Republike, kad ovde u poslaničkim klupama ima 14 ili 16 stranaka vladajuće koalicije, kada ih je 14 u Vladi Republike Srbije, kad Srbija nema dovoljno budžeta da podmiri samo stranačke potrebe koalicionih partnera u Vladi Republike Srbije?
Zaista mislim da ovom zakonu nije bilo mesto na ovoj sednici, a posebno ne ovakvom predlogu zakona. Mnogo bi važnije bilo da nam neko ovde podnese izveštaj kako stoji naša stvar pred Međunarodnim sudom pravde i ko će da podnese posledice toga ako odluka Međunarodnog suda pravde ne bude takva kakvom je već sada predstavljaju predsednik Republike i ministar spoljnih poslova.
Ko će da nam podnese izveštaj o tome šta Euleks radi na KiM i da li su najnovije mere, a o tome ću po podne da postavim poslaničko pitanje, uz dogovor sa Vladom Republike Srbije? Da li mi zaista moramo svu robu koja ide na KiM prvo da vozimo u južni deo Kosovske Mitrovice na carinjenje i plaćanje poreza, pa tek onda da se vrati u severnu Kosovsku Mitrovicu? Da li će to izazvati okupljanje Srba u broju za koji bi Euleks procenio da je dovoljan da se stacioniraju mnogo jače snage Kosovske policije nego što su do sada? Da li je to signal da Kosovska policija polako preuzme i severnu Kosovsku Mitrovicu?
Meni je to mnogo važnije, verujte mi, od ovog predloga zakona kojim ministar sebi traži, a mi se pravimo kao da ne vidimo šta to radi, mnogo veća ovlašćenja nego što bi iko poželeo na svetu. Razumem da kralj, razumem da car, razumem da Tito postavi ambasadore, i konzule, i one koji peru prozore tamo, i one koji ubijaju emigraciju - to sve razumem, postoje takvi ljudi u životu.
Ali da jedna demokratska vlast, koja se diči time da je demokratska, preuzme, čitajući skromne naučne knjige iz doba komunizma, njihove manire kao manire za dobro vladanje nad narodom, to ne mogu da verujem. Posebno ne mogu da verujem da gospodin Mićunović, koji je imao hrabrosti da govori protiv Zakona o privrednim komorama, ne podigne sada svoj glas protiv Zakona o spoljnim poslovima.
Gospodine Mićunoviću, ako nekoga cenim tamo u toj poslaničkoj grupi ili u DS, ako nekome moram da kažem vi, to ste vi. Vama ću uvek da kažem vi zato što poštujem ono što ste u životu uradili. Onom za šta vas optužuju nisam bio svedok, a onom što ste dobro uradili tome sam svedok.
Gospodine Mićunoviću, ovaj zakon nije u skladu sa vašim shvatanjem ni države ni demokratije, niti sa knjigama koje ste pročitali, niti sa knjigama koje ste preporučivali svojim studentima.
Zamolio bih vas da se sklonite iz te bande, jer je to banda koja će da obruka sve one koji joj pomažu... (Predsednik: Vreme. Hoćete li da koristite vreme vaše poslaničke grupe, da nastavite, ili ćete završiti?) završavam, izvinjavam se... upropastiće svakoga ko se tamo nalazi. Zato vas molim, gospodine Mićunoviću, razmislite dobro.

Gospođo Pešić, hoćete li, molim vas, ponovo da se prijavite? Reč ima gospođa Vesna Pešić.

Imam zaista vrlo važne primedbe na ovaj zakon. Evo, prozvan je moj kolega Dragoljub Mićunović. Kazaću neke stvari, a Mićun neka me dopuni, ako treba, kada je reč o ovom zakonu. Mogao bi, kao predsednik Odbora za inostrane poslove, da kaže nešto o ovom zakonu.
U ovom prvom članu zapravo su dve promene. Reč je o tome da na predlog ministra Vlada odobrava sistematizaciju radnih mesta u ministarstvu. U obrazloženju se kaže da u Ministarstvu spoljnih poslova postoji mnogo više rangova nego što postoji inače u državnim službama, da ima bar duplo više radnih mesta, službeničkih po rangu, nego što je to u drugim državnim institucijama, pre svega, u ministarstvima. I to je potpuno tačno.
Postavljam pitanje gospođi ministarki koja je ovde prisutna da li je reč o nekoj novoj sistematizaciji, zato što je to i do sada bilo tako, da u Ministarstvu spoljnih poslova imate niz radnih mesta, koja su službena i zvanična radna mesta, koja ne odgovaraju onom zakonu o službenicima zato što je ova služba specifična. To se odnosi i na DKP.
Znači, da li se uvodi nešto novo? Da li je reč o novoj sistematizaciji kako su do sada ta mesta raspoređivana ili je to sada neki novitet, pa se priprema nova sistematizacija gde se traži odobrenje od Vlade na predlog ministra? Nije jasno šta je do sada rađeno, po kom zakonu i po kojoj sistematizaciji, zato što je ta razlika postojala i do sada. Znači, ovo nije jasno.
Drugo pitanje oko ovog prvog člana odnosi se na poslove bezbednosti. Mi smo pre jedno godinu i po dana u ovoj skupštini doneli jedan krovni zakon o službama državne bezbednosti i u tom zakonu nisu predviđeni poslovi bezbednosti, neka posebna služba koju treba regulisati, kaže se u ovom zakonu, podzakonskim aktima, jer ta služba nije predviđena glavnim krovnim zakonom o službama državne bezbednosti. Ovde se opet traži da se na predlog ministra uredi način delovanja ove službe ili, kako kažu, poslova bezbednosti.
Moje ključno pitanje je – kome ova služba ili ovi poslovi državne bezbednosti uopšte odgovaraju? Znamo da je vrlo mala odgovornost službi državne bezbednosti, ali bar formalno svi znamo da za to jeste zadužen parlament. To što dobijemo u parlamentu, to je drugo pitanje, ali je forma, ako ništa drugo, ispunjena.
Kada je reč o ovoj službi bezbednosti, Ministarstvo spoljnih poslova, koji se nekada zvao SMIP, ne znam da li se i sada tako zove, izgleda da izvršna vlast, sam ministar, kao da je sam sebi osnovao nekakvu službu, jer se na njegov predlog ta služba podzakonski uređuje i Vlada daje dozvolu. Znači, Vlada samo daje dozvolu i čini mi se da ministar kao da ima nekakvu svoju službu, koju on uređuje i koja je njemu odgovorna, a da nema nikog nadređenog, nema demokratske kontrole ove službe ili ovih poslova bezbednosti.
To je problem kada je reč o članu 1. predloga promene ovog zakona. Nema nikog relevantnog ko bi mogao da nam objasni o čemu je tu reč. Prošli put ministar spoljnih poslova gospodin Vuk Jeremić nije hteo nijednu reč da kaže o ovim zakonskim promenama i predlozima, tako da smo zaista ostali u velikoj nedoumici o čemu je ovde uopšte reč i na koji način se ovi poslovi bezbednosti vrše u Ministarstvu spoljnih poslova.
Kada je reč o članu 3, moram da se složim sa prethodnicima koji su o ovom članu već dosta govorili. Ovde je reč o tome da je moguće zapošljavati na određeno vreme u pun radni odnos na četiri godine ljude koji se bez konkursa šalju u diplomatsko-konzularna predstavništva Srbije. Koliko znam, i ranije je bilo moguće, evo pročitaću vam, molim vas, sada citiram, da mi to vreme oduzmete.
U dosadašnjem članu 42. piše: "U izuzetnim slučajevima, kada potrebe diplomatske službe to uslove, ministar može bez sprovođenja konkursa doneti rešenje o prijemu u radni odnos na neodređeno vreme lica sa odgovarajućim iskustvom u naučnoistraživačkom radu, značajnim diplomatskim iskustvom, profesionalnim znanjima i veštinama ili iskustvom u radu u međunarodnim i drugim organizacijama".
Vidite, najveći broj ambasadora (ajde, ne mogu da kažem najveći broj, ne znam koliki je procenat profesionalno, onih koji su već zaposleni u DKP kao diplomatski kadar, a koliko ovih po naučnoistraživačkom radu i iskustvu, znači ambasadora koji se postavljaju po političkoj liniji), ali veliki broj ambasadora se postavljao po ovom članu do sada. Postavljam pitanje – koji su to sada drugi ljudi koji se na četiri godine postavljaju u DKP? Znači, već postoji to do sada. Moram da kažem pred svim kolegama ovde, ja sam po ovom članu bila postavljena za ambasadora u Meksiku, kao naučni radnik, kao iskusan političar itd. Bila sam postavljena po tom kriterijumu, bez konkursa, kao i mnogi sadašnji ambasadori koji su otišli bez konkursa na ambasadorska mesta u pojedine zemlje.
Zaista se postavlja pitanje ko su sada ovi drugi koji bez konkursa mogu da prođu, jer ovde postoji nekakav opis, da su to osobe koje raspolažu nekim specijalnim iskustvima, bave se naučnoistraživačkim radom, znači da imaju određene kvalifikacije.
Međutim, za ovu drugu kategoriju se ništa ne kaže, koji su to ljudi koji imaju prava da zasnuju radni odnos i da se pri tom na njih čeka kod poslodavca te četiri godine, pa i bračnog druga. Ne znam da li su to ljudi koji idu kao nekakvi špijuni, pa mi ne treba da znamo ko su oni, ne treba da nam se kaže. Da li to BIA postavlja nekakve ljude, pa je onda ministar tu kao nekakav protočni bojler koji treba da postavi takve ljude bez konkursa.
Ovo pitanje postavljam ne samo zato što možemo da pretpostavimo ono što je malopre rečeno - da će se po partijskoj liniji puniti DKP nekakvim licima iz stranaka, da ih treba zaposliti, da ih treba smestiti negde, da smo negde nekome dužni, pa da mu učinimo onda neko ode na četiri godine u inostranstvo - sve to možemo da pretpostavimo, ali ja postavljam pitanje odgovornosti. Ako ministar ovako može ove niže službenike, dakle nije reč o ambasadorima, jer to je već pokriveno ovim prvim članom i starim zakonom...
Imali smo skoro veliki sandal sa Miladinom Kovačevićem. Neću ponovo da izlažem taj slučaj, ali i ministar i čitavo ministarstvo su se oglasili kao potpuno neodgovorni kada je u pitanju slučaj konzula Igora Miloševića koji je potpisao, izdao putnu ispravu, falsifikovao, dao lažnu izjavu na sudu u Americi.
Imali smo ogromne probleme, građani su zbog toga platili milion dolara, niko u ministarstvu zbog toga nije odgovarao i sada mi dajemo mogućnost da, bez ikakve odgovornosti, ministar koji se ovom prilikom oglasio da nije odgovoran za službenike koji su bili u konzulatu u Njujorku, ponovo, bez ikakve kontrole, bez ikakvog konkursa može da postavlja neke ljude u DKP koji nikom živom ne odgovaraju.
Ovako nešto je zaista neshvatljivo. Da posle ovakvih skandala koje smo imali sa postavljenim ljudima u DKP niko u ministarstvu posle toga ne odgovara, a da građani plaćaju toliki novac, zaista je potpuno neprihvatljivo.
Sada bih postavila jedno pitanje koje nije u vezi sa ovim zakonom, ali i jeste u vezi, pa ću se vratiti ponovo na ovaj zakon. Možda biste vi, gospođo Diana, mogli da nam odgovorite.
Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj postavlja i otvorio je konkurs za 20 ili 30 ekonomista koji će se rasporediti u DKP, u naše ambasade, koji treba da se bave privlačenjem stranih investicija. Pročitala sam u novinama da svako takvo radno mesto treba da nas košta iz budžeta 75.000 evra.
Molim vas, odgovorite mi kao ekonomista – da li postoji ikakva studija, ikakvo istraživanje gde se pokazuje da može da se isplati ovakva ogromna investicija, ili je to sada navlačenje ponovo, kao što će gospodin Jeremić da dobije mogućnost da zapošljava neke ljude bez ikakve kontrole po DKP, tako će i gospodin Dinkić da dobije mogućnost, navodno preko konkursa, da zapošljava neke ljude? Jer, kao što znate, oni imaju svoje savetnike ovde, postoje konsultantske kuće. Da li mi privlačenjem investicija, uređivanjem situacije u zemlji to možemo da činimo?
Mogu da vam kažem kao bivši ambasador da nema nikakvih ekonomskih poslova u kojima u inostranstvu ne učestvuje ambasador, niti će takvog službenika ambasade bilo ko da primi bez ambasadora.
Prema tome, i do sada su šefovi DKP imali nadležnost da privlače investicije i obavljaju te poslove, a nije bilo potrebno da se na teret budžeta otvaraju ovakva nova radna mesta, gde opet ne znamo kome odgovaraju i na koji način, da li odgovaraju ministru spoljnih poslova ili gospodinu Dinkiću koji ih šalje tamo.
Sada se vraćam i na ono prethodno. Kaže se da ova mesta bez konkursa na četiri godine, gde miruje radni odnos, gde ne preuzima nikakav reskir, čak i da bude u radnom odnosu vraća ga nekakvom poslodavcu, i njega i njegovu ženu, da je to 5% od ukupnog broja radnih mesta u ambasadama i konzulatima.
Postavljam pitanje – da li se zna apsolutni broj, pošto mi to ovde ne znamo, osim da nam to Ministarstvo spoljnih poslova dostavi, da li znamo koliki je ukupni broj tih mesta, da bismo znali šta je to 5%? Da li je 5% troje ljudi ili sto ljudi? Ne znamo šta je tih 5% od ukupnog broja sistematizovanih mesta u diplomatsko-konzularnim odeljenjima.
Vrlo je velika razlika u tom broju. Molim vas da mi odgovorite na ovo pitanje, zato što je zaista neshvatljivo kada se kaže 5% od ukupnog. Znači, mora da se kaže šta je ukupno, da bismo mi mogli da kažemo koliki je to broj ljudi, da vidimo kolika će šteta da se nanese. Jer, što je veći broj takvih ljudi koji će da ulaze u DKP bez ikakve kontrole, bez ikakvog konkursa, šteta će biti veća.
Podvlačim da je član 42. bio potpuno dovoljan za potrebe Ministarstva spoljnih poslova da poveća svoj kapacitet u DKP, kao što je to i do sada činilo. A kao što ste do sada primetili, čak taj kriterijum uglednih ličnosti za ambasadore više ne važi, nego odlaze u ambasade ljudi koji nemaju nikakvog ugleda, za koje niko živi ne zna ko su, i to odlaze u velike i važne zemlje.
A onda se sa druge strane otvara mogućnost da se i za druge ljude daje po tom istom kriterijumu da li neko pripada nekom društvancetu, da li se oni zatvaraju, pevaju negde, svi drže mikrofone i onda se u tom pevačkom društvu izabere ko će biti ambasador ovde, ko će biti tamo, a potrebno im je njihovo lično osoblje koje se ponovo zapošljava bez konkursa. Mislim da je ovaj zakon i ova dopuna zakona velika sramota i kada se kaže da je to vođenje uspešne kadrovske politike, da je to podizanje naših diplomatskih mogućnosti i uticaja na viši nivo, da se uvodi racionalizacija itd., mislim da su ovakva objašnjenja zaista neprihvatljiva.
Neću da upotrebim neku jaču reč, ali zaista nema nikakvog smisla da se predstavlja kao veliki napredak naše diplomatske službe to da se bez konkursa može zapošljavati bilo ko na takvim mestima, a da se ministarstvo pri tom odriče takvih ljudi, pa kažu – mi ne znamo ko su ti ljudi i zašto su tako radili, pa onda ti ljudi ogovaraju, a oni ne odgovaraju ni za šta.
Dosadašnji zakon, time ću završiti, daje mogućnost zapošljavanja svih ljudi koji rade u ministarstvu, koji su već tamo, da se zapošljavaju na četiri godine, i to je nekakav maksimum i po dosadašnjem Zakonu o spoljnim poslovima, pa se onda za ove ''uletače'' na četiri godine, na određeno vreme bez konkursa, takođe predviđa isti taj period od četiri godine.
Postavlja se pitanje da li je moguće da u jednom ministarstvu gde postoji toliko veliki broj službenika, gde se omogućava sistematizacija koja je veoma široka i mnogo šira nego što je u ostalim ministarstvima, treba neko van da se angažuje. Zar nije moguće da se iz ministarstva, kako zakon lepo i kaže, na četiri godine upućuju ljudi koji već rade u ministarstvu, a pogotovu što je sistematizacijom dozvoljeno i daje se mogućnost ministru da predvidi i nekakva druga radna mesta koja su mu potrebna, da to bude pod kontrolom, a ne da se na te četiri godine stavljaju neki ljudi koji nisu u radnom odnosu u ministarstvu i koji ne odgovaraju nikome. (Predsednik: Vreme.)
Molila bih gospođu ministar da mi objasni sa ekonomske strane ovo pitanje koje sam postavila, verujem ste tu bar nadležni i možete da nam kažete da li to ima nekakvog smisla da iz budžeta dajemo toliki novac.

Gospodin Miloš Aligrudić ima reč. Izvolite. Govorite kao ovlašćeni predstavnik?

Ne, nego trošim vreme svoje poslaničke grupe zbog amandmana. Naime, ovaj zakon je jednako kratak i jednako bezvezan. Sastoji se od svega šest članova i nekog obrazloženja koje nam je dato uz ovaj predlog zakona, koje treba valjda da objasni zbog čega se sve ovo ovde radi.
Na prvi pogled, počevši već od ovog amandmana o kome govorimo, vidi se da je reč o tome da je nekom palo na pamet da u ovakvim okolnostima u kojima smo krene u jednu vrstu privatizacije poslova Ministarstva spoljnih poslova. Naravno, na prvi pogled se u članu 1. koji govori o unutrašnjem uređenju, sistematizaciji radnih mesta itd. ne vidi ništa sporno. Nije sporno rešenje da Vlada donosi podzakonski opšti pravni akt, pa nije sporno ni da ministar to predlaže.
Postoji član ovog zakona na koji je dat amandman, pa i oni na koje, recimo, mi nismo dali amandmane, koji ne otvara određena sporna pitanja. U članu 1. jedno od spornih pitanja je – šta će nam ta vrsta atavizma, o čemu je već bilo reči, kao što su poslovi bezbednosti unutar Ministarstva spoljnih poslova? Ne vidim čemu negovanje takvog instituta na ovaj način, čemu podleganje tom atavističkom pristupu.
Na koncu, gde je analiza koliko to sve košta? I na samom koncu, gde je mehanizam Narodne skupštine Republike Srbije da vrši bilo kakvu kontrolu tih poslova bezbednosti? On ne postoji.
Gde god se pomenu reči "poslovi bezbednosti" neophodan je poseban mehanizam parlamentarne kontrole. On ovde nije uspostavljen, ne postoji.
Nadalje, kada je reč o drugim stvarima u ovom zakonu, one su sve naoko tehničke prirode, ali se postavlja pitanje zbog čega recimo kasnije u članu 3. intervenišemo jednom, po meni neverovatnom odredbom, koja govori o privremenom zapošljavanju određenog kruga lica koja se kasnije štite (o tome ćemo posle još govoriti) tzv. mirovanjem radnog odnosa kod svog poslodavca, a pri čemu opis kvaliteta tih lica koja treba zaposliti ničim nije dat.
Uopšte ne znamo ko su ti ljudi. Razumem kada se primaju ambasadori, razumem kada se primaju drugi ljudi u diplomatsko-konzularna predstavništva sa određenim specifičnim poslom zbog čega se ljudi imenuju na te funkcije. Nije mi jasno. Po tom osnovu može neko ko je šofer da se zaposli u diplomatsko-konzularnom predstavništvu, pa će njemu zbog toga što je tako izuzetan i zna dobro da vozi da miruje radni odnos kod drugog poslodavca, tamo gde inače vozi auto ili ne znam šta već drugo radi, kvalifikacija mu je da ima "B" dozvolu. Neverovatne stvari su ovde napisane.
Kada je reč o članu 1, mi smo tu takođe dali neke amandmane, ali verujte, kada pogledate naše amandmane, vidi se, bez uvrede, da je reč o indisponiranosti poslaničke grupe koja je ostala u zabezeknu nad glupošću koju ima pred sobom. Prosto nismo znali šta da napišemo kao amandmane na ovakav predlog zakona. Napisali smo ponešto da bismo imali prilike da se javimo za reč. Ovo je nešto za šta se ne može glasati.
Evo, sada je izašao iz sale prof. Dragoljub Mićunović, predsednik Odbora za spoljne poslove Narodne skupštine. On je za danas u 12.00 sati zakazao sednicu Odbora na kojoj će biti ovaj predlog zakona i rasprava u pojedinostima. Kako to može? Kako tako može da se radi? Zar nije trebalo da zakaže sednicu Odbora ranije, pre neki dan?
Dakle, sednica o amandmanima je u toku danas, prof. Dragoljub Mićunović zakazuje sednicu Odbora za spoljne poslove sa ovim dnevnim redom u 12.00 sati, a sada je 23 minuta do 12 sati. Korektnost bi nalagala, kao i u ostalim slučajevima u kojima smo svi mi bili sudeonici, da napravite pauzu do odluke Odbora za spoljne poslove po pitanju ovih amandmana.
Da to niste radili nikada do sada, to vam ne bih ni predložio, jer bih rekao da je to sitničarenje, sam za sebe bih rekao da sam sitničar. A kako je to bila praksa do sada, evo, nisam se po Poslovniku javio, nego sam iskoristio prvi put priliku da se javim po amandmanu, i daću vam sada taj predlog, predsednice. Dajte pauzu, da vidimo šta je odluka Odbora za spoljne poslove po ovim amandmanima, pa da onda nastavimo rad.
Ili postoji možda neki problem? Možda nemate vremena, možda ste se preračunali? Ne treba zbog toga mi da budemo žrtve ovde, ni mi ni vi. Kad kažem da ste se preračunali, ne mislim na vas kao predsednicu parlamenta, dobro znate o čemu govorim. Znači, ne treba da budemo žrtve toga.
To što imate problem sa nekim drugim tačkama dnevnog reda koje pokušavate ovih dana da uvrstite u ovu sednicu, pa ne možete, pa ćete napraviti neko premošćivanje, to je takođe vaš problem. To što ste planirali sledeće nedelje da se ne radi, što javnost još ne zna (je l'?)... Dobro, možda ćete započeti neku sednicu, u toku je vanredno zasedanje, a kako ćete glasati? Verovatno ne sledeće nedelje, nego one tamo nakon nje.
E, to može da bude. I verovatno ćete opet da zakažete sednicu sa tačkama dnevnog reda koje su po redovnom postupku sedam dana pred sednicu i ostaviti narodnim poslanicima jedan do dva dana da pišu amandmane, kao što ste prošli put uradili. To nije način na koji se radi. Ovo nije predlog zakona kakav se dostavlja Narodnoj skupštini, koji je po svojim kapacitetima i pameti ama jednak zakonu koji je podneo Nenad Čanak protiv fašističkih manifestacija i tome slično.
Vlada Republike Srbije i ovlašćeni predstavnik Vlade koji je ovde prisutan moraju da osete odgovornost kada se napiše ovako nešto. Sreća gospođe Diane Dragutinović je u tome što nije imala prilike do sada da prisustvuje mnogo puta ovakvim scenama. Možda je jednom, kada je bila izmena Zakona o eksproprijaciji. A evo je sada ovde i oseća se dužnom da sluša sve ovo o čemu mi pričamo, pri čemu smo apsolutno u pravu i pri čemu ministar spoljnih poslova, koji treba da bude ovde, sedi na Rolan Garosu danas, ali ne zbog toga što mnogo voli tenis a ne voli Narodnu skupštinu, nego što je verovatno kasnije, nakon što su mu ovo napisali, nakon što je u gužvi dao ovo na Vladu da se usvaja, na kraju i pročitao ovo.
Ne treba imati IQ veći od 120 ili 110 da se ukapira šta ovde piše. Pošto nije mogao da povuče predlog zakona, jer je to dosta komplikovano (politički, pre svega), onda mu je bilo mnogo lakše da ne bude ovde kada se ovaj zakon brani. Zašto? Pa, ja ne bih bio ovde. Da imam ovakav predlog zakona pred Narodnom skupštinom, ja ovde ne bih bio, utekao bih i pustio nekog drugog, naročito nekog ko pokriva neku sasvim drugu oblast.
Ali će doći amandman na član 4 predloga zakona, o kome ćemo raspravljati, pa ćemo tu imati šta da pitamo i gospođu Dianu Dragutinović jer se tu radi, kako u obrazloženju zakona stoji, o nekakvim finansijskim sredstvima, pa ćemo o tome govoriti malo kasnije.