Hvala vama. Reč ima narodni poslanik gospodin Boris Aleksić.

Hvala, gospodine Novakoviću. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, predstavnici Vlade, samo bih na početku želeo da rezimiram, vezano za ono što sam govorio pre nekih sat vremena.
Na dnevnom redu su Predlog zakona o davanju garancije Republike Srbije u korist Unikredit banke Srbija a.d. Beograd, po zaduženju Javnog preduzeća „Putevi Srbije“, kojim se država i građani zadužuju za 75.000.000 evra, kao i Predlog zakona o davanju garancije Republike Srbije u korist „Societe Generale“, Pariz, Francuska, po zaduženju Javnog preduzeća „Putevi Srbije“, kojim se država i građani zadužuju za 100.000.000 evra.
Podsetio bih da su prethodne nedelje takođe usvojena tri zakona kojima su građani Srbije zaduženi za 155.000.000 evra, a danas ili sutra, kada bude bio izglasan zakon ove nedelje, mi ćemo ih zadužiti za novih 175.000.000 evra.
Takođe bih želeo da podsetim da je Srpska radikalna stranka došla do veoma važnih podataka, da su nam se obraćali građani, već sam govorio o tome, vezano za klauzule u ugovorima o kreditima stanovništva. Izrazio sam eventualnu sumnju da možda takva klauzula postoji i u ovim ugovorima, ali ministarka Dragutinović je rekla da će nam dostaviti ugovor pa ćemo mi to sve proveriti. Dakle, reč je o klauzulama koje se intenzivno uvode u ugovore o kreditima stanovništva od prošle godine, kojim se komercijalnim poslovnim bankama koje deluju na teritoriji Srbije omogućava da podižu onaj fiksni deo kamatne stope koji je vezan za maržu plus beskonačno. Dakle, reč je o zelenaškim kamatnim stopama.
Već sam govorio o tome da se najčešće, kada su krediti indeksirani u stranoj valuti, u evrima ili u švajcarskim francima, primenjuje promenljivi deo kamatne stope koji je vezan za euribor i libor i ovaj fiksni deo kamatne stope, tako da predlažem građanima koji su podigli kredite da uzmu svoje ugovore o kreditima i da provere, eventualno, u delu kojim se određuje, definiše obračun kamate, da potraže sledeće konstrukcije, kao što su ove.
Dakle, ja neću reći naziv banke, jer ne želimo da narušimo reputacionu vrednost banke, tj. ne želimo da ugrozimo njihov reputacioni rizik. Dakle, „banka zadržava pravo promene kamatne stope tj. banka može, do konačnog izmirenja svih obaveza korisnika kredita po ugovoru, bez zaključenja posebnog aneksa menjati visinu kamatne stope iz prethodnog stava, u skladu sa aktima poslovne politike banke koji regulišu visinu i način obračuna kamate“.
Dakle, ovo je klauzula koju... Naravno, građani ne mogu da pročitaju sve u svojim ugovorima o kreditu, posebno one delove koji su pisani manjim fontom, petitom; niko ne može da stigne da pročita deset, dvadeset, trideset strana na licu mesta, mada bi trebalo to da rade i da ne potpisuju ugovore o kreditu dok sve ne prouče. Ali, ona se obično umeće između nekih stavova koji nisu direktno vezani za kamatnu stopu, a ovakva klauzula omogućuje poslovnoj banci da podigne maržu plus beskonačno, što je protivzakonito, jer su u pitanju zelenaške kamatne stope.
Sad bih prešao na jednu novu temu, a tiče se zaduživanja Srbije. Znam da se ministarka Dragutinović, koju mi izuzetno cenimo, ne slaže sa našim analizama vezanim za poređenje argentinskog scenarija, tj. Argentine i Srbije. Postoje izvesne razlike, Argetinci su vezali svoju valutu za dolar, mi smo za evro. Pročitaću, da ne bude zabune, to je analiza objavljena u francuskom „Mondu“ i u časopisu „Mond diplomatik“. Korišćeni su izvodi iz tih analiza iz 2002. godine i nadalje.
Dakle, u vreme vojne diktature u Argentini spoljni dug te zemlje povećao se 5,5 puta. Međunarodni monetarni fond je planski podržavao i savetovao generale, znači, diktatorski režim; čak je jedan visoki funkcioner ove organizacije, Dante Simon, bio postavljen pri argentinskoj centralnoj banci. Dakle, eto kako MMF sarađuje sa totalitarnim režimom.
Tada je u Argentini na sceni bio totalitarni, autoritarni režim. Dakle, po međunarodnom pravu, dug koji napravi jedan totalitarni, diktatorski režim smatra se sumnjivim potraživanjem. Ne postoji obaveza vraćanja tog duga. Naravno, kasnije, kada se uspostavi demokratski režim, da tako kažemo, država može da se obaveže i da vrati taj dug, ali po međunarodnom pravu ona to ne mora da učini. Sad vidite na šta ciljam, slična stvar se dešava Srbiji.
Još malo o Argentini. Po uspostavljanju demokratije u Argentini 1985. godine, MMF je vršio pritisak na predsednika Alfonsa da prizna dug. Iako je predsednik imao pravni osnov da odbije zahtev Fonda, on je prihvatio njihov uslov. Ugovorom je priznat umanjeni dug, kao i u slučaju Srbije.
Dakle, možemo da obratimo pažnju na sličnost sa Srbijom i reči koje su svojevremeno uputili funkcioneri DOS-a iz Pariza kada su reprogramirani oni dugovi. Pariski klub država poverilaca otpisao je, tj. odobrio je otpis 66% duga Jugoslavije Srbiji. Reč je o 2001. godini, znači, početak vladavine DOS-a, DOS-ovog režima. Jugoslavija (Srbija) je dobila 22 godine za otplatu 1,8 milijardi dolara, sa grejs-periodom od šest godina, dok je uz 4,562 milijarde dolara dugoročnog duga Pariski klub reprogramirao i 648 miliona kratkoročnog duga. Slični pregovori su vođeni sa Londonskim klubom, koji čini grupacija od preko 600 komercijalnih banaka, kao što znate, banaka poverilaca, kojima je naša država dugovala 2,2 milijarde dolara.
Predstavnici Vlade Srbije su tada zaboravili da pomenu da su oni, u stvari, ovim činom priznali 34% dubioznog potraživanja duga koji je najvećim delom nastao u vreme Tita. Koliko ja znam, predstavnici Demokratske stranke su se izjasnili da je Titov režim bio diktatorski. Ako je bio diktatorski, a bio je, onda naša država nema obavezu vraćanja dugova koje je on napravio, po međunarodnom pravu. Dakle, danas građani Srbije plaćaju nešto što nisu morali da plate.
Spoljni dug Srbije je prevazišao iznos od trideset milijardi dolara. Mogli smo da primetimo, prvo aranžman sa MMF-om (tri milijarde), zatim ovi zakoni koje sam pobrojao ovde. Još jednom ću da navedem podatak da je Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija imala oko 22 miliona stanovnika koji su dugovali oko trideset milijardi dolara, a da Srbija ima otprilike osam miliona stanovnika i građani Srbije duguju više od trideset milijardi dolara. Dakle, prosto neverovatno!
Dakle, spoljni dug je prevazišao taj iznos od 30 milijardi dolara, iako je 2003. godine iznosio 12,3 milijarde i bilo je projektovano da će 2010. godine iznositi 10,5 milijardi dolara. Pogledajte sada tu grešku u proračunu! Upravo zato smatram da pri ministarstvu ili pri Vladi, tj. SRS smatra, mora da se formira određena uprava za upravljanje rizicima, sektor, odeljenje koje će da procenjuje rizike u plasiranju novca, korišćenju budžetskih sredstava itd. Znači, kao što postoji kod komercijalnih banaka. Sektor za upravljanje rizicima zasniva se, tj. trebalo bi da se zasniva na koncepciji utvrđenoj Bazelom 1, Bazelom 2, možda sada nekim novim Bazelom 3, videćemo, ali, u svakom slučaju, treba te metode primeniti.
Građani Srbije su krajem avgusta prošle godine bili kreditno zaduženi 311,9 milijardi dinara, što znači da je zaduženje građana poraslo za 5,8% u odnosu na kraj prošle godine. To su pokazatelji Udruženja banaka Srbije itd.
Do čega dovodi nekontrolisano zaduživanje najbolje možemo da vidimo na primeru Južne Amerike i čuvene argentinske krize, dakle, ovo je analiza „Monda“ i „Mond diplomatika“. Kreditori MMF-a i Svetske banke su u nekim državama, kao što su Haiti, Peru, Dominikanska Republika, obezbedili sebi pravo da ubiru takse i poreze. Naravno, kad država više ne može da otplaćuje svoje dugove, onda se to tako radi. U drugim slučajevima (Meksiko) eksploatisali su glavne izvozne resurse, gde je prihod od nafte išao preko njujorških bankovnih računa koje su kontrolisale federalne rezerve. Dakle, još jednom, sistem federalnih rezervi je centralna banka SAD, i ona je privatna. Postala je privatna aktom o federalnim rezervama iz 1913. godine.
Kreditori su često nametali svoju pravnu nadležnost u rešavanju sporova, a nisu prezali ni od vojne intervencije kako bi realizovali svoja potraživanja. Od 1980. godine do 2000. godine privatni kreditori su od Latinske Amerike naplatili 192 milijarde dolara više od iznosa koji su pozajmili. Godine 1999. i 2000. godine latinoameričke zemlje su isplatile 86,2 milijarde dolara više nego što su pozajmile.
Međunarodni monetarni fond je Argentini u periodu od 1980. do 2000. godine stavio na raspolaganje 71,3 milijarde dolara, dok im je ona vratila 86,7 milijardi dolara. Zarada je bila 15,4 milijarde.
Od 1982. godine do 2000. godine Latinska Amerika je isplatila svim kreditorima neverovatnu sumu od 1.450 milijardi dolara, što je četiri puta više od njenog duga iz 1982. godine. Dakle, vidite sada šta je lihvarska politika i do čega, u stvari, dovodi nekontrolisano zaduživanje.
Argentinski spoljni dug je 2004. godine bio 130 milijardi dolara, iako je Argentina u periodu od 25 godina isplatila više od 200 milijardi dolara. Jula 2000. godine nadležni argentinski sud je u presudi obrazloženoj na 195 strana razotkrio nelegitimnu prirodu duga i krivicu MMF-a i sistema federalnih rezervi SAD zbog siromašenja zemlje.
Veliku pomoć u ovom procesu MMF i sistem federalnih rezervi su dobili od novokomponovanih argentinskih kapitalista, tajkuna, oligarha, kako god hoćete. Dakle, velika je sličnost sa situacijom u Srbiji.
Kako navodi direktor lista „Mond diplomatik“ Injasio Ramon, MMF, Svetska banka i Svetska trgovinska organizacija neguju kult profita, izazivajući ekološko pustošenje raznih delova planete.
Sada bih citirao delove intervjua bivšeg službenika Svetske banke, Amerikanca Džona Perkinsa, koji je objavio knjigu „Priznanje jednog plaćenog ekonomskog ubice“. Prevod na srpski jezik je nezgodan; na engleskom jeziku to je „economic hitman“, adekvatan termin ne postoji u srpskom jeziku, ali približan je ovom. Znači, „Priznanje jednog plaćenog ekonomskog ubice“. Intervju sa njim je objavila „Geopolitika“, naš poznati srpski časopis, 19. 2. 2008. godine.
Evo šta kaže Džon Perkins, kao bivši službenik Svetske banke i MMF-a: „Najvažniji zadatak za ekonomskog plaćenog ubicu je da otkrije sve one zemlje trećeg sveta koje imaju resurse za koje su zainteresovane američke korporacije; uzmimo primer nafte. Zatim tim zemljama Svetska banka ili njoj slične institucije dozvoljavaju ogromne pozajmice, ali novac ne ide direktno u tu zemlju, on pre ide američkim kompanijama koje grade moćne fabrike i industrijske komplekse ili preduzimaju druge grandiozne infrastrukturne projekte u toj zemlji. Zemlja, naravno, završava tako što upada u ogroman dug koji ne može da izmiri. Tada mi“, to priča Džon Perkins, „ekonomske plaćene ubice idemo nazad u tu zemlju i kažemo – s obzirom na to da ne možete da platite svoje dugove, dajte nam ono od čega živite, prodajte vašu naftu po niskim cenama našim naftnim kompanijama, ili druge prirodne resurse.
U nekim situacijama u kojima mi nismo imali uspeha, agenti“, on ih ovde naziva šakali, takođe nema adekvatan prevod na srpski jezik, reč je o plaćenim ubicama, „su poslati da sruše tu vladu ili da eliminišu one lidere koje ekonomske ubice nisu uspele da podmite.
To se meni dogodilo“, govori Džon Perkins, „u Panami i Omar Torios je ubijen kao rezultat toga. Ako bi i šakali podbacili“, dakle, plaćene ubice, „onda ide američka vojska, kao što je slučaj sa Irakom.“
Dakle, da ne bude neke zabune, Džon Perkins je bivši službenik Svetske banke. Završio je studije za rukovodioce, za menadžment na Univerzitetu u Bostonu i brzo je postao zanimljiv kao odgovarajući potencijal političko-privrednim strukturama i bezbednosnim strukturama, kao što su Nacionalna agencija za bezbednost SAD i MAIN, mala kompanija koja je bila konsultant Svetske banke u okviru investicionog programa za zemlje trećeg sveta. Dakle, ovde i mi ulazimo.
Kako se dalje navodi, on je preko noći postao plaćeni ekonomski ubica. Pozivam građane da nabave „Geopolitiku“ ili vide na njihovom sajtu, to je broj od 19. 2. 2008. godine, i pročitaju ceo intervju.
Međutim, šta se dešava sa zaduženjem, možemo da vidimo iz primera SAD. U SAD se desilo nešto neverovatno. Svojevremeno je Mark Tven, čuveni književnik, izjavio da SAD imaju najbolji kongres, tj. parlament koji novac može da kupi, ali i ti kongresmeni i ti senatori su pokazali nešto novo. Sećate se, kada je izbila velika ekonomska kriza u SAD, u okviru koje je Džordž Soroš, jedan od retkih, zaradio 1,5 milijardi dolara, dakle, profitirao je od te krize, verovatno je znao šta će da se desi, da su brojne banke, kao i automobilska industrija, osiromašile i preko noći su nacionalizovane.
Privatne banke su ultimativno zahtevale od Senata i Kongresa da odobre veliki tzv. „bank bailout bill“, koji će bankama koje je najviše pogodila kriza u SAD omogućiti da dobiju oko 700 milijardi dolara. Evo šta su govorili kongresmeni, dakle, njihovi parlamentarci, tada u Kongresu. Prolazili su gori dril nego da je u pitanju, kao predsedavajući, uvažena gospođa Čomić. Kongresmen iz Kalifornije Bred Šerman je u svojoj izjavi naveo da su pojedinim parlamentarcima, poslanicima u privatnim razgovorima pretili uvođenjem vanrednog stanja ukoliko ne usvoje ovaj bailout bill.
Još 23. septembra 2008. bankari su tražili blanko ček, dakle, privatne banke, uključujući i sistem federalnih rezervi, da ne bude zabune, pošto se na čelu svih privatnih banaka u Americi nalazi sistem federalnih rezervi, kao privatna banka koju država ne može da kontroliše, čak Kongres ne može da je kontroliše. Dakle, još 23. septembra 2008. godine privatni bankari su tražili blanko ček i pretili recesijom, ali su tada senatori odbili da potvrde ovaj zakon.
Zatim je berza doživela krah, rekordni pad, ali ni tada senatori nisu hteli da popuste. Nakon toga počinju pretnje uvođenjem vanrednog stanja. Dakle, predstavnici privatnih bankara, sistema federalnih rezervi otvoreno prete poslanicima u SAD, članovima Kongresa, da će uvesti vanredno stanje.
Konačnu verziju bailout bill-a poslanici su dobili tek par minuta pre glasanja 3. oktobra 2008. godine. Zakon nije samo dao bankama 700 milijardi dolara, već je to bio blanko ček, zaista. Zašto? Zato što je do februara 2009. godine iz njihovog budžeta izbijeno 9,7 triliona dolara.
Kao što vidite i na primeru Argentine i na primeru SAD, ekstremno zaduživanje dovodi do problema. Ono urušava osnovne demokratske principe, ono narušava demokratiju. Privatne banke, posebno moćne banke, kao što je sistem federalnih rezervi, ne rade po principu demokratije. Tamo se zna ko je gazda, ko odlučuje. Oni kojima se to ne sviđa mogu da napuste banku. Njihovi predstavnici su otvoreno govorili, predstavnici sistema federalnih rezervi, da njima u posao ne sme da se meša ni izvršna vlast, dakle administracija, ni zakonodavna vlast.
To je model za ceo svet, to je model koji promovišu megakapitalisti, vlasnici krupnog kapitala. Naveo sam vam primer Džordža Soroša, koji je zaradio u krizi; kad su svi izgubili, kada je američka autoindustrija izgubila, kada su najmoćnije banke izgubile, Džordž Soroš je zaradio 1,5 milijardi dolara. Dakle, oni žele takav model da primene i na druge zemlje, na ceo svet.
Postavlja se pitanje da li su, eventualno, banke kod nas znale da dolazi velika svetska ekonomska kriza? Ne bih rekao da su znale, ali neke komercijalne poslovne banke su uradile ono što su morale; one su godinama unazad pripremale strategiju u slučaju sistemske krize nastale na međunarodnom tržištu ili tržištu EU, kao i na regionalnom tržištu, lokalnom tržištu itd. Smatram da je i naša država morala da pripremi nešto slično, tj. da mora već sada da pripremi. Dakle, tu bi moglo štošta da se nauči od poslovnih banaka. One su imale spreman scenario za nastupanje krize na međunarodnom tržištu ili na tržištu EU, tako da mislim da su to neki saveti koji će moći da se iskoriste u budućnosti.

Zoran Ostojić nije tu. Ministre, da li želite reč?

Poštovane dame i gospodo, nema smisla da Diana sama brani ova dva zakona, a inicijator toga je bilo Ministarstvo za infrastrukturu, odnosno ja kao ministar za infrastrukturu. Naravno da sam vrlo zadovoljan svim diskusijama koje su do sada ovde izrečene. Posebno me raduje ozbiljnost s kojom poslanici pristupaju realizaciji ovog programa restrukturiranja putne privrede, uz sve one kritične note, koje takođe prihvatam, od odgovornosti pa do nekih ličnih, subjektivnih ocena o stanju na putevima.
Suština je u tome da ova dva zakona danas u privredu Srbije ubrizgavaju 175.000.000 evra. To je suštinska stvar, po meni, za posao koji je urađen.
Naravno da u godinama u kojima sam nisam toliko naivan da prihvatam jedno ministarstvo sa tolikim dugom, a da ne znam kako je napravljen. Polako ću odgovarati na jedno po jedno pitanje poslanika, ali neću imenovati pa se nemojte ljutiti na mene.
Dakle, deset meseci se bavimo ovim problemom. To nije brzina. Deset meseci. Prvo smo pet meseci utvrđivali da li je taj dug napravljen za one poslove o kojima se govori. Interne komisije iz Ministarstva infrastrukture i dve revizije van Ministarstva infrastrukture su utvrdile da su ti poslovi napravljeni. Lično sam obišao 20 ili 35% tih objekata, svi su urađeni. Dakle, dug od 30 milijardi koji sam nasledio su poslovi koji su u prethodnim godinama urađeni. Ne ulazim u onaj finansijski deo o kome ste govorili, jedan budžet, drugi budžet itd. Dakle, poslovi su urađeni. Za mene je to bio najvažniji indikator da preduzeća koja su radila, a svaki dug prethodne vlade prihvatam kao svoj, dođu do sredstava koja su ulagala. Naravno, bilo je tu dosta trzavica, bilo je u javnosti dosta priča, bilo je i mojih sukoba sa putarima, putnom privredom, pretnji štrajkovima itd., ali suština je u ovome što sam sada rekao.
Ako je tako, a Vlada Republike Srbije, čiji sam član, jednoglasno je prihvatila projekat izgradnje autoputa na Koridoru 10 kao svoj prvi zadatak u naredne četiri godine, onda preduzećima, domaćim preduzećima, i svi ste o tome govorili, treba pružiti šansu da taj posao rade. Naravno, oni ne mogu da ga rade ako ćemo ići uvek na tendere, a uvek se išlo na tendere; oni ne mogu da ga rade ako nemaju uslove za to, mehanizaciju, jer tehnološki nivo mehanizacije u Evropi danas je vrlo visok; oni ne mogu ići na to, naravno, ako nemaju kadrove i ne mogu da plate svoje ljude. To je bio razlog zbog čega smo detaljno sve ovo analizirali, pa tek danas izašli pred vas. Možda su zakoni, dan, dva, tri, na brzinu predloženi, ali suština je u ovome što ja sada govorim.
Tražio sam od Vlade punu podršku i dobio sam je. Ne želim, nekoliko vas je to reklo, da se po tom pitanju Skupština deli. Vlada je apsolutno jedinstvena u stavu da dug putarima treba isplatiti i da treba da se stvore uslovi da se ta naša preduzeća (evo, jedan tender je bio za sever, Horgoš - Novi Sad) pojave na tim licitacijama.
Naravno, puno toga vi ovde znate i meni je drago što toliko znate, ali ne bih komentarisao neke ocene koje nisu baš bile... o tome šta se radi na Horgošu. Doktor Vladan Batić je izašao, pa neću da komentarišem. Radi se danas tamo. Danas tamo na jednom gradilištu ima 78 radnika, na drugom 98; to ne govorim da vas imresioniram, to su podaci redovni. Ali, nemojmo svi da se mešamo sada kada smo prihvatili koridor kao našu perspektivu pa da svi počnemo da projektujemo i da gradimo. To je opasnost.
Meni je drago što većina ljudi u zemlji to shvata, i to je najvažnije za nas. Ima tamo 50 mašina, ali je padala kiša, ne mogu ljudi da skidaju humus kada je zemlja mokra itd., da vas time ne zamaram.
Što se tiče mosta Beška, gospodin Maraš je lepo pitao i mene čudi, on odande dolazi, nije da nije urađen nijedan stub, urađeno je 27 stubova; uradiće se još tri stuba i onda će do kraja godine biti završena konstrukcija od 1200 metara sa ove leve strane Dunava. Da ne pričam o tome, taj projekt ide dobro i gradi se punim intenzitetom.
Naravno, kada se radi o preduzeću za puteve, puno je dilema bio oko toga 2006. godine, sećam se, bez obzira na to što tada nisam bio aktivan u putnoj privredi, da li od preduzeća koje je na budžetu, Direkcije za puteve, napraviti javno preduzeće. Lično bih bio za to da ostane Direkcija za puteve, no javno preduzeće je napravljeno. Međunarodni krediti koji dolaze u javno preduzeće ne mogu da se troše ni na koje druge strane sem na to za šta su dati. To je prva stvar i ona eliminiše korupciju i krađu u tom delu.
Regionalni i magistralni putevi se održavaju, i to je prioritetni zadatak preduzeća za puteve, i to iz sredstava koja dolaze, kao što ste rekli, od prihoda od putarine i akciza. Prošle godine je to bilo oko 300 miliona, ove godine će biti 350 itd. Pošto se svi zaklinjemo u Evropu, evropski standardi su sledeći: 1.200.000.000, prema proceni evropskih stručnjaka, treba ulagati u održavanje regionalnih i magistralnih puteva u našoj zemlji. Ne u građenje novih, građenje novih je posebna stavka. To je onih 1.600.000.000 koje sam tražio od Vlade i od države da bismo završili Koridor 10. Dakle, u održavanje magistralnih i regionalnih puteva.
Lokalni putići i lokalna infrastruktura održavaju se iz lokalnih sredstava, odnosno iz nekih drugih izvora. Mislim da smo jednom usvojili jedan zakon, baš je gospođa Tabaković mene kritikovala. Pitala je gde će otići te pare, iz kakvih kredita se finansira lokalna samouprava. To je tako po zakonu i to je ovo što sam malopre rekao, provereno u preduzeću za puteve. Nije moglo da se krade, od naplate putarine ne govorim za sada... nije moglo da se krade iz tog dela, jer je on potpuno definisan. Moje provere su kazale da nema mahinacija u ovom delu o kojem ste vi govorili sada.
Što se tiče cena, gospodin Nikolić je o tome govorio, cene su fiksirane u preduzeću za puteve, i tačno se zna kako se održava. Vidim da on to zna, a možda i dosta vas to dobro zna, kako se održavaju putevi leti, kako zimi; cene su tu i one su definisane i van toga ne može da se ide. Specijalni nalozi se daju kod klizišta, odronjavanja itd. Tačno se zna kako se daje. Svi papiri koje sam lično pregledao, a većinu sam pregledao, potpuno su čisti za godine koje su iza nas. Za ovih deset meseci apsolutno stojim na raspolaganju i nosim svu odgovornost.
Svako od poslanika može da me pozove kad god hoće, da porazgovaramo i da dođe u Ministarstvo, otvorena su vrata, može tamo da se vidi sve šta smo radili svih ovih deset meseci.
Dakle, osnovna stvar je ... Kada sam ja predlagao da se ovako reši pitanje duga, četiri meseca smo o tome razgovarali i svi smo bili jednoglasni i zbog toga smatramo da je to – neko je to lepo rekao, a ja ne volim o tome mnogo da govorim, uglavnom sam okrenut budućnosti i sadašnjosti – stabilizacija odnosa u putnoj privredi za budućnost. Za nekog novog ministra koji kada dođe neće više morati da se bavi dugovima. Mi danas dugove nemamo.
Što se tiče Koridora 10, opet je jedan od poslanika pitao da li se to radi fiktivnim parama. Ne. Budžet je planirao 2.200.000.000 za severni krak, mi smo na tenderu dobili, milijardu i šest stotina će koštati severni krak, samo ovih 20 kilometara. Drugi deo para ćemo dati za jug od Levosoja do Preševa da bismo mogli da završimo, jer to su ugovori iz prethodnih godina, do 7. jula. Dakle, ni jedan jedini posao nismo počeli, a da nemamo podlogu u finansijama.
Osnovna ideja Vlade Republike Srbije jeste da do dolaska međunarodnih kredita, o čemu smo toliko govorili... Hajde još jedanput da podsetim, 1.200.000.000 evra je obezbeđeno, odnosno najavljeno od međunarodnih banaka za realizaciju na projektu Koridor 10 od Leskovca do granice i od Niša do Dimitrovgrada. Severni deo još nismo definisali. I obilaznica oko Beograda ulazi u te kredite. Severni deo još nije definisan. Pokušaćemo da iznađemo sredstva, pa da nastavimo radove od Horgoša do Novog Sada domaćim parama. Kako? Videćemo. Dakle, ni jedan jedini dinar ne visi.
Osnovna želja nam je da do kraja godine završimo kompletnu projektnu dokumentaciju za svih 150 kilometara autoputa, da izvršimo eksproprijaciju koliko je moguće i da na deonicama, ako bismo otvorili i koje ćemo otvoriti u idućoj godini... Kao što znate, i o tome je bilo dosta polemike, međunarodne banke daće kredite samo ako smo završili pripremne radnje. U pripremne radnje za izgradnju autoputa ulaze završeni glavni projekti, idejni glavni projekti i eksproprijacija zemljišta. To su osnovni elementi i preduslovi za ulazak na međunarodno tržište.
Očigledno je da je danas, i tim sam posebno zadovoljan, finansijska, ekonomska kriza u svetu stvorila uslove da najzad ti projekti vezani za Koridor 10 postanu naša velika šansa. To je dobro. Dakle, ako država može da obezbedi ta sredstva, a očigledno je da možemo, onda je vrlo važno da to i radimo.
Još jedna stvar koja me je posebno obradovala jeste vaše razumevanje za ljude u putnoj privredi. Neko je rekao jednu cifru, malo ću je ispraviti – 19.000 radnika radi neposredno u putnoj privredi.
Kada se to pomnoži sa onima koji su njihovi kooperanti, sa porodicama itd., to je oko 100.000 ljudi koji neposredno žive od toga što se dešava u putnoj privredi.
Što se tiče nekih drugih projekata, o njima danas ne bih govorio. Za projekat od Beograda do Čačka je takođe garantovano da će se završiti u ovoj godini; govorim o projektu, a pretpostavljam da ćemo, ako obezbedimo sredstva, ući u realizaciju tog posla iduće godine.
Što se tiče „Alpine - Por“, nisam zaboravio pitanje gospodina dr Batića i pitanje gospodina Maraša. Ne mogu da govorim o tome danas, jer teče ta međunarodna arbitraža i nije uputno, to smo se dogovorili u Vladi, da bilo ko od nas daje bilo kakve informacije. Ali, informacija koju je izneo gospodin Batić, odnosno, ne gospodin Batić, nego kolega iz Poslaničke grupe G17 plus, kada se govori o koncesiji (pošto je to neutralno pitanje, mogu da govorim o njemu), uopšte nije bitno kolika je cena i koliko koncesionar hoće da kalkuliše sa cenom. Koncesija definiše da koncesionar preuzima obavezu da napravi objekat, da ga koristi, da ga vrati državi, naravno, uz sve one elemente koje država može da traži, zapošljavanje radnika itd. Cena je njegova stvar, i zato se time nisam bavio.
Dokaz želje naših građevinara da rade jeste upravo licitacija koja je sprovedena za ove dve deonice puta, od Novog Sada do Horgoša. Osamnaest preduzeća je podiglo dokumentaciju, 12, 13 ili 15 ih se javilo; dobila su dva najjeftinija preduzeća. Mi smo cenu doveli, po mom mišljenju, i pre nego što je bila licitacija sam rekao, na realnih 600.000 - 700.000 evra po kilometru, jer je to samo jedna traka, jer su objekti završeni, eksproprijacija je završena i to je realna cena te deonice. Najtransparentnije, najotvorenije, na autoputu neće moći da se krade, ako stvarno budemo išli ovim putem i „tenderisali“ sve ostalo.
Rekao bih još jedan detalj, vrlo važan. Recimo, javne nabavke jesu prava stvar za smanjenje korupcije, a postoji i jedan drugi elemenat koji je takođe vrlo važan. Mi ne možemo danas zatvoriti granice zemlje, pa reći – nećemo međunarodne tendere, nećemo međunarodna preduzeća ovde kod nas. Ali, možemo ih usmeriti. Za svaki međunarodni zajam, vi to dobro znate, bolje od mene, mora se raditi međunarodna licitacija.
Tu imamo problem, naša preduzeća nemaju taj bonitet, da ne ulazimo u detalje. Recimo, „Mostogradnja“; bio sam zagovornik i sprečio dalju privatizaciju „Mostogradnje“, pa je sada država vlasnik „Mostogradnje“, 70%, jer smo dugove prema PIO fondu itd., prema državi, prebacili na naš državni kapital. I dalje tvrdim da je „Mostogradnja“ prava firma koja nam u narednim godinama treba, ali mi danas moramo stvoriti uslove da ta „Mostogradnja“ dođe do prvog posla, a prvi posao će biti na obilaznici od Orlovače ka Bubanj potoku, jedan most broj 13, da vas ne zamaram tim, da bi mogli da opstanu.
Mi smo „Mostogradnju“ spasli, „Mostogradnja“ ne ide u prodaju, ali joj moramo dati posao, naravno, pod uslovima gde to možemo, barem tamo gde su pare domaće i gde međunarodne banke ne učestvuju u tenderima.
Zahvaljujem se još jednom (ušao je gospodin Nikolić, možda me nije čuo), zahvalan sam poslanicima i vama posebno na ozbiljnosti i tretmanu koji ste dali ovom problemu, u ime putara. Naravno, ne tražim nikakve političke privilegije u tom delu. U svom mandatu, kritike na račun preduzeća koja su kod mene prihvatam u celini. Nijednog od direktora 12 preduzeća nisam postavio. Naravno da je feudalizacija nanela veliko zlo celokupnoj srpskoj privredi, ali ja u koaliciji sa ljudima sa kojima danas radim imam puno razumevanja i nemam nikakvih problema. Dakle, molim vas da moje rezultate merite kao da sam radio i poslednjih sedam godina na ovim projektima. Hvala vam.

Hvala, gospodine Mrkonjiću. Na osnovu člana 85. stav 1, prekidam današnji rad na jedan sat. Popodne ćemo nastaviti u 14.50 časova. Prijatno i hvala na saradnji.
(Posle pauze – 14.55)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad u popodnevnom delu sednice raspravom po redosledu narodnih poslanika, a prema prijavama za reč, u zajedničkom načelnom pretresu o predlozima zakona iz 1. i 2. tačke dnevnog reda.
Reč ima narodni poslanik Zoran Ostojić.
Vreme na raspolaganju poslaničkoj grupi je četiri minuta i trideset sekundi. Posle njega narodni poslanik Dragan Stevanović. Izvolite.

Hvala. Poštovana potpredsednice, uvažena ministarka, malobrojne koleginice i kolege, ne stiže mi SMS, što je znak da nema prenosa. Ima prenosa? Znači, problem je sa SMS-om.
U svakom slučaju, da ponovim ono što su rekle moje kolege, nezadovoljni smo što u zakonu nema kamate, nezadovoljni smo što kamate nema u pisanom obrazloženju, ima je samo u usmenom obrazloženju gospođe ministarke. Cenimo to, ali mislimo da se država vodi papirima, a ne rečima ili mobilnim telefonima. Mogli smo da dobijemo, recimo, ugovor usput. Kad smo mogli da dobijemo onaj veliki, značajni, istorijski sa ruskom državom, mogli smo da dobijemo i ovaj sa dve banke.
U svakom slučaju, ovde su dva problema koja sprečavaju LDP da glasa: ovo prvo što sam rekao, voleli bismo da smo videli to što smo tražili, jer je to, na kraju krajeva, ozbiljnost države i nas poslanika koji preuzimamo nekakvu istorijsku odgovornost za zaduživanje generacija koje dolaze. Druga stvar je odgovornost za ovolike dugove od 300.000.000 evra ovog javnog preduzeća.
Dobro je što smo utvrdili da je Đinđićeva, odnosno Živkovićeva vlada, kada je u pitanju Direkcija za puteve, predala Koštuničinoj vladi operativni dug od milijardu dinara, što je po sadašnjem kursu oko deset miliona evra, da je krajem 2005, pre nego što će da se formira Javno preduzeće, Direkcija imala dug od devet milijardi dinara, da je već 2006. dug narastao na 21 milijardu, pa 2007. na 25, da bi došao do 30 milijardi dinara, ili 300 miliona evra. Šta se dešavalo u tim godinama svi znamo – referendumska kampanja, jedni izbori, drugi izbori, asfaltiranje na telefonski poziv, privatni putevi u onom „emiratu“ koji Srbija ima na Mokroj gori, žičare itd.
Jasno je kako su ovi dugovi nastali, ali nije jasno ko će za to da odgovara. Ovako, ovo je pokrivanje onoga što je bilo u prošlosti, predizbornih asfaltiranja, i mi u principu razumemo, zato što su u toj vladi, a čuli smo da su za sve krivi ministri finansija, sedeli mnogi iz sadašnje vladajuće koalicije i mnogi koji optužuju bivše kolege. Malo je licemerno sedeti u vladi, a optuživati kolegu ministra finansija iz te vlade.
Govorim o prve dve vlade Vojislava Koštunice, koje su očigledno najviše dugova ovom javnom preduzeću donele. Zato, oni koji su za ovo odgovorni neka glasaju, a nadam se da će uspostavljanje pravne države u Srbiji omogućiti da i oni koji su odgovorni za ove dugove, koje će plaćati oni koji dolaze, kad-tad odgovaraju.
Nadam se da ovo javno preduzeće više ne funkcioniše na način na koji je funkcionisalo za vreme te dve Koštuničine vlade, da se milioni i milioni para poreskih obveznika troše na jedan telefonski poziv u kampanjama.
Nadam se da toga više neće biti i da više nikada aljkavost, bezobrazluk i najgore osobine partijske države građani Srbije neće pokrivati ovakvim kreditima. Hvala.

Pre nego što dam reč narodnom poslaniku Draganu Stevanoviću, obaveštavam Narodnu skupštinu, na osnovu člana 85. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine, da ćemo danas raditi i nakon 18.00 časova, po tački dnevnog reda koja u tom trenutku bude predmet naše rasprave.
Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović. Vreme koje je na raspolaganju Poslaničkoj grupi SRS iznosi 53 minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, ovo se odnosi na gospodina Mrkonjića koji je malopre našao za shodno da se obrati poslanicima, a rekao je da je rasprava o ovim kreditima, odnosno uzimanje i povlačenje kredita u vrednosti od 175.000.000 evra od dve banke, kako je on to rekao, restrukturiranje putne privrede. Za SRS ovi krediti mogu da budu sve, ali da se definišu kao restrukturiranje putne privrede svakako ne mogu.
Na početku današnjeg zasedanja Boris Aleksić, kao ovlašćeni predstavnik, izrazio je bojazan da će povlačenje kredita radi refinansiranja, odnosno zaduživanje države ili javnog preduzeća radi vraćanja dugova, biti predstavljeno kao ubrizgavanje 175.000.000 u putnu privredu.
Saglasni smo da je to državi potrebno. Mnoge države koje su zbog različitih istorijskih okolnosti bile ruinirane su svoju ekonomiju, i sebe, podigle zahvaljujući javnim redovima, investicijama u oblasti putne infrastrukture, ali ovo o čemu danas govorimo definitivno nije restrukturiranje putne privrede u Srbiji. Sve aspekte sa kojih mi gledamo na ova kreditna zaduživanja, odnosno osporavamo nameru izvršne vlasti da ih tako predstavi, pokušaću u nekoliko rečenica i nekoliko minuta da obrazložim i predstavim.
Kada govorimo o vrednosti, odnosno o iznosu pomenutih kredita, da bi javnost i poslanici stekli adekvatnu sliku koliko je to, možda je najbolje da svako od nas ko je imao priliku da prisustvuje sednici Skupštine pre nekoliko dana napravi paralelu sa ciframa o kojima je kolega Aleksandar Martinović govorio kada je pričao o pojavama u medijskom svetu Srbije i činjenici da dva čoveka kontrolišu mnogo veći novac u odnosu na novac koji ćemo kroz dva kredita povući i, što je ironija i licemerje, za taj novac država ima obavezu da da garancije, odnosno da to prođe skupštinsku proceduru.
Vratio bih se na početak ove današnje rasprave, kada su poslanici opozicije izrazili skepsu u odnosu na ovaj zakon, odnosno tražili od predstavnika predlagača da obrazloži zašto u predlozima zakona nema kamata, nema rokova, nema grejs-perioda itd. Morate se složiti, gospođo ministre, da su ti zahtevi bili zaista opravdani. Ne insistiram na tome da je trebalo da ove vrednosti budu unete u tekst zakona, ali, ako ste zaista hteli da budete odgovorni, morali ste da pošaljete u Skupštinu prateći akt uz ovaj zakon.
Kasnije ste za govornicom Skupštine Republike Srbije rekli i kolike su kamate i koji su rokovi, sve ono što je poslanike interesovalo.
Čak ste na kraju izrazili svoju spremnost da zakon, odnosno ugovore koji su potpisani u potpunosti napravite transparentnim, odnosno date javnosti na uvid.
Postavlja se pitanje šta je bio problem da se proceduralno, administrativno sve reši, možda nije bilo roka? Jedan ugovor ste potpisali 29. maja, je l' tako? Ali, složićete se sa mnom i oko ovoga: ova dva zakona jasno govore da povlačenje sredstava od kreditora ne bi bilo dovedeno u pitanje čak i da nismo danas o ovim zakonima raspravljali. Po prvom zakonu, ti rokovi ističu 30. juna.
Znači, imali ste prostora, i vi i skupštinska služba, da ovo administrativno uredite na način kako bi to trebalo da se uradi, da otklonite svaku senku i sumnju u vaše namere, ako zaista nisu loše namere, i mislim da bismo raspravu možda počeli u drugačijem tonu, baveći se konkretnim i suštinskim stvarima koje se podrazumevaju i koje se nalaze u predmetnim ugovorima, odnosno u zakonima kojima bi te ugovore trebalo da ratifikujemo.
Srpska radikalna stranka, da se razumemo, programski i koncepcijski ne osporava ekonomsku kategoriju davanja garancija. Smatramo da jedina dodirna tačka države i kapitala, odnosno kreditnog zaduživanja sme i može da bude upravo davanje garancije. Izuzetni su slučajevi kada država može da se zaduži, kada je u pitanju budžetski deficit, ali kada država ima kapaciteta da to iz realnih prihoda u kratkom vremenskom periodu vrati. Kao najodgovorniji čovek, bar kada su u pitanju finansije u ovoj državi, složićete se sa mnom da smo ekonomski apsolutno nespremni da odgovaramo na kredite.
Malopre ste rekli da ovi aranžmani sa Međunarodnim monetarnim fondom nisu krediti, nemaju takav status. Kakav god status da imaju, objektivno će biti teret i budžetu i prihodnoj strani i svima onima koji su poreski obveznici, naročito ako prodiskutujemo o strukturi te tri milijarde, kako će i na šta će biti utrošene ili gde će biti plasirane. Ali, to je verovatno priča za neki novi rebalans, za koji očekujemo da će da dođe, a da li će ga biti ili neće, vreme će pokazati.
Nemamo ništa protiv toga što se država ovde javlja kao garant, ali država mora zaista da se zamisli kome daje garanciju. Dajete garanciju preduzeću koje posluje sa gubitkom, dajete garanciju preduzeću koje je u porodici 14 preduzeća koja su, samo u prošloj godini, državi napravili dug od 1.600.000.000 evra. Mislim da znate o čemu pričam, od 15 javnih preduzeća, samo je „Telekom“ poslovao sa dobitkom, svi su ostali bili sa gubitkom.
Ali, da ironija bude veća, na indirektan način Vlada Republike Srbije upravlja ovim preduzećem, država je osnivač. Slušali smo malopre od niza poslanika da upravni odbor bira Vlada. Koji su ljudi bili u upravnim odborima ovog preduzeća? Smatramo da država neodgovorno ulazi u tu priču. Razumemo i potrebe onih kojima Javno preduzeće duguje, ali to ne možemo da zloupotrebljavamo i ne možemo sada brinuti za sve te ljude, stičući ovde jeftine političke poene, a na drugoj strani praviti možda nesagledivu štetu. Ovo kreditno zaduživanje, odnosno davanje garancija može da se tumači i na način da je u svemu ovome država prepoznala svoju šansu da prebije svoje dugove sa ovim javnim preduzećem, pa će obaveze, ukoliko dužnik i ne vrati kredit, država da preuzme na sebe, da kroz pet narednih godina, posle jedne godine grejs-perioda, vraća ta sredstva i da prebije svoje dugove sa Javnim preduzećem.
Može i tako da se gleda na stvar, ali to je zaista neozbiljno. Zaduživanje radi vraćanja dugova, morate da prihvatite ovu konstataciju i činjenicu, za SRS definitivno ne predstavlja restrukturiranje putne privrede.
Ja ću sada na jednom vrlo interesantnom primeru kroz svoju priču da pokažem da ne može da se prepozna koncept izvršne vlasti o značaju javnih radova, odnosno promeni strukture izvoza ove države. Žao mi je što gospodin Mrkonjić nije tu, ali pretpostavljam da je svoju karijeru gradio na gradilištima širom sveta, kada je Srbija bila prepoznatljiva po svom neimarstvu.
Ako govorimo o strukturi našeg izvoza, gospođo ministre, koja je jako važna za budžetske prihode odnosno za promenu bilansa, odnosno deficita, na drugom mestu posle poljoprivrede Srbija bi morala kao izvozni proizvod da ponudi svoju građevinsku odnosno putnu privredu, građevinsku operativu itd. Ali, jednostavno, u svemu ovome to se ne prepoznaje. Zaista bismo bili spremni da podržimo garancije, ali kada bismo u tim kreditima prepoznali investiranje, kada bismo tim kreditima pomogli našoj građevinskoj operativi da se pojavi na nekom međunarodnom tenderu, da dobijemo tender koji će obezbediti profitni priliv, koji će puniti devizne rezerve, koji će ekonomsku krvnu sliku ove države da menja. Ovo je presipanje iz šupljeg u prazno.
Evo jednog primera da sam u pravu, gospođo ministre, kada kažem da Vlada nema koncept kada su u pitanju putna infrastruktura, javni radovi, održivi projekti.
Da li je ova država pokazala interesovanje da se, recimo, javi na tender za izgradnju autoputa Boljare - Bar u Crnoj Gori? To je autoput, projekat koji ima status koncesije i, zamislite ironiju, tu koncesiju su dobili Hrvati, i to splitsko građevinsko preduzeće u konzorcijumu sa Institutom za saobraćaj Hrvatske. Oni su prepoznali značaj i smisao partnerstva javnog i privatnog sektora, javili se i dobili taj posao. Prvi su rangirani. Šta je to kod nas zatajilo? Ne postoji postupak ili reč Vlade i ministra ili bilo koga ko će me ubediti da nemamo ljudske resurse, kapacitete, znanje ili bilo šta drugo da odgovorimo tim neimarskim izazovima.
Podsetiću vas na jednu činjenicu u vezi sa tim projektom – pravim digresiju jer je jako bitno, mnogo govori o strategiji i konceptu izvršne vlasti u Srbiji – četrnaest miliona evra košta kilometar puta na najkompleksnijoj i najsloženijoj deonici! Zamislite kakav bi devizni priliv Srbija od svega toga imala i kako bismo odgovarali izazovima ekonomskih problema i krize koji su pred nama da smo uspeli da našu građevinsku operativu, zašto ne i Javno preduzeće „Putevi Srbije“, angažujemo dole. Ko je zatajio? Zatajili su svi, od naše diplomatije do naše ekonomije.
Sada pričamo o 175.000.000 evra koje ćemo, istina, ubrizgati, slažem se, među neke naše izvođače ili podizvođače, ali to se suštinski neće osetiti. Da zaista postoji opredeljenje ove države da se bavi perspektivama i, ponavljam, državnim projektima, danas bismo govorili o povlačenju novca koji bi zaista obezbedio nova radna mesta, javne radove, podizanje ekonomskih prilika u Srbiji.
Takođe, gospodine ministre, hteo sam da kroz ovu priču kažem, bez obzira na našu ideološku i političku suprotstavljenost, da, ako ništa drugo, vi bar imate hrabrosti, lupite toj vašoj vladi o sto i tražite od nadležnih ministara i premijera da u ovu skupštinu pošalje zakon o planiranju i izgradnji. Zašto, gospodine ministre? Dok god SRS sedi ovde, na tome će insistirati. Ili ćemo vas naterati da to uradite ili ćemo vas oterati, pa ćemo mi to da uradimo. Ali, planska dokumentacija, zakon o planiranju i izgradnji, urbanistički planovi... Zašto sve to govorim, gospodine ministre? Ova država ili ovaj saziv, ova skupština je, čini mi se, do sada dala garancije na ko zna koliko stotina miliona evra kredita koje niste do sad mogli da povučete, a niste ih mogli povući zbog činjenice da ne postoji projektna dokumentacija.
Zamislite besmisao da oni koji promovišu evropske vrednosti i vode Srbiju u Evropu traže pare, izglasaju garanciju, potvrde ugovore a nemaju projektnu dokumentaciju za puteve. Pa, ko će nas doživeti ozbiljno? Kakva je to poruka potencijalnim investitorima ili kakvu sliku ostavljamo o nama? Za to ne možete optužiti za opstrukciju opoziciju, konkretno SRS. To je ono što se vama stavlja na teret. Ali, priču da se to vama stavlja na teret i da ste za to vi kao Vlada i izvršna vlast odgovorni, i ova i sve vlade unazad od 2000. godine, pokušavamo danas da sakrijemo pričom da je ovo restrukturiranje putne privrede.
Mi bismo, gospodine ministre, zaista želeli da se naša putna infrastruktura i putna privreda restrukturira, želeli bismo javne radove; želeli bismo da se naša država, kao ozbiljna država koja prepoznaje srpske nacionalne interese, ekonomske, pojavi i u Crnoj Gori i svuda u svetu gde se godinama unazad pojavljivala. Međutim, čini mi se da ne postoji koncept u Vladi, da Vlada ne prepoznaje ni viziju, ni koncept, niti vidi Srbiju u narednom periodu od pet ili deset godina, opterećena nekim jeftinim, niskim i potpuno bezvrednim problemima koji je tište jer je žrtva kompromisa i funkcioniše po principu stihije, od danas do sutra. Zahvaljujem.

Reč ima ministar Milutin Mrkonjić. Izvolite.