Poštovana gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, poštovana gospodo iz Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, LDP ovaj zakon ne može podržati. Postoji nekoliko osnovnih razloga koji su nas opredelili za to da ne damo saglasnost za ovaj zakon.
Pre svega, od 15 oktobra 2008. godine, s nestrpljenjem smo očekivali da stigne na dnevni red ove skupštine Statut AP Vojvodine. S još većim nestrpljenjem smo čekali da stigne zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine. Od oktobra se priča o Statutu, koji je, inače, podzakonski akt i koji je po važećem ustavnom zakonu morao da se uskladi s Ustavom do kraja 2008. godine. Međutim, očigledno je da Vlada ne poštuje čak ni sopstveni Ustav, tako da Statut još uvek nije stigao na dnevni red, a kamoli da se raspravljalo o njemu do kraja 2008. godine.
Prema tome, ako ćemo se složiti s tim da od Statuta i od zakona o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine nema ništa do kraja ove godine, onda možemo da nastavimo da raspravljamo o ovom zakonu o regionalnom razvoju. Očigledno se osetila potreba da se, ukoliko se ne radi neka ozbiljna decentralizacija, hitno stavi na dnevi red ovaj zakon, koji će, na neki način, da skrene pažnju s ozbiljnog problema u kojem se nalazi Srbija, zato što je Srbija, unazad 20 godina, ozbiljno centralizovana država i tu centralizaciju je bukvalno zacementirala Ustavom iz 2006. godine.
Kada se zalažemo za vrednosti EU, nije dovoljno da to bude čisto deklarativno. Zalaganje za decentralizaciju bez nekog ozbiljnog pomaka po tom pitanju samo je deklarativno zalaganje za evropske vrednosti koje određuju decentralizaciju jedne države. Bez decentralizacije, nema ozbiljnog i validnog učešća građanina u upravljanju jednom državom, u upravljanju sopstvenom sudbinom, pre svega, na lokalnom nivou, tamo gde mu je najviše potrebno da ima učešća u organima vlasti i da odlučuje o tome na koji način će se njegov život uozbiljiti i odvijati.
Ovaj zakon o regionalnom razvoju, prema mišljenju, uglavnom, svih današnjih učesnika u raspravi, ne odnosi se na decentralizaciju, ne odnosi se na regionalizaciju.
Sve se, u stvari, svodi na statistiku, već i samim tim, što je zakonom predviđeno da teritoriju oblasti i regiona utvrđuje Republički zavod za statistiku. Da li je to ozbiljno? Pri tom, član 2. ovoga zakona tačno predviđa koji su ciljevi zakona, koji su sasvim ozbiljni ciljevi – ciljevi koji zadiru u neki društveno-ekonomski održivi razvoj, smanjenje unutarregionalnih pariteta, smanjenje negativnih demografskih kretanja itd.
Htela bih da podsetim Vladu, predlagača zakona i vladajuću koaliciju da smo već imali određene agencije i određene institucije koje su se bavile regionalnim razvojem, održivim regionalnim razvojem itd. To su, recimo, Republička agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva, Agencija za razvoj infrastrukture lokalne samouprave, Sektor za realizaciju razvojnih projekata. Nadležnost svih njih preuzima Agencija za regionalni razvoj.
Sada dolazimo u situaciju da treba da raščinimo stvari, da li se ovde radi o statističkim regionima ili se zaista radi o nekoj vrsti decentralizacije. Ukoliko bismo prihvatili varijantu da se radi o decentralizaciji i regionalizaciji, to bih nazvala oktroisanom regionalizacijom, na centralizovani način kontrolisanom decentralizacijom, a samim tim dobijamo rezultat koji ne može da bude zadovoljavajući i ne ide u tom smeru kojim bi trebalo da se kreće teritorijalna organizacija ove države.
Nažalost, po važećim zakonima i po Ustavu, imamo i pokrajine i upravne okruge, imamo i lokalne samouprave, imamo i gradove, samo nam još fale ove statističke jedinice, statistički regioni, za koje zakon posebno naznačuje da nemaju administrativni značaj, da nemaju neki ozbiljniji značaj, ali, ipak, predstavljaju jednu teritorijalnu celinu.
Kada se pođe od toga na koji način će ti statistički teritorijalni regioni funkcionisati, dobijamo još jednu zabrinjavajuću sliku o tome koliko je, u stvari, Srbija centralizovana.
Naime, ako krenemo od člana 5, on kaže da regione određuje Vlada, na predlog organa nadležnog za poslove statistike. Kada krenemo od stepena razvijenosti regiona i jedinice lokalne samouprave, u članu 7. se, takođe, kaže da stepen razvijenosti iz st. 1. i 2. ovog člana, jednom godišnje, utvrđuje ministarstvo nadležno za regionalni razvoj.
Član 8. kada govori o metodologiji izračunavanja stepena razvijenosti regiona i jedinice lokalne samouprave, takođe, kaže da je za metodologiju nadležna Vlada. Kada govorimo o jedinstvenoj listi razvijenosti, ko utvrđuje tu listu – Vlada. Kada se utvrđuje Nacionalni plan, ko to utvrđuje – ministarstvo. Kada se govori o regionalnoj strategiji, ko je zato nadležan – donosi je Vlada. Kada govorimo o programu finansiranja razvoja regiona, ko je za to nadležan – Vlada. Ostala razvojna dokumenta, član 8 – Vlada, pa subjekti regionalnih razvoja, član 19 – Vlada, itd., u čl. 24, 25, 27, 29, 30. itd.
Prema tome, ovaj zakon je, verovatno, morao biti predložen, da bi se evropskim partnerima pokazalo da, eto, Srbija namerava da uradi neku vrstu decentralizacije i regionalizacije, ona je napisana, zaista postoje tu neki elementi koji govore o tome da je neka namera postojala, međutim, kada se pročitaju svi ovi članovi koji su deo zakona, očigledno je da se radi o jednom dokumentu koji se isključivo bazira na centralizovanom načinu kontrole, pre svega, sredstava koja su namenjena za taj regionalni razvoj. Ukoliko, bukvalno, onemogućite onog u lokalnoj samoupravi, ili one u oblastima koje čine regione da utiču na način planiranja, konkurisanja projektima za ta sredstva, a pri tom sami uređujete kome ćete ta sredstva naznačiti, takva vrsta regionalnog razvoja se može očekivati, zašto ste toliki optimisti da ćete na taj način ostvariti ravnopravni regionalni razvoj?
Na ovim prostorima se unazad 50-60 godina puno pričalo o tome da postoje razvijeniji regioni i manje razvijeni, puno se pričalo o solidarnosti, o tome da treba da se pomogne, i šta se dešavalo svih tih godina? Uglavnom, ostao je disparitet, ostala je razlika u razvijenosti mnogih regiona u Srbiji.
Šta ćemo mi ovim zakonskim predlogom, ovim zakonom postići? Uglavnom, ništa, ali mislim da ste očekivali da ćete na ovaj način, pre svega, dokazati neko svoje evropejstvo, neko svoje opredeljenje za evropske standarde.
Mogu vam reći da je trend u Evropi upravo to da se decentralizacija izvrši u svim državama, da to bude ozbiljna decentralizacija. Ukoliko ste smatrali da to ne može da se uradi bez ustavnih promena, onda to nije obrazloženje da se ovaj zakon donese, jer ovaj zakon samo skreće pažnju s ozbiljnog problema koji postoji u ovoj državi.
Baš bih volela da mi objasnite na koji način mislite, u ovom zakonu to nisam pronašla, da lokalne samouprave koje su zainteresovane za određene projekte, koji su čisto njihovi projekti, edukujete, naučite koje je kriterijume potrebno da ispune da bi uopšte učestvovali sa svojim projektima pred nekom evropskom komisijom za IPA fondove, na koji način će oni moći ta sredstva da povuku, da kontrolišu, da usmeravaju tamo gde treba? U zakonu nema ništa, nema reči o tome kako ćete to postići.
Prema tome, ako se sve ostavlja nekim budućim uredbama, a imamo veoma loše iskustvo s uredbama i ovog ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj, koje su često neustavne, nezakonite, u suprotnosti su sa zakonom, ne možemo imati puno poverenje da će ovo da se realizuje onako kako je u članu 2. predviđeno.

Zahvaljujem.

Rečima gospodin Željko Ivanji.

 Zahvaljujem.
Uvažena predsednice, uvažena gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, zašto je važan ovaj zakon?
Kada sam čitao ovaj zakon, imao sam par ključnih reči koje su mi se javile i koje sam zapisao kako bih koncipirao ovaj govor, a te ključne reči su – privredni rast infrastruktura, zapošljavanje i grinfild investicije.
Danas sam pročitao vest da će IKEA ulagati u Srbiju sa svojom grinfild investicijom. Kakve veze ima jedna grinfild investicija s ravnomernim regionalnim razvojem? Pa, da biste privukli bilo koju grinfild investiciju, morate imati razvijenu infrastrukturu. Ono što je problem regiona i šta je razvijeno i nerazvijeno u regionu, može da prepozna sam region, opština, čovek koji živi tu na tom prostoru.
Ta grinfild investicija će, ukoliko imate razvijenu infrastrukturu, doći u vaš region. Ona će, konkretno, na primeru IKEA-e, zaposliti 2.000 ljudi, stvoriće lance proizvođača koji su udruženi u mala i srednja preduzeća, koja će raditi za taj proizvodni sistem, plasirati proizvod, izvoz će biti naš.
Da bi se došlo do tog miljea, mesta poželjnog za ulaganje, Ministarstvo je uradilo dosta toga kako bi pružilo okvir. Taj okvir podrazumeva to da smo, slobodnim udruživanjem u komore, između ostalog, i regionalnih proizvođača, po principu dobrovoljnosti, olakšali registraciju preduzeća, koja traje vrlo kratko, napravljen je Fond za razvoj malih i srednjih preduzeća, kako bismo pomogli individualnim proizvođačima. Kažem individualnim, zato što morate preuzeti odgovornost, ne možete se oslanjati na državu, država ne može da finansira ili stvara fabrike, kao što sam to danas čuo u jednom govoru, što je potpuno pogrešna logika.
Ako hoćete da preuzmete odgovornost, onda ne možete sebi iseći prst, iz prostog razloga, jer vam treba svih 10 prstiju da biste mogli da razvijete svoj biznis i da biste mogli da se borite. Država mora da da okvir za tu borbu na slobodnom tržištu, na kome vladaju jasna i definisana pravila, koja mi normiramo zakonima.
Zakonom o regionalnom razvoju definišemo statističke regione i najveći problem u ovoj državi je bio – šta jeste razvijen region, a šta nije, kako prepoznati šta jeste, a šta nije razvijeno i šta je garant za to? U ovom zakonu je osnovna prednost prepoznavanje tih regiona, to je NUTS nomenklatura, definisana standardima statistike EU, odnosno njene specijalizovane organizacije Eurostata.
Podsetiću vas da je EU otišla najdalje u svojoj regionalnoj politici, svojim regionalnim razvojnim fondom, prepoznavši da ravnomerni regionalni razvoj na najbolji način garantuje siguran ekonomski razvoj, počevši od pojedinačnog, ka opštem, počevši ne od ravnomernog razvoja država kao članica EU, već od onoga što predstavlja dušu svake države, počevši od ulice, opštine, regiona, oblasti, pokrajine.
O tome najbolje govore ciljevi ovog zakona, koji su odlično definisani. Podsticanje razvoja nedovoljno razvijenih industrijskih i ruralnih područja je cilj. Imamo strategiju čiju će okosnicu činiti mala i srednja preduzeća bazirana oko industrijskih zona, čiju će okosnicu činiti lokalne zadruge, udruženja, lokalne komore, organizovane na principu dobrovoljnosti, organizacije koje će na najbolji način prepoznati interes regiona, zalagati se za taj region, udružujući se i udružujući lokalno znanje, koje predstavlja tekovinu starosedelaca, i moderne tehnologije, koje predstavljaju tekovinu civilizacije.
Smanjenje negativnih demografskih kretanja, koje je definisano ovim zakonom, predstavlja težnju kojom će se sprečiti odumiranje sela, a regionalna politika mora da pruži mogućnost za ostanak na selu, sa željom da Srbija bude zemlja jakih domaćina, svesnih da ostanak garantuje udruživanje, ali i da moraju da preuzmu odgovornost za svoj kraj, za kraj gde su rođeni, sa jasnim nadležnostima kojima će moći da reše svaki problem koji se pred njih postavi.
Imamo ljude koji su spremni da probleme rešavaju, ali im nedostaju nadležnosti. Često se građani udružuju, apelujući na državu da problem reši, ali svaka država je po prirodi troma, a razumevanje nestaje u mreži propisa, često u samodovoljnom državnom aparatu, koji postoji samo zbog sebe.
Zbog toga Ministarstvo ulazi u seču propisa, zbog toga smanjuje državni aparat i predlaže ovaj zakon.
Svakako da je konkurentnost najvažnija u razvijenim tržišnim zemljama. Ovaj zakon će omogućiti konkurentnost regiona. Ovaj zakon predstavlja samo pravni okvir, ali regionalna politika, što je najvažnije, ne znači cepanje države, iz prostog razloga što region sam po sebi nije održiv bez drugih regiona i svaka težnja ka podizanju barijere je nemoguća. Nemoguće je podeliti telo tako da organi funkcionišu svaki za sebe.
Ono što možemo podvući, to je da će se Srbija naših građana boriti, prvenstveno, za svoju zgradu, za svoj kraj, ulicu, vrtić, školu, opštinu, grad, ali i za selo, za svoju štalu i svoju zadrugu, za šljivu, jabuku, za porodicu, za tradiciju i za naše razlike. Za sve to ćemo se boriti, svesni svojih razlika, koje ovim zakonom najzad prepoznajemo, za početak, statistički, do konačne pobede Srbije kao države regiona.

Zahvaljujem, gospodine Ivanji. Reč ima gospodin Palalić.

Poštovana predsednice, poštovana ministarko Kalanović, dame i gospodo narodni poslanici, posle dugo najava o usvajanju zakona koji bi realizovao ustavno načelo o ravnomernom regionalnom razvoju, imamo priliku da danas raspravljamo o jednom zakonu koji se donosi u vrlo čudnoj atmosferi, iako je trebalo da njegove namere i intencije ukažu na nešto drugo.
Govorim o čudnoj atmosferi koja se odnosi, s jedne strane, na politiku ove vlade prema lokalnim samoupravama, ne samo na politiku, nego na konkretne odluke koje su realizacija te politike i, s druge strane, u jednoj atmosferi koju je najavio predsednik Republike, a danas vidimo i vladajuće stranke u Skupštini, a to je promena Ustava i regionalizacija.
Kada se sagledaju aspekti te politike i ove atmosfere koja se stvara, onda dometi, intencije i ciljevi ovog zakona sigurno ne mogu biti onakvi kako je predlagač ovde želeo da predstavi.
Kada je u pitanju odnos Vlade Republike Srbije prema lokalnoj samoupravi, on je najkonkretnije naznačen i izražen odlukom da se umanje transferna sredstva, da se ni na koji način ne uđe u ozbiljan posao vraćanja imovine lokalnim samoupravama.
Pre neki dan smo imali raspravu o izmenama Zakona o poljoprivrednom zemljištu, gde se i dodatni deo nadležnosti koji su imale lokalne samouprave u toj važnoj oblasti oduzima lokalnim samoupravama, a onda vidimo i kroz ovaj zakon, kada je u pitanju uloga lokalne samouprave u regionalnom razvoju, kada je u pitanju nova obaveza i novi nameti lokalnim samoupravama koji se odnose na oblast asocijacije, o čemu ću nešto reći u toku diskusije, tj. to pokazuje jedan smer ove vlade da se suštinski odustane od koncepta decentralizacije i jačanja lokalne samouprave.
Iako je Zakon o finansiranju lokalnih samouprava nagovestio jedno vreme decentralizaciju u Srbiji, taj zaokret ka novoj centralizaciji desio se dolaskom ove vlade na vlast. Sada imamo još jedan slučaj, većina lokalnih samouprava ima taj problem da, kada je u pitanju ubiranje prihoda lokalne samouprave, što su zakonom prenete nadležnosti, Vlada i državni organi ni na koji način ne pomažu lokalnim samoupravama da tu novu obavezu preuzmu u punom kapacitetu.
Kada je u pitanju najava izmene Ustava, što u ovom trenutku, u uslovima ekonomske krize, ne radi nijedna država u svetu, to je neverovatno; umesto da se bavimo problemima ekonomske i privredne krize u kojoj se nalazi Srbija, mi se bavimo izmenom Ustava, novim problemima, novim troškovima, novim podelama, a ni na koji način nismo dobili valjano obrazloženje šta bi se tim izmenama Ustava dobilo, osim, eventualno, nove marketinške pobede vladajuće koalicije.
U toj atmosferi predlaže se zakon o regionalnom razvoju. Još čudnije je da predlagač danas u Narodnoj skupštini kaže da je regionalizacija svršena stvar; iako sve vreme danas govorimo da se ovde radi o statističkim regionima, današnje izlaganje potpredsednika Vlade, da će regioni imati poreske nadležnosti, da će imati pun kapacitet vlasti u donošenju propisa, govori da je ovo samo jedan uvod. Kao što je rekao moj uvaženi kolega Stevanović, sam ministar za lokalnu samoupravu danas potvrđuje da je ovo samo okidač za postupak promene ustavne regionalizacije.
Ne treba ovde sada da pričamo u rukavicama, ili pod maskama. Pričamo o nekim statističkim regionima kao o nečemu što će doprineti regionalnom razvoju. Ne, ovo je korak ka realizaciji politike koju je najavio predsednik Republike Boris Tadić, da se Srbija regionalizuje.
Ovde nema ključnih instrumenata za politiku regionalnog razvoja. Zašto govorimo da ovde nema ničega što je ključno, epohalno, da bi doprinelo regionalnom razvoju? Nemamo ključni cilj ovog zakona.
Šta je cilj ovog zakona? Kad pogledate sve članove, vidite samo jednu stvar – množenje novih institucija.
Ovo je zakon o novim institucijama, a ne o politici regionalnog razvoja. Ovde imamo inflaciju institucija, koje, čak, ni ministar nije mogao da pobroji dok je govorio, nije mogao da nazove pravim imenom pojedine institucije. To je suštinska stvar. Sada je namerno izostavljeno načelo štednje i racionalizacije, nema ga ovde. Vlada se zaklinje u štednju i racionalizaciju u vreme kada se zakida lokalnim samoupravama, kada, navodno, Vlada štedi, a ovde imamo poplavu novih agencija, asocijacija, novih nameta na lokalne samouprave. Da vidimo šta se tu događa, gde je tu ključni problem, kada se pokušava stvoriti utisak da se ovde nešto menja? Kada pogledate deo institucija koje ovde imate, jedan deo tih institucija sada već postoji, spaja se, to su agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva i delovi Ministarstva, a, s druge strane, imate nove institucije na nivou regiona, regionalne agencije i nove namete lokalnim samoupravama, koji treba da finansiraju oblast asocijacije. Šta će to lokalnim samoupravama? Zašto im namećemo novu obavezu? Šta će one ključno da reše?
Kada su u pitanju same te institucije, nove agencije o kojima govorite, koje bi trebalo da doprinesu utvrđivanju strategija, utvrđivanju politika, programa, projekata, novih dokumenata, onda vidimo dalji problem; ništa od toga što bi trebalo te institucije da preuzmu one ne rade, nego to i dalje rade i Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja i Vlada, ono što je dosad funkcionisalo u okviru ovog globalnog ministarstva. Kakve je nadležnosti imala Agencija za mala i srednja preduzeća, to će sad imati i ove agencije – nikakve, za sve će se pitati ministar i Vlada.
Suštinski, ovde nema ni na koji način prenosa nekih nadležnosti na te agencije o kojima se ovde čitav dan govorilo. One ovde, uglavnom, daju mišljenja, savete, čak, regionalne savete, koji bi trebalo da utvrđuju ključne razvojne projekte, imenuje Vlada, pazite, Vlada ih imenuje, i to se kaže – pola tih saveta će biti sastavljeno od lokalnih samouprava. Možemo li sada da zamislimo, u ovoj politički uzavreloj atmosferi, koje će lokalne samouprave biti u tim regionalnim savetima kada ih Vlada imenuje? Teško da će biti neka u kojoj opozicione stranke imaju vlast. Znači, doći će do svađa unutar lokalnih samouprava u pojedinim, kako se ovde kaže, statističkim regionima.
Znači, s jedne strane, imamo nove institucije. Tim institucijama se ne daju nadležnosti, nego ih i dalje zadržava Ministarstvo i Vlada. Nameću se novi nameti lokalnim samoupravama. Stvaraju se regioni za koje nemamo predstavu na koji način i kojim kriterijumima su ovde navedeni, osim ako oni treba da budu sutra politički regioni.
Kaže se ovde – vrši se razvrstavanje regiona prema stepenu razvijenosti. Navode se prva, druga grupa razvijenosti i kaže se koji su nedovoljno razvijeni regioni, pa se onda nabrajaju regioni. Nikog u Srbiji nema ko ne može u ovom trenutku da kaže na kom bi stepenu razvijenosti bila Vojvodina, ili beogradski region, a gde bi bio južni ili istočni region. Zar treba da pišemo koji su regioni ovde da bismo kazali na kom su stepenu razvijenosti? Zaista je neozbiljno. Na kom je stepenu razvijenosti Majdanpek, ili Bosilegrad, ili Crna Trava, koji su u južnom regionu, a na kom Novi Sad ili Sombor?
Osim toga, ovde ima jedna ogromna nelogičnost. Vlada u definiciji pojama region kaže sledeće – da su oni statistička funkcionalna teritorijalnih jedinica, ali nisu administrativna teritorijalna jedinica i nemaju pravni subjektivitet. Da vidimo šta je Beograd? Šta je Vojvodina? Šta je KiM?
Regioni su, u startu, stavljeni u neravnopravan položaj. Ko donosi strategije regiona u Centralnoj Srbiji? Vlada. Ko donosi strategiju u Vojvodini? Vojvođanski organi. Ko donosi strategiju u Beogradu? Beogradski organi vlasti. Znači, jedni će donositi svoje strategije, na osnovu svog kapaciteta, jer imaju pravni subjektivitet, a za druge će, e to je ta ključna obmana da ovde imamo decentralizaciju, i dalje donositi Vlada.
Znači, razvoj regiona u Šumadiji, u Kragujevcu, u Nišu, neće donositi Niš i Kragujevac, nego Vlada Republike Srbije, a Beograd će donositi sam svoj razvoj, kao što će Vojvodina donositi, takođe, za sebe. To je ta ključna obmana. Zato ovde nema nikakvog oblika decentralizacije.
Ključna opasnost ovog zakona jeste ono što je rečeno u samom startu, kada je u pitanju promena Ustava. Ali, ima još jedna stvar, mi nismo dobili ovde ozbiljno obrazloženje, samo je rečeno – mi moramo da imamo regione zato što je tako rekla EU, da bismo privukli fondove, sredstva iz fondova EU.
Hajde da pitamo u ovom trenutku koliko su sredstava lokalne samouprave povukle iz evropskih fondova, znajući da se oni sufinansiraju? Masa tog sufinansiranja ide preko NIP-a, da se ne lažemo. Koliki kapacitet imamo sada da povučemo ta sredstva iz IPO fonda ili, sutra, fonda koji se odnosi na finansiranje regionalnog razvoja? U uslovima ekonomske krize, vrlo malo. Tu nismo dobili odgovor od Vlade.
Znači, sve ovo, na neki način, predstavlja jedan uvod, kako je rečeno, u ustavne promene, ali, suštinski, ovaj zakon ništa neće rešiti u regionalnom razvoju, pogotovo ne ravnomerni regionalni razvoj.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Jugović.

Dame i gospodo, predsednice, poštovane kolege, na ovaj zakon gledamo kao na prvi korak. SPO je, možda prvi, još pre tri godine usvojio programsku deklaraciju o decentralizaciji vlasti u Srbiji i ravnomernom regionalnom razvoju. Tom dokumentu je prethodio unutarstranački rad stručne grupe za državnu upravu i izborno zakonodavstvo.
Bazirali smo svoje programsko opredeljenje na inicijativi za uravnoteženi i ravnomerni razvoj Srbije, svesni tužne činjenice da se Srbija južno, jugozapadno i jugoistočno od Beograda gasi. Ogroman je broj mojih nastupa i nastupa funkcionera SPO-a, novinskih tekstova, debata i javnih rasprava u kojima smo ukazivali na nužnost ravnomernog regionalnog razvoja, da je to borba za bogatiju Srbiju.
Napokon, danas se na dnevnom redu nalazi početak ispunjenja još jednog segmenta programa SPO-a. Srbiji je preko potrebno raspoređivanje moći, novca, investicija, razvojnih projekata podjednako na sve njene delove. Decentralizovana Srbija, sa dodatnim ovlašćenjima i većim budžetom opština, bila bi u stanju da se ubrzano razvija, jer bez jakih opština i regija nema ni jake Srbije.
Vlast u rukama lokalnih funkcionera obezbeđuje najbolji odnos prema obavezi i odgovornosti da se štite interesi svoje sredine. Lokalni funkcioneri najbolje poznaju probleme iz svoga okruženja i sve će učiniti da ih reše, jer je kazna u malim sredinama brza i efikasna. Prvi sledeći izbori nose izborni krah svakog ko je loše radio u svojoj okolini. Dakle, vlast je lako kontrolisana od očiju komšija i teško se može iko neodgovorno odnositi prema njoj.
Naravno, uz sve ovo, potrebno je brzo doći do fondova EU koji su namenjeni finansiranju ravnomernog regionalnog razvoja Evrope. Podsetiću da su ne tako davno nerazvijeni Portugal, Irska, Španija ili Grčka preobrazili sebe u zemlje evropskog kvaliteta i standarda života. U februaru sam s parlamentarnom delegacijom Srbije bio u poseti Španiji i mogao je svako od poslanika, a bilo ih je gotovo iz svih stranaka koje su zastupljene u ovom parlamentu, videti šta znači i kako funkcioniše decentralizovana država. Zato sredstva iz fondova EU moramo koristiti za ravnomerni razvoj Srbije.
Zbog toga, SPO insistira da se najveći deo sredstava briselskih razvojnih fondova usmerava ka najsiromašnijim regionima i opštinama u Srbiji, jer su demetropolizacija, policentrični razvoj i snažna lokalna samouprava temeljni principi na kojima počivaju savremene evropske države.
Da bismo državu postavili na zdrave noge, potrebno je da ovaj evropski zakon prate i civilizacijske norme. Oteto mora da bude vraćeno, dakle, restitucija. Obavezu prema sebi i istini moramo ispuniti, tj. otvoriti tajna dosijea i izvršiti potpunu rehabilitaciju.
Ne smemo živeti, praviti kuće, hodati, igrati se po masovnim grobnicama pobijenih ljudi pred kraj i posle Drugog svetskog rata, ne znajući ni da su, ni čiji su grobovi ispod naših nogu.
Bitno je da svi znaju, a ima ih mnogo koji to ne žele, Evropa nije antisrpska i u Evropu ne možemo ići noseći antievropske zastave u rukama. Prihvatajući evropski način razmišljanja i obaveze, a mi smo deo tog integrativnog procesa, i geografski i istorijski, moramo ujednačiti razvoj svih krajeva Srbije, moramo zaposliti nezaposlene, pomoći najsiromašnije, kao što će naš put ka EU osnažiti Srbiju, ublažavati i uklanjati bedu, sirotinju, dakle, uspostavljati poredak socijalne pravde.
Možda i najvažnije, treba napomenuti da je oživljavanje srpskog sela jedini put da se zaustavi biološko odumiranje nacije i da srpska poljoprivreda postane jedan od najvažnijih oslonaca Srbije.
Kao i mnogo puta do sada, prvi smo govorili o nužnosti ravnomernog regionalnog razvoja i decentralizacije vlasti u Srbiji. Naš udeo u donošenju odluka koje će uticati na bolju budućnost građana Srbije ne smatramo nečim čime se treba hvaliti, već smatramo da je to naša obaveza prvoga reda. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik, gospođa Jorgovanka Tabaković.

Zahvaljujem. Govorimo o zakonu o regionalnom razvoju. Pitam se da li je ovo zakon o regionalnom razvoju i da li je u suštini ovog zakona ujednačavanje razlika u regionalnom razvoju, ili je po sredi nešto drugo – pokušaj da se na ovom, naizgled, bezazlenom i dobronamernom zakonu, u stvari, istupe zubi svih onih koji se bore protiv regionalizacije, u prvom koraku, a u drugom, možda i separatizma.
I, neka niko ne nazove to paranojom bilo koga ko izražava opravdani strah, jer je mnogo nas koji bismo mogli reći – plaše nas tragovi. Kao u onoj basni u kojoj lisica nerado ulazi na poziv bolesnog lava, jer kaže – svi putevi vode do pećine, ali iz pećine, nijedan trag se ne vidi. Bojim se da priča o regionalnom razvoju za nas, kao državu, ne bude takav trag koji nas koji vidimo malo dalje, ili koji smo malo odgovorniji, zaista plaši, jer put do te ''pećine'' se vidi, ali iz nje nema tragova.
Čime možemo da se osiguramo da ovi regioni koji su nazvani statističkim funkcionalnim teritorijalnim jedinicama, danas bez pravnog subjektiviteta, jednog dana ne prerastu u nešto ozbiljnije? Svi oni koji su čitali "Malog princa" znaju šta znači seme baobaba – opasnog drveća čije korenje razori zemlju onog trenutka kad postane toliko veliko da više niko s njim ne može da se suoči. Takav strah, upravo, proizilazi iz ministrovog izlaganja, koji nijednog trenutka reč ''decentralizacija'' nije upotrebio uz – ekonomska decentralizacija.
Vrlo svesno je rekao da ovo jeste prvi korak ka decentralizaciji, želeći da onima koji su za regionalizaciju ostavi nadu da je to tako, a nas druge, koji se bojimo da ovo jeste seme nekog budućeg razdvajanja i tragova istorijskih, koji nose bolne i evidentne posledice, nije nijednog trenutka hteo da uveri da ovo jeste neka vrsta ekonomske decentralizacije.
Onaj koji se zalaže za ekonomsku decentralizaciju je u vreme donošenja Ustava bio protiv prikupljanja prihoda na teritoriji onih koji ga prikupljaju. Danas je govorio nešto drugo, ali ta nedoslednost za mene nije dovoljan dokaz loših namera, ili prikrivanje tih loših namera nije vredno i dovoljno jako da nas oslobodi tog straha. Svi znaju da kada jednom stvorite formu, ljušturu za neku instituciju, a to jesu granice, makar one bile iscrtane na karti koju nemamo mi, ali imaju novinari, mi kao poslanici treba da glasamo i odlučujemo ali ne treba da vidimo te granice, znači, kada postoje granice, kancelarije i saveti na toj vrsti nivoa odlučivanja kao što su regioni, pitanje je samo kada će i kojim zakonom ta forma da preraste u suštinu.
Ovo je zakon kojim nisu zadovoljni ni zagovornici regionalizma, ali ni mi koji se borimo za decentralizaciju koju propisuje Ustav, koji, u ovom trenutku, dok ga neko ne izmeni, jeste Sveto pismo za način decentralizovanja u svakom mogućem smislu. Ovaj predlog zakona, ne po mom sudu, nego po načinu na koji ću vam razgolititi činjenice, ima samo jednu svrhu – treba da posluži autoru, tvrdim, ne predlagaču, nego autoru, ministru nadležnom za regionalni razvoj, za izvlačenje sredstava iz fondova za regionalni razvoj.
Za Evropu, Srbiju treba prikazati kao, navodno, regionalizovanu državu, s prihvatljivim ciljem da ublažimo regionalne razlike, a domaćoj javnosti koja se protivi regionalizaciji – dati do znanja da region, koji se zvao s kraja 2008. godine evroregionom, a sada se zove razvojnom statističkom teritorijalnom funkcionalnom jedinicom, nije administrativna jedinica i nema pravi subjektivitet. Svi su po nečim zadovoljni, svi imaju neke primedbe, samo se tačno zna ko će odlučivati o novcu i gde će taj novac stizati.
Taj novac će stizati i o njemu će odlučivati Nacionalna agencija za regionalni razvoj, koja će se formirati iz Agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća i dela Ministarstva za regionalni razvoj koji se bavi infrastrukturnim projektom.
Po već oprobanom metodu – menjajte, da vas ne bi menjali, ili po metodu žene koja stalno menja nameštaj po kući da zbuni sve one koje želi i može da zbuni, tako gospodin Dinkić, bez podnošenja završnih računa, popisnih lista o urađenim i neurađenim poslovima, spaja i razdvaja ministarstva, da ne bismo mogli u završnim računima budžeta da upoređujemo troškove i efekte.
I ovoga puta, vešto, vrlo vešto, da ne bi podneo takav izveštaj o učinku, Nacionalnu agenciju za razvoj formira iz dva dela organa uprave koji su pod njegovom nadležnošću. Ovo je zakon s ozbiljnim posledicama, stvara nove institucije, Nacionalni savet od 19 članova, koji je, u stvari, jedna paradna institucija koja treba da zadovolji sujete. To što je formirana na pet godina, odnosno predviđen mandat članova na pet godina, potpuna je besmislica, jer je vezan za mandat i članova Vlade i u lokalnoj samoupravi i za to smo podneli amandmansku intervenciju.
Ono što je stvarni uticaj i stvarna moć, u stvari je Nacionalna agencija, koja osniva mrežu nižih organizacionih celina. Da ne bi bila progutana šuplja priča o prenošenju nadležnosti, čak se definiše i termin subordinacije na niži nivo, jer svi ti niži nivoi samo mogu da sprovode, planiraju, obezbeđuju, ali ne i da raspodeljuju sredstva, i to jasno piše u ovom zakonu. Čak, u definisanju pojma subordinacije, gde se definišu termini koji se upotrebljavaju u zakonu, jedino je to izvedeno dosledno, da se o novcu pita, odlučuje i raspodeljuje na nivou Nacionalne agencije za regionalni razvoj.
Ono na šta nisam čula da je neko ukazao, a za mene jeste problem, to je – sve te agencije, oblasne, regionalni i nacionalni nivo, izdaju javne isprave; znači, u ime monopola države, neki papir o ispunjenosti uslova izdaju i naplaćuju, bave se izdavaštvom. To je za verovali vi ili ne. Izdavaštvom se bavi svaka od tih agencija i u trenutku kada su moderni trendovi da se sve sporedne delatnosti izdvajaju iz osnovnih, u ovim agencija treba sve ostaviti pod jednom šapom i u okviru kuće. Nijedan posao ne dati nekome, da zaradi, nego da sve ostane tu, pod kontrolom onog ko je ovo zamislio, podneo na usvajanje, ko će zapošljavati, odlučivati i dugo biti gospodar sudbine, ne samo finansijskih sredstava, nego, preko njih, i života mnogih ljudi.
Šta je jedna vrlo interesantna delatnost koja je zamišljena da se obavlja u ovim agencijama? Obuka instruktora i konsultanata. Lepo je to gospodin Dinkić snimio da određeni projekti u ovoj fazi, i u svakoj kasnijoj, više ne idu preko Agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća. Ti su se kanali iscrpli, ali će novi ići u javne isprave i u obuku instruktora i konsultanata. On je odlično naučio priču o tome kojim to kanalima teku sredstva iz pretpristupnih sredstava, odlivaju se u pobočne rukavce, nečije džepove, a da to deluje kao da je zakonito, a nije.
Svrha ovakvih zakona može da bude neispunjena, ali će ovaj deo posla uvek biti ispunjen, kao što, u današnjem kajanju za besplatne akcije, gospodin Dinkić ne može da ih obezbedi, uvek iz razloga koji su van njegove moći, ali je zato zakonom precizno bila definisana naknada brokera koji će obavljati poslove u vezi s besplatnim akcijama i oni se neće, u ime višeg državnog interesa i interesa građana, odreći svoje provizije, nego će im ona biti obezbeđena u budžetu Republike Srbije.
Na isti takav način, može da bude ujednačenog razvoja ili ne, ali mora da bude para za one koji će organizovati obuke, u ovom slučaju, konsultanata, a na nižim nivoima će to biti obuke preduzetnika i preduzetništva. Da li postoje stručne organizacije koje se time bave, ili ćemo mi, pod maskom priče o regionalnom razvoju, osnivati neke edukacione centre u kojima će posrednici i usmerivači i oni koji se pitaju opet lepo da zarade, ni to nije sumnja, to su nadležnosti definisane u ovom zakonu. Gde je tu regionalni razvoj? Ovaj narod isuviše dobro zna da se podela uloga nikada ne obavlja na javnoj sceni, nego iza kulisa. Ovo jeste nastojanje jednog od glavnih igrača da u toj podeli on bude prvi i da kao prvi pokupi kajmak u ovo poslu.
Ono što mene zanima, a verujem i građane jeste – gde je tu DS, kao koalicioni stožer? Njima će ostati odgovornost, bez obzira na to što oni vešto prepuštaju da zastavu prvog, onog koji vodi ovu igru, nosi gospodin Dinkić. Pranje ruku za odlivanje novca u ove pobočne rukavce i za neuspešnost posla ipak će snositi Demokratska stranka.
Jedna od nadležnosti predviđenih ovim zakonom jeste i da se vrši javna promocija regionalnog razvoja. Pitam – da li ta regionalna promocija znači postojanje budžeta za reklamiranje ovih poslova navedenih u zakonu, na isti način, svako veče – poštovani građani, gledate reklamu za seču propisa, čime se najdirektnije, slivanjem sredstava iz budžeta, iz džepova građana Srbije, novac sliva u reklamne kampanje, odnosno direktno nekim medijima na koje se, zato što im se u teško vreme obezbeđuju finansijska sredstva, vrlo lepo i direktno može uticati i, zaista, i utiče?
Rečeno je da ovde nema konkretnih primedaba na zakon. Da li je konkretna primedba to kad kažem da postoje tri agencije iznad regionalne, od kojih je jedna s ovlašćenjima da sprovodi, druga da sprovodi i planira, a treća, opet, da sprovodi politiku regionalnog razvoja? Da li je to samo umnožavanje administracije ili je to svesno zamešateljstvo, u kome odlučivanje i raspoređivanje ostaje Ministarstvu, onom ministarstvu koje članom 7. predviđa da određuje stepe razvijenosti i gradova i regiona, korisnika sredstava?
Onaj ko određuje, taj se pita, a koga je moliti, ne valja ga ljutiti. To je princip na kojem postoje subvencije koje G17 deli, podstiče razvoj privrede, osnivanje novih profitabilnih grana, grinfild investicije itd., a dokle – dok oni trpe, a građani ne shvate svu providnost marketinških laži u kojima se, navodno, odlučivanje spušta na najniži regionalni nivo. Šta je još zanimljivo? Dvadeset i dva zakonska akta koje ste dali na kraju obrazloženja, kao pregled propisa, a ne piše koje treba doneti da bi ovaj zakon uopšte mogao da se primenjuje. Dvadeset i dva, i to ključnih – metodologija za određivanjem stepena razvijenosti, odluke o imenovanjima, to ste se već izverzirali.
Nema "Službenog glasnika" a da u njemu nije neki novi savet, organ, gde ljudima zadovoljavate sujetu, ali vama ostaje konkretna moć odlučivanja. Sada pitam – kako ste se uopšte usudili da nam donesete na odlučivanje predlog zakona u kom piše da postoje regioni, a uopšte ne znamo koji su kriterijumi. Kažu – u Evropi su iscrtali. Čak u tekstu piše – nadležni organ za statistiku će dati elemente za to.
Tek danas sam shvatila da iza toga može da se krije da je taj nadležni organ za statistiku, čak, i neki evropski organ, a ne nacionalna kuća, Zavod za statistiku. Pitam, jasno, lepo i srpskim jezikom – da li uopšte imate podatak objavljen o tome koliko iznosi bruto društveni proizvod po glavi stanovnika? Ja svojim umećem, znanjem, a ono nije beznačajno, nisam uspela da nađem u ovoj državi ni na jednom mestu objavljen podatak o bruto društvenom proizvodu po glavi stanovnika, sem za 2005. godinu. Vama je to kriterijum na osnovu kojeg ćete odlučivati o stepenu razvijenosti. Da li ga držite tajnim podatkom, kao mnoge podatke koje istražujete, samo za vaše potrebe?
Dali ste na usvajanje zakon u kom se ne zna koji su to regioni, koje opštine ulaze u regione. Koji je to bruto društveni proizvod? Našla sam ga na sajtu Ju-Es-Ejda kao predviđeni projektovani podatak za 2008. godinu, ali zvaničnog podatka nema ni na sajtu Zavoda za statistiku, ni na Vladinom, ni na jednom drugom.
Dali smo vam amandman da nam ga objavite u tekućoj godini, za prethodnu. Znate šta to znači? Da vi uopšte ne možete da primenjujete ovaj zakon, jer nemate osnov po kojem ćete da merite stepen razvijenosti. Dvadeset i dva akta niste doneli, a usudili ste se da izađete pred javnost.
Smatramo da jesmo javnost, i to kvalifikovana javnost, da razgovaramo o ovakvom zakonu. Da imamo snagu, koju, zaista, imamo, ali valorizovanu u ovom domu, mi bismo tražili da ovaj zakon povučete. Mi tu snagu još uvek nemamo, ali vas upozoravamo da vaša snaga nije toliko velika da Srbiju uvodite u problem koji danas ne izgleda tako veliki, a tvrdim vam da jeste. Sagledajte ga samo iz onog podatka koji vam je dao gospodin Tomislav Nikolić – da li je Vojvodina tako homogena po svojoj razvijenosti ili smatrate da je naš strah neosnovan kada pominjanje asimetričnosti ove države, u stvari, ukazuje na to da vi tu asimetričnost već dosledno sprovodite kroz ovaj predlog zakona?
Da li vi znate kako izgleda život u jednom Sečnju, na primer, u odnosu na Novi Sad? Da li se to kroz ovakav predlog zakona može videti?
Znači, vaše dobre namere ne da se ne vide, uverena sam da ih nema. Budućnost je izgubila sjaj kad vi o njoj pričate, kad vi pričate o budućnosti kroz ovaj zakon, ona nosi više pretnji nego obećanja. Zato mi za ovaj zakon ne možemo glasati i naši pokušaji da ga promenimo su samo ukazivanje na šupljine s kojima ste bestidno izašli pred ovaj dom.

Zahvaljujem. Gospođo ministar, imate reč. Gospođa Kalanović.