Zahvaljujem. Ko se dalje javlja od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa?
Gospodin Velimir Ilić.

Slušajući izlaganje ministra, videli smo da je bilo pet pokušaja u kratkom periodu, pet zakona koji su dolazili u Parlament i stalno su se menjali. Znači da nešto nije u redu. Ovaj zakon nije u redu i on neće dugo opstati, pa ćemo najverovatnije iduće godine imati ponovo raspravu o novom zakonu o udruženjima.
Šta je suština cele priče? Želimo da napravimo jedan dobar zakon, koji će duže trajati, a ne zakon koji će moći da se zloupotrebljava više puta i čim se primete te zloupotrebe, odmah se menja nekim novim zakonom.
Nikako ne mogu da se pomirim s tim da udruženja mogu praviti maloletna deca, deca starija od 14 godina, uz saglasnost roditelja. To je zloupotreba dece, smatram da je to nemoguće i ne slažemo se s tim. Pogledajte samo u osnivačkom aktu, jedno maloletno dete može napraviti udruženje i sa dva stranca, a ono može biti državljanin Srbije. Kako će roditelji odgovarati za to? Šta će se tu dogoditi? Biće niz zloupotreba. Moguće je da dva državljanina stranih država, s jednim našim maloletnikom, naprave udruženje koje će praviti niz problema u samoj Srbiji. To nije u redu.
Druga stvar koja je veoma bitna, ova udruženja su se uvek koristila da dobiju neku medijsku podršku, da bi minirala i upropastila određeni rad državnih ili nekih drugih institucija. Veoma lako se koriste razna udruženja od tri člana, ako imaju podršku nekih medija u Srbiji, da potpuno miniraju rad nekih važnih institucija.
Uzmimo samo udruženja koja su sad počela da niču širom Srbije, koja atakuju na Srpsku pravoslavnu crkvu, na određene velikodostojnike SPC-a, na određene institucije. Sećam se, iz prethodnih perioda, udruženja koja nemaju nikakvu osnovu dobijala su velika kreditna sredstva za izgradnju hladnjača. Ljudi se skupili, napravili hladnjaču, sad se jure, ko će to da plaća, na koji način, ili neku drugu investiciju koja se sprovela, i sada nemamo mogućnost da to regulišemo.
Mislim da se preko ovih udruženja, koja se mogu zloupotrebiti, može vršiti i medijski atak na određene ličnosti; ta priča je veoma bitna.
Sećamo se raznih udruženja koja su dobijala prostor na velikim televizijama i koja su minirala određene projekte. Sećam se koncesije, kada, tobože, neko udruženje, dva-tri građanina nađu nekog i izađu, traže nešto što je protivzakonito, ali dozvoli im se dovoljno prostora, pa se onda uzburka javnost i nastanu raznorazni problemi.
Nedavno smo slušali, nisam uspeo ovde ni da repliciram ministru, koji je na osnovu udruženja i njihovih mišljenja izminirao stvar koju je on vodio i ugovor koji je njegovo ministarstvo finansija pravilo. Tobože je rekao – znate, građani reaguju. Koji građani? Javi se jedan u udruženju, koji nađe još dvojicu i naprave neko udruženje. Naravno, obezbedimo im prostor na B92, odu u "Insajder" ili na "Poligraf", onda krene određena priča da se vrti Srbijom i onda se sve više uvlačimo u te priče i potpuno miniramo određene projekte.
Kaznene odredbe su izuzetno stroge. Ako uzmemo jednog maloletnika i dvojicu stranaca, ljude koji nisu državljani Srbije, naprave udruženje, a roditelj, koji je svesno – nesvesno nešto potpisao, ima velike kazne da plati itd. Zatim, ove stroge kaznene odredbe prave problem tako što će iz raznih udruženja, koja će pravno biti sankcionisana, otići kreativni ljudi, koji mogu u dobrim udruženjima, kada bi bilo više udružilaca, da naprave bolje efekte. Znači, svi oni koji žele da rade na nekom projektu, na nekom poslu, izaći će iz ove priče i tako ćemo ih oterati.
Druga stvar koja nije regulisana, donatorska sredstva. Kaže se – može se osloboditi, a ne mora. Ako je režim taj koji će zloupotrebiti određeno udruženje, on će urgirati da se oslobodi određenih obaveza, ako nije, on će naplatiti određenu obavezu.
Uzmimo samo koliko udruženja je platilo PDV, uz obećanje da će se to vratiti, i godinama se ništa na tome nije radilo. Setimo se samo Udruženja za denacionalizaciju, koje je potpuno devalvirano i uništeno, a imalo je dobre namere da zaštiti određenu privatnu imovinu građana. Mi smo ih pokrili raznoraznim drugim udruženjima koja su imala tri člana i potpuno su minirala jednu dobru nameru jednog jakog udruženja.
U udruženju su ljudi amateri i, ponavljam, kazne su dosta velike, pa ćemo one kreativne, prosto, sklanjati iz ovog oblika udruženja. Zatim, mnoga sredstva će se opredeliti za raznorazna udruženja koja imaju dobre namere, ali imaćemo velikih problema ako ne oslobodimo sva udruženja ovih obaveza prema državi.
Prema tome, ne možemo reći – mi ćemo to amandmanima pokušati da popravimo, a koliko ćemo uspeti, videćemo, jer će vladajuća koalicija, stihijski, kao što se to uvek događa, glasati za to i preglasati i mi ćemo imati opet jedan loš zakon o udruženjima. Kao što je bio i prošle godine, nadam se da ćemo ga raditi i iduće godine.
Mi uvek zloupotrebljavamo u političke svrhe određena udruženja. Ona koja nisu u skladu s politikom vladajuće koalicije, biće sklonjena, uništena, sankcionisana, a oni koji rade određen posao, oni će opstajati i uz to će im se obezbeđivati određena sredstva, pa će minirati mnoge dobre projekte i mnoge pokušaje da se nešto u ovoj državi dovede u red, popravi.
Posebno je neshvatljivo da će se deca zloupotrebljavati, voleo bih da nije tako, i u političke svrhe, i u cilju rušenja određenih projekata i određenih institucija.
Imali smo ovih dana primer, atak na Srpsku pravoslavnu crkvu, gde su se čak i deca zloupotrebljavala, nesvesno, napadajući velikodostojnike Srpske pravoslavne crkve koji na određenim prostorima smetaju određenim, tobože, evropskim i nekim našim vladajućim institucijama. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima gospođa Snežana Plavšić-Stojanović.

U ime stranke G17 plus, želim da kažem da ćemo mi ovaj zakon s radošću podržati. Moje mišljenje se uveliko razlikuje od ovog koje smo upravo čuli, jer verujem da je sloboda udruživanja jedna od osnovnih ljudskih sloboda i prava i da se moderno, razvijeno demokratsko društvo mora zasnivati na slobodi udruživanja i na delovanju udruženja, koja apsolutno doprinose njegovom razvoju i, rekla bih, jedan su od osnovnih uslova njegovog razvoja.
Da li su potrebna udruženja, kada već imamo državu? To je, čini mi se, pitanje koje se ovde postavlja. Odgovoriću protivpitanjem. Da li država može da uradi baš sve što je potrebno i da li država može da zadovolji sve potrebe građana?
Još 1776. godine, Tomas Pejn je rekao ovako – Društvo je proizvod naših želja, a država je proizvod naših mana. ''Društvo podstiče našu sreću, pozitivno ujednačavajući naša osećanja, a država, negativno ograničavajući razlike. Društvo štiti, država kažnjava.''
To je jedan od mogućih pogleda na odnos države i društva. U tom kontekstu, nevladine organizacije i udruženja građana jesu predstavnici civilnog društva, mada je civilno društvo širi pojam od udruženja i nevladinih organizacija, o kojima ćemo danas govoriti.
Želim da dam kratak pregled kako su se civilno društvo i nevladin sektor i udruženja građana razvijali u Srbiji. To nije nikakva novina i nije nikakav proizvod modernih vremena. Ovakvi stavovi su posledica zabluda, predrasuda i, rekla bih, velikim delom neznanja.
U Srbiji postoji već jako duga tradicija udruživanja građana i ona potiče, mogu da kažem, iz davnih vremena. U 17. i 18. veku postojala su značajna udruženja građana i ona su, u velikoj meri, u tom periodu bila i religijska udruženja, ali, isto tako, i razne vrste ortakluka, razne vrste udruživanja, koja su bila poznata kao mobe, zadužbine, legati. Dakle, postoji bogata tradicija u našem društvu da se građani udružuju kako bi doprineli razvoju društva. Naravno, ne treba zaboraviti humanitarne organizacije, jer su one uvek bile veoma istaknute, igrale su veoma istaknutu ulogu u našem društvu.
Želim da kažem da je Srbija još 1881. godine imala Zakon o slobodi udruživanja. To je nešto što mislim da u ovom trenutku treba naglasiti i treba poštovati, jer daleko od toga da je ovo prvi zakon koji govori o slobodi udruživanja. Dakle, još 1881. godine imali smo takav zakon, koji je, moram da kažem, na sličan regulisao slobodu udruživanja u Srbiji. Tadašnji zakon regulisao je neka statusna pitanja, registraciju udruženja; ona se obavljala u gradskoj upravi grada Beograda, a konačnu dozvolu davao je ministar za unutrašnje poslove. Tim zakonom su regulisani i principi rada udruženja, upravo kao što i mi sada pokušavamo da uradimo.
Što se tiče samog termina – nevladine organizacije, koji je dosta kontroverzi izazvao u našem društvu u poslednjih 10, 15, pa i 20 godina, imajući u vidu da postoje brojne predrasude o nevladinim organizacijama, želim da kažem da ni sam termin ''nevladine organizacije'' u našem društvu nije nov i da se on pominje još 1874. godine u tadašnjem glasilu Srbije, koje je imalo naziv ''Glas javnosti''.
Što se tiče novije istorije, naravno da su i tada postojala udruženja građana, a nakon 1945. godine, nažalost, veliki broj udruženja je bio ugašen i njihova imovina konfiskovana; tu, pre svega, govorim o raznim legatima i fondacijama, ali u to vreme podsticana su hobi udruženja, sportska udruženja i, naravno, društvene organizacije, kako su se tada zvale, koje su bavile nekim aktivnostima koje su bile korisne za društvo.
Taj period ne treba uzeti kao nešto za ugled, pošto je tada sloboda udruživanja u velikoj meri bila ograničena, činjenicom da su se udruženja mogla baviti samo nekim vrstama aktivnosti, a da nikakvo njihovo političko delovanje i uticaj na kreiranje politike u ondašnje vreme nije bio moguć; ukoliko su imali bilo kakvu konotaciju zaštite ljudskih prava ili, eventualno, nekih političkih sloboda, udruženja su bila zabranjivana i gašena.
Verujem da, u velikoj meri, iz tog perioda potiče naša netrpeljivost, da tako kažem, i zazor i nepoverenje prema udruživanju građana koje nije strogo kontrolisano od strane države. Sama sloboda udruživanja upravo je suprotna državnoj kontroli udruživanja.
Nakon tog perioda, 80-ih godina počinje ponovo buđenje slobode udruživanja, u obliku raznih povezivanja, pre svega, grupa intelektualaca, koji su se udruživali kako bi promovisali ljudske slobode i prava, pre svega, političke slobode u ondašnje vreme. To su bile, uglavnom, civilne inicijative koje su predstavljale uvod u višestranačje, koje je počelo, kako se svi sećamo, 90-ih godina.
Devedesetih godina, nevladin sektor, odnosno udruživanje građana karakteriše, pre svega, jak otpor tadašnjem režimu, borba za ljudska prava.
Tada je bilo naglašeno delovanje mirovnih i humanitarnih organizacija koje su obezbeđivale neophodnu pomoć osiromašenom stanovništvu. Nakon 2000. godine, možemo reći da nevladin civilni sektor aktivno deluje u Srbiji, da ima pokušaja partnerstva sa državom, ali, isto tako, da ga karakteriše i prilično slaba strukturisanost.
Što se tiče onoga kakva je situacija danas, na prvom mestu, treba reći da nevladine organizacije i udruženja građana deluju u uslovima kada ne postoji adekvatan zakonski okvir. Znači, zakonski okvir je, kao što je gospodin ministar pomenuo, zastareo i nefunkcionalan i ne odgovara potrebama današnje situacije u nevladinom sektoru.
Kao što sam rekla, nevladin sektor danas karakteriše i slaba struktura, loša povezanost i komunikacija, čak i međusobno, nema krovnih ''kišobran organizacija'', ili ih ima jako malo. S druge strane, karakteriše ga prilično ujednačen vrednosni okvir, sistem vrednosti; većina udruženja koja danas deluju u Srbiji i koje nazivamo nevladinim organizacijama u svojoj osnovi ima osnovne vrednosti, tradicionalne vrednosti srpske, ali i evropske vrednosti, a to su i socijalna inkluzija, razvoj demokratije i zalaganje za ljudska prava.
Godine 1995. postojale su 174 nevladine organizacije u Srbiji, a 2005. godine ih je bilo 1935. To govori o snažnoj dinamici razvoja civilnog sektora i velikom porastu broja udruženja u poslednjoj deceniji. Po nekim istraživanjima kojima se može verovati, 47,1% građana su članovi nekog udruženja građana. Ukoliko se izuzmu sindikati i političke stranke, još uvek 32,7% građana pripada raznim vrstama udruženja. Mislim da je ovo respektabilna brojka, imajući u vidu da trećina građana Srbije participira u radu nekog udruženja i trećina građana Srbije nalazi interes da se udružuje i da zajednički deluje u ostvarivanju nekog cilja. To je činjenica koja nas obavezuje da uradimo svoj deo posla, a prvi korak u tome jeste ovaj zakon, donošenje zakonskog okvira.
Nevladin sektor ima svoje slabosti. Onako kako je on sam u jednom istraživanju prepoznao sebe, kao svoje slabosti je prepoznao i elitizam, i postojanje organizacija koje su one man show, isto tako, velikim delom, i jednu pojavu o kojoj svi zajedno treba da razmislimo, i nevladin sektor i političke stranke, a to je moguća politizacija nekih udruženja građana.
Mislim da je potpuno rušenje koncepta udruživanja građana i koncepta civilnog i građanskog društva kada partije, odnosno stranke pokušavaju da imaju svoje nevladine organizacije, a to nije, rekla bih, tako retko u Srbiji. Mislim da je to opasnost koja, u periodu kada aktivno razvijamo građansko civilno društvo, treba da bude nešto sa čim treba da budemo jako oprezni. Tu apelujem na sve aktere, kako udruženja građana, tako i političke stranke, državu i razne institucije, da o tome vodimo računa.
Postoje brojne zablude o nevladinim organizacijama i udruženjima građana, ali već sam rekla zašto je potrebno da oni postoje, ne samo zbog slobode udruživanja, koja je jedna od osnovnih i garantovanih sloboda, i po svim međunarodnim standardima, i po našem ustavu, već i zbog toga što država nije u stanju, ma koliko bila bogata, uređena i moderna, da sama odgovori svim potrebama i da u svim aspektima bude u potpunosti funkcionalna. To je nešto što su prepoznale sve savremene države. Dakle, država odgovornost mora da deli sa svojim građanima, a jedan od načina jeste i udruživanje građana i mogućnost da deluju u cilju ostvarenja svojih interesa. U Srbiji, nevladine organizacije, odnosno udruženja građana, uglavnom, deluju u oblasti socijalne zaštite, smanjenja siromaštva, obrazovanja, zdravstva, održivog razvoja, zaštite životne sredine, u oblasti ljudskih prava, ali su, isto tako, veoma istaknute i razne mirovne organizacije i pokreti.
Koju ulogu ima danas civilno društvo, odnosno udruženja građana u Srbiji? To, pre svega, treba da bude učešće u kreiranju politika, za razliku od onih koji smatraju da udruženja građana treba da se bave samo nekim humanitarnim aktivnostima. Želim jasno da kažem da udruženja građana treba da učestvuju u kreiranju politika. Država nema monopol nad kreiranjem politika, građani su tu da vrše korekciju države i da, u vreme kada ona kreira svoje politike, aktivno učestvuju i daju svoj doprinos u tome. Znači, apsolutna je zabluda da nevladin sektor treba da se drži podalje od politike; to je onaj koncept iz perioda posle Drugog svetskog rata o kome sam govorila.
Jako važna, druga mogućnost delovanja i druga praksa delovanja nevladinog sektora jeste i prevođenje politika u praksu, naročito u periodu kada smo svi svesni činjenice da mnogi naši zakoni ne nalaze praktičnu primenu i da je potrebno dodatno angažovanje svih resursa naše zemlje kako bi se zakoni preveli u praksu. Mislim da je to područje u kome značajan doprinos i značajno partnerstvo treba ostvarivati s nevladinim sektorom.
Naravno da nevladin sektor treba da daje i konstruktivnu kritiku vlasti, ali i da radi na podizanju svesti u društvu, svesti o nekom značajnom problemu ili o nekom problemu koji treba da postane prepoznatljiv. Takođe, nevladin sektor, odnosno udruženja građana, treba da budu i mogu biti i direktan pružalac usluga u raznim oblastima, kao što je, recimo, oblast socijalne zaštite.
Komparativne prednosti udruženja građana u odnosu na institucije države su, pre svega, njihova fleksibilnost, činjenica da su oni bliže potrebama građana, znači, direktno deluju u svom okruženju, u komšiluku, u mesnoj zajednici, u lokalnoj zajednici, i prepoznaju direktne potrebe određene grupe građana; odlučivanje u udruženjima građana je mnogo brže, efikasnije, bez administrativnih procedura.
Takođe, većina onih koji se udružuju u nevladine organizacije ima neka moderna znanja i vešto koristi moderne tehnologije, obučena je za pristupanje evropskim fondovima, što je, po mom mišljenju, velika prednost kada je u pitanju razvoj lokalnih zajednica.
Mi smo pre nekoliko dana govorili o regionalizaciji. Želim da kažem da su u siromašnim i udaljenim od Beograda delovima Srbije dosta niski kapaciteti i resursi i ono što se mora raditi – to je da se koriste svi resursi. Iskustva Italije, recimo, pokazuju da je neuporedivo bio brži razvoj onih lokalnih zajednica, pod jednakim uslovima, naravno, koje su koristile resurse nevladinog sektora, jer je razvoj moguć samo uz korišćenje svih resursa i partnerstvo lokalnih zajednica s nevladinim udruženjima, odnosno s udruženjima građana na lokalu, nešto je što apsolutno doprinosi njihovom razvoju.
Šta treba da uradi država? Država mora da neguje partnerski odnos s udruženjima građana i ono što prvo treba da uradimo – to je da donesemo ovaj zakon, koji ima istoriju kakvu znamo da ima. Nadam se da ćemo konačno sada završiti kompletnu raspravu, ne samo u načelu, i da ćemo prekinuti praksu koja je do sada postojala, da se uvek nešto zlo desi kada ovaj zakon uđe u skupštinsku proceduru.
Hrvatska je donela zakon 2001. godine i nakon toga je registrovano 23 hiljade udruženja. Donošenjem zakonskog okvira podstiče se delovanje udruženja građana. Naravno, država treba budžetska sredstva da usmerava ka programima udruženja građana, ali, isto tako, da uključuje udruženja građana u izradu strategije i zakona.
Želim da kažem da imamo jako dobre primere saradnje države s nevladinim sektorom, pre svega, kroz fond za socijalne inovacije, gde je iniciran veliki broj projekata na lokalu u oblasti socijalne zaštite, u partnerstvu lokalnih ili državnih institucija i udruženja građana sa lokala. Ministarstvo za socijalna pitanja, takođe, ima jako dobru praksu s udruženjima osoba s invaliditetom, Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo omladine i sporta, koje je uključilo u izradu strategije veliki broj mladih i udruženja građana, ali, isto tako, i kroz budžetski podsticaj je omogućilo realizaciju njihovih programa.
Želim da istaknem i dobru praksu naše kuće – Skupštine, gde smo uveli praksu javnog slušanja, kao formu i mogućnost da građani dođu u Skupštinu i da kroz udruženja građana, kroz veliki broj građana, u jednom procesu međusobnog upoznavanja sa problemima, doprinesemo boljim zakonskim rešenjima i boljoj kontroli primene zakona koje donosimo. Nemam još puno vremena, nažalost, ili na vašu sreću. Ovaj zakon donosi mnogo dobrih stvari u odnosu na prethodna zakonska rešenja, koja imaju brojne nedostatke. O njihovim nedostacima neću govoriti, sada ću govoriti o prednostima ovog zakona.
Želim da istaknem da je jako dobro što se pruža mogućnost udruživanja dece. Poštujući sve standarde i svu moguću zaštitu dečijih prava, po Konvenciji o dečijim pravima, jedno od osnovnih njihovih prava je participacija, njihovo učešće u kreiranju sopstvenog okruženja i u kreiranju njihovog života.
Zaštita je obezbeđena time što lice ispod 14 godina potpisuje njegov zakonski staratelj ili roditelj. Preko toga, deca se mogu udruživati u sopstvene organizacije, kako bi ostvarila neki sopstveni interes. Naravno, imamo ograničenje da se može delovati samo u određenim zakonskim okvirima, koji ne narušavaju osnovna ljudska prava i slobode. Znači, potpuno je zaštićeno, a deci je pružena mogućnost da se udružuju i da kreiraju svoje okruženje.
Istakla bih i načelo dobrovoljnosti upisa u registar, kao jako moderno rešenje. Činjenica je da je samo tri lica dovoljno da bi se formiralo udruženje. Želim da istaknem primer Danske, Italije i mnogih drugih zemalja koje nemaju nikakva ograničenja u brojčanosti udruženja, u broju onih koji formiraju udruženja, ili, recimo, Francuske ili Nemačke, za koje je dovoljno dvoje ljudi, ili dve osobe, da bi se formiralo udruženje. Tri lica – to je nešto što je sasvim prihvatljiv evropski standard i potpuno je usklađen s modernim rešenjima.

Vreme, gospođo Plavšić.

U redu, završiću, evo odmah. Nećete mi dati pravo da kažem slabosti zakona. Mislim da je osnovna slabost imovina i to ćemo elaborirati kada amandmani budu na dnevnom redu.

Završite misao, a to vreme ide na račun poslaničke grupe.

Dozvolićete mi, iskoristiću par minuta Poslaničke grupe.
Želim da istaknem da smo u Skupštini sarađivali s velikim brojem udruženja građana u cilju rešavanja nekih problema građana i ostvarivanja osnovne funkcije Skupštine, a to su kvalitetnija zakonska rešenja. Želim da ih pomenem – Udruženje građana "Duga", iz Ade; Udruženje studenata s hendikepom "Grupa 484"; Centar za prava deteta; Centar za samostalni život invalida; Udruženje paraplegičara Leskovac; Autonomni ženski centar; Centar za unapređenje pravnih studija; Kreativno-edukativni centar; Koalicija udruženja izbeglica u Srbiji.
Želim da svima zahvalim što su, u saradnji s nama, doprineli nekim boljim zakonskim rešenjima, na korist i dobrobit svih građana Srbije. U ime svih ovih udruženja, svih građana kojima su ona pomogla, u ime svih onih koji sa G17 plus dele viziju moderne građanske, demokratske Srbije, želim da kažem da ćemo ovaj zakon sa zadovoljstvom podržati. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Gospodine ministre, imate reč. Gospodin Marković.

Bila su već četiri predstavnika poslaničkih grupa, pa smatram da je potreban mali osvrt na ono što je rečeno.
Mogu samo gospodinu Momi Čolakoviću da zahvalim na svemu što je rekao. Primedbe koje su uputili o prošlom predlogu zakona su prihvaćene, očigledno, na obostrano zadovoljstvo. Želim da kažem da je ovaj zakon isti onaj od pre šest meseci, s tim što su uvrštene primedbe koje su se tada čule i koje su tada date u vidu amandmana, a za koje smo smatrali da su vrlo korisne i da treba da se nađu kao osnovni tekst ovog zakona.
Žao mi je što gospođa Plavšić nije dovršila izlaganje, ali nadam se da ćemo kasnije razgovarati o tim pitanjima vezanim za imovinu, mada, opet, za razliku od onog predloga iz 2006. godine, kada je sve postajalo državna svojina, sva društvena svojina koja je pripadala, koju je koristilo udruženje, postajala je državna, mi smo se opredelili za načelo pravičnosti, svesni činjenice da ima toliko lovaca koji su svoje kuće poklonili svom udruženju, gde imamo udruženja koja su imala imovinu.
Lepo ste rekli, još od 1869. godine imamo kao ustavnu garanciju slobodu udruživanja, a od 1881. godine imamo prvi zakon o slobodi udruživanja, imamo udruženja iz kraja 19. veka, niz udruženja. Mi smo se opredelili za načelo pravičnosti, u tom smislu što se iz te imovine izlučuje ono što je stečeno sopstvenim radom, donacijama, članarinom (imate masu udruženja koja su imala visoke članarine), poklonima, ili što je, možda, imovina od ranije, što će se rešiti zakonom o denacionalizaciji.
Teško je naći pravu meru kada imate 30 hiljada vrlo različitih subjekata, s različitom istorijom. Ono što smo smatrali da nije korektno prema udruženjima, to je bio zakon o udruženjima iz 2006. godine – da sve pripadne državi.
Mislim da to zaista nije korektno prema udruženjima, kao što bi bilo potpuno nenormalno da sada svu društvenu svojinu koju koriste udruženja prebacimo u svojinu tih udruženja. Moramo razumeti različitost. Onda smo se opredelili za ovo načelo pravičnosti, koje će svoj odraz imati, konačno, u vanparničnom postupku, ukoliko je potrebno, ili, ne daj bože, u parničnom postupku, ako negde dođe do takve vrste problema.
Zahvaljujem na svemu što ste prethodno rekli i time doprineli ovoj diskusiji.
Što se tiče izlaganja narodnog poslanika Saše Dujovića, nema nikakvog razloga za vaš strah u vezi sa sindikatima.
Upravo, zakon, kao što smo i sa Poslaničkom grupom PUPS-a utvrdili, vrlo jasno definiše da se na verske organizacije, političke stranke, sindikate, sportske organizacije, sva ona udruženja koja su regulisana posebnim zakonima, ne primenjuju odredbe ovog zakona u materiji koja je regulisana tim posebnim zakonom, pa i za sindikate, pošto je Zakonom o radu definisano ko vodi njihov registar, kako se osnivaju itd., sve je to rešeno tim zakonom.
Ovaj se zakon, kao ''krovni'', primenjuje supsidijarno u svim onim elementima u kojima taj neki drugi zakon nije rešio to pitanje. Baš me je pitao kolega Obradović za političke stranke i moj zaključak je da nema skoro nijedne odredbe koja bi se supsidijarno primenila ni u kakvom slučaju, recimo, na političke stranke, jer je Zakon o političkim strankama rešio sva pitanja. Nema bojazni ni za Savez samostalnih sindikata, niti za bilo koga drugoga, kada je u pitanju primena ovog zakona. Nema potrebe za takvom vrstom primedbe.
Što se tiče Agencije za privredne registre, sindikati se neće voditi u Agenciji za privredne registre, oni se vode u Ministarstvu rada i socijalne politike. Ovo rešenje s Agencijom za privredne registre, posle dugo razmatranje, razgovora, provera, zajedno s ljudima iz Agencije za privredne registre, to je jedna ideja koja je prihvaćena. Primedba je bila, odnosno predlog je bio od Saveta za regulatornu reformu. Kažem, mnogo smo razgovarali i mislimo da je agencija zaista sposobna da efikasno vrši ovaj posao. Mi od te agencije, u stvari, treba i budućim zakonima da stvorimo jednu baš specijalizovanu agenciju, koja bi vodila različite vrste registara za potrebe različitih državnih organa.
Zašto bi to radilo Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koje jeste dobro opremljeno i sposobno? Ne zaboravite da Ministarstvo vodi samo onaj deo registra koji je preuzeo sa saveznog nivoa, da postoji ogromna količina od možda 14 ili 15 hiljada udruženja koja se vode trenutno u MUP-u. Zašto bi sada Ministarstvo za državnu upravu moralo da poveća svoje kapacitete, da zapošljava nove ljude, kupuje novu tehniku i da vodi sve to, kada imamo osnovanu agenciju, koja ima prostora da prihvati još mnogo više posla nego što trenutno vodi?
Ponavljam vam opet, ministar nadležan za poslove uprave donosi podzakonske akte po kojima radi Agencija, odnosno registrator u domenu udruženja, a i nadzor u poslovima koje Agencija vrši iz ovog zakona je na Ministarstvu za državnu upravu; mi smo istovremeno i drugostepeni organ, odlučujemo po žalbama itd.
Mislim da tu ideju sa APR-om treba definitivno prihvatiti kao jedno tehničko pitanje, ko će u tehničkom smislu izvršiti taj posao, po vrlo strogim pravilima koje, inače, daje Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Što se tiče primedbe gospodina Ilića, otišao je, žao mi je, ali tu su kolege, a to je opet vezano za gospodina Sašu Dujovića, pitanje maloletnika je regulisano još 1982. godine, tadašnjim zakonom. Tada su maloletnici imali pravo da se udružuju. To pitanje je, pored toga, regulisano i članom 15. povelje, odnosno Konvencije UN-a o pravima deteta. Mi smo tu konvenciju ratifikovali. Deca imaju i moraju imati pravo da se udružuju. Samo smo pojačali zaštitu u odnosu na prethodni period, od 1982. godine, do sada. Tražimo overenu izjavu zakonskog zastupnika.
Ne zaboravite da je dete od 15 godina radno sposobno, da je, kao što moj uvaženi kolega advokat zna, deliktno odgovorno dete od 14 godina, kao mlađi maloletnik. Mislim da se on vodi kao mlađi maloletnik, a oni od 16 godina, kao stariji. Toliko pamtim još iz moje prakse. Ali, vi ste matematičar, pa vam opraštam.
U krajnjem slučaju, moram da primetim da je ovo rešenje istovetno rešenju za koje su tadašnji koalicioni partneri, uključujući i gospodina Ilića i DSS, glasali 2006. godine, kada je ovo isto predložio Zoran Lončar, kao ministar, istovetno rešenje, i 2007, kada sam i ja predložio istovetno rešenje, kao tadašnji deo koalicije.
Stoga je potpuno nelogično da ste sada, DSS i Nova Srbija, promenili mišljenje u vezi s udruženjima maloletnika, kada je istovetno onome što je Zoran Lončar napisao i predlagao i što sam ja napisao i predlagao.
Sada se upućuje ta primedba od ministra koji je dva puta glasao za to rešenje, do detalja, do zareza, do tačke isto. To se, naravno, odnosi na Sašu Dujovića, ali nadam se da je dovoljna ova argumentacija vezana i za Konvenciju i činjenicu da od 1982. godine to postoji.
Pa, i ja sam kao dete bio član izviđača, isto se potpisivao i udruživao se. Nije mi bila potrebna nikakva potvrda roditelja, što je bila greška, jer se tada smatralo, u dobroj praksi socijalističkog društva i komunističke ideologije, da zajednica treba da preuzme neke uloge porodice, što je besmislica. Svi se u tome slažemo, ali tada je bilo tako. Sećate se i sami.
Što se tiče oslobađanja obaveza, to je član 32, nije to voluntarizam. U zakonu je tačno navedeno da je to oslobađanje obaveza (ne, član 36, to sam zapisao), da je u skladu sa zakonom kojim se uvodi odgovarajući javni prihod. Mi smo samo dali tu mogućnost, u skladu sa zakonom kojim se uvodi odgovarajući javni prihod.
Da li će sad tim javnim prihodom to biti razrađeno na ovaj ili onaj način, ne znamo. Ali, taj zakon kojim se uvodi neki javni prihod će dati jasne kriterijume o eventualnom oslobađanju, delimičnom ili potpunom.
Nije to materija ovog zakona, ali važno je da smo ovim zakonom stavili mogućnost da udruženja mogu biti u određenim segmentima svog delovanja oslobođena, ali, opet kažem, u skladu sa zakonom kojim se uvodi javni prihod. Nema ovde voluntarizma.
Činjenica da je ovo peti predlog zakona i da smo poslednja zemlja u okruženju koja donosi ovaj zakon, apsolutno poslednja. Kako reče koleginica Plavšić, Hrvatska ga je još 2001. donela, svi su doneli, Albanija, Crna Gora, Makedonija, BiH. To je loše za nas što smo poslednji, loše zvuči, ali, ima jedna dobra stvar.
Ovaj zakon je do detalja ispratio i praksu primene ovakvih rešenja u susednim državama, i sve ono što se čulo u petogodišnjem raspravljanju ovih tema, i praksu Evropskog suda za ljudska prava. Verujte, u odnosu na zemlje u okruženju, napravili smo, možda zvuči neskromno, ali, koristeći njihova iskustva, napravili smo, verovatno, najbolji zakon od svih u okruženju, jer smo imali mogućnost da koristimo njihova iskustva. Da smo ga pravili ranije, pre njih, verovatno bismo i mi pravili neke greške i sapleli se o neke stvari o koje su se oni u svojoj praksi sapleli.
Toliko. Pokušaću da dam odgovor na svako, ili na nekoliko pitanja, koji će, nadam se, zadovoljiti narodne poslanike.