Zahvaljujem.
Reč ima gospođa Stojanović Svetlana. Izvolite.

Poštovani narodni poslanici, kada je Predlog zakona o udruženjima prethodno bio na dnevnom redu Narodne skupštine, u ponuđenom tekstu nije se pravila razlika između udruženja od javnog interesa, kakva su sva umetnička udruženja, i ostalih udruženja građana koji se okupe oko nekog ličnog interesovanja – udruženja filatelista, ribolovaca, numizmatičara itd. O tome sam tada govorila u raspravi u načelu i drago bi mi bilo ako je moje izlaganje imalo doprinelo da se u Predlogu zakona koji se danas nalazi pred nama ta razlika napravi u članu 38 – Sredstva za realizovanje programa od javnog interesa.
Pročitaću deo člana 38 – Sredstva za podsticanje programa koje realizuju udrženja, a koji su od javnog interesa, obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije.
''Vlada, odnosno ministarstvo nadležno za oblast u kojoj se ostvaruju osnovni ciljevi udruženja dodeljuje sredstva iz stava 1. ovog člana na osnovu sprovedenog javnog konkursa i zaključuje ugovore o realizaciji odobrenih programa. Pod programom od javnog interesa iz stava 1. ovog člana naročito se smatraju programi u oblasti: socijalne zaštite, boračko-invalidske zaštite, zaštite lica s invaliditetom, društvene brige o deci, zaštite interno raseljenih lica sa Kosova i Metohije i izbeglica, podsticanja nataliteta, pomoći starima, zdravstvene zaštite, zaštite i promovisanja ljudskih i manjinskih prava, obrazovanja, nauke, kulture'', trebalo je dodati – i umetnosti, ''informisanja, zaštite životne sredine, održivog razvoja, zaštite životinja, zaštite potrošača, borbe protiv korupcije, kao i humanitarni programi i drugi programi u kojima udruženja isključivo i neposredno slede javne potrebe.
Vlada uređuje bliže kriterijume, uslove, obim, način i postupak dodele ovih sredstava. Odredbe stava 1. do 4. ovog člana shodno se primenjuju na sredstva koja se udruženjima dodeljuju iz budžeta autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.''
Članom 38. su dobro definisane oblasti u kojima se javne potrebe ostvaruju isključivo i neposredno. Napravljena je jedna bitna omaška, pa se umesto autonomne pokrajine u množini, Srbija ih ima dve, u stavu 5. ovog člana pominje autonomna pokrajina u jednini. Očekujem da se ova greška u tehničkoj redakciji ispravi.
Brine me, međutim, što u obrazloženju razloga za donošenje zakona o udruženjima piše – za sprovođenje ovog zakona nije potrebno obezbediti sredstva iz budžeta Republike. Ako je tako, član 38. se neće primenjivati, odnosno ministar koji donosi propise za izvršenje ovog zakona neće uzeti u obzir član 38. koji obavezuje da se sredstva za podsticanje programa udruženja koji su od javnog interesa obezbede u budžetu Republike Srbije.
Za umetnička udruženja su zanimljivi i čl. 42. i 43. i volela bih da na njih skrenem pažnju. Imovina udruženja koja je u vreme stupanja na snagu ovog zakona bila društvena, odnosno državna svojina, u slučaju da ta udruženja prestanu da rade, postaje imovina Republike Srbije, a pravo na njeno korišćenje pripada jedinici lokalne samouprave na čijoj teritoriji je bilo sedište udruženja.
Mnoga umetnička udruženja, koja imaju dugu tradiciju, od 50 i 60 godina, čiji su osnivači neka od najvećih imena srpske kulture, koriste upravo imovinu u državnoj, nekada društvenoj svojini. Smatram da je zakonsko rešenje po kojem se ova imovina ne može preneti drugim srodnim udruženjima, nego republici, odnosno državi, ispravno.
Dozvolite mi da ukažem još samo na potrebu za dve tehničke redakcije. Umesto: "prestanak udruženja", kroz ceo tekst zakona treba napisati: "prestanak rada udruženja", kao što piše u članu 57. U članu 52. stavu 1. piše – likvidacija udruženja se sprovodi kada udruženje ima dovoljna finansijska sredstva za pokriće svojih obaveza; pretpostavljam da treba da piše – kada udruženje nema dovoljno sredstava za pokriće svojih obaveza. Hvala.

Hvala vama.
Reč ima gospodin Ivan Andrić.

Hvala. Nažalost, nema ministra. Mislim da imamo dve jako ozbiljne stvari za koje bi nam bilo potrebno objašnjenje u vezi s ovim zakonom. Mi smo prošli put diskutovali o zakonu o udruženjima i naravno da će LDP podržati Predlog zakona, kao što je to pokušavao da učini do sada pet puta. Nadam se da će ovaj put doći do glasanja o ovom zakonu. Ali, radi se o dve izmene koje nisu bile predmet razgovora ni s ekspertima Saveta Evrope.
Našim članstvom u Savetu Evrope, preuzeli smo izvesne obaveze da poštujemo određene deklaracije koje se tamo usvajaju, a koje se tiču organizovanja nevladinih organizacija, od čega za jednu verujem da je reč o lapsusu i siguran sam da ćete to prihvatiti.
Naime, u članu 13, koji se tiče manjinskih jezika, predviđeno je da se može registrovati nevladina organizacija, odnosno udruženje građana na jeziku nacionalne manjine, ali je onda ograničeno to samo na one nevladine organizacije koje se bave, sada ću citirati, izvinjavam se, da ne bi bilo pogrešno shvaćeno – ako je to predviđeno statutom i ukoliko su ciljevi i ostvarivanje ciljeva usmereni na zaštitu i unapređenje interesa pripadnika nacionalne manjine.
Ne vidimo razlog zašto ne bi neko udruženje građana koje se, na primer, bavi zaštitom lica s invaliditetom, a čija većina članova, ili aktivista su pripadnici neke nacionalne manjine, zašto i takva nevladina organizacija ili udruženje građana ne bi mogli da se registruju po istim uslovima?
Predložili smo jedan amandman, za koji smo sigurni da ćete ga prihvatiti, ukoliko ne, postoji u Parlamentu većina. Ono što, međutim, na neki način unosi sumnju, to je taj član 26. i bilo je reči i jutros, na neki način, o tome. Reč je o Registru, odnosno o državnom organu koji vodi Registar. Mi smo konsultovali nevladine organizacije s kojima imamo dugotrajnu saradnju i, manje ili više, jedina ozbiljna zamerka je ovo. Hteli smo da čujemo objašnjenje, podneli smo amandman. Amandmanom predviđamo da Registar vodi nadležno ministarstvo.
Sada ću pokušati da dam najmanje tri razloga zašto je, po našem mišljenju, nemoguće da ga vodi Agencija za vođenje privrednih registara, a zašto bi bilo logično da ga vodi ministarstvo, kao i do sada. Prvi razlog je taj što je, na izvestan način, ili sigurno, protivustavno da Agencija vodi taj registar.
Probaću da citiram članove 18. i 55. Ustava, mada sam siguran da ih znate. Članom 55. se jemči sloboda političkog, sindikalnog i drugog udruživanja. Stavom 2. predviđeno je da se udruženja osnivaju bez odobrenja, odnosno samo s prijavom, a dalje kaže – uz upis u registar koji vodi državni organ. Ako pogledamo Zakon o javnim agencijama, koji reguliše i rad agencija za privredne registre, član 4. ovog zakona kaže – Vlada ne može usmeravati rad javne agencije, niti ga usklađivati s radom organa uprave. Iz toga je nesumnjivo da agencija nije državni organ.
S obzirom na to da članom 55. nije predviđeno da se ta obaveza državnog organa može delegirati na neko drugo telo, ne vidimo razlog da to sada radi Agencija. Tačno je da se njen rad može proširiti zakonom o Agenciji za privredne registre, ali je u sukobu sa drugim članom zakona. Dakle, Agencija za privredne registre nije državni organ, zato što Vlada ne može usmeravati niti uticati na njen rad.
Dalje, što se tiče praktičnog razloga, na vođenje Registra u kome su registrovana udruženja građana moraju se primenjivati međunarodni standardi zaštite slobode udruživanja koji su propisani, npr, Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i sloboda. S obzirom na to da se ta konvencija u vrlo malom, ali nebitnom delu, ne odnosi na privredne subjekte, sigurni smo da u Agenciji za privredne registre ne postoji osoba koja poseduje znanja neophodna i za ovaj deo Registra.
Na kraju, kao treći razlog, mislimo da ne postoji opasnost za velika udruženja građana, ali za mala je ovo, na izvestan način, ograničenje slobode udruživanja, u smislu naknada koje je potrebno platiti. Tu je osnovna razlika. Dakle, ukoliko to vodi ministarstvo, samo administrativna taksa je potrebna za upis, odnosno za prijavu u Registar. Međutim, ne znam da li znate, siguran sam da znate, Agencija za privredne registre posluje po polukomercijalnom principu.
Dozvolite mi nekoliko podataka da vam kažem. Na primer, za samu registraciju iznosi su od dve hiljade do 10,5 hiljada dinara. Za bilo kakvu promenu podataka, iznosi su i do 9,5 hiljada dinara. Za registraciju, dodavanje nekih podataka – do pet hiljada dinara. Za izdavanje izvoda iz Registra – 1,5 hiljada dinara. Na sve to plaća se administrativna taksa koja se plaća i ministarstvu, ona je 1750 dinara.
Ako se radi o velikim i o tradicionalnim udruženjima građana, to ne bi bio problem, ali za svako manje udruženje građana, koje ima nekakav ad hok cilj ili želju, verujte da će nekoliko stotina evra samo da bi došli u poziciju to da rade predstavljati problem, po našem mišljenju. To je još jedan od razloga zašto ne bi trebalo Agencija za privredne registre, već ministarstvo da vodi taj registar.
Na kraju, rekao sam već, prema našim saznanjima, na ovaj predlog zakona, odnosno na veći deo Predloga zakona stručnjaci Saveta Evrope su dali saglasnost, odnosno učestvovali su u nacrtu zakona. Međutim, ovi delovi su menjani nakon tih konsultacija i, s obzirom na to da ne znamo koji je stav, ali to nije ni važno, činjenica je da ni u jednoj zemlji članici Saveta Evrope agencija za privredne registre ne vodi registar udruženja građana.
S obzirom na to da ne znamo mišljenje eksperata Saveta Evrope, kao i da su same nevladine organizacije protiv ovakvog rešenja, molim vas da uzmete u obzir tu mogućnost, a siguran sam da su realni razlozi s naše strane. Što se svega ostalog tiče, nesumnjiv je doprinos udruženja građana demokratizaciji društva i jedan je od najboljih delova srpskog društva, najprogresivniji, mislim na sva udruženja građana, i sve što ovaj parlament radi mora da radi u smislu osnaživanja i ojačavanja takvih inicijativa, pošto su one neophodne za demokratizaciju naše države. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Simo Vuković.

Uvaženo predsedništvo, uvaženi predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon, kao što su naglasili i prethodni govornici, imao je očigledno jednu dinamičnu predistoriju do ovog momenta, kada smo ušli u ovu načelnu raspravu. Nadamo se da ćemo doći do glasanja i usvojiti ovakav Predlog zakona.
Možda je suvišno istaći, ali ovakav zakon, koji reguliše, pre svega, funkcionisanje tzv. nevladinog, trećeg sektora, od velikog je interesa i za građane Srbije i za državu Srbiju i verujem da je većina građana uverena da je ogroman potencijal koji leži u ovom sektoru nešto što zaslužuje adekvatnu zakonsku regulativu.
Poslanička grupa G17 plus će podržati ovaj zakonski predlog. Smatram da je on veoma profesionalno urađen i zadovoljava najviše evropske standarde u oblasti građanskih i ljudskih prava, kao i slobode udruživanja.
Ono što je sigurno bio veoma komplikovan i delikatan zadatak onih koji su predlagači, koji su bili pisci ovog predloga zakona, jeste vrlo osetljiva materija, u kojoj, s jedne strane, uređujemo vrlo liberalne uslove za udruživanje građana, a s druge strane, da ni na kakav način ne ugrozimo slobode i prava drugih građana.
Poznato je da je donošenje ovog zakona jedna od obaveza koja proističe iz našeg članstva u Savetu Evrope, ali on predstavlja i jedan od zakona koji mora biti u korpusu onih na putu evropskih integracija.
Postojeći zakonski ambijent je, manje-više je poznato, vremenski prevaziđen i ne pruža adekvatan prostor za funkcionisanje brojnih udruženja i organizacija. To je dodatni dokaz i razlog da se uspostave ovi zakonski okviri.
Sam predlog zakona je u potpunosti ispoštovao slobodu udruživanja i, ono što je posebno važno, na minimalan način utiče na autonomno uređivanje udruženja, tj. to je definisano u delu koji se odnosi na delove statuta koji obezbeđuju zakonsko funkcionisanje udruženja i štite treća lica u eventualnom sporu ili postupku.
Smatramo da su liberalni uslovi koji su postavljeni za samo formiranje organizacije, od troje ljudi, sasvim u skladu sa standardima kakvi postoje i u razvijenim evropskim zemljama, kao i poseban uslov – da organizacije, odnosno udruženja nisu uslovljeni da se registruju. Naravno da će većina udruženja želeti da se upiše u registar, jer time omogućavaju sebi da postanu pravni subjekt i da se javljaju u tom pravnom saobraćaju, a, ono što je posebno važno, time stiču pravo da konkurišu za sredstva u budžetu Republike Srbije, AP ili lokalne samouprave.
Ono što bih ovde želeo da istaknem je nešto što je možda negativna praksa u lokalnim samoupravama, a to je da u velikom delu opština i gradova u Srbiji još uvek postoji princip skoro diskrecionog prava deljenja budžetskih sredstava pojedinim organizacijama. Iskoristio bih priliku da predstavnicima Ministarstva ukažem na to da mora da se pojača pritisak lokalne samouprave da u najkraćem roku pređu, gotovo svi, na javne konkurse i na taj način omoguće veću konkurentnost u aplikaciji za budžetska sredstva. S druge strane, veoma je važno, u to sam imao prilike lično da se uverim, da veliki broj tih udruženja i organizacija samo formalno podnese izveštaj o utrošku tih sredstava, a jedan broj ih nikada ne podnese.
Dobra je odrednica u Predlogu zakona da će svi oni koji budu pravni subjekti, koji su upisani u Registar, koristeći ta budžetska sredstva, morati da podnesu izveštaj koji mora da bude u okviru regula koje uređuju računovodstvo i reviziju. To će, svakako, uozbiljiti rad i trošenje sredstava od strane ovih organizacija. Ne bih se složio s kolegom da je prebacivanje ovih javnih ovlašćenja na Agenciju za privredne registre protivustavno. Naravno da postoji materija u vidu Zakona o agencijama i pravu ministarstva da prenese određene državne poslove na agencije. Mislim da ćemo imati dvostruku korist, postići ćemo adekvatnu efikasnost registracije i eventualnog ažuriranja podataka o nastalim promenama, a i ekonomičnost. Agencija za privredne registre se i do sada pokazala kao efikasna i smatram da će ovaj proces, uopšte, celu tu preregistraciju, kvalitetno izvesti.
Ono što želim, takođe, da naglasim jeste da je dobro da se nastavlja trend koji smo imali u Zakonu o političkim strankama, a to je da sprečavamo ćutanje administracije prilikom registrovanja, čime će se dodatno zaštititi sloboda udruživanja građana.
Takođe bih želeo da naglasim da će se organizacije koje se opredele da se bave privrednom delatnošću ovim zakonom tretirati, zapravo se usmeravaju na to da će se tretirati kao privredni subjekti; podležu svim onim normama kojima se uređuje privredna delatnost. Smatram da Ministarstvo u narednom periodu mora, kvalitetnim i odgovarajućim podzakonskim aktima, ovu oblast detaljnije urediti, zbog eventualnih zloupotreba prilikom vršenja privredne delatnosti od strane udruženja, što ne možemo isključiti u ovom momentu dok raspravljamo o zakonu. Ono što je, takođe, dodatni kvalitet ovog zakona, to je način postupanja s imovinom u slučaju prestanka rada udruženja.
Sigurno je da će sva udruženja morati u okviru statuta da formulišu, zapravo da daju odrednicu ko je naslednik te imovine i dobro je da je zakon rekao da taj naslednik mora biti domaće, a neprofitno lice, čiji ciljevi moraju biti približni onima zbog kojih je osnovano udruženje.
Neće biti redak slučaj da ono za šta se prilikom prestanka rada udruženja neće znati ko je vlasnik imovine, s tim ćemo se u praksi susretati, postaje imovina Republike Srbije, u skladu s postojećom regulativom, odnosno, to će biti lokalna samouprava.
Želim da kažem da će i ovde biti potreban odgovarajući podzakonski akt koji mora da utvrdi kriterijume, šta su to približni ciljevi kojima se bavi nekakav sledeći pravni subjekt, zato što i ovde postoji prostor, ili će postojati prostor za zloupotrebe.
Dalje želim da istaknem je da je veoma dobro što su uvaženi zahtevi da se poštuje princip pravičnosti; s obzirom na sadašnje stanje kakvo imamo i koje je nasleđe iz ranijih oblika svojine i organizovanja u obliku društvenih organizacija, to je princip zatečenosti faktičkog stanja. Ovo je dobro, pre svega, jer neće ugroziti rad pojedinih udruženja, ili, čak, većine, a, s druge strane, smatram da je veoma dobro što, tretirajući imovinu koja će biti u posedu lokalnih samouprava, zakupac, tj. udruženje koje se pojavljuje, neće moći da bude izloženi pritisku lokalne samouprave u smislu izlaganja tržišnim cenama.
Na ovom mestu bih predstavnike Ministarstva upozorio da i ovde lokalna samouprava, s obzirom na duboko politizovano društvo u kome živimo, može da koristi momenat u kome se pojavljuje kao neko ko daje u zakup određeni prostor, da vrši, eventualno, pritisak i pronađe odgovarajući prazan prostor u zakonu, ne bi li sprečila udruženje da deluje i ostvaruje svoje ciljeve.
Dobro je da je spomenut onaj deo organizacije koji je svojevremeno, pod pritiskom zakona, prešao iz statusa udruženja u društvene organizacije, te je time, praktično, njihova imovina nacionalizovana, ako su je prethodno imali, i da je spomenuto nešto što još uvek u ovom parlamentu nije tema, a trebalo bi uskoro da bude, a to je denacionalizacija, čime bi se neka od tih sredstava vratila udruženjima.
Takođe, smatram da je veoma pravično što je predlagač spomenuo da je moguće u sudskom postupku utvrditi prethodno finansiranje nepokretnosti koje su bile u svojstvu korišćenja od strane udruženja i da time udruženje, ukoliko poseduje dokaze, verovatno će i tu biti problema, ali oni se ne mogu u potpunosti eliminisati, dokaže da li je finansiralo nepokretnosti putem članarina, donacija i sl. S druge strane, dobro je što sve pokretnosti pripadaju udruženju.
Ovim bih završio ovaj deo analize ovog zakona i ponoviću da će G17 plus, naša poslanička grupa, podržati ovaj zakon. On predstavlja odgovarajuću društvenu i evropsku vrednost za koju se mi zalažemo. Verujem da će naići na veoma dobar prijem i kod udruženja i stvoriti dobar ambijent za dalji razvoj Republike Srbije i, uopšte, našeg društva. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Božidar Delić, a posle njega narodni poslanik Srđan Milivojević.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što počnem o samoj sadržini zakona, hteo bih da se osvrnem na jednu praksu u radu ove skupštine, na kršenje člana 164. Poslovnika Narodne skupštine.
Ovaj zakon, kao i mnogi drugi zakoni, podnet je Skupštini da se usvoji po hitnom postupku. Ukoliko se pogleda obrazloženje ovakvog predloga, može se uočiti da ono nije u skladu sa članom 164. Poslovnika Narodne skupštine. Naime, pomenutim članom Poslovnika, u stavu 1, kaže se – zakon se može, izuzetno, doneti i po hitnom postupku. Jasno je da je ovo izuzetak od redovnog postupka, koji treba usko tumačiti.
Opštepoznato pravno pravilo glasi da se izuzeci usko povlače. Ukoliko je jedna norma, u ovom slučaju odredba Poslovnika, izuzetak u odnosu na neku drugu, opštiju normu, onda se ona mora usko tumačiti, odnosno mora se, kao njeno pravno značenje, uzeti ono što je najuže. U ovom slučaju, kao i u slučaju mnogih drugih zakona u ovoj skupštini, pomenuta odredba se nije tumačila na ovaj način.
Ukoliko se pogleda stav 2. istog člana, lako je primetiti da u slučaju Predloga zakona o udruženjima nisu ispunjeni uslovi za donošenje zakona po hitnom postupku.
Prema stavu 2, potrebno je da se ispune dva uslova kako bi se zakon mogao doneti po hitnom postupku. Prvi uslov je – zakon kojim se uređuju pitanja i odnosi nastali usled okolnosti koje nisu mogle da se predvide. Drugi uslov – da nedonošenje zakona prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija.
Jasno je da se u ovom slučaju nisu stekli uslovi da se zakon donese po hitnom postupku, te je na ovaj način prekršen član 164. Poslovnika. Inače, ovo je uobičajena praksa, da se zakoni donose po hitnom postupku, iako za to nema osnova u članu 164. Poslovnika.
Zašto ovo, gospodo, govorim? Proteklih nedelja i meseci, mnogo smo govorili o dostojanstvu Skupštine. Dostojanstvo Skupštine treba da čuvaju svi narodni poslanici, i poslanici opozicije, ali isto tako i poslanici pozicije. Mi smo doživeli u Skupštini da Vlada, slanjem zakona i zahtevanjem da se o njima raspravlja po hitnom postupku, ovaj dom, kao najviši zakonodavni organ u zemlji, posmatra kao svoju transmisiju, ili kao svoj privezak. Ako pomenem samo jedan zakon, Zakon o privrednim komorama, za koji ste, gospodo, glasali protiv, znači da se ne može doneti po hitnom postupku, a odmah zatim, na prvoj sledećoj sednici vam je taj zakon došao u proceduru, to govori da su ne samo pojedina ministarstva, nego čak i pojedini ministri jači od ovog najvišeg zakonodavnog organa ove države. Toliko o poštovanju člana 164.
Sada bih nešto rekao o ovom zakonu. Vratio se i gospodin ministar. Od njega sam saznao da je ovo već peti put da je ovaj zakon u proceduri, ali ja sam imao priliku da čitam neka tri predloga. Mišljenja sam da je glavni razlog za to što ovaj zakon posle toliko godina još nije donet taj što su svi dosadašnji predlozi imali određenih propusta i nedostataka, a da su na njih ukazivali i domaći i strani pravni eksperti. Pre svega, radilo se o njihovoj neusklađenosti s Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Ovaj zakon je svakako potreban, međutim, sad želim da ukažem da u njemu, u različitim članovima, ima i dosta nedorečenosti, što bi možda moglo da se ispravi amandmanima.
Ako bismo počeli od člana 2, stava 2, ističe se da se osnivanje i delovanje pojedinih udruženja građana može urediti, ili je već uređeno drugim zakonima.
S jedne strane, to je dobro, jer se prihvata realnost da postoje i takvi, znači, specijalni zakoni za pojedina udruženja, kao što su, recimo, sportska ili neka druga. S druge strane, time se na određeni način pravi diskriminacija među samim udruženjima.
Može se razgovarati i o tome da li su kontradiktorne odredbe člana 2. stav 1. s odredbama stava 2. istog člana, kao i s odredbama člana 12. stav 4. i člana 37. stav 2, u pogledu neprofitnosti i sticanja dobiti. Član 2. stav 1. definiše udruženja kao neprofitne organizacije, a ostale označene odredbe u delatnost udruženja uključuju i sticanje dobiti. Istina, zakon stavlja i određena ograničenja, da je to sticanje dobiti moguće ostvariti samo u onoj meri koliko je potrebno da bi ta udruženja mogla obavljati svoju funkciju.
Međutim, predlogom nije učinjena jasna razlika u pravima i obavezama između osnivača, članova i delova udruženja, kao i članova organa upravljanja udruženjem, odnosno savezom. Članom 10, koji su uvažene kolege poslanici već nekoliko puta pominjali, utvrđeno je da tri lica mogu osnovati udruženje, a nigde nije predviđeno da li su osnivači istovremeno i članovi osnovanog udruženja i kakva su njihova dalja prava i odgovornosti u delovanju udruženja.
Moje kolege poslanici su se s pravom usmerili na taj član 10, jer, iako se i gospodin ministar u odgovoru pozivao na konvencije koje je potpisala naša zemlja, ako su potrebna tri osnivača za osnivanje jednog udruženja, zašto u zakonu nije rečeno da najmanje dva osnivača moraju imati prebivalište na teritoriji naše zemlje? Ili, ako se govori o tome da i maloletna lica sa 14 godina mogu osnovati udruženje, zašto u tom istom članu nije rečeno da, ako su u pitanju maloletni osnivači, od tri osnivača, najmanje jedan osnivač treba da bude punoletno i poslovno sposobno lice?
Kada je u pitanju član 5, nije jasno šta predstavlja javnost rada udruženja. Kako se obaveza javnosti rada ostvaruje? To što je predviđeno da se način ostvarivanja javnosti rada uređuje statutom, ne može biti dovoljno precizno.
Registrator će, prilikom odlučivanja o upisu udruženja u Registar, utvrditi iz statuta kako je predviđeno da se obaveza javnosti rada udruženja ostvaruje i sam proceniti da li je ispoštovana odredba zakona o javnosti rada udruženja. Na ovaj način se ionako suviše široko određeno diskreciono pravo registratora prilikom odlučivanja o prijavi za registraciju dodatno proširuje. Trebalo bi precizirati šta je javnost rada, koji su minimalni uslovi da bi se javnost rada sprovela. U tom smislu, problematična je i primena odredaba člana 74. stav 1. tačka 1, koja predviđa prekršajnu odgovornost u slučaju kršenja odredaba člana 5. Pored potrebe za javnošću rada udruženja, neophodno je ostvariti i zaštitu ličnih podataka njegovih članova, pa je u tom smislu ovaj član neprecizan.
Što se tiče člana 7, uprkos tome što je članom 7. utvrđeno da se na saveze shodno primenjuju odredbe ovog zakona, pojedine njegove odredbe su nedovoljno precizne da bi se odnosile i na saveze. Tako je, na primer, članom 22. stavom 2. utvrđeno da svi članovi udruženja čine skupštinu udruženja. Kako su članovi saveza udruženja, oni svakako, kao pravna lica, ne mogu biti članovi skupštine saveza u koju su se udružili, već to mogu biti samo njihovi predstavnici.
Predlogom nije uređeno pitanje osnivanja i delovanja međunarodnih saveza sa sedištem na teritoriji Republike Srbije, niti učlanjenje stranih udruženja u domaće saveze. Naime, ta pitanja nisu uređena članovima 7, 59. do 68, kojima su, pored ostalog, uređena pitanja udruživanja domaćih udruženja u strane saveze i pitanja delovanja predstavništava stranih udruženja u Republici Srbiji.
Želim dalje da ukažem na član 20. ovog zakona. Iz formulacije ovog člana nije jasno da li postoji pravo člana udruženja da pokrene postupak pred nadležnim sudom za utvrđivanje ništavosti i samog statuta, kao najopštijeg akta, odnosno njegovih izmena i dopuna, ili samo drugih opštih i pojedinačnih akata udruženja donetih na osnovu statuta.
Pored toga, koristi se odrednica "osnovni sud". Iz zakona koji je usvojen, ali koji još uvek nije stupio na snagu, a s obzirom na iskustva s ranijim zakonima, upravo u toj oblasti, i zbog ne baš pozitivnog stava domaće i strane stručne javnosti o tom zakonu, sva je prilika da će njegova primena biti odložena na duži period, te je potrebno, gospodine ministre, zameniti reč "osnovni" rečju "opšti" ili preformulisati taj stav da glasi: "Svaki član udruženja može pokrenuti postupak pred nadležnim opštinskim, odnosno osnovnim sudom".
Takođe, odredba stava 2. ovog člana nije u saglasnosti sa članom 44.
Svakako, gospodine ministre, ovaj problem ste mogli rešiti i na drugi način, u prelaznim i završnim odredbama, u članu 90, gde ste, inače, napravili izuzetak za član 32. stav 4, gde može da se reguliše i ovo što je vezano za član 20.
Što se tiče člana 22, propušteno je da se navede koliko je potrebno članova udruženja da bi se mogao primeniti ovaj stav. Koliko mi je poznato, jedan od ranijih predloga zakona je ovde predviđao da je potrebno da udruženje ima najmanje 100 članova da bi se statutom moglo predvideti predstavljanje članova u skupštini udruženja. U tom smislu, može se i ovaj problem rešiti kroz amandmane, ali je važno, jer na način kako je to sada dato u zakonu, nemoguće je primeniti ovaj stav.
Što se tiče člana 23, nije predviđena odredba koja bi regulisala situaciju kada zastupnik prekorači svoja ovlašćenja. Da li je u tom slučaju pravni posao koji je zaključen ništavan, odnosno da li treća savesna lica uživaju zaštitu? Sistemskim tumačenjem Predloga zakona, odnosno člana 22. stava 2, moglo bi se reći da su treća savesna lica zaštićena od ništavosti u slučaju prekoračenja ovlašćenja zastupnika, ali bi se unošenjem odredbe koja bi ovo jasno definisala otklonile nejasnoće koje mogu nastati.
Što se tiče člana 32. stav 4, ovo je izuzetak od opšteusvojenog instituta ćutanja uprave, kojim se pretpostavlja da je zahtev stranke odbijen ukoliko u predviđenom roku organ uprave nije doneo rešenje kojim se zahtev stranke usvaja ili odbija, te da stranka u tom slučaju može podneti žalbu drugostepenom organu. Osim toga, nejasno je kako će se i faktički izvršiti upis u slučaju iz ovog stava. Ako predlagač ima jasno rešenje za ovu situaciju, onda ostaje sporno zbog čega je u članu 90. odložio primenu ovog stava na dve godine od dana stupanja na snagu zakona.
Što se tiče člana 36, trebalo bi da u članu bude jasno određeno da li se misli samo na domaće ili i na strane izvore ovih sredstava.
Član 37. je izuzetno važan za celokupnu primenu ovog zakona. U stavu 2. tačke 1) ovog člana predviđeno je da delatnost udruženja, privredna ili neka druga, mora biti u vezi s njegovim statutarnim ciljem. Ispunjenost ovog uslova ocenjuje registrator.
Opet je široko postavljeno diskreciono pravo registratora. Sporno je kako će se primenjivati pomenuti uslov na pojedinačne slučajeve, primera radi, kada je privredna delatnost povezana s ciljem udruženja koje se bavi pomaganjem dece bez roditeljskog staranja. To može biti širok opseg delatnosti, naročito kada se uzme u obzir važeća klasifikacija delatnosti, na koju se upravo poziva stav 2. ovog člana.
Cilj predlagača je očigledno da dozvoli obavljanje privredne delatnosti kako bi se finansirala aktivnosti udruženja na ostvarivanju ciljeva, ali da ne dozvoli da se udruženje pretvori u privredno društvo.
To je sasvim u redu, ali poslednji zahtev se postiže odredbom stava 2. tačke 3), gde se traži da je delatnost manjeg obima, odnosno da se delatnost obavlja u obimu potrebnom za ostvarivanje ciljeva udruženja. Stoga bi trebalo koristi reč "delatnost" u množini, dakle, dozvoliti udruženju da obavlja i više privrednih delatnosti, u smislu važeće klasifikacije delatnosti, s tim da te privredne delatnosti ostaju u okvirima iz stava 2. tačke 3) ovog člana.
U stavu 3. predviđeno je da se delatnosti iz stava 2. upisuju u Registar privrednih subjekata. Da li ova odredba predviđa da se i samo udruženje upisuje u Registar privrednih subjekata, ali kao udruženje? Zatim se postavlja pitanje – da li se može obavljati samo jedna ili više delatnosti, u prethodnom stavu sam govorio o tome, a prema važećoj klasifikaciji delatnosti koje koristi agencija?
Ukoliko se može obavljati, odnosno registrovati samo jedna delatnost, onda je problem u tome što, prema pomenutoj klasifikaciji, postoje delatnosti koje su veoma slične, ili gotovo istovetne, naročito ako se ima u vidu da privrednu delatnost udruženje ne vrši u cilju sticanja dobiti, ali, klasifikacijom su određene kao dve odvojene delatnosti, dok u praksi obe te delatnosti mogu biti usko povezane s udruženjem, u smislu ovog člana, i to njegovog drugog stava.
Stoga bi trebalo u ovom članu reč "delatnost" koristiti u množini, s tim da, za razliku od privrednih društava koja u Agenciji registruju samo pretežnu delatnost, za udruženje treba predvideti da registruje sve delatnosti koje može obavljati, ali da to ne bude, recimo, više od tri delatnosti.
Time bi se izašlo u susret i potrebi države da preko Agencije i registratora jasno kontroliše i spreči da se udruženje ne pretvori u privredno društvo, ali i potrebi udruženja, s obzirom na raznovrsnost ciljeva koje imaju i zbog kojih se osnivaju, da imaju potrebu da obavljaju više od jedne delatnosti koje su u vezi s njihovim ciljem.
Stav 5. ovog člana je delom suprotan odredbi člana 44, premda bi se valjanim tumačenjem ova odredba, ili neusaglašenost, možda mogla prevazići. Ipak, smatram da bi trebalo da se član 44. dopuni i usaglasi sa članom 37. stav 5.
Što se tiče čl. 38. i 39, nešto što je posebno važno, ne odnosi se na sva udruženja, ali moglo bi se odnositi na neke nevladine organizacije, posebno one koje se brinu o ljudskim pravima, koje personifikuju određene ličnosti poznate našoj javnosti. Recimo, da uzmemo Fond za humanitarno pravo koji predvodi gospođa Nataša Kandić.
S obzirom na to da je gospodin ministar rekao koliko je to subjekata, koliko je to udruženja, a da je u članu 71. određeno da nadzor vrši njegovo ministarstvo, a onda, povezano s ovim članovima koji govore o zabrani rada udruženja i sa čl. 38. i 39, o dostavljanju izveštaja, gde se kaže da se godišnji obračuni i izveštaji o aktivnosti udruženja podnose članovima udruženja, na način koji je predviđen statutom, ne vidim drugu mogućnost, osim da ministarstvo koje je predviđeno u članu 71. svako od ovih, koliko je to rečeno, nekoliko hiljada, ili desetina hiljada udruženja, tj. inspektori ili predstavnici ministarstva, moraju posetiti da bi došli do toga da li ta udruženja rade u skladu sa svojim statutom.
Ako bismo se vratili na član 22. koji govori o tome da je Skupština najviši organ udruženja i da Skupština mora da se sastane makar jednom godišnje, a da se na njoj, pored ostalog, razmatraju i finansijski izveštaji, voleo bih da mi neko predoči neki od finansijskih izveštaja koje je Nataša Kandić bilo kome u ovoj državi dostavila. Ukoliko bi se to povezalo sa čl. 38, 39, kao i sa članom 49, gde se govori o uslovima za brisanje iz Registra udruženja, tu se kaže da se udruženje briše ukoliko je proteklo dvostruko više vremena od vremena utvrđenog statutom za održavanje sednice Skupštine, a ona nije održana.
Takođe, voleo bih da vidim i da mi neko predoči podatke kad je Nataša Kandić nekome podnosila finansijske izveštaje i kada je to udruženje, odnosno Fond za humanitarno pravo, održavalo makar te godišnje sednice, na koje je svako udruženje obavezno.
Što se tiče člana 42, problem s ovom odredbom je situacija kada postoje funkcionalna i druga povezivanja u saveze, pa je, na primer, neko domaće udruženje član nekog međunarodnog saveza, od kog je dobijalo sredstva. Kada domaće udruženje prestane da postoji, međunarodni savez koji je svoja sredstva ulagao ne dobija ništa. Naravno, sve ovo važi ako se ova odredba člana 36. stav 1. protumači tako da udruženje može sticati imovinu iz inostranih izvora. Međutim, ni domaćem svezu, čiji je član udruženje, izričito se ne daje prednost u prenosu imovine prilikom prestanka udruženja.
Član 50. Bilo bi dobro uvesti odredbu po kojoj bi bilo moguće izreći zabranu rada udruženju samo ako se njegove nezakonite aktivnosti, odnosno aktivnosti njegovih članova, ne mogu sprečiti drugim sredstvima, naročito ako se ima u vidu da postoji mogućnost koju pruža nadzor iz člana 71. i krivični postupak koji se može voditi protiv pojedinačnih članova udruženja koji se bave aktivnostima nedozvoljenim u smislu ovog zakona, odnosno Krivičnog zakona.
U članu 53, izraz – ''odluka o prestanku udruženja'' nije najbolje postavljen, tim pre što se u sledećem članu ova odluka naziva ''odlukom o otvaranju postupka likvidacije''.
Prema tome, prikladnije je da to bude odluka o otvaranju postupka likvidacije u ovom članu, te bi čl. 53. i 54. bili na taj način terminološki usklađeni. U članu 57. trebalo bi predvideti slučajeve u kojima bi manjina članova mogla da ospori skraćeni postupak likvidacije, budući da svi članovi udruženja naredne tri godine od prestanka delovanja udruženja odgovaraju za obaveze udruženja, solidarno.
Gospodine ministre, u članu 71. potrebno je preciznije definisati inspekcijski nadzor, u skladu s ostalim odredbama ovog predloga zakona. Toliko. Hvala.

Zahvaljujem. Gospodin Srđan Milivojević ima reč. Izvolite.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, vrlo je važan zakon koji danas donosimo. Gospodine ministre, bez neke lažne skromnosti, moram da vam kažem da ste pripremili odličan zakon, da ste dobro ispekli zanat u Skupštini Srbije, jer je ovaj zakon, pre svega, prošao ozbiljnu javnu raspravu.
Više puta smo imali predloge ovog zakona u skupštinskoj proceduri. Mislim da je predlog koji se danas nalazi pred nama predlog jednog odličnog zakona, temeljno urađenog, precizno definisanog, jasnog.
Na kraju, ovo je zakon kojim ispunjavamo jednu našu obavezu prema Savetu Evrope, jer za prijem u Savet Evrope obavezali smo se da donesemo ovaj zakon. Dobro je da ga danas donosimo, jer će on regulisati jednu oblast koja je veoma važna u svim društvima, i u tranziciji i u posttranzicionim periodima, jer demokratske države poznaju delovanje nevladinog sektora, civilnog sektora, ili udruženja građana, kakav god termin koristili.
Bitno je da znamo da demokratske države zaista neguju svoj treći sektor, svoja udruženja, jer ta udruženja vrše demokratske korekcije, artikulišu građansko nezadovoljstvo i mnogo češće i mnogo bolje nego političke stranke ili nadležne institucije uočavaju neki problem i u lokalnoj zajednici taj problem rešavaju mnogo brže, efikasnije i bolje.
Danas moram da zahvalim svim nevladinim organizacijama, koje su dale nemerljiv doprinos u borbi za demokratske promene, koje su dale doprinos i u donošenju ovog zakona i poziciji da ovaj zakon donosimo. Moram da se osvrnem na neke kritike koje su se danas čule na račun ovog zakona, pogotovo kritike od dela onih opozicionih stranaka koje su nezadovoljne brojem ljudi i brojem građana koje formira jedno udruženje, koji kažu da je broj tri mali. S druge strane, čuli smo i neke kritike koje su imale nameru, po mom mišljenju, da ismeju ovaj zakon, što nije primereno atmosferi u Parlamentu, ali, svakako, nije ni zabranjeno, jer svako može da govori o zakonu na način na koji misli da je potrebno.
Svaki ovaj zakon koji se donosi odnosiće se ne samo na udruženja građana, već, možda, i na one koji taj zakon kritikuju, jer ako neko nije u stanju da pređe cenzus u Kosjeriću, onda mu je sasvim dovoljno da ima tri člana da registruje nevladinu organizaciju i udruženje građana i da učestvuje makar u građanskom životu. Stoga, ne vidim razlog da se na takav način govori o zakonu i da se ovaj zakon povezuje sa Zakonom o verskim organizacijama, jer su u Ustavu RS crkva i država odvojeni. Mislim da to govori o brizi tih ljudi koji tako kritikuju zakon, a ne o želji da se zakon kritikuje.
Na kraju, moram da sve narodne poslanike, sve građane ove zemlje pozovem da podrže i udruženja građana, i nevladine organizacije, jer živimo u vremenu kada se vrlo često nevladine organizacije ismevaju, nazivaju pogrdnim imenima. Ljudi koji osnivaju organizacije se vređaju. Vrlo često se tim ljudima imputira da su i strani plaćenici.
Zaboravlja se, pri tome, da su to udruženja građana koja pomažu, na primer, ljudima obolelim od cerebralne paralize, Savez slepih je, takođe, udruženje građana, Gorska služba spasavanja, koja pruža pomoć hiljadama ljudi Srbije, takođe je udruženje građana. Ne samo da su to udruženja građana, to je i most naše države ne samo ka Evropi, već ka svim zemljama razvijenog sveta, jer one vrlo češće bivaju primljene u međunarodne, evropske, svetske asocijacije, već ispunjavaju standarde za delovanje ne samo u Srbiji, već na čitavom svetu. Ako te organizacije shvatimo kao most koji nas povezuje, onda nemojmo da u isti koš trpamo sve te organizacije i da na isti način govorimo o svim udruženjima građana.
Za kraj mog izlaganja, pozivam sve narodne poslanike da podržimo jednu dobru nevladinu organizaciju, jedno dobro udruženje građana, zove se „Moja Srbija“. Radi na promociji Srbije, na promociji kupovine domaćih proizvoda – ''birajmo domaće'' i razvija jedan ekonomski patriotizam koji je jako potreban u vreme ekonomske krize. Zahvaljujem.