Hvala. Reč ima dr Zoran Šami, kao ovlašćeni predstavnik.

Zahvaljujem. Uvaženi gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, Bog pomaže tri puta; izgleda da su se neka udruženja grdno zamerila Bogu, pa će valjda pomoći peti put.
Odmah da razjasnimo, s jedne strane, DSS apsolutno podržava potrebu donošenja zakona o udruženjima, jer je to, da tako kažem, vrlo važna oblast. S druge strane, DSS podržava ideju okupljanja građana u udruženja za veliki broj pitanja i mislimo da je jako dobro da u državi postoji veliki broj udruženja.
Doduše, imamo jednu specifičnu istoriju udruženja u poslednjih 60 godina, pa i u poslednjih 20 godina, pa i u poslednjih devet godina. Imamo jedan zanemarljivo mali broj, da tako kažem, problematičnih udruženja, koja su nam, hteli - ne hteli, svima na pameti kada se pomenu udruženja.
Imamo manji broj ličnosti koje se vezuju za ono što se, ovako fakultativno i potpuno pogrešno, naziva ''nevladine organizacije'', a radi se o udruženjima građana. Termin ''nevladina organizacija'' je potpuno pogrešan, jer veći broj, pogotovo, malo prisutnijih udruženja, jesu vrlo vladina udruženja, doduše, ne naše vlade, ali nekih drugih vlada. To nikad nije javno, nikad nije transparentno, tako da ne vredi o tome raspravljati.
Ne znam ko je sa stručne strane pisao ovaj tekst zakona. Moj je utisak da ga je radio profesionalac i da nije pravljen s lošom namerom. No, to ne znači da u zakonu nema određenog broja odredaba koje ne bi trebalo promeniti, pa je DSS, s tim u vezi, podneo 28 amandmana. S obzirom na to da zakon ima 98 članova, to i nije tako mnogo.
Amandmani su podneti ne da bi rušili koncepciju zakona, nego da bi neke stvari popravili, da bi neke olako napisane stvari, koje ništa ne znače, pojasnili i da bi rešili i neka pitanja koja u zakonu nisu rešena.
Nemam toliko primedaba kao gospođa Plavšić na deo vezan za imovinu, ali je činjenica, i tu smo predložili jedan amandman da bi valjalo razrešiti jedan slučaj koji nije tako redak, a to je da su u prošlosti ostavljani razni legati nekim udruženjima. Nažalost, još uvek nismo ni blizu donošenja zakona o denacionalizaciji, pa nam se dešava da se od nekih legata usred Beograda pravi hotel itd. Činjenica je da postoje legati ostavljeni određenim organizacijama i da su ti legati dostupni tim organizacijama, samo je pitanje kako rešiti jedan dodatni problem, a to je da na istu temu ima više subjekata; postoji više esnafskih udruženja jednog te istog esnafa, a, recimo, postoje legati ostavljeni tom esnafu.
Mi smo dali jedan predlog koji ne zadire i ne šteti ništa. Nismo razrešavali pitanje legata koji su od 1945. godine nacionalizovani, pa još nisu denacionalizovani, nego će to rešiti zakon o denacionaliziciji, nego rešavamo pitanje dostupnih legata nekim udruženjima. Inače, ne znam odakle vam ideja da je DSS protiv toga da maloletnici osnivaju udruženja. Ne znam kako ste to zaključili. Podneli smo jedan amandman, ali ne u smislu da se zabranjuje maloletnicima da čine udruženja, nego u drugom smislu, što će vam gospođa Vojić-Marković kasnije obrazložiti.
DSS će svoj stav vezan za ovaj zakon izvesti nakon rasprave o amandmanima. Podneli smo 28 amandmana i uveravam vas da su svi podneti s namerom da poprave tekst zakona. Ne radi se o amandmanima kojima bismo zamajavali ovu skupštinu.
Na kraju, gospodine predsedavajući, dozvolite da kažem i dve- tri rečenice koje nemaju veze s ovim zakonom, ali osećam potrebu da ih izgovorim. Žao mi je što gospođa predsednica Skupštine nije tu, ali gospodin sekretar bi mogao to, takođe, da sasluša. Radi se o ponašanju RTS-a prema ovoj skupštini.
Saglasan sam s gospođom predsednicom Skupštine da ne mora baš sve uvek da ide u direktnom prenosu, može nešto da ide i u odloženom prenosu, ako je nešto važno pa zbog toga treba prekinuti prenos Skupštine, ali ne može prenos Skupštine da ide u jedan sat posle ponoći.
Onda možete da birate da li ćete da gledate na nekim kanalima, nažalost, porno film, da li ćete da gledate uvaženog gospodina Nikolu ili neku od gospođa koje predsedavaju Skupštinom, da li ćete da gledate poslanike ove skupštine.
Ovo bi bilo smešno, kad ne bi bilo žalosno. Molim sve poslanike ove skupštine, bez obzira na to da li su u skupštinskoj većini ili manjini, da shvate da se RTS sprda s ovom skupštinom, da ponižava ovu skupštinu. Razumeo bih da je to privatna televizija, pa onda može da radi šta hoće, u skladu s nekim pravilima igre, ali ovo je državna televizija koju plaćaju građani Srbije, koju vrlo uredno plaćaju svi građani Srbije i vreme za prenošenje Skupštine ne sme biti u jedan sat posle ponoći.
Ne radi se ni o kakvim formalnim kršenjima Poslovnika, ovoga ili onoga. Najozbiljnije vas molim, one kojima je to dužnost, da štitite integritet ove skupštine. U protivnom, moraćemo da preduzimamo neke druge mere. Hvala.

Hvala.
Mogao bih se u potpunosti složiti s vama, jedino moram sa žaljenjem da konstatujem, na našu nesreću, da to nije jedini mediji koji prema Skupštini gaji takav odnos.
Reč ima narodni poslanik Slađan Mijaljević.

Gospodine ministre, ovo je peti zakon koji se nalazi u proceduri od kada je demokratija u ovom vidu, ili u vidovima koje predstavljate došla na vlast. Doduše, četiri prethodna pokušaja su propala. S njim, i neke vlade odoše. Evo, sada i peti predlog zakona, iskreno se nadamo da će se nešto slično desiti, na dobro.
Gospodine ministre, kažete da su neki pojmovi koji su pomenuti u ovom zakonu, kao što su političke partije, crkve, verske organizacije, sindikati, organizacije ili grupacije organizacija koje će se na određeni način definisati u posebnim zakonima.
Slažemo se s tim i naš koncept jeste upravo u tome da te organizacije treba da se regulišu posebnim zakonima. Međutim, dok god te organizacije, njihova imena, nazivi stoje u ovom zakonu, moramo ih komentarisati, moramo ih sagledavati sa više aspekta i davati naše viđenje i tumačenje. Ne možemo vam verovati na reč, jer ipak je zakon stariji od ministra; da niste stavili u 2. stavu 2. člana pojmove: političke partije, sindikati, crkve i verske zajednice, mi to ne bismo ni komentarisali, jer ne bi bilo potrebe. Ali, dok god je to tako, mi moramo da iznosimo naše viđenje.
Gospodine ministre, o ovom zakonu smo govorili pre pola godine, kada ste ga i povukli iz skupštinske procedure. Tada je opozicija zahtevala od vas da povučete zakon i da ga dorađenijeg vratite u skupštinsku proceduru.
Vi ste ga povukli, ali ne zato što smo mi to tražili, nego zato što ste imali problem s budžetom; imali ste vrlo malo vremena, pa je morao neki zakon da se povuče da bi zakon bio izglasan. Posle pola godine, vraćate isti taj zakon o udruženjima, samo s par kozmetičkih promena, i ništa više.
Ne mogu da poverujem da jedan obrazovan i inteligentan čovek ne bi iskoristio mogućnost koja mu je pružena za vreme javne rasprave i rasprave u načelu, koja se desila u Skupštini, da svim onim amandmanima koje smo podneli ne oplemenite zakon, većinom više nego pozitivnih predloga.
Stoga legitimno zaključujem da je neko vrlo ozbiljno izlobirao i, da kažem na srpskom, izvršio pritisak da se u Skupštinu vrati baš ovakav, odnosno skoro neizmenjen Predlog zakona.
Podvlačim, mi jesmo za jedan ovakav zakon, odnosno zakon koji treba da uredi ovu oblast udruživanja građana, jer je SRS uvek za zakone, naročito za one dobre. Onima kojima treba neka pomoć, ili mi procenimo da treba neka pomoć, intervenišemo određenom količinom amandmana, tako da smo i na ovaj predlog zakona podneli sedamdesetak amandmana na 80 članova
Vidim da su i druge poslaničke grupe bile ažurne, tako da se skupilo preko stotinak amandmana na ovaj predlog zakona. Mi jesmo za zakon koji uređuje ovu oblast.
Tokom prethodne načelne rasprave, kroz podnete amandmane, formirala su se tri koncepta. Jedan ste podneli vi, u formi predloga zakona, tada četvrtog, sada petog, a druga dva su se formirala tokom predlaganja amandmana na vaš predlog zakona, i to od dela poslanika vladajuće koalicije, što se i danas videlo kroz ovu uvodnu načelnu raspravu, odnosno ovaj deo koji koriste ovlašćeni predstavnici.
Dakle, tri koncepta; jedan deo vladajućih partija dao je koncept kroz svoje amandmane, koji se opet razlikuju od vašeg predloga zakona, zatim opozicija – DSS-NS, naročito SRS, ponudili su treći koncept. Svi ćemo mi braniti svoje koncepte, a vi ste tu da probate da to pomirite koliko možete. Ono što ne možete, ili ne smete da promenite, nećete promeniti, ali je naše da kažemo sa čim se slažemo ili ne slažemo. Naravno, nećemo vas puno hvaliti, jer smo ipak opozicija. Nastavite da radite svoj posao, mi ćemo svoj, pa ćemo videti gde će nas sve to dovesti.
S obzirom na to da imamo skoro istu metu, isto odstojanje, podneli smo tih 70 amandmana. Naravno, ako ne prihvatite sve što u budućnosti bude usledilo, kroz formiranje tog novog zakona koji će se pojaviti izlaskom iz Skupštine, odnosno posle glasanja, to će ići na vaš obraz i na vašu dušu. Naše je da kažemo i da se spasimo.
Znači, ovaj zakon smo posmatrali sa više strana, pravne, sociološke, bezbednosne, verske itd. Kao što sam rekao pre pola godine, ne mogu da verujem da ste imali hrabrosti da nam jedan ovakav predlog zakona predstavite u Skupštini.
Ponovo ste nam vratili jedan konfuzan predlog zakona u proceduru, jer vidimo da gotovo svaka od organizacija koja je imala želju da bude registrovana, a nije mogla da ispuni kriterijume kroz posebne, matične zakone, pokušava da to uradi sada kroz ovaj predlog, odnosno budući zakon o udruženjima.
Kroz taj spisak želja ste došli do ovakvog predloga zakona; neke biste organizacije da kontrolišete i više nego što treba, neke biste da usitnite, a nekima, od kojih se gnušaju, protiv kojih vode ozbiljne akcije, ili operacije, najrazvijenije, pa i druge države u svetu, vi biste da dozvolite da postoje ovde u ma kakvom obliku.
Pre mesec dana je donet Zakon o političkim partijama i vi ste ovih dana u medijima rekli da predlažete čitav set zakona o političkom uređenju i političkim partijama, o izbornom procesu, koliko sam shvatio, šest-sedam novih zakona iz te oblasti dolazi.
Postavljam logično pitanje. Ako već postoji Zakon o političkim partijama, ako ćemo doneti još tih šest-sedam novih zakona, zar nije moguće da kroz taj kompleks, taj čitav set zakona regulišemo sva pitanja koja su bitna za politički život, političko angažovanje, javni rad, tajni rad, ne znam kakav rad političkih partija, i kroz izborni sistem, nego da pominjemo pojam ''političke partije'' i u zakonu o udruženjima građana?
Možemo vam verovati na reč da će ti matični zakoni, posebni zakoni da budu primenjivani, ali opet dolazimo u tu konfuznu situaciju da će nekome, možda, moći da se progleda kroz prste da formira neku organizaciju i sa tri člana, iako je bio predlog u Zakonu o političkim partijama – 5.000.
Ne znam da li je to usvojeno, neko je podneo amandman o 10.000, tako da ne znam koliko je tamo potrebno, a sad pominjemo političke partije koje mogu da se registruju sa tri člana. Dolazimo u situaciju da se pitamo, zašto uopšte razgovaramo i zašto razmišljamo na tu temu?
Razgovaramo i razmišljamo o tome zato što ste vi stavili taj pojam u zakon i mi moramo da ga obradimo, tako da predlažem da političke partije izbrišete iz ovog zakona i da ostavite da se njima bavi ovih šest-sedam zakona koji su predviđeni da se time bave.
Zatim, sindikati, zar ne može opet nekim posebnim zakonom, a mislim da postoji, da se reguliše ta oblast, zar nemamo već hiljade sindikata? Naravno da treba dati ljudima slobodu da se udružuju i organizuju, ali treba postaviti neke kriterijume.
Ako opet imate pojam ''sindikati'' u zakonu o udruženjima i ako imate članove koji kažu da su samo tri člana dovoljna, ili potrebna, tri čoveka da formiraju jednu organizaciju, zašto onda ta tri čoveka da ne formiraju tu organizaciju? Zašto bi morali opet da traže par stotina istomišljenika da bi to formirali?
U ekonomskoj situaciji u kojoj se nalazimo, viđamo strašne scene, kao iz nekih psiho-horor filmova, po Srbiji, pre komedija, kao što je bilo ovo juče u Lapovu, gde ne znam koliko ljudi leži na pruzi da bi izvršilo samoubistvo, gde ljudi od 60-70 godina plaču jer nemaju hleba da jedu, jer se pitaju gde provedoše svojih 30-40 godina – u nekim halama, u nekim fabrikama. Neki su imali i radne akcije da bi napravili te hale i te fabrike. Danas nemaju nikakav osećaj privatnosti, da su oni bilo šta u to uložili, a, pored toga, nemaju ni ekonomsku satisfakciju, niti elementarne mogućnosti da žive. Hoće svoje porodice da reše problema njihovog postojanja svojim samoubistvom. To je zaista neverovatno.
Ako neko hoće da usitni postojeće sindikate, da bi imali što manju snagu i manji uticaj u društvu, ja to mogu da shvatim, ali ne mogu da shvatim da onaj ko predlaže zakon, to gleda samo sa stanovišta da će trajati dva, tri, četiri, pet meseci, a ne dve-tri godine ili 20-30 godina. Znate, režimi vlasti se menjaju. Bio Sloba 10 godina, evo, vi 10 godina, valjda će doći neko drugi posle vas da bude 10 godina, da ovoj Srbiji napokon svane.
Sindikati stiču reprezentativnost po broju članova. Odjednom ćemo dobiti sindikate koji imaju tri člana. Koliko njima treba vremena da steknu tu svoju reprezentativnost, da bi ih Vlada prepoznala i da bi s njima počela da pregovara, ili je opet logično zaključiti da će, ako smo videli da su samo tri-četiri sindikata 1. maja izvela 3.500 ljudi u centar Beograda, 2. i 3. maja, opet, tri-četiri druga sindikata, i da je tih 3.500 ljudi na ulicama Beograda izazvalo paniku u vladajućoj koaliciji, gde su se počeli javljati pojedini portparoli i gradonačelnik da se zabranjuju okupljanja, policija upotrebom sile sprečavati okupljanja itd.
Šta će biti, gospodine ministre, kada se za par meseci na ulicama grada Beograda nađe 30, 40 ili 50 hiljada ljudi? Primećujete, kritična masa se spustila u odnosu na onu 1999. i 2000. godine, kada je vama za režim Slobodana Miloševića trebalo 300.000, a vi to u medijima naduvali na pola miliona. Nadam se da će se sada skupiti trezvenih pedesetak hiljada ljudi, pa da vas promeni, ali, kažem, ne morate nastupati panično i donositi određena zakonska rešenja da bi se usitnile određene organizacije.
S druge strane, kroz ovaj predlog zakona dajete mogućnost da svaka porodica registruje svoj sindikat, i onda – pečat u džep, žiro račun na memorandum i u borbu za koricu hleba, pa kako se ko snađe.
Neverovatno, ali opet ste stavili da se kroz ovaj predlog zakona mogu registrovati crkve i verske zajednice. Mene ova tema posebno dotiče, pa ću se kasnije u načelnoj raspravi detaljnije pozabaviti njom, naročito kroz određene primere, a moram, jer sam vam ostao dužan na prošlom zasedanju, kada je bio ovaj zakon na dnevnom redu, u decembru prošle godine, jer ste kroz vašu repliku postavili nekoliko teza, pa sam ostao dužan da vam odgovorim, što ću kroz primere odgovoriti.
Zakon o crkvama i verskim zajednicama je donet u aprilu, odnosno u maju 2006. godine. On ima određene kriterijume kako se koja organizacija može registrovati, ima propisane kriterijume, sto članova da bi se registrovao, da bi imao određeni program, statut, da ne sme da izlazi iz određenog okvira itd. Šta sad mi ovde dobijamo? Može i ovako, može i onako. Ne mogu vam verovati na reč, moram verovati ovome što piše na papiru, u ovom predlogu zakona, a to je da su tri člana dovoljna da se organizuje određena verska organizacija, odnosno crkva.
Ne znam zašto ulazite u polje rada drugog ministarstva, zašto im se mešate u posao? Zbog toga što oni možda nisu dovoljno sposobni da prepoznaju šta treba da rade, ili imate u vašem ministarstvu bolje stručnjake za religijska pitanja od njih? Moguće je i to, s obzirom na to da nam ministar vera živi u dve države, radi na četiri radna mesta, samo bog zna čiji je državljanin, bio je član ko zna čega i koje sve partije.
Ne mogu da verujem da ste stavili pojam crkve, jer poslednji koji je formirao crkvu, pre nekih dve hiljade godina, nažalost nekih, ta organizacija postoji još uvek, imao je toliku silu i snagu da, posle formiranja te organizacije, odnosno crkve, jedine saborne, apostolske, doživi proganjanje i da bude ubijen, ali je imao silu, pa je tu smrt pobedio po ubrzanom, ili hitnom postupku, kako vi kažete, za samo tri dana.
Ne verujem da vi u Vladi imate takvo viđenje i takve stavove, da ste toliko jaki da možete crkve da organizujete, mada, gledajući kako nastupate, zaista verujem da neki vaši ministri, neke vaše kolege veruju da vi možete i planine da pomerate, naročito u predizbornim kampanjama. Recimo, sa stručnošću i mehanizacijom gospodina Mrkonjića, s mesijanskim vizionarstvom gospodina Tadića, ili s finansijskim konstrukcijama gospodina Dinkića, koje su takve da ih možemo, ili ne možemo videti čak ni u homorističkim serijama, tipa „Mućke“, poznate britanske humorističke serije.
Ili se ja možda varam, jer sledeća grupacija organizacija koje ste naveli u Predlogu zakona jesu verske zajednice. To je još širi pojam od crkve, a u tu grupaciju, recimo, spadaju i organizacije tipa sekti, koje za svoje učenje nalaze utemeljenje u hinduističkoj religiji, koja je sinkretičkog tipa, i tamo se kaže da sve i svašta može da ide zajedno, da se u sve može verovati, samo ako to guruu odgovara, odnosno bogu koji zemljom hoda.
Da vas informišem, trenutno u Indiji, koja ima preko milijardu stanovnika, ima registrovanih oko 500.000 tih gurua, koji su obožavani na nivou božanstava. Sad izvlačim jedan reciprocitet, šta je to par ministara, od osam miliona stanovnika Srbije, u odnosu na ovih 500.000 koji se nalaze u Indiji?
I prošli put sam, a i sada ću i objasniti i pokazati, naročito kasnije, kad budem imao više vremena, koje su to sve maske kojima se koriste vrlo ozbiljne organizacije sektnog tipa i kako će se registrovati i nastupati prema vama.
Naravno, ne gajim iluziju da ćete vi prihvatiti naše amandmane, ali nadam se da će vam ovi predlozi i ovi dokazi koje vam budem pokazao poslužiti da, onog momenta kada oni budu dolazili i zahtevali da se registruju, možete da ih lakše prepoznate i da, možda, ako budete smeli, odbijete njihov zahtev za registraciju.
Kao što sam rekao, mnoge ozbiljne zemlje u svetu, naročito ove zapadne demokratije, vaših lažnih prijatelja, ovaj problem tretiraju mnogo ozbiljnije. Doneli su i određene rezolucije, koje ću kasnije citirati, da vam pokažem kako to rade zemlje kojima se vi divite. Molim vas da nam ne bacate prašinu u oči, da život moramo gledati kroz neke šarene naočare, staklastim pogledom, jer mi nismo hipici. Možda u Vladi ima nekih ministara koji još uvek žive po tim doktrinama i tim učenjima, ali i nama i građanima Srbije se smrklo, mi ne možemo više gledati kroz te šarene naočare.
Vi ste i prošli put rekli – mi ćemo registrovati samo normalne organizacije, jer ne verujete, valjda, da će pohrliti satanisti da se registruju kod nas. Neće. Prvo, njihova priroda nije takva da će oni potrčati da se registruju, a, drugo, vi ste im već dali mogućnost, kako malopre rekoste s govornice, da imaju pravo da postoje a da se ne registruju.
Gospodine ministre, kažete – evropske države imaju ovaj zakon. Naravno da imaju ovakav zakon, jer oni to sebi mogu da dozvole, oni sebi mogu da dozvole da kroz ovako liberalne zakone obučavaju, školuju i pripremaju svoju omladinu da preuzimaju odgovornost, ili odgovornosti za određene postupke i određene događaje u životu i da snose odgovornost za svoje postupke, jer su to uređene zemlje, nisu zemlje kao što je naša.
U tim zemljama zapadne demokratije ne možete naći restoran ili kafanu koja radi posle deset-jedanaest sati uveče. Njihova omladina ide u deset-jedanaest sati uveče na spavanje, a naša se tek tada priprema, ili ''montira'' da bi izašla u život, a vraća se ujutru, u četiri, pet ili šest sati, sa zakrvavljenim i iskolačenim očima, ljuta na sve oko sebe. Oni to rade zato što im neko propagira da je to ''fensi'', da je to ''in'', da tako treba živeti, da ne treba raditi, nego se treba samo zabavljati.
U tim zemljama koje imaju uređene sisteme, na spavanje se ide u 22 ili 23 časa i samo posebni građani, koji možda žude za nekim ''crvenim fenjerima'', te crvene fenjere mogu naći u nekim predgrađima, a svi ostali žive jedan normalan i uravnotežen život.
Posle nekog vremena, kada se postavi takav sistem, takav kvalitetan sistem, možete donositi ovakve liberalne zakone i dozvoljavati omladini od 14, 15, ili 16 godina da snosi posledice i odgovornosti organizovanja u određenim organizacijama, a ne da njihove greške plaćaju njihovi roditelji, kaznama od 50 do 500.000 dinara. Hvala, nastavak će biti malo kasnije.

Prelazimo na rad po redosledu narodnih poslanika, prema prijavama za reč u načelnom pretresu o Predlogu zakona o udruženjima.
Reč ima gospodin Đuro Perić. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, čvrsto se nadam da ćemo konačno doneti ovaj zakon, koji je, kako smo već čuli, bio u proceduri i šta se sve s njim dešavalo za ovih nekoliko godina. Red je da se nešto što je nasušna potreba, iz više razloga, i donese.
Što se tiče ocena ovog zakona, moram da kažem da je on, stručno gledano, s pravno-tehničke tačke, jedan od zakona koje smo ovde imali u poslednje vreme, tj. vrlo je koncizan, precizan, definicije su jasne. Ne ulazimo u to da li je taj zakon materijalno mogao da obuhvati nešto šire i druge probleme, ali s ove pravno-tehničke strane, zaista je jedan od najboljih, po mom mišljenju.
Mislim da je vrlo bitno da donošenjem ovih zakona razrešimo i neke probleme vezane za ovo pregrupisavanje, šta su udruženja, šta su nevladine organizacije, šta je taj civilni sektor, šta je taj treći sektor itd., da se tu raščiste neke stvari.
Moram da kažem da ni kreatorima ovog zakona nije bilo lako, po mom mišljenju, doneti jedan ovakav zakon, s obzirom na to da se radi, kao što čusmo, o oko 30. 000 ovih radnih subjekata, tu je, doduše, dominantna ova grupacija tzv. lobističkih udruženja, ali napraviti jedan zajednički sadržatelj svega toga da bi ovo funkcionisalo kako treba, mislim da je zaista velika umešnost.
Zbog toga mislim da je vrlo dobro što se u zakonu, u članu 78, određuje rok od 18 meseci da bi se videlo kako će sve ovo da funkcioniše i da li će biti potrebe da se za neke specifične slučajeve, pojedina udruženja, možda donosi i neki poseban zakon, za šta mislim da će biti potrebe.
Kao što je već rečeno, predlog koji smo mi dali je bio uvažen kada se radilo o članu 7, oko onog dela udruženja i njegovog statusa, mislim da je to sada dobro rešeno.
Dobro su rešena i neka druga pitanja, mada mislim da je u članu 7, odnosno u članu koji govori o udruženjima koja se spajaju, odnosno udružuju u saveze ili u druge asocijacije, možda trebalo naći još neku formulaciju koja bi to precizirala, jer ima problema vezanih za teritorijalni odnos i odnos nečega što nije teritorijalno, a moguće je da se ova udruženja, kao što se vidi, stvaraju i na jednom i na drugom osnovu.
Takođe, u odnosu na raniji predlog, kada su i ovi koji se registruju i ovi koji se ne registruju imali identičan status, sada je to odvojeno, pa oni koji se registruju imaju status pravnog lica, a ovi koji se ne registruju ulaze u sferu regulacije po pravilima pravno-građanskog ortakluka, tako da ne bi trebalo da bude zabune u budućem funkcionisanju takvih udruženja.
Izuzetno je dobro rešenje, mada mislim da nije samo stvar ovog zakona, nego je više problem vezan za zakone iz oblasti fiskalne politike, vezano za bavljenje privrednim delatnostima. Ovde je to predviđeno kao mogućnost, što ide u svrhu onoga što je statusom predviđeno kao cilj i obaveza i zbog čega je to udruženje formirano, ali mislim da ima situacija gde se insistira na nečemu što nije neka velika privredna delatnost, a u praksi se to isteruje velikim kažnjavanjem tih udruženja koja, na primer, prodaju kafu za deset dinara, pa se to sada smatra nekim velikim biznisom. I ti klubovi penzionera, klubovi za dnevni boravak, stalno su izloženi nekakvim procedurama, bez obzira na to što imaju fiksne kase i što imaju cene koje su na nivou onoga čime se ne stvara profit, jer udruženja i nisu neke profitabilne organizacije, ali ipak moraju da žive od određenih prihoda, koji se obezbeđuju, u prvom redu, članarinom, donekle, tim donacijama i poklonima koji se, eventualno, pojavljuju.
Dosadašnja udruženja, sem ovih najnovijih nevladinih organizacija, nisu baš bila u milosti Vlade kada je bila reč o mogućnosti konkurisanja za određene programe.
Kada sam u Savezu penzionera bio, na nivou Grada, pokušavali smo i s pokojnim predsednikom Skupštine grada Beograda, kada je bio pokojni Đinđić, tada smo napravili jedan program koji je bio ocenjen kao dobar i tako smo dobili neka sredstva. Mislim da bi ubuduće trebalo da bude malo jasnije i preciznije dato da svi budu ravnopravni, a ne da neki budu privilegovani. Što se tiče problema vezanih za imovinu, mislim da su rešenja…
(Predsedavajući: Vreme.)
Koristim onih šest minuta celih.
(Predsedavajući: Ne možete.)
Dobro, zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Srđan Spasojević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, prvo želim, na početku svog izlaganja, da istaknem primedbu predsedavajućoj koja mi nije dala reč kada sam se javio za repliku, jer sam direktno od strane ministra pomenut, naš poslanički klub i ja, kao i kolega advokat.
Meni je žao što ministra sada nema, pravo da vam kažem, vrlo mi je nezgodno da diskutujem, jer smatram da postoje određene primedbe na koje bi ministar u direktnom kontaktu mogao da odgovori. Ali, šta je, tu je, nije to prvi put, možda je čovek zaista sprečen i za momenat je morao da izađe.
Zakon o udruženjima koji je pred nama je zakon koji ima svojih dobrih strana, to mora da se kaže, ali ima i niz stvari s kojima Poslanički klub NS-a ne može da se složi. o tome je govorio predsednik poslaničkog kluba Velimir Ilić i te primedbe stoje. Žao mi je što smo protumačeni od koleginice iz G17 plus da se, možda, uopšte ne može složiti s nekim našim primedbama, ali to je stvar ocene svakog ko predlaže zakon i ko podržava ovaj zakon.
Velike su nelogičnosti kada je u pitanju odnos ovog maloletnog lica i njegovog zakonskog zastupnika, što je kolega Saša Dujović iz vladajuće koalicije, takođe, istakao kao primedbu. Nije sporno da deca mogu da budu članovi udruženja, nije sporno da u nekim situacijama mogu da budu i osnivači udruženja, ali je izuzetno sporan, pre svega, broj osnivača.
Član 10: "Udruženja mogu osnovati najmanje tri osnivača, s tim što najmanje jedan od osnivača mora imati prebivalište, odnosno sedište na teritoriji Republike Srbije". Hipotetički gledano, dete koje njegov otac podrži u tome da bude član, odnosno osnivač tog udruženja i, recimo, dva člana udruženja koja nisu sa teritorije Republike Srbije.
Mislim da je to vrlo neprecizno rečeno. Nije trebalo ostaviti ovu mogućnost. Smatramo da je bilo mnogo prihvatljivije, a Nova Srbija je i podnela amandman u tom pravcu, da je kod udruženja trebalo staviti 10 osnivača, bez obzira na one stvari na koje se pozivaju, kako se i u nekim drugim zemljama to stalno radi. Mi se stalno pozivamo na neke druge zemlje, dajemo te primere, pa odjedanput krenemo u nešto što je nama potpuno nepoznato, i to na ovakav način.
Podsetiću na to da je za osnivanje zadruge potrebno 10 osnivača. U čemu je ovde problem? Ako dete sa 14 godina može da osnuje, odnosno da bude jedan od osnivača, postavlja se pitanje odgovornosti. Naravno, dete ne može da odgovara za svoje postupke, ali je ovaj zakon predvideo nešto veoma opasno, i to moramo da istaknemo – kaznene odredbe i kaznene odredbe za privredne prestupe. To je poruka zašto se uopšte u ovom delu zakona pominje privredni prestup.
Odgovorno vam kažem, ako se pominje privredni prestup, onda mora da bude nadležnost trgovinskih sudova, a ne, kako zakon predviđa, opštinskih, odnosno osnovnih – u novoj teritorijalnoj podeli sudstva. Zna se da kada se o privrednom prestupu radi odlučuje trgovinski sud. Ako su ovolike kaznene odredbe predviđene za osnivače i za odgovorno lice, onda postoji osnovana bojazan u situacijama gde se deca pojavljuju kao osnivači, šta će biti s tim kaznenim odredbama, ko će to plaćati, uz pretpostavku da dete neće biti odgovorno lice, nego da će to biti neko drugi, ali se ono pojavljuje kao osnivač i može da dovede u problem čak i svog roditelja, koji je zakonski zastupnik.
Velika je opasnost za udruženja ovakva kaznena politika. Moram to više puta da kažem, jer kazne koje su predviđene i do 900.000 dinara dovešće u situaciju određena udruženja da će vrlo brzo da odu u stečaj. Zato je Nova Srbija podnela niz amandmana u tom pravcu da, ukoliko se predviđa kaznena politika, te kazne budu znatno manje.
Ovde se radi, praktično, o amaterskim društvima i bojimo se da će, u ovakvoj kaznenoj politici, ljudi koji žele da se udružuju, ljudi koji žele da vrše neke aktivnosti, doći u situaciju, mali broj dobrih i poštenih ljudi, koji nemaju direktnu korist od ovih udruženja, da se udaljavaju i da ne žele da se udružuju, jer kaznena politika može da pogodni njih lično, jer su kazne izuzetno velike.
Još jedanput skrećem pažnju, kada budemo govorili o pojedinostima, da ukoliko postoje privredni prestupi, treba prihvatiti amandman Nove Srbije koji kaže da je to nadležnost trgovinskog suda.
Ima još dosta stvari, nažalost, vreme je izuzetno kratko. Kada se radi o upisu u registar – upis u registar vrši se u roku od 30 dana od dana podnošenja uredne prijave za upis, a već član 33. kaže – udruženje je dužno da registratoru prijavi svaku promenu podataka koji se upisuju u registar, u roku od 15 dana. Zašto bi u ovom članu 32. državni organ bio privilegovan rokom u odnosu na ove ljude koji su u udruženjima – da su oni u 15 dana dužni da prijave promene, a da se o tome odlučuje u roku od 30 dana?
U članu 35. Vlada propisuje visinu naknade za upis. Mislim da je to nepotrebno, da je potrebno da se nadležni ministar ovim bavi, jer zašto, na kraju krajeva, Vladu uvlačiti u neke poslove koji su u nadležnosti ministra?
Kada govorimo o načinu sticanja imovine udruženja, predviđa se jedna dobra stvar, nešto o čemu se govori godinama, a to je da fizička i pravna lica koja daju priloge i poklone udruženjima mogu biti oslobođeni odgovarajućih poreskih obaveza, u skladu sa zakonom kojim se uvodi odgovarajući javni prihod. Tu smo kao poslanički klub podneli amandman da a priori stoji – mogu biti, biće.
Ako zaista želimo da ljudima u udruženjima pomognemo da stiču određenu dobit za subvencionisanje tih udruženja, onda je potrebno da stoji – ''biće'', jer će to biti stimulativno kako za donatore, tako i za udruženja da se bore za svaki dinar.
Ovako kako je u Predlogu zakona – ''mogu biti'', praviće selekciju kako se kome svidi, neko će biti oslobođen, neko neće, i odmah se javlja nelojalna konkurencija.
Prema tome, smatramo da je ovaj deo zakona dobar, ali s ovom izmenom – da će biti.
Kada govorimo o mogućnostima da stranci osnivaju svoja udruženja, treba obratiti pažnju na to da li je princip reciprociteta u toj situaciji zadovoljen.
Ovaj zakon ima niz nepreciznosti, koje treba otkloniti. Zato je Poslanički klub Nova Srbija podneo dovoljan broj amandmana, za koje smatramo da treba da budu prihvaćeni u raspravi o pojedinostima, naročito oni o kaznenoj politici, jer su kazne predviđene ovim zakonom izuzetno velike.
Kod prelaznih i završnih odredaba, što ide u prilog ministru, podneli smo amandman. U zakonu stoji da, u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, ministar donosi propise za izvršenje ovog zakona, a mi smatramo da je potrebno 180 dana, kako bi primena ovog zakona počela od iduće godine.
Nije ovo samo zbog ministra, već zbog udruženja, da se priviknu na jedan ovakav način udruživanja. Zato ovaj rok treba produžiti, jer su mnoga udruženja započela aktivnosti. Možda neka udruženja ne žele pod ovim uslovima i dalje nastave rad. U tom smislu, i u članu 90. bi se promenio rok – rok od tri meseca zamenio bi se rokom od šest meseci. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Dejan Radenković.

Hvala. Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, predloženi zakon o udruženjima prvi je u setu akata koji bi u narednom periodu trebalo da regulišu široko polje udruživanja građana, čime bi se konačno premostio i taj pravni vakuum koji datira više od dve decenije. Promenjeni društveni ambijent, drugi sistem vrednosti, ali i evropska praksa modernih demokratija, nalažu stvaranje novog zakonskog okvira, gde bi se jasno definisalo mesto, svrha i uloga udruženja građana.
Polazeći od savremenih iskustava Evrope i zemalja u okruženju, zakonodavac je uneo i specifičnosti iz našeg društva, ali i potrebnu jasnog određenja udruženja građana u Srbiji, mada bi putem podzakonskih akata trebalo, eventualno, razmišljati o tome da se uspostavi jedno regulatorsko telo koje bi artikulisalo prave vrednosti poslova kojima se udruženja bave, najpre, zbog činjenice da u društvu postoje već tradicionalna udruženja, kao što je ministar napomenuo, s višedecenijskom bogatom tradicijom, do onih koja su više kao inicijativa za promenu društvenih odnosa, problema koji se svakodnevno manifestuju u dinamici tranzicionih društava.
Posebnu grupu ovih organizacija predstavljaju fenomenološka udruženja, koja su stvarana samo s jednim postojanim ciljem, od kojih su neka korišćena i za političke potrebe rušenja vlasti, što bi u narednom periodu trebalo da bude jasna linija razgraničenja između opšteg društvenog delovanja za određenu društvenu grupu, ili celokupno društvo, i uskostranačnih interesa određenih političkih elita, koje bi da ostvare svoje ideje putem šireg fronta, uglavnom, putem propagande preko određenih udruženja.
Zato treba jasno napraviti razliku između političkog delovanja i delovanja organizacija i udruženja građana za dobrobit šire društvene zajednice. Statusno određenje, jasan program i statut u skladu s Ustavom, mora biti izvor prava i obaveza svakog udruženja. To treba da se odnosi i na strane organizacije, kao i na njihove filijale u našoj zemlji, gde se mora učiniti potpuno jasnom priroda posla, ali i domašaj rada tih udruženja koja su prisutna u našoj zemlji. U ovom segmentu je zakonodavac dosta liberalan, što iziskuje jasne definicije kojim segmentima i kojim potrebama našeg društva ove organizacije treba da se bave.
U zakonskom predlogu nije jasno definisano do koje mere udruženja mogu biti i profitne organizacije, kao i pod kojim uslovima udruženje može da ima pravo plodouživanja na nepokretnostima u društvenoj ili državnoj svojini. Metod podržavljenja imovine nije svojstven evropskoj praksi, ali, ako bi se i to moralo činiti, valjalo bi krenuti od prethodnih statusnih promena društvenih organizacija, s početka 90-ih godina prošlog veka. Pre svega, zato što su pojedine, najpre omladinske organizacije i asocijacije, bez jasnog zakonskog okvira, otuđivale imovinu koja, de fakto, sada i de jure, nije bila u vlasništvu. Tu ne treba mešati vlasništvo političkih stranaka, koje se nikako ne može podvesti pod celokupnu imovinu bivših društveno-političkih organizacija.
Pošto je imovina jasno razgraničena još početkom poslednjih decenija prošlog veka, važno je da Direkcija za imovinu Republike Srbije jasno odredi prirodu, ali izvor prava i nadležnosti nad imovinom, kako bi se izbegao dosadašnji voluntarizam u tumačenju neustavnih odredaba "revolucionarnih" zakona, posle tzv. demokratskih promena. Ove nedorečenosti, ali i pravne praznine koje stoje u predloženom zakonu treba jasno definisati putem, eventualno, podzakonskih akata, ali i ovim amandmanima koji postoje, koji su verovatno dobri.
Mi smo i prošli put, kada je zakon bio na dnevnom redu, tražili da se poveća broj osnivača i smatramo da bi to bilo dobro, mada smo dobili odgovor da je to praksa u ostalim zemljama u okruženju. Jednostavno, smatramo da ako neko ne može da nađe 10 osnivača za jedno udruženje, onda to udruženje ne treba ni da postoji. Takođe, putem nekih podzakonskih akata, kao što je ministar već napomenuo da je to njegova nadležnost da predloži, treba da se stvori novi ambijent za neometan rad i razvoj društvenih organizacija i udruženja građana i celokupnog nevladinog sektora.
Zato, zakonski projekat, u principu, treba podržati, kao što će ga podržati Poslanička grupa SPS-JS, ali uz sve predloge koji će biti uneti, kao što sam već rekao, putem amandmana, u finalnom obliku, u ovaj zakon o udruženjima, kao i u druge zakonske i podzakonske akte koji će definisati pojedine delove materije kojom se zakon bavi. Hvala.