Prvo ću da komentarišem rešenje člana 5, a onda neću propustiti da komentarišem i to što u ovo doba raspravljamo. Možda je, čak, bolje prvo o načinu rada.
Zaista ne znam da li je i zbog čega toliko važno da noćas završimo raspravu o 362 amandmana, jer sinoć smo radili u ovoj sali do 22 sata, a mnogi od nas putuju po 100 i 200 kilometara do svojih kuća i ujutru dolaze ponovo. Bili smo tu na vreme, radili čitav dan i raspravu o amandmanima na ovaj zakon počeli u 17 časova, čekajući mišljenje Vlade. Osećam se kao na nekom sportskom borilištu, gde se prolazno vreme saopštava posle izlaganja svakog poslanika, a imali smo praksu da pitamo kada nas to interesuje.
Možda će neko i da oda priznanje onima koji ovako večeras vode ovu sednicu, možda će se ovo zvati i pobeda u trci s vremenom, ali se pitam – da li postoji jedna osoba u ovoj sali koja je spremna da podnese odgovornost za one koji voze sami, tako umorni, radeći u kontinuitetu, danas je petak, radni dan ili neradni, postalo je pravilo, a ne izuzetak, da se, ne daj Bože, nekom od poslanika nešto desi.
Gospođa Zlata Đerić je otišla jer mora da vozi 200 kilometara do Sombora. Moj kolega Oto Kišmarton kaže – imam dva sina, putujem do Kikinde dva sata, moram da idem. Mnogi neće da ih pominjem, jer na to nemam pravo, a u istoj su takvoj situaciji. Meni moja deca nisu dala da jutros vozim kola, doći će po mene. Gospođa Čomić mi je saopštila da će to biti negde oko 24 časa, jer gospođa Kalanović verovatno neće koristiti svoje vreme da odgovara, da ne ostanemo do 03 časa, jer s ovih 12 i vašim odgovaranjem na pitanja bilo bi 03 ujutru.
Razmislite o tome na koji način doprinosite dostojanstvu ovog doma, razmišljajte o bezbednosti nas koji odgovorno radimo svoj posao i o tome koliko to ide u prilog ovom zakonu i koliko vladajuća koalicija za ovo snosi odgovornost. Nisu mi potrebni ni komentari, ni odgovori, jer nisam ništa pitala. Imam pravo da ovo saopštim.
Kada je reč o članu 5, na njega nismo uložili amandman kao stranka, kao poslanički klub, zato što postoje stvari koje ne možete da ispravite bilo kakvom amandmanskom intervencijom.
Kad vam je definisan region Vojvodine, region KiM-a, kao autonomije za koje se lepo reklo da se neće zadirati u njihov položaj i način ostvarivanja prava, to možete da prihvatite, ali u ime čega imate definisana, samo kao naziv, četiri regiona – zapadni, istočni, centralni i južni, a da uopšte ne znate koje opštine im pripadaju?
Pripremajući se za ova zasedanja, verujte da ne stižem ni da otvorim te novine u kojima su iscrtane karte. Očekujem, kao poslanik, da od Skupštine i stručnih službi i predlagača dobijem, ako treba, kartu uz ovaj materijal. Ne, dobili smo spisak na kraju teksta, gde su dati po tačkama, kao pregled propisa, 22 pravilnika, uredaba, strategija, metodologija, odluka, koji će biti doneti.
Usvajamo zakon za koji tek treba definisati i kartu, navodnu, koja će obuhvatiti statistički samo regione koji će da vežbaju, doslovce, strategije, da vežbaju upravljanje sobom do 2020. godine, kada će moći da razvijaju unutrašnje administrativne potencijale a, bogami, vrlo moguće i izbore za neki nov način upravljanja sobom i regionima kao državama.
Da li ste zabeležili, gospođo Kalanović, koliko je puta večeras pomenuto naše istorijsko sećanje, na kojem smo porasli, o drobljenju carstva i podeli? Da li je iko vodio računa o pomodarstvu stvaranja regiona, kako vi tvrdite, sredstva za ujednačavanje regionalnih razlika? To pominjanje nije bilo neprimereno, može mi se smejati neko ko ne voli epsku poeziju, jer je utemeljeno u našoj tradiciji da razdvajanje ne donosi dobro.
Podsetiću vas i da sva savremena naučna istraživanja govore o tome da ujednačavanje regionalnih razlika putem regiona ne donosi efekat.
Od 20. januara 1949. godine, kada je prvi put Hari Truman, u pristupnom govoru, upotrebio termin ''nerazvijeno područje'' za južnu hemisferu, Sever je počeo na vrlo arogantan način da pomaže nerazvijenom Jugu, a nerazvijeni Jug je počeo da se sažaljeva. Od tada do danas, ideja razvoja je pokazala da nije orijentir koji ujednačava regionalne razlike, a kamoli da vodi napred. Ta ideja je u ruševinama, iako mi pokušavamo još uvek da gledamo u to kao u svetionik, jer jedna Poljska, koja je 1995. godine imala slučaj da njenih pet istočnih regiona učestvuje u BDP-u s nekih 18%, u prošloj godini je stvaralo 15,3% BDP-a.
Nije to izuzetak koji potvrđuje pravilo da regioni doprinose razvoju. Regionalne razlike, koje nisu ispravljane ovakvim načinom ujednačavanja regionalnih razlika, imate i u Mađarskoj, i veće su nego u Poljskoj, a još su veće u Belgiji, koja ima isti ovakav princip rada.
Zašto nam to niste naveli kao uporednu praksu, što je, inače, način kako nam se predstavljaju zakoni? Zašto ne kažete da u dostizanju razvoja na ovakav način uvek brže napreduju razvijeni od nerazvijenih?
Podatak je da su 1960. godine zemlje Severa bile 20 puta bogatije od Juga. Godine 1980, ta razlika se uvećala za 46 puta. Nije improvizacija, nije insinuacija, to su podaci.
Kada ste nam dali, čak, i ovakvu jezičku formulaciju regiona, da li ste se rukovodili podacima, koje evidentno imate, da Vojvodina učestvuje sa 27% u stanovništvu i sa 26% u isplaćenim zaradama i penzijama, govorim o podacima iz ove godine, za period januar – april, i da ta Vojvodina nije homogena? Čak i oni, a prezentovao ih je gospodin Jelko Kacin, dolaskom krajem prošle godine, koji pomažu da se regionalizacija, mi ne želimo, ali oni vam pomažu da se ona ostvari, ne kao regionalni razvoj, ujednačavanje regionalnih razvoja, što je legitiman cilj, tvrde da Vojvodinu treba podeliti na tri regiona. Da li se to poklapa s našim istorijskim regionima, oblastima Srem, Banat i Bačka, nije važno. Ali, to ovde ne stoji.
Govorite o geografskoj podeli. Te geografske podele unutar regiona su prosto besmislene, jer mi nemamo kvalitetne regionalne saobraćajnice koje bi povezale npr. Zaječar, Požarevac, Novi Pazar, Priboj, Šabac. To je prvo što treba da uradimo, a da onda crtamo i objavljujemo te karte samo statističkih regiona u okviru jedinstvene države Srbije, s jakom republičkom vlašću, Vladom, organima i lokalnom samoupravom, bez posrednih kolena prenosa novca i ovlašćenja.
Beograd, po ovim podacima, učestvuje sa 21% u stanovništvu i sa 36% u dohocima. Ostalih 5 regiona, sa 52% u stanovništvu i samo 38% u dohocima. Ako znamo, istorijski i empirijski je dokazano, da se razvijeni razvijaju mnogostruko brže nego što napreduju nerazvijeni, da li, u ovakvom odnosu snaga, ostalih pet regiona imaju bilo kakvu perspektivu? Jer, to liči na onu asimetričnu državu, zaista, mnogo liči. Razbijanje na pet regiona znači dodatno upropašćavanje njihovih mogućnosti za razvoj, jer oni nemaju kapaciteta ni potencijala da se upoređuju s Beogradom i Vojvodinom.
Ne može da se kaže da ovakva definicija ima dobru nameru, jer će ona proizvesti još veće razlike od postojećih. Kažu da je put do pakla popločan dobrim namerama; ovo jeste jedan od dokaza za to.
Legitiman cilj je da radimo na ujednačavanju regionalnih razlika u razvoju, da se bavimo depopulacijom, oživljavanjem napuštenih krajeva.
To je, pre svega, potreba da stvaramo uslove za izbeglice u sopstvenoj zemlji, uhvaćene u zamci razvoja između njive i fabrike, između sela i grada, u kojima ne da nisu uspeli zato što nisu bili sposobni, nego zato što je neko osmišljavao njihov razvoj, tretirajući ovo područje ovde zgodnim za eksperimentisanje; danas oni nemaju gde da se vrate, zato što su u ovom i ovakvom razvoju prestali da budu poljoprivredni proizvođači koji proizvode čak i sopstveno seme. Oni sve moraju da kupe, a mi o tome nismo razmišljali kao država, mi smo se povodili za tuđim primerima i danas došli do toga da hoćemo na neuspešan, neostvaren način, znači, ne možete da nas nagovorite na dobre rezultate, ne možete, jer ovakav koncept nema rezultata.
Ako postoji bilo šta od onog što se zove svest da je ovaj zakon loš. kao i odgovornost jedne vlasti koja ispred sebe nema jedino aroganciju, jasnu vlast, iz moje funkcije proističe da sam u pravu, molim vas da povučete ovaj zakon iz procedure.

Vreme na raspolaganju Poslaničkoj grupi SNS-a je 14 minuta.
Narodni poslanik Jovan Palalić želi reč. Izvolite.

Nesumnjivo da je član 5. izazvao i najveću polemiku u javnosti i to je, da tako kažemo, centralno mesto ovog zakona i za samog predlagača. Više puta smo rekli u načelnoj raspravi, u raspravi o amandmanima, da ostali članovi ne mogu da se ocene kao oni koji će imati jasan efekat u politici regionalnog razvoja. Nemaju toliku snagu kao što je član 5, koji definiše regione, nešto što je najspornije i nešto o čemu zaista treba ozbiljno progovoriti.
Vidim da je to izazvalo veliku diskusiju, s pravom, osim činjenice, gospođo predsedavajuća, što su građani, umesto da gledaju ovu raspravu o izuzetno bitnom zakonu, gledali snimak utakmice Lejkersi –Orlando, iz američke NBA lige, što je stvarno sramota. Veliko je interesovanje građana za ovu temu. Ima se utisak da se ova tema krije od očiju javnosti i ako taj odloženi snimak bude negde oko 01 i 02 sata, bojim se da će ova važna rasprava, jedna od najvećih koja se vodi u jednoj državi kada je u pitanju cilj ravnomernog regionalnog razvoja, biti skrajnuta.
Ono što je naš, koncept DSS-a kada je u pitanju ova tema, jeste sledeće. Smatramo da pitanje statističkih regiona treba da bude posledica utvrđene politike. Da li će regioni biti instrument sprovođenja politike regionalnog razvoja, odgovor na to će dati samo politika i onaj ko tu politiku bude formirao – Vlada Republike Srbije. Zašto bismo mi ovoj ili nekoj drugoj vladi vezali ruke da sprovodi tu politiku? Zašto bismo je vezali da ta politika regionalnog razvoja može da se sprovodi isključivo u ovih sedam regiona? Zašto se predlagač zakona fokusirao na nomenklaturu broj 2? Zašto je ona najneophodnija, zašto nije broj 3?
Nemojte reći da je to uslov za EU. Teško da možemo da kažemo da županije u Hrvatskoj mogu da se podvedu pod nomenklaturu 2. Oni nemaju toliki broj stanovnika. A možemo li reći da oni nisu rešili taj problem? Oni su ga rešili, čak i Ustavom. Znači, ovo je jedna velika obmana, jer se ovim pokušava od strane političke stranke, koja ima potpuno legalan politički cilj – da regionalizuje Srbiju u političkom i administrativnom smislu, da izvrši pripremu javnosti. Ona je vršena ovih dana, a ta priprema je sada, kada je trebalo da bude razobličena, rešena tako što će građani da gledaju utakmicu Lejkersi-Orlando.
Suštinski koraci jedne ozbiljne politike regionalnog razvoja su sledeći. Moramo ovde, u Narodnoj skupštini, kao predstavnici naroda da kažemo kakav regionalni razvoj Srbije želimo, šta je to što su strateški ciljevi regionalnog razvoja i da donesemo tu politiku za narednih 10 godina. Na osnovu te politike, Vlada će odrediti statističke regione i sprovodiće politiku regionalnog razvoja preko tih regiona. Ako ta politika da rezultate, ili ne da rezultate, regioni će se menjati. Na koncu sprovođenja te politike je jedan instrument čiji je cilj da se Srbija razvija regionalno i da se razlike u razvoju pojedinih regiona smanje.
Mi smo ove regione definisali, tj. Vlada, kao jednu stvar koja će biti u Srbiji večna. Time teramo Vladu da na osnovu ovoga utvrđuje šta je to razvojna politika u Srbiji.
To je potpuno naopak koncept. To nijedna ozbiljna država u svetu ne radi. Statistički regioni se menjaju. Oni su jedan običan instrument razvojne politike jedne države. To treba da bude osnova jedne ozbiljne vlasti, a mi smo ih ovde proglasili najvažnijom stvari u razvojnoj politici. Od toga, od tih sedam regiona, tri smo već potpuno definisali – Vojvodinu, Beogradski region i region KiM-a. Oni su teritorijalni … oni jesu pravni subjekti. Ne možete da kažete da nisu. Što je najvažnije, ostali statistički regioni koji bi se formirali na ovaj način u Srbiji bili bi potpuno neravnopravni po pitanju nadležnosti, po pitanju svojih kapaciteta. I u samom zakonu se kaže da strategiju regionalnog razvoja donose izvršni organi vojvođanske vlasti, možda i Skupština, nema veze. U Beogradu, takođe. A ko donosi, recimo, za južni region? Vlada.
To je strašan paradoks i strašna kontradiktornost u ovom konceptu. Hajde da Vlada Republike Srbije izađe s jednim strateškim dokumentom pred Narodnu skupštinu i kaže – ovo je politika koju bi Srbija trebalo da vodi kada je u pitanju regionalni razvoju. Ovde su narodni predstavnici iz svih opština i gradova u Srbiji, pa da raspravimo kako bi trebalo da se razvija jug, Vranje, Niš, Zaječar, Šabac, Subotica, i onda, na osnovu mandata koji je dobila, Vlada donosi strateške dokumente, konsultuje lokalne samouprave u Srbiji.
Na osnovu njihovog međusobnog interesa i povezanosti, formiraju se statistički regioni, najbolje na nomenklaturi broj 3, oni su prirodniji.
Ovako, imate neke karte koje su se pojavile, na kojima će Smederevo i Tutin biti u istom regionu. Ako neko iz Vlade može da kaže da će Tutin i Smederevo biti u istom regionu jer imaju zajedničke dodirne tačke, jako teško će ubediti nekog u to.
Na osnovu toga vršiti monitoring sprovođenja te regionalne politike, takvi statistički regioni ne daju svoj efekat. Dajte da ih menjamo novom odlukom, novim konsultacijama s lokalnim samoupravama. To mora biti način da se ne obavezuju buduće vlade da vode potpuno istu regionalnu politiku, u istim okvirima, koja ne daje rezultat.
Smatramo da ovaj član treba promeniti, da ga treba postaviti na nivou načela i mogućnosti, a ne definisati regione koji bi trebalo da sutra, to je suština, to je ključ ovog zakona, prerastu u političke subjekte. To nije tajna, o tome su predstavnici Vlade i predlagač, onaj koji je obrazlagao ovaj zakon u ovoj skupštini, Mlađan Dinkić, vrlo jasno rekli – politički je legitimno. Ali, to ne treba da bude način da se iz tog razloga jedan ovako loš zakon progura u Skupštinu. Hvala.

Vreme na raspolaganju Poslaničkoj grupi DSS-a je sedam minuta i 30 sekundi.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na naslov iznad člana 5, amandman je podneo narodni poslanik Sulejman Spaho.
Da li još neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Koristim vreme koje pripada Poslaničkoj grupi SRS-a. Radi javnosti, ovo je toliko važna tema da ima samo osam poslanika vlasti i 30 poslanika opozicije. To je dokaz šta vlast misli kada je u pitanju ovo što ste stavili da je tema ili naslov ovog zakona.
Pre nego što krenem s pravom kritikom ovog koncepta i uopšte ovakvog načina razmišljanja o nečemu što je, kobajagi, regionalni razvoj, moram da skrenem pažnju da niste mogli da nađete ustavni osnov za ovaj koncept zakona, čak, niste mogli da nađete ustavni osnov ni za naziv zakona. Evo zbog čega.
Pozvali ste se na član 97. tačke 9. i 12. Ustava Republike Srbije i moram da vam skrenem pažnju da lepo piše da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje razvoj Republike Srbije.
Kako obezbeđuje razvoj? Kroz sve propise, kroz sve programe, kroz budžet Republike Srbije. Razvoj je trajan posao, koji radi Republika Srbija. Doduše, od onog socijalističkog vremena, imamo i negativne i pozitivne stope razvoja, ali razvoj je stalni proces. Zadatak politike, zadatak vlasti jeste da se brine da obezbedi razvoj, i tu je kraj priče.
Pogledajte Zakon o lokalnoj samoupravi, prva i osnovna delatnost, ili delokrug, ili nadležnost organa lokalne samouprave jeste program razvoja opštine, grada, bez obzira na to kakva će stopa razvoja biti – pozitivna ili negativna.
Ta obaveza obezbeđenja razvoja ispunjava se kroz sve zakone, sve propise koji budu na dnevnom redu, jer je to izvorna nadležnost Republike. Kada se u Ustavu navodi da je Republika Srbija nadležna, onda se u nekim sledećim odredbama vidi koji je to državni organ koji je nadležan. Onda se kaže – Narodna skupština, pa onda Vlada, pa onda teramo dalje.
Sledeće što ste naveli u nabrajanju ustavnog osnova, jeste politika i mere za podsticanje ravnomernog razvoja pojedinih delova Republike Srbije. Nema regiona. Namerno je napisano – delova Republike Srbije. Ali, vi imate problem ne samo sa sinonimima, nego sa značenjem nekih pojmova.
Da vas podsetim, imali smo opštine, srezove, okruge, pa je u jednom periodu bilo i banovina, pa autonomne pokrajine, pa republike itd. Svojevremeno je KiM bio oblast. Svaki od tih pojmova ima vrlo precizno političko i etimološko značenje, ali vi ništa ne znate.
Da vam skrenem pažnju, u blizini Niša postoji opština Doljevac; 70 godina postoji svađa između žitelja Bukovca i Doljevca. Pre 70 godina, opštinsko mesto je bio Bukovac; došli komunisti, pretvorili ga u Doljevac. Još se nisu pomirili. Vi sad unosite malo širu zabunu. Slično vam je između Varvarina i Obreža. Još uvek traje sukob između njih. Pritajeni sukob. Rivalitet između naseljenih mesta, ako baš idemo s pravnim terminima.
Međutim, vaša obaveza je podsticanje ravnomernog razvoja. Ravnomerni razvoj ne znači jednako, ne znači ni ravnopravno, nego briga i staranje da se obezbedi svakom građaninu Republike Srbije, na svakom mestu, da svaka tačka na teritoriji Republike Srbije može da uživa ista prava kao onaj što je u centru, ili u epicentru. To što neko stanuje u nekoj zabiti i 15 kilometara mora da pešači do zdravstvene ambulante, upozorenje je za svakoga ko je na vlasti da mora i tom građaninu da obezbedi ono što ima onaj u gradu. Zato se ide ravnomerno. Ne postoje građani prvog, drugog ili trećeg reda. Država garantuje svima uživanje, korišćenje sloboda i prava, ali to vas baš briga. Vi ovde imate pare, tamo nemate, kod onih iz Seličevice.
Idemo dalje. Naveli ste – uključujući i razvoj nedovoljno razvijenih područja. To je posebna obaveza. To je ta pozitivna diskriminacija na kolektivnom nivou. Ustav propisuje da mora biti, po sili zakona, malo više za nerazvijene. Da biste znali gde se nalaze nerazvijeni, morate da nađete neke kriterijume. Nekada su postojali kriterijumi.
Poslednja obaveza koja proističe iz Ustava je ravnomeran i održivi regionalni razvoj. Tek se tu pojavljuje reč – region. U kom smislu se pojavljuje reč ''region''? U političkom, teritorijalnom? Ne, nego u značenju da država mora da vodi računa o nečemu što je šire, što prevazilazi lokalnu samoupravu.
Vidite, kada neko u Skupštini priča, pa kaže – vodim računa o srpskom narodu, reči ''srpski narod'' mogu da imaju populističko značenje, da obuhvate svakog građanina na teritoriji Republike Srbije, mogu da imaju etničko značenje, kao što u Ustavu reči ''državljanin'', ''građanin'', takođe, imaju neka svoja značenja, a vi ste to pogrešno shvatili, tendenciozno pogrešno, kao koncept regionalizacije sa decentralizacijom.
Ako ste rekli decentralizacija, onda ste ušli u političko-teritorijalnu podelu Republike Srbije. Tu vam je već zabranjeno. Zašto? Ustav Republike Srbije poznaje državnu vlast i poznaje nešto što je lokalna samouprava, što nije vlast. Između ne postoji. U ruskom ustavu postoji državna vlast, lokalna samouprava.
Da vas podsetim, nekada smo imali taj tzv. komunalni sistem kod nas, ne sistem lokalne samouprave, bitno drugačiji od ovoga, ali smo imali i sponu – međuopštinske regionalne zajednice, sa svojim skupštinama, gde su bile prenete neke nadležnosti, gde je vršena decentralizacija i deetatizacija i kapilarno širenje, da vlast bude što bliže građanima.
Koncept regionalizacije u Srbiji – akademik Jovičić se pred smrt odrekao svog koncepta, prihvatio ga DSS, pa i on pobegao od toga, u smislu političko-teritorijalne podele. Čak je bila neka ideja o kantonizaciji na KiM-u, i od toga se odustalo. Bio je jedan koncept tzv. dvostepene lokalne samouprave. Odustalo se i od toga. Svako normalan, pametan u ovoj zemlji, odustaje. Zašto? Mnogo smo mali prostor za takve bravure, jer separatističke težnje nisu ugašene ni u ovoj suženoj Srbiji. Nekada smo imali – Srbija, dve autonomne pokrajine, a ovo što je, to je – uža Srbija. Sada imamo sedam užih Srbija u konceptu G 17 plus.
Neće da vam prođe to. Ne dozvoljavamo da prođe. Nema cepanja više. Cepajte vaše kuće, vaše porodice, nemojte da cepate našu državu. Nemamo rezervnu državu. Daćemo vam podršku, napravite novu, modernu, evropsku regiju, veliku Srbiju, od Knina do Beograda. Što se tu ne zalažete? To je prava regija, i etnički, i geografski, i kompatibilne privrede, i isti narod, isti jezik, isti običaji.
Ne, vama je smešno, smejete se, veselite se. Zajednica modernih regija. Znate li za ovu podunavsku regiju, vatikanski projekat, Oto Habzburški ga najavio u Evropskom parlamentu pre 20 godina? Vama je sve smešno, veselo; samo gde su pare, tu je G 17 plus. Jedino ste ozbiljni kada treba da se uzmu pare. Ne damo da rasturate državu. Ne dozvoljavamo.
Obaveštavamo građane da pakleni plan rasturanja Republike Srbije nije okončan. Ovih nekoliko dana mediji se ponašaju kao guske u magli, pa ne mogu da se orijentišu. Čekaće još nešto, da se završe neki izbori, pa će onda nešto da urade.
Sećate se kada je prihvaćen koncept da teritorija Republike Srbije dobije upravne okruge, 15 godina je bila svojevrsna borba između jedinica lokalne samouprave na nekom području koje obuhvata okrug. Upravni okrug je shvaćen kao skup inspekcijskih organa od republičkog značaja. Sada i to preskačete. Bojan Pajtić je preskočio čak i opštine, finansirao izbore za savete mesnih zajednica direktno iz svog fonda, jer nije imao poverenja u Opštinski odbor DS-a, npr. u Vršcu. Sada su izbori na Voždovcu, DS deli telefone. Sad neki kažu – glasaj, platićemo ti struju, ako treba.
To je vaš koncept regionalnog razvoja. Deset godina nije moglo ništa iz Skupštine grada da se uloži na teritoriji opštine Zemun, ali svemogući Đilas prošao, kao Deda Mraz, Božić Bata, asfaltiraj ovo, popravljaj liftove, sređuj sve. Nije u pitanju ni nadležnost, ni građevinska dozvola, samo ''drži vodu dok majstori odu'', da prevarimo još jednom.
Nećemo da vam dozvolimo da cepate Srbiju. Ne dozvoljavamo.
Za ovakav koncept zakona nemate ustavni osnov. Kažete – pristupni fondovi, moramo da se regionalizujemo, jer je i to neki evropski standard. Nije tačno. Čak i kada ste pričali o nekim elementima ili kriterijumima koje uzimate u obzir, zaboravili ste osnovni kriterijum – potencijali, mogućnosti, geografski, fizički, biološki, jednog prostora.
Neko je pričao da postoji organsko jedinstvo između Lima i Šapca, a ogleda se u mostu koji treba da se napravi na Limu u Prijepolju. Suludo. U stanju ste sve da predstavite kao nešto epohalno, i "Fijat", i besplatne akcije, i banke.
Rekli ste da ćete zaposliti 500.000 ljudi; već ste otpustili 150. Svakog meseca po 10.000 ljudi, i uvek se smeškate, smešno vam, fino, vama lepo.
Da li oni imaju, od Bubanj Potoka, nadole, nešto za jelo, to vas uopšte ne interesuje. Bitno je da ste u Zemunu poklonili pet novih kontejnera, malo većih, pa ako padne onaj što vadi iz kontejnera, da se više ne izvadi iz njega. Vama smetaju živi ljudi u ovoj zemlji. Kako možemo da vam damo podršku za to?
Samo se vi smejte. Vidite ove što ih nema ovde, oni su se uvek smejali kad ja nešto kažem, a ja sam im rekao – doći ćete za nekoliko meseci da mi kažete da sam bio u pravu. Svi su došli da mi kažu da sam bio u pravu. Za sve sam u pravu što sam im rekao.
Evo, nema ih, nestaće. Otišli na glavni odbor, sad ima da se posvađaju tamo. Ode Pajtić, ode Đilas, Miki Rakić, ide redom, redom, ko je kriv. Izgubili 250%. Zašto? Zato što nisu imali u vidu građanina, čoveka, njegova prava, njegove slobode, njegove mogućnosti i njegovo pravo da živi.
Donet je poseban zakon o finansiranju lokalne samouprave, to isto Mlađa – sve ćemo da rešimo. Vrlo precizni kriterijumi, u okviru budžetskog sistema, neće biti transfernih sredstava, ovde ministar, ova stranka itd. Šta se desilo? U rebalansu se izgubilo 15 milijardi. Lokalne samouprave ne mogu da dobiju.
Sa čim onda idete na lokalne izbore, ove dopunske? Kako možete da obećavate kada ste u startu oduzeli 15 milijardi dinara? Ili onaj juče što je bio, Milan Marković, kako idete na lokalne izbore, a kažete da 22.000 ljudi iz lokalne samouprave moramo da otpustimo? To su ih oni sve zaposlili za ovih devet godina, a sad izbacuju ljude.
Oni su uvek u pravu. Zašto? Zato što su oni etalon koji može da se nasmeje, to su Đilas i mediji koji će da podrže, čak i oni mediji koji su pod kontrolom Mlađana Dinkića, jer su dobili na ''fraj'' prostor i sada medijski, ako može da se završi – držite lopova, tamo je negde, a lisica odnela meso.
Ovaj zakon ne može da zaživi, ne dozvoljavamo. Kakav je odnos politike prema ovom zakonu, evo vam sale. Ako je vama toliko važan zakon, onda bi trebalo ovde da imamo replike, a ne ovu kamernu, ili komemorativnu situaciju, izaberite šta vam više odgovara od izraza. Zato ste pustili, zbog ugovornih obaveza RTS-a, da ljudi uživaju u košarci, da ne bi čuli ovo. Ovo ljudi osećaju svakodnevno na ulici.
(Predsedavajuća: Vreme na raspolaganju Poslaničkoj grupi SRS-a je iskorišćeno.)
Hvala.

Molim. Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 5, amandman su, zajedno, podneli narodni poslanici Nebojša Ranđelović, Judita Popović i Kenan Hajdarević.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodna poslanica Judita Popović.

Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, LDP, odnosno nas troje smo, ispred našeg poslaničkog kluba, podneli ovaj amandman, čija je suština da Narodna skupština bude ta koja će, na predlog organa nadležnog za poslove statistike, a nakon održane javne rasprave, odrediti regione i oblasti koje čine regione iz stava 1. ovog člana. Poveli smo se mišlju da Narodna skupština, kao zakonodavni organ, na transparentan način odredi te regione i oblasti koje su bitne radi te neke nove statističke regionalizacije Srbije.
Nama je Vlada odbila ovaj amandman i dala jako čudan odgovor zašto to radi. Kaže – zato jer je za te poslove nadležna Vlada. Normalno, znamo, jer to je suština naše zamerke, da je problem u tome da Vlada bude ta koja određuje te regione i oblasti. Unapred samo da napomenem da ću koristiti vreme Poslaničkog kluba, tako da ću nastaviti izlaganje i po isteku dva minuta. Kako je Vlada obrazložila zašto odbija predloženi amandman, tako je podnela i ovaj zakon o regionalnom razvoju Srbije.
Dakle, ovaj zakon je imao dva osnovna cilja, što proizilazi, bukvalno, ne samo iz odredaba Predloga zakona i obrazloženja koje je navedeno u tom predlogu, već i iz same diskusije narodnih poslanika. Prvi cilj predlagača, pored svih proklamovanih strategija i ciljeva koji su navedeni u Predlogu, jeste to da se skrene pažnja s činjenice da je došlo vreme da se raspravi o statutu Vojvodine, da je došlo vreme da se donese i zakon o utvrđivanju nadležnosti Pokrajine Vojvodina, s obzirom na to da na ova dva akta čekamo od oktobra 2008. godine.
Da bi Vlada, na neki način, opravdala to nečinjenje, odnosno možda neke nesuglasice koje postoje o ozbiljnoj decentralizaciji Srbije i o davanju Vojvodini onih osnovnih prava, koja su, po našem mišljenju, zaista malobrojna, najminimalnija što mogu biti, jer je Ustav iz 2006. godine definisao sadržinu autonomije Pokrajine Vojvodina, dakle, da bi se prikrila činjenica da se ne želi čak ni to da se statut Vojvodine usaglasi sa minimalizmom pokrajinskih nadležnosti u pogledu Ustava i njegove sadržine, odjednom se, po hitnom postupku, pojavljuje ovaj zakon o regionalnom razvoju Srbije.
Konfuzija je očigledna kada se o ovom predlogu zakona govori, i u načelu, kao i u pojedinostima, jer se, s jedne strane, priča o tome da je ovo uvod u neku decentralizaciju i ozbiljniju regionalizaciju i u administrativnom smislu, a s druge strane se, pak, ističe da je ovo samo statistička priča, koja ne sadrži u sebi neke ozbiljnije namere da se završi posao regionalizacije i decentralizacije. Prema tome, zakon je neozbiljan, jer ne daje jasne poruke i ciljeve šta se njime, u stvari, hoće.
Jasno je da se ne želi ono što sam već jednom rekla, a to je ozbiljna decentralizacija vlasti u Srbiji, ozbiljna regionalizacija. Bez toga, nema ni ravnomernog regionalnog razvoja, jer centralizacija koja je predviđena čak i ovim zakonom o regionalnom razvoju je toliko očigledna da prosto ne mogu da zamislim na koji način mislite da opravdate ovim zakonom ono što ste potpisali u SSP-u, a to je ravnomerni regionalni razvoj, koji, između ostalog, u sebi sadrži i tu činjenicu da je Srbiji potrebno da se i teritorijalno, i ekonomski, i statistički, i funkcionalno, regionalizuje, kako bi se postigao taj cilj proklamovan SSP-om, a to je ravnomerni regionalni razvoj i prihvatanje nekih standarda koji su u Evropi i te kako na ceni, a to je decentralizacija države.
Dakle, ukoliko pođemo od pretpostavke da je osnovni cilj bio da se, s jedne strane, skloni sa dnevnog reda pitanje Vojvodine i njenog statuta, a, s druge strane, da se zadovolje određeni zahtevi koji su ispostavljeni ovoj vlasti u pogledu decentralizacije, onda je jasno zašto ovaj predlog zakona stvara toliku konfuziju u raspravi od strane poslanika.
Kada spominjete da želite da na ovaj način omogućite i lakši pristup IPA fondovima, dakle, da bi se regioni i na taj način razvijali, uz pomoć evropskih fondova, da li zaista verujete da možemo da prihvatimo taj segment zakona u pogledu finansiranja regiona, jer za pristup tim fondovima je potrebno nešto malo više od onoga što je ponuđeno ovim predlogom zakona?
Između ostalog, možda je potrebno da se definišu teritorije, dakle, da se omeđe te teritorije, ne samo statistički, nego malo ozbiljnije, kako bi te teritorije, kao celine, mogle da budu i baza za neku administrativnu vlast, koja bi opet mogla da da logistiku i infrastrukturu za mogućnost distribuiranja aplikacija fondovima i kontrole trošenja tih sredstava.
Bez svega toga, bez ozbiljne kontrole, nema sredstava iz Evrope, i to vi vrlo dobro znate. Prema tome, ukoliko se sve svodi na statistiku i na statističke teritorijalne jedinice, od toga zaista nema ništa.
Kada ste otvorili ovu novu vrstu teritorijalne organizacije Srbije, vi ste na postojeću organizaciju nakalemili još jednu. Faktički, mi imamo lokalne samouprave, imamo opštine, 150, imamo 23 grada, imamo Pokrajinu Vojvodinu, imamo upravne okruge; svi su oni na neki način teritorijalno definisani i određeni.
Međutim, zajednički imenitelj svih njih je to da nema ni govora o nekoj ozbiljnijoj samostalnosti, ni što se tiče opština, ni što se tiče upravnih okruga, ni gradova, a normalno, ni pokrajina.
Prema tome, čemu još jedna vrsta, vi to i sami kažete, statističke teritorijalne podele Srbije, kada vi već imate sve te vrste teritorijalnih podela koje bi vam dale mogućnost da uradite ozbiljniju analizu na koji način da se radi ravnomerni regionalni razvoj Srbije?
U čemu je problem, ukoliko već postoje ti upravni okruzi, koji su uspostavljeni i ustanovljeni tako kako su uspostavljeni, aktom Vlade?
Mi i tvrdimo da Vlada, ipak, ne bi trebalo da odlučuje o bilo kakvoj teritorijalnoj organizaciji i regionalizaciji, pa su tako i ti upravni okruzi pokazali koliko su besmisleni, koliko su nefunkcionalni i koliko nemaju nikakvu ulogu, pa će najverovatnije i ovi vaši regioni da se pokažu na isti način.
Dakle, ako već imate sve to, ne vidim razlog zašto preko tih lokalnih samouprava, preko tih opština, tih upravnih okruga i postojećih pokrajina ne biste sproveli sve ove vaše statističke analize i na taj način završili posao u pogledu tih pretpristupnih fondova na koje se, u stvari, najviše i pozivate.
Faktički, vi, s jedne strane, verovatno smirujete tenziju u krugovima postojeće koalicije što se decentralizacije tiče, a, s druge strane, dajete neku nadu da će biti para; Evropa samo što nije dala već te novce, pogotovo kada bude videla ovaj zakon.
Verovatno ćete ga izglasati i usvojiti, s obzirom na to da je prisutno samo četiri, pet, šest, a možda i nešto malo više poslanika, da ih sada ne brojim, vladajuće koalicije, što znači da će oni najverovatnije, kao poslušni glasači, biti prisutni i glasaće. Ne interesuje ih uopšte ni diskusija, ni argumentacija, pro i kontra, oni znaju da će morati zakon da usvoje, tako da će najverovatnije zakon da prođe.
Ako taj zakon bude osnova za bilo kakvo traženje, konkurisanje za te IPA fondove, ne očekujem da će dati rezultate.
Ako pođemo od toga da ovaj zakon nema neku ozbiljnu podlogu u životnoj činjenici da Srbija, u ovakvoj konstelaciji snaga, ovakvoj teritorijalnoj organizaciji i ovako centralizovanoj vlasti, nema budućnosti, bez obzira na to koliko se deklarativno zalažemo za Evropu, onda ne vidim razlog ni da se posebno ističu drugi propusti, drugi navodi i drugi članovi ovoga zakona, jer su, bukvalno, doneti samo iz jednog razloga – da daju alibi za nešto sasvim drugo od onoga što smo proklamovali.
Kad je reč o strategijama koje su navedene u obrazloženju zakonskog predloga, a to je Strategija regionalnog razvoja Republike Srbije, Strategija smanjenja siromaštva, Nacionalna strategija za pristupanje Srbije EU, Strategija za podsticanje i razvoj stranih ulaganja, čitavši ovaj zakon, nisam videla ni traga o tome da će zaista te strategije da nađu uporište u odredbama ovog zakona.
Po našem mišljenju, ovaj zakon bi trebalo da se povuče iz procedure. Ovaj zakon bi trebalo da usledi tek nakon što se raspravi pitanje statuta Vojvodine i zakona o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine, tek nakon što se utvrdi regionalizacija Srbije, u smislu da će ta regionalizacija da se uradi korišćenjem pravih kriterijuma, i geografskih, i istorijskih, i funkcionalnih, i ekonomskih; tek onda ćemo moći da pričamo o statističkoj regionalizaciji.
Krenuvši od statističke regionalizacije, a da se pri tom sve ostalo zanemari i skloni sa strane, dobijamo samo jednu šminku, dobijamo samo jednu formu i priču, jer s ovom statističkom regionalizacijom, faktički, ne dobijamo ništa.
Dobijamo samo političku priču i to da se na neki način povećava broj administracije, broj agencija i svih ostalih propratnih delova jedne visokobirokratizovane vlasti u Srbiji. Očigledno je da je potrebno.

Narodna poslanice, vreme na raspolaganju vašoj poslaničkoj grupi je iskorišćeno.

Ja sam i ovlašćeni predstavnik.

Koristićete i to vreme?