Smatram da je reč o veoma važnom zakonu preko kojeg, verovatno zbog umora i sinoćnog rada do kasnih sati, mnoge kolege, prosto, žele da pređu, jednim delom zbog umora i vaše nerazumne žurbe da preko ovoga pređemo, a jednim delom i zbog toga što se težina ovakvih akata ne može sagledati u ovom trenutku.
Reč je o tome da govorimo o savremenim sredstvima tehnologije koja treba da pomognu ubrzanju procesa rada. Ono što želim da kažem jeste da treba da shvatimo da ovakva savremena sredstva tehnologije treba da posluže čoveku, a ne da čovek služi njima, ali se bojim da ponekad, u žaru predstavljanja zakona, autori, odnosno predlagači ili oni koji u ime Vlade ovde predstavljaju zakon ne znaju baš to da sagledaju.
Mi smo ovde imali juče ministra lokalne samouprave koji je, predstavljajući zakon o komunalnoj policiji, taj zakon smatrao važnijim od onoga čemu treba da posluži. I mnogi od ministara, možda, čak, mnogi od nas, kad uđemo u ovu salu, prosto, zaboravimo da se zakoni koje ovde donosimo tiču nekih živih ljudi i stvarnog života. Kada uđu ovde, mnogi ministri misle – moj zakon, moj predlog, moja stranka. Mnogi diskutanti i poslanici misle o tome kako da svojoj stranci doprinesu povećanje ugleda, poneko, čak, misli na birače, ali ja apelujem da u razgovoru o ovom zakonu i, ako je moguće, o svim ostalim zakonima, razgovaramo o svim našim građanima čiji smo mi predstavnici, bez obzira na to koga predstavljamo, i da iza ovih dokumenata vidimo stvarne situacije i žive ljude.
Hoću da govorim o jednom delu ovog zakona, a zove se vremenski žig. Hoću da govorim o tome šta je, u stvari, zloupotreba savremenih sredstava komunikacije u informacionim tehnologijama, ne kao nešto što ovaj zakon može da vidi u ovom trenutku, nego kao nešto što je ovaj zakon morao da vidi, zato što imamo iskustvo iz zloupotreba. Potrebno je da nam, makar u predstavljanju, gospođo Matić, kažete da li imate saglasnost svih ostalih organa koji će pomoći da zloupotrebe iz ovog zakona rešavamo na instancama koje se zovu sud i da rezultiraju efektom koji se zove pravda?
Znači, elektronski dokument, elektronski potpis, softver i hardver, tastature, miševi, sve to služi, znači, to je sredstvo da čovek ostvari kupoprodaju, da izvrši neku uslugu, da ne bude prevaren, da ne prevari druge i da na kraju to rezultira nekim pristojnim, komfornim i zadovoljnim životom svakog pojedinca, pa time i društva.
Ovo je nesporni cilj. Može neko da od zakona i sebe kao predlagača ne vidi čemu taj zakon služi, ali to što on ne vidi, ne znači da je u stvarnosti tako.
Hoću da podsetim na ono što svi rado žele da zaborave, a to je način na koji je u prodaji akcija Nacionalne štedionice grčkoj EFG banci napravljen ne sajber kriminal, nego zloupotreba informacionih tehnologija i savremenih sredstava trgovine akcijama.
Znači, nema govora o tome da ne govorim o temi, naprotiv, govorim da ovaj zakon ima dobru nameru i da u delu objašnjenja mogu da podržim to da elektronski dokument, kao takav, ne mora da ima čak ni potpis, jer veliki broj dokumenata koji nam već služe u poslovanju, pa i u sudskim procesima, u dokazivanju nekih zloupotreba, jesu bez potpisa – SMS poruke, računi koji se izdaju na računaru, oni nemaju potpise, prepiska između saradnika na poslu, u elektronskoj trgovini, takođe, nema potpis, ali jeste validan dokument.
Ono na šta želim da ukažem jeste da je, bez obzira na to što ste ovde definisali način, postupak upotrebe tog vremenskog žiga, ipak moguće da se zloupotreba desi, da se ta zloupotreba identifikuje, da se osudi onaj ko je tu zloupotrebu izvršio, ali na neprimeren način osudi i da se autori događaja unaprede i da danas u velikoj meri ti ljudi i dalje uređuju našu sudbinu.
Reč je o tri imena. Nikome se ne moram izvinjavati što ću pominjati ime brokerke Ane Lukić, njenog direktora Slavka Carića, koji je tada bio direktor u „Sinerdži kapitalu“, a koji je danas predsednik Izvršnog odbora „Erste banke“, i slučaj Nacionalne štedionice, nad kojom autorstvo on smatra zaslugom, a ja smatram da će jednoga dana, jer ne postoji savršen zločin, gospodin Dinkić, autor te ideje, odgovarati, ali ne samo on, nego i oni koji su mu omogućili da vlasništvo države spadne ispod 50% i da neko akcije Nacionalne štedionice, koje je kupovao po ceni od 150.000 dinara, zahvaljujući zloupotrebi informatičke tehnologije, proda Grčkoj banci po ceni od 670.000 dinara za akciju. Kad kažem – odgovaraće, to se Grčke banke neće ticati, to garantuje sigurnost uloga stranog ulagača. Oni su kupili akcije po regularnoj ceni.
Da preskočim detalj kako je Nacionalna štedionica formirana, to ću kasnije, ako mi bude vreme dozvolilo. Reći ću da su 1. aprila akcije Nacionalne štedionice došle na berzu sa cenom od 120.000 dinara po akciji. Način trgovine je bio Pi-Si (PC) metod, to je preovlađujuća cena. Ovo kažem, pošto ima i drugih načina. Šta je to Pi-Si metod?
Svaki broker je povezan on-lajn sa berzom, ima identifikacionu karticu i trguje iz svog ofisa. Ujutru u devet se ukucavaju kupovni nalozi za taj dan.
Možeš, na primer, da ukucaš, kao pojedinačni broker, 150.000 dinara za Nacionalnu štedionicu, ako imaš nameru, kažu brokeri, da ''biduješ'' po toj ceni. Ko prvi ukuca, ima prioritet u odnosu na ostale s istom cenom. Ko najviše ponudi – kupuje prvi. Zatim slede ostali, u obimu i po ceni po kojoj su bidovali. Može se ukucati i ta PC cena, što znači da kupuješ po ceni koja se postigne tog dana. Rizik je da neko ponudi nekoliko akcija u visini dozvoljene fluktuacije, plus - minus 20% dnevno, i da se ispostavi da je tog dana kupio preskupo.
Svakog dana u 11,55 časova, počinje tzv. blek aut, koji traje pet minuta. U tom periodu se vidi samo maksimalni i minimalni nalog i ne vidi se ta tzv. dubina naloga, pa postoji mogućnost da se izvrši korekcija ponude.
Znači, tehnički je sistem osmišljen da ne bude zloupotrebljen. Šta se dešava? Pod tim uslovima može da se desi da neko i popuni PC nalog, ali da se izbegne zloupotreba, ako prvi u devet sati daš taj PC nalog, sigurno kupuješ.
E, sad, brokerska kuća ''Sinerdži kapital'', čiji je tada vlasnik bio Nikola Živanović, onaj koji je započeo stečaj, likvidaciju Beogradske banke i jedan od ključnih, ona crvena nit koja se provlačila sve vreme u ovoj nazovisavršenoj pljački Nacionalne štedionice, a bio je svojevremeno i viceguverner kod gospodina Dinkića, za koga je on izjavljivao da ga, u stvari, ne poznaje, bio je korporativni agent Nacionalne.
Kucanje naloga o kojem govorim, i to po preovlađujućoj ceni, podrazumeva neko vreme. Čak i da deo naloga pripremite unapred, ukucavanje naloga ipak zahteva vreme ukucavanja podataka za taj dan. Ima onih koji su vešti i brzi i mogu da te podatke ubace za sedam do osam sekundi. Sve ovo naglašavam, jer je bitno vreme, da prioritet imaju oni koji ujutru u devet ukucaju prvi, jer se sve to registruje u tom tzv. eksportu berze, pre svega, vreme, i to precizno u sekundu.
Ispostavilo se, molim za vašu pažnju, da je ''Sinerdži'' ujutru davao taj PC nalog da kupuje po bilo kojoj ceni i sve što se pojavi i uspevali su da ukucaju nalog za neverovatnih, fantastičnih 1,7 sekundi. To jeste naučna fantastika i kasnije se utvrdilo da je primenjen poseban softver kojim se zaustavljalo vreme. Žig vremena, da li omogućuje ovakvu zloupotrebu zaustavljanja vremena na svom kompjuteru, jer ispada da su svi nalozi dati u devet časova za 1,7 sekundi.
Primenom tog metoda, ispostavilo se da nekoliko prvih dana trgovanja u aprilu nikada niko sem ''Sinerdžija'', znači, to je trajalo, nije uspeo da kupi akcije Nacionalne štedionice. Pošto je krenula istraga, kažem, nema savršene pljačke, broker ''Sinerdžija'', ali i direktor, priznali su šta su radili.
Na veliko iznenađenje svih, Komisija za hartije od vrednosti, koja ima mandat da izriče kazne, nije zatvorila kuću ''Sinerdži'', već je samo kaznila brokera Anu Lukić (pretpostavljam da je taj trošak njenih godinu dana suspenzije i nerada uračunat u cenu prihoda onih koji su ovo zamislili, jer je preko njene kartice rađeno, a ne znamo da li je ona i radila), sa zabranom obavljanja posla do jedne godine.
Direktor Slavko Carić, koji je, inače, priznao, uopšte nije kažnjen, a po izjavi Ane Lukić, u bitnim nalozima i u bitnim slučajevima, direktor asistira. Dokaz za asistiranje i unos naloga čak je detaljno objašnjen.
Na sajtu Berze možete da nađete ovo rešenje koje ću vam u detaljima prikazati, da je on mogao da ukucava, da pritisne dve tipke i pomogne da se ostvari ova fantastična brzina, ali je ispalo da je nedokaziva, odnosno nemoguća, i da je reč o zloupotrebi. Taj gospodin koji je priznao nije kažnjen i imate prilike da ga vidite na mestu predsednika izvršnog odbora Erste banke.
Zanimljivo je da je za sličnu zloupotrebu brokerska kuća ''Senzal'' bila kažnjena, mislim da je bilo dva meseca zabrane rada, zbog sličnog postupanja kod "Knjaza Miloša", ne iste primene metoda, ali propusta u radu, i "Ilirika", sa šest meseci, zbog slučaja "Toze Markovića" iz Kikinde.
Inače, ono što želim da naglasim, govorim pažljivo i precizno da uđe u zapisnik i u stenogram, u Zapadnoj Evropi, u Evropi čiji član želimo da budemo po kriterijumima, a ne po geografskom pripadanju, za ovakve propuste se robija više godina, odlazi u zatvor, oduzima stečajna imovina, a u toj Americi, u kojoj su kontrolni mehanizmi i regulatorna tela zakazala, ovakav se slučaj ne bi mogao desiti. Ali, kao i sve, tako se i ovo primenjuje selektivno.
Podsećam da je tada bio, a i danas je, predsednik komisije koja je ovako nedopustivo blagom kaznom kaznila brokera, a ne i kuću, ne i direktora, gospodin Milko Štimac, takođe, kadar G17.
Sve vreme priče o razvoju finansijskog tržišta kapitala, nerazumnih popuštanja u regulativi, da nam se razvijaju investicioni fondovi, da im sve zabrane ukinemo, da bi povezana lica što bolje mogla da zloupotrebljavaju i tržište i renome investicionih fondova, u kojima se potpredsednik Vlade, gospodin Đelić, čak, pravi da ne razume razliku između štediše i ulagača u investicione fondove, želeći da promoviše finansijsko tržište, mi urušavamo renome finansijskog tržišta i države time što ne kažnjavamo ovakve slučajeve.
Za one koji nisu imali prilike da čuju tu našu konverzaciju, jer je bila emitovana negde u pola četiri noću, ponoviću da nijednu reč odbrane za ovakvo labavljenje regulative za investicione fondove gospodin Đelić nije imao, ali je rekao da je to štednja.
Upozoreno je da to jesu ulagači u fondove koji, želeći da idu na rizik od 30% zarade, moraju da snose i rizik gubitka, ali da mi kao društvo ne treba da promovišemo tu vrstu finansijskog tržišta na ovako neprimeren način, kako smo to uradili Predlogom zakona o investicionim fondovima, već da promovišemo štednju za koju banke dobijaju licence od Narodne banke, predmet su kontrole i sigurnost i ulaganje građana, gde su kamate znatno niže, ali treba da budu dovoljno niske da bi, kao ulazna cena troška za kredit koji se iz štednje daje, bili podnošljivi ovoj privredi i ovoj državi, a ne da se poslovne banke i od štednje koju prikupe bave trgovinom hartijama od vrednosti i rep operacijama s Narodnom bankom, odnosno državom, jer je to najsigurnije.
Na kraju, onaj ko je akcije kupovao po 120 i 150.000 dinara, prodao ih je EFG-u po 670.000 za akciju. Koliko su pojedinci, autori projekta, a ostali su privatnici, zaradili u projektu Nacionalne štedionice, postoje precizni podaci, ali postoji i ono što želite da se zaboravi – da je Nacionalna štedionica stvorena na likvidiranim bankama, na prostoru mrskog nam pokojnika SDK, koji je imao najrašireniju mrežu i u kojoj, znači, vrednost ove akcije nije ostvarena zbog toga što je nju vodio Nikola Živanović, ne znam ko, nego zato što je dobila da radi ekskluzivan posao isplate stare devizne štednje, siguran posao, za koji se tvrdilo da niko nije hteo da ga radi, a imamo podatke direktora koji tvrde da nisu ni dobili upite direktora banaka, a bili su spremni da preuzmu i da rade ovaj posao.
Znači, ovoliku zaradu nije niko omogućio svojom genijalnošću, na to upozoravam, ni sopstvenim ulaganjem znanja, inovacije, niti je rođen pod srećnom zvezdom, nego na zloupotrebi imovine likvidiranih banaka, potrebe da se povrati poverenje građana na isplati stare devizne štednje, koja se isplaćuje iz budžeta Republike Srbije, iz privatizacije u kojoj su oštećeni mnogi mali akcionari i mnogi građani, a upotrebnom savremenih sredstava tehnologije.
Za vas i sve građane, reći ću da mogu na sajtu Berze da pogledaju rešenje kojim se suspenduje Ana Lukić na godinu dana i kojim se precizno utvrđuje način zloupotrebe softverskog sistema zaustavljanja vremena, gde je, čak, kao dokazni postupak korišćeno i donošenje opreme, da se dokaže da jeste reč o tehnološkom kriminalu, koji nije kažnjen na adekvatan način.
Ne kažem da vi u ovom vašem zakonu treba da odmerite kaznu, ali kada predlažete ovaj zakon, mi donosimo sve zakone, a Vlada predlaže gotovo sve, treba da postoji koordinacija zakona, organa i institucija koje će ovo primereno kazniti i neće dozvoliti da se nešto ovako ikada ponovi, da jedan zaradi, nekoliko zaradi, a da svi izgubimo. Glasaćemo, normalno, protiv, ne zbog same sadržine i rešenja u zakonu, nego zbog onog o čemu sam vam danas govorila.