Zahvaljujem. Kao što sam obećala, ja ću u nastavku svog izlaganja u vezi sa zakonom o elektronskom dokumentu, na primeru Nacionalne štedionice, dokazivati potrebu da jedan ovakav zakon postoji, ali da ne bude mrtvo slovo na papiru, koje u primeni nema mogućnost dokazivanja potrebe da postoji, time što će biti realizovan njegov cilj. Sva savremena sredstva komunikacije u informacionim tehnologijama, u bilo kojoj industriji, svode se na neku tradicionalnu uslugu. Znači, automobil kao automobil ima svrhu toga što je izumljen, što se usavršava, a usluga je tradicionalno jedna te ista, da se čovek preveze s jednog mesta na drugo, da ode da poseti roditelje, da obavi kupovinu i da odveze svoje dete u obdanište.
Nijedan od ovih zakona koje donosite nema svrhu da se neki od ministara pohvali učinkom u prvih 100 dana Vlade i da kaže – doneo sam pet zakona, nego da u praktičnoj primeni ovaj i bilo koji zakon rezultira ne zloupotrebom nekih javnih sredstava, nego sprečavanjem zloupotrebe javnih sredstava, makar na način kako se to nije uradilo u slučaju Nacionalne štedionice, već naprotiv.
Govorila sam kako su se u 2005. godini, u maju, junu, dešavale na Beogradskoj berzi zloupotrebe tehnoloških dostignuća, primenom softvera koji se zove ''zaustavljanje vremena'', kada su pojedinci akciju stečenu po ceni od 120 do 150 hiljada uspeli da prodaju Grčkoj banci po ceni od 670 hiljada dinara po jednoj akciji.
Da ponovim, Grčka banka nije kupila tuđe i njena sigurnost je nesporna. Grčka banka je platila skupo, i to neki nazivaju svojim umećem, a mi, odgovorni građani i predstavnici građana, nećemo prestati da ukazujemo na način kako je do toga došlo.
Iako je 2005. godine obavljena ta transakcija, za koju je Komisija za hartije od vrednosti utvrdila da je nezakonita i odredila je preblagu kaznu, koja nije primerena težini dela, cilju promovisanja finansijskog tržišta, borbi protiv korupcije, apsolutno ničemu, sem što je primerena očuvanju interesa saradnika i prijatelja koji su se na ovom poslu obogatili, a zloupotrebljavajući savremena sredstva informacionih tehnologija, čudim se kako ste mogli da u članu 4, kao potpuno novu formulaciju, napišete – elektronskom dokumentu se ne može osporiti punovažnost ili dokazna snaga samo zato što je u elektronskom obliku?
Evo, iz onog rešenja koje sam vam čitala, koje je donela Beogradska berza 2. avgusta 2005. godine, kaže se da Komisija nije prihvatila navode odbrane kojima se osporava priloženi dokaz, elektronski zapis snimaka unetog zapisa, u smislu očitavanja vremena na ekranu, prihvativši obrazloženje u dodatnom dostavljenom dokumentu.
Znači, već 2005. godine je ono što je dostignuće ovog zakona bilo primenjeno, nije osporeno da je elektronski zapis dokaz, pa se ispostavilo da je sada takav dokaz, u saradnji s drugim organima koji predstavljaju istu državu, možda drugu stranku, problem, pa je to taj nesklad koji nam smeta da funkcionišemo ne savršeno, nego pristojno kao država i da sprečavamo negativne pojave.
Želim da kažem da su tada optuženi, kasnije i dokazano krivi za zloupotrebu softverskog sistema, Ana Lukić i gospodin Slavko Carić, izjavljivali da su kao članovi Berze i ona kao broker ukazali da smatraju da dostavljeni dokaz uz zahtev, video zapis, ne može biti dokaz bilo kakve zloupotrebe, jer se na njemu može sagledati samo to da je nakon mogućnosti unosa naloga, u tačno 9 sati, kada počinje trgovanje, vreme blokirano i automatski prebačeno na 9.05. Takođe, u pisanom izjašnjavanju, gde su gospoda ostala pri istoj izjavi, tvrdi da nisu korišćena bilo kakva druga sredstva kojima bi se dokazivala njihova krivica.
Međutim, konstatovano je da je, bez obzira na to vreme zaustavljenog vremenskog podatka, znači, na zaustavljanje vremena unosa naloga, elektronski zapis na kome je evidentiran unos predmetnog naloga, u stvari, razlikovan od ostalih elektronskih zapisa drugih naloga koji su uzeti kao uzorak i dostavljeni kao dokaz. Kod drugih pojedinačnih naloga je jasno vidljivo kako su se sukcesivno, kontinuirano unosili dalji nalozi, dok su se kod ovog kod koga je zaustavljeno vreme istovremeno evidentirali svi uneti nalozi.
Ukazalo se, u tom postupku dokazivanje krivice gospode, da je prilikom unosa naloga korišćeno sredstvo, to je cilj zbog kojeg vam govorim o konkretnom slučaju, koji ilustruje nesavršenost ne samo ovog zakona i primenu ovih tehnologija, nego i nedostatak želje vlasti da i kada ima dokaze primereno kazni krivca, jer je ta kazna najbolji instrument očuvanja od budućih prekršaja zakona i zloupotreba.
Prilikom unosa tog predmetnog naloga, korišćeno je sredstvo koje je memorisane podatke o elementima naloga, ono – dan unosa, cena itd., istovremeno učitalo u taj sistem Beleks, pa se istovremeno i pojavio kao svi nalozi dati odjednom, tako da je konstatovano, prilikom izvođenja dokaza za ovaj slučaj, da na tom sačinjenom snimku unosa naloga, prilikom unosa elemenata nije, u stvari, evidentirano kontinuirano unošenje naloga po poljima koja je trebalo da budu uneta. Na kraju je konstatovano da je zaista nemoguće da se ti nalozi unose u vremenskom trajanju od 1.7 sekundi, što je dokazano prilikom provere i dokaznog postupka, čak su donosili tastaturu, miša i pratili brzinu pokreta brokera Ane Lukić koja je to radila, i bilo je očigledno da se na ekranu nije promenila vrsta naloga, jer je ona selektovana u crnoj boji kada se daje nalog za kupovinu, a kada se odobrava vrednost kupovnog naloga, ona je plave boje.
Razlikovanje crvene i plave boje nije stvar daltoniste koji unosi naloge, nego je stvar zakona, koji mora biti poštovan.
Drskost da se ovako nešto preduzme i uradi, koja je konstatovana 2. septembra 2005. godine i još uvek stoji detaljni prikaz na osnovu kojeg je osporen nalog na kome se ovo očigledno vidi, zahteva da se postavi sledeće pitanje – koliko je ovakvih i sličnih naloga neotkriveno?
Koliko je autora ovakvih i sličnih radnji u onim ljudima koji su sa berza dolazili da 2000. godine krenu da menjaju ovu Srbiju, a mnogo je berzanskih stručnjaka, od kojih je prvi gospodin Nikola Živanović, koji je ta crvena nit koja se provlači od trenutka odluke da se likvidiraju četiri velike banke, do trenutka kada je, vi tvrdite – konačno, a ja tvrdim – privremeno zatvorena priča o pljački veka, koja nije savršena, a zove se Nacionalna štedionica.
Npr, imali smo još jednog stručnjaka za berze, Nika Đivanovića koji je završio kao kupac bioskopa po Beogradu, ali koji je ovakve transakcije i svoja znanja pokupljena na berzama u inostranstvu vrlo zdušno stavljao na korišćenje svojim prijateljima iz G 17, koji još uvek vode glavnu reč u svemu onome što jeste prodaja, preprodaja, čuvanje novca, deljenja novca od subvencija, pa unazad do Trezora, do gazdovanja sredstvima od privatizacije i do agencije koja je prihvatala prospekte o prodaji, u kojima je moglo da se desi da ne budu prikazane hiljade kvadrata poslovnog prostora.
"Komgrap" je aktuelan, četiri hiljade kvadrata poslovnog prostora u Beogradu, kao da je balon od sapunice sa finansijskog tržišta, a ne zgrada od tvrdog materijala, ne vidi se. Prospekte za privatizaciju je prihvatala ta agencija, u kojoj su, u krugu ovih i ovakvih stručnjaka, mogle da se izgube, zature i ne vide mašine koje se vode u registrima kao nepokretnosti, zbog svoje vrednosti i značaja, mogle su da se falsifikuju popisne liste i da ih potpisuju neovlašćena lica, da se sakriva deo imovine, da se ''tuneluje'' vrednost preduzeća, kako se to kaže u krugovima koji su vam bliski, a da za to niko ne odgovara, zato što su ti i takvi zakoni sadržali odredbu da za istinitost navoda podnetih u prijavi odgovara podnosilac prijave.
Jednu takvu formulaciju pokušavate i danas da ubacite u zakon o kontroli državne pomoći, a svaki od nas pojedinačno mora, kad dete šalje na ekskurziju, bez obzira na to koje obaveze ima, da li je bolestan, da ode i na šalteru gradske uprave ili suda overi potpis kojim garantuje da snosi troškove kao zaposleno lice za putovanje svog deteta u inostranstvo. Moramo da dokazujemo autentičnost svog roditeljstva potpisom, radnom knjižicom i finansijskim sredstvima, kada nam dete odlazi na ekskurziju, a oni koji državnu i društvenu imovinu, još takva postoji, sakrivaju, preprodaju, nisu dužni da vam podnesu dokaz da su ovlašćena lica za predstavljanje izabrana na regularnim organima i nisu dužni da to dokumentuju overenim izvodima iz dokumenata, ako su veliki, zato što vi to od njih ne tražite i zato što nijedna takva rečenica u zakonu nije slučajna, nego potpuno namerno napisana, da se izgubi direktni kontakt s odgovornošću, da se čovek koji je to dozvolio i koji je primio takav nekvalitetan dokument sutra može pravdati da je za zakonitost, osnovanost i tačnost podataka odgovarao onaj koji je podneo dokument.
Da li je taj danas negde u inostranstvu, na nekim ostrvima, kao što npr. ne znamo u kom se delu sveta nalazi gospođa Vesna Džinić, iz kojih razloga je iz inostranstva podnela ostavku, to su pitanja za koja odgovore neću da insinuiram, niti treba da ostanu predmet samo ove rasprave, ali ovde se rasprava pokreće, a finalizacija pitanja koja postavljam na ovaj način mora da bude u sudu i u nadležnim organima.
Takvu formulaciju imate i u Zakonu o javnim nabavkama, gde vam Javne nabavke, organ koji je nadležan za sprovođenje, daje saglasnost na neku prečicu, ili na kraći postupak, ali lepo kaže – vi odgovarate za tačnost navoda.
Šta će nama organ koji treba da kaže – može ili ne može, a da onda kaže – vi odgovarate, a ima usput zgradu, zaposlene, troškove u budžetu za putovanja, za obuku, za službeno vozilo, za softverske programe, za kompjutersku opremu i sve ostalo što pripada, kao i u jednoj od 105 agencija, kojih je bilo 102, tri smo ustanovili zakonom usvojenim pre nekoliko nedelja?!
Da li je to princip funkcionisanja u kojem, gospodine Novakoviću, kažete za pravo na repliku, u primeni Poslovnika – procenjujem da vam ne pripada, a iza toga se izvuku reči – ja se pitam i ja ne dam?
Ne mogu tako zakoni da budu formulisani, čak ni Poslovnik. Ne može da piše redosled prijavljivanja, kao što kaže kolega, da se ne kaže da li je on elektronski, pa ga vi vidite ili ne, ili je on na pisanom obrascu koji ste vi propisali, ili ga mi pišemo, jer ta i takva formulacija nije samo, ali i jeste odraz površnosti. Ona je odraz svesne namere da se tamo gde nema preciznog uputstva pojavljuje tumačenje onog ko odlučuje, da se pojavljuje pravilnik ili instrukcija na koju će uticati zainteresovane grupe, koje će, da bi do vas došle, da koriste prečice i da preskoče prepreke, koristeći poznate prečice koje se zovu – korupcija, a koje mi kao društvo moramo da izbegnemo preciznom i jasnom formulacijom i prihvatanjem dobre namere od nas koji vam primedbe na ovakve zakone dajemo.
Ne možete se blokirati onog istog trenutka kada vam kažemo da formulacija zakona nije dobra i dovoljna. Vi to doživljavate kao udarac na vaš lični integritet, jer ste se poistovetili sa Vladom i državom, pa kažete – moje ministarstvo, moj zakon.
Ne mislim na vas, gospođo, lično, uopšte, principijelno na sve ministre. Kažu – moj zakon, moje ministarstvo. Kada im date primedbu na zakon, kao da ste im udarili na ličnost, na privatnu imovinu, na kućnog ljubimca, na kuću.
To nije odgovoran odnos prema građanima. To je jedna vrsta nedopustivog samoljublja, gde ne čujete dobronamernu primedbu onoga koji je danas na strani opozicije, a vi na strani vlasti, ali ništa nije doveka i treba ostati otvoren za primedbe kojima menjamo zakone, a koji su u interesu svih građana, kojima mi dugujemo ne dobronamernost, ne dobre želje, nego im dugujemo dobre zakone, njihovu primenu u praksi, dugujemo im da kaznimo krivce koji krše zakone.
U tom smislu, očekujemo od vas da ovaj zakon ne bude ono čime ćete se hvaliti, da ste doneli jedan od zakona, gde 2009. godine zakonom formulišete ono što je definisano i kažnjeno, ali nedovoljno jako, već 2005. godine, već da računate da u ovom društvu postoje oni koji o informacionim tehnologijama još ne znaju dovoljno, ali će naučiti, ali i da ima onih koji znaju da pročitaju ovakve odluke i ovakve mahinacije o kojima govorim kada je Nacionalna štedionica u pitanju. Iznad svega, da znate da ima nas koji ćemo na ovakve pojave ukazivati.
Ako je gospodin Đelić zaboravio kako je bio protivnik pretvaranja jedne državne kuće, koja se zvala Nacionalna štedionica, u privatnu, zato što je međusobna i zajednička korist ono što spaja ljude, bez obzira na to u kojim se strankama ZES-a, juče DOS-a, nalaze, to za nas nije dovoljan razlog da ćutimo. Naprotiv, razlog je više da vam ne omogućavamo da donošenjem ovakvih zakona, koji nisu dovoljno dobri, nastavite da radite ono što nije dobro, nego da čujete primedbe i potrudite se da Vlada funkcioniše kao tim, jer Vlada jeste jedan organizam i savršen zakon vam ništa ne vredi ako nemamo sudstvo koje će, kad se on krši, moći da ovaj zakon prevede u pravdu za građane.
Molim vas da iza ovih zakona vidite žive ljude na koje se ovaj zakon odnosi i da vidite čestite, dobronamerne poslanike, koji vam pomažu da u interesu građana ovi zakoni budu još bolji.