Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milan Lapčević. Izvolite.

Predsedavajući, poštovana gospođo ministarka, poštovani narodni poslanici, zakon o elektronskom dokumentu je još jedan od zakona koji treba da omogući primenu strategije elektronske uprave, odnosno e-government, posle donetih zakona o elektronskom potpisu, odnosno o elektronskoj trgovini. Međutim, kako su ovi zakoni kompatibilni, logično bi bilo očekivati da budu donošeni sinhronizovano i da nemamo ovolike vremenske razmake između donošenja ovih zakona.
Naime, Zakon o elektronskom potpisu je donet još 2004. godine, Zakon o elektronskoj trgovini, na prošloj sednici Skupštine, a sada imamo zakon o elektronskom dokumentu, a u samom predlogu zakona se kaže da će podzakonska akta, koja će omogućiti sprovođenje ovog zakona, biti doneta za šest meseci.
Šta to znači? To znači da ćemo ovu kompletnu strategiju uvođenja elektronske uprave razvući na još nekoliko godina. Jedno bez drugoga ne može.
Bez zakona o elektronskom dokumentu ne možemo da sprovodimo Zakon o elektronskoj trgovini. Bez podzakonskih akata, ne možemo da sprovodimo ovaj zakon.
Sasvim je bilo logično i normalno očekivati da ti zakoni budu ili na istoj sednici Skupštine, ili da budu u približnim vremenskim razmacima, a da podzakonska akta već budu pripremljena kako bismo mogli da taj isti zakon primenjujemo, kako kaže u članu 25 – osmog dana od kad se objavi u "Službenom glasniku".
Dakle, ako se već kaže da će zakon stupiti na snagu osmog dana, onda je valjda logično očekivati da on treba da se primenjuje odmah.
Ovako, imaćemo još šest meseci vakuuma, pa ćemo čekati verovatno još neki od zakona, kao što je zakon o informatičkoj bezbednosti, da bismo mogli potpuno da primenimo strategiju elektronske uprave.
Šta je ovde važno i koje su glavne primedbe u ovom zakonu? Kao i u prethodnom, Zakonu o elektronskoj trgovini, i u ovom zakonu nije na dovoljno jasan način rešen problem neželjene pošte.
Neželjena pošta je nešto što čini dobar deo ukupne razmenjene pošte u elektronskim komunikacijama, međutim, nemamo jasnu zaštitu od ove neželjene pošte, nemamo razrađeno tehničko rešenje. Logično je bilo očekivati da će se u ovom zakonu pojaviti takvo rešenje.
Takođe, naša primedba na prethodni zakon – o elektronskoj trgovini, bila je ta da nemamo jasne garancije i potvrde za slanje, odnosno primanje određenih elektronskih dokumenata koji su veoma važni u komunikacijama, naročito u oblasti elektronske trgovine, jer se može desiti da se neki vremenski zahtev, koji vi šaljete, ne poklapa s onim ko prima određeni zahtev, a nemate ni arbitrarno telo da presudi šta je validno od te dve tvrdnje; onda može doći do raznih zloupotreba u prodaji, odnosno kupovini dobara ili usluga.
U ovom zakonu se govori i o arhiviranju elektronskih dokumenata. Kaže se: "Pravna i fizička lica i organi vlasti su dužni da čuvaju i arhiviraju elektronska dokumenta u informacionom sistemu ili na medijima koji omogućavaju trajnost elektronskog zapisa za utvrđeno vreme čuvanja, u skladu sa zakonom kojim se uređuje arhivska građa, zakonom kojim se uređuje elektronski potpis i propisima o kancelarijskom poslovanju".
Koliko znam, u Zakonu o arhivskoj građi i Zakonu o kancelarijskom poslovanju se nigde ne pominje arhiviranje elektronskih dokumenata, niti je ta terminologija prisutna u tim zakonima.
Dakle, i ovo je jedan od razloga zbog kojih ovaj zakon neće moći da se primenjuje dok se ti zakoni ne budu promenili, odnosno dok se ove odredbe ne budu ugradile u zakone o kancelarijskom poslovanju i o arhivskoj građi.
Još jedna od primedaba, koja nije suštinske primedbe, ali će onemogućiti punu primenu ovog zakona. Problem sigurnosti pri slanju, odnosno primanju elektronskih dokumenata je, takođe, nešto što nije dovoljno razrađeno u ovom zakonu.
Primera radi, mogli smo da primenimo rešenje koje je Nemačka primenila u svom zakonu, gde se formira tzv. sigurnosni informacioni kanal za prenos elektronskih dokumenata, koji će biti autentifikovan elektronskim potpisom i vremenskim žigom. Ovaj kanal je garantovan državnim upravljanjem i ne može biti u domenu privatnog vlasništva, kako za fizička, tako i za pravna lica. Tom informacionom kanalu se može pristupati od strane svih državnih organa, kao i operatera s licencom za rad, podrazumeva se, preko kojih će i građani i pravna lica distribuirati elektronska dokumenta. Dakle, na ovaj način je Nemačka rešila sigurnost slanja i primanja pošte, što mislim da je moglo da nađe primenu i u ovom našem zakonu.
Zakon o elektronskom potpisu je, dakle, donet 2004. godine, a sertifikati za elektronske potpise su počeli da se daju prošle godine i za godinu dana imamo jedva hiljadu sertifikata koji su, naravno, simbolični; taj broj je simboličan u odnosu na broj korisnika elektronskih komunikacija i daleko je od onog željenog broja koji treba da omogući punu primenu strategije elektronske uprave.
Zašto je ovaj broj toliko mali? Odgovor na to pitanje pre može da da ministarka i nadležni u Ministarstvu. Mislim da je jedan od razloga i u činjenici da je naknada za dobijanje sertifikata izuzetno visoka i kreće se od šest i po hiljada, pa naviše. Zbog čega je to toliko? Može se doći do zaključka – zbog toga što je jedan od učesnika u tom lancu davanja sertifikata jedna od stranih kompanija koja ima monopol u ovoj oblasti.
Dolazimo, otprilike, do kraja ovog zakona, koji kaže da je izdavanje vremenskog žiga ovde uvedeno kao mogućnost i taj vremenski žig izdaju određeni izdavaoci koji se registruju kod ministarstva nadležnog za poslove informacionog društva.
U odeljku V, od člana 14, pa do člana 19, imamo na pet mesta definiciju gde ministar nadležan za poslove informacionog društva propisuje bliže uslove za one koji žele da ispunjavaju sistem za formiranje vremenskog žiga, pa, zatim, ministar propisuje sadržaj i način vođenja registra, pa ministar propisuje bližu sadržinu zahteva za formiranje vremenskog žiga, pa ministar propisuje bliži sadržaj strukture podataka, pa ministar propisuje označavanje vremena koje je sadržano u vremenskom žigu.
Gospođo ministre, zaista poštujem vašu agilnost, ali nisam siguran da jedan ministar treba ovakvim detaljima da se bavi. Bilo bi mnogo primerenije da svuda gde piše "ministar", piše "ministarstvo", jer čisto sumnjam da ćete vi lično da se bavite time, već će se verovatno vaši pomoćnici u Ministarstvu, koji su mnogo bliži ovoj materiji, koji je bliže poznaju i koji su stručnjaci u ovoj oblasti, za razliku od vas, baviti ovim problemom.
Nadzor nad primenom ovog zakona, inspekcijski nadzor, vršiće Ministarstvo, preko inspektora za elektronski potpis. Imamo li mi inspektore za elektronski potpis? Koliko znam, nemamo. Nije problem u tome što nemamo samo inspektora za elektronski potpis, problem je što u čitavom Ministarstvu za telekomunikacije, u onom delu koji se bavi nadzorom nad primenom određenih zakona u ovoj oblasti, mi nemamo inspektore za telekomunikacije. Postavlja se opravdano pitanje, zašto je to tako?
Ko vrši kontrolu nad javnim operaterom fiksne telefonije? Da li tamo može doći do određenih zloupotreba? Da li se možda može desiti da običnog građanina prisluškuje neko iz javnog operatera? Da li neko kontroliše tog javnog operatera u tom smislu? Ko kontroliše one koji preko raznih pozivnih brojeva 0900, ili TV kvizova, ili ''vrućih linija'', ili prilikom raznih glasanja besomučno pljačkaju građane Srbije, tako što istog trenutka dobijete vezu i onda čekate; naravno, niko vam se ne javi, a pri tom se plaćaju enormni telefonski računi za takvu vrstu usluga?
Je li to usluga koju država, odnosno Ministarstvo treba da omogući građanima na ovaj način? Mislim da nije. Ko vrši kontrolu nad mobilnim operaterima u Srbiji? Znate i sami da je u velikim gradovima opšti haos u mobilnim telekomunikacijama.
Morate bar pet puta da okrenete neki broj da biste dobili vezu. Vrlo često se kaže – mreža je zauzeta, vrlo često vam jave da je mobilni pretplatnik nedostupan, iako je, naravno, dostupan. Zašto je to tako? Da li ima inspektora koji vrše kontrolu nad njihovim tehničkim rešenjima? Nema.
Ko vrši tehničku kontrolu nad emiterima u radio i TV spektru? Opet niko. Šta se dešava s novim zakonom o elektronskim komunikacijama?
Prema nekim informacijama, taj zakon se radi od strane radne grupe, na Paliću, svakog vikenda, pa se postavlja pitanje – ima li tu stručnjaka iz Ministarstva, ko su oni, da li se zna da li oni učestvuju u izradi tog zakona i kako su plaćeni ti ljudi?
Šta se dešava s Upravnim odborom RATEL-a? RATEL ima pet članova, od tih pet članova, četvorici je istekao mandat, dvojici prošle godine, a dvojici maja ove godine. Zašto Ministarstvo do ovog trenutka nije pokrenulo proces promene tih članova i kako RATEL radi s četiri nelegalna člana?
Kome odgovara da se ovako uređuje oblast telekomunikacija? Oblast, odnosno tržište telekomunikacija u Srbiji procenjuje se na preko pet milijardi evra. Niko ne vrši nadzor i u tom smislu postoji određeni haos u ovoj oblasti. Zašto inspektori koji su za to stručni i koji su za to i angažovani u Ministarstvu ne rade svoj posao onako kako je predviđeno?
To su pitanja koja zahtevaju odgovor, koja moraju da budu što pre pokrenuta i mora biti sređeno stanje u ovoj oblasti.
U ovom smislu, ovaj zakon neće biti moguće primeniti, zbog nedostataka i nedorečenosti koje su izrečene, ali i sama oblast telekomunikacija u ovom trenutku nije rešena na zadovoljavajući način, naročito u oblasti nadzora, gde su inspektori koji su zaduženi za taj posao obavezni da rade taj posao i da štite građane od samovolje raznih operatera, bilo da se radi o mobilnoj, fiksnoj ili nekoj drugoj usluzi. Hvala.

Hvala.
Reč ima ministar, gospođa Jasna Matić.

Htela sam da odgovorim na neka pitanja koja su vezana za nadležnost Ministarstva za telekomunikacije i informaciono društvo, koja nisu u direktnoj vezi sa zakonom o kome se danas raspravlja, pošto sam na pitanja u vezi sa zakonom htela da odgovorim na kraju izlaganja svih poslanika i poslaničkih grupa.
Pitanje Upravnog odbora RATEL-a i inspekcijskog nadzora u sektoru telekomunikacija je jedan od ključnih problema s kojim se naše ministarstvo suočava. Problem je sličan kao i u oblasti poštanskog saobraćaja, gde, takođe, postoje veliki nedostaci u regulisanju tržišta. Kao što ste ispravno rekli, većina članova Upravnog odbora RATEL-a je trenutno na isteku mandata. Kao što, takođe, znate – nadležnost nad postavljanjem članova Upravnog odbora Regulatorne agencije za telekomunikacije je upravo u Skupštini, kao i za RRA, kao i za Agenciju za poštanske usluge, koja već četiri godine ne postoji, a zakonom je predviđena da postoji.
Zakonom o telekomunikacijama, kao i Zakonom o poštanskim uslugama, regulaciju tržišta vrši nadležna agencija, a ono što je Zakonom o telekomunikacijama, 2004. godine, formulisano, jeste da Ministarstvo nema pravo na inspekcijski nadzor, niti ima inspektore. To je suštinski nedostatak zakonske regulative koju trenutno imamo i koji će novi nacrt zakona o elektronskim komunikacijama pokušati da ispravi.
Trenutno, Republička agencija za telekomunikacije ima mandat da reguliše tržište, ali nema inspektore koji imaju izvršno ovlašćenje. Slažem se s vama da u tom smislu postoji propust.
Pravna grupa koja piše zakone o elektronskim komunikacijama sastoji se od dva pomoćnika ministra našeg ministarstva, kao i nekoliko stručnjaka iz oblasti telekomunikacija s različitih fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Kao što sam rekla, ostala pitanja koja su u direktnoj vezi sa zakonom, a koja su neki od poslanika spomenuli, spomenuću na kraju, kada čujem šta svi koji su zainteresovani za ovu oblast imaju da kažu.

Hvala vam. Replika, gospodin Lapčević.

Samo kratak komentar. Znam da je ovakvo stanje i da regulatorne agencije treba da rešavaju ovu problematiku, ali nisam čuo od vas zašto Ministarstvo nije pokrenulo postupak promene članova kojima je istekao mandat i kako će rešiti problem inspekcijskog nadzora u oblasti telekomunikacija. Ako je to nadležnost određene regulatorne agencije, zašto ti inspektori nisu prebačeni u njihovu nadležnost, pa da se bave svojim poslom?
Ovakav vakuum nikome ne odgovara, odnosno odgovara onima koji su na tržištu, ali ne odgovara državi, ne odgovara građanima, a država i Ministarstvo su ti koji treba da ih zaštite od onih koji daju usluge, a preko inspektora. Ako je ovako, onda nema ko da rešava ovaj problem. Ministarstvo je to koje treba da rešava problem, da inicira njegovo rešavanje.
Hvala vam na odgovoru oko izrade zakona. Pomenuli ste da tu rade stručnjaci iz oblasti telekomunikacija sa beogradskih fakulteta i iz Ministarstva.
Ima li još nekih fakulteta u Srbiji sem beogradskih? Ima li stručnjaka iz oblasti telekomunikacija, na primer, iz Novog Sada, Niša, ili nekog drugog grada? Nemojte da u svakoj oblasti pravimo diskriminaciju, u tom smislu da su neki pametniji od drugih i imaju više prava i privilegija da rade na određenom zakonu i da nešto pametno kažu, nego oni koji nisu u centru dešavanja.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Snežana Sedlar.

Poštovani gospodine Novakoviću, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, da li je potrebno u 21. veku uopšte govoriti o značaju informacionih tehnologija i stvaranju informacionog društva?
Zarad javnosti koja prati naša zasedanja, mislim da je potrebno. U 21. veku, zahvaljujući razvoju informacionih i telekomunikacionih tehnologija i njihovoj integraciji, svet postaje globalno informaciono društvo. U ovom, ni naša zemlja ne sme da zaostane, pa je i ovim oblastima dat prioritet u razvoju. Prelazak naše zemlje u informaciono društvo omogućiće bolji život svim građanima, efikasniji i efektivniji rad preduzetnika, privrednih društava, organa vlasti.
Posebno bih se osvrnula na rad organa lokalne samouprave, organa vlasti na svim nivoima, kao i na prosperitet društva u celini. Podsetila bih da je proevropski razvoj Srbije i učlanjenje naše zemlje u EU jedina razvojna šansa za Srbiju i njene građane i najefikasniji garant stabilnog demokratskog razvoja, ujednačenog ekonomskog napredovanja, kao i garancija unutrašnje i spoljne bezbednosti građana i države.
Zašto govorimo o ovome? Zato što se naša država, preko svojih organa i akata koja je donela, obavezala da će voditi takvu politiku, a jedan od segmenata takve politike je, u svakom slučaju, i regulisanje, legislativa informacionih tehnologija.
Narodna skupština Srbije je u aprilu 2005. godine usvojila Rezoluciju o pridruživanju Srbije EU i time obavezala sebe i Vladu da će voditi politiku koja omogućava približavanje i učlanjenje zemlje u EU. Vlada RS i Odbor Narodne skupštine za evropske integracije su usvojili nacionalnu strategiju za približavanje Srbije EU, koja je time postala platforma za vođenje javnih politika, uključujući i zakonodavnu, u prvoj fazi formalizovanja odnosa s EU, odnosno za vođenje pregovora o zaključenju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU.
Sećamo se da je 29. aprila prošle godine potpisan Sporazum o pridruživanju i stabilizaciji, odnosno SSP, a da je Skupština Republike Srbije ratifikovala taj sporazum u septembru prošle godine. Svi ovde prisutni poslanici su bili prisutni u tadašnjem, sadašnjem sazivu ove skupštine.
Što se tiče razvoja informacionog društva i ekonomije, oni su zasnovani na znanju koja su u savremenom svetu conditio sine qua non uspešnog ekonomskog razvoja.
Intenzivan razvoj informacionog društva najtešnje je povezan sa razvojem sektora telekomunikacija, a ubrzani razvoj sektora elektronskih komunikacija i s njim povezanih privrednih grana može pomoći Srbiji da u kraćim rokovima bitno nadoknadi evidentno zaostajanje u razvoju, da reši problem dispariteta u unutrašnjem regularnom razvoju, to će učiniti i usvajanjem zakona o ravnomernom regionalnom razvoju, o kom smo pričali pre nekoliko dana, takođe, da smanji stopu nezaposlenosti i podigne stepen kompetetivnosti svoje ekonomije na međunarodnom tržištu.
Uvođenje informacionih i komunikacionih tehnologija u državnu upravu je jako bitno radi unapređenja pružanja usluga države građanima, racionalnosti u potrošnji javnih sredstava, efikasnosti u pružanju javnih usluga i javnosti u radu. Procesi funkcionisanja metodologija u primeni informacionih i komunikacionih tehnologija trebalo bi da postanu osnova za kompletnu reformu javne uprave i načina odlučivanja Vlade i njenih organa.
Pridružila bih se mojim kolegama koji su danas uputili čestitku gospođi ministarki, koja nas je, zajedno sa svojim timom, sve skupa juče obradovala. Kao što znate, bili smo svedoci da je juče, 11. juna 2009. godine, održana prva elektronska sednica Vlade RS. Pridružujem se i nekoj vrsti kritike, mislim isto kao i kolega Lapčević, jer smatram da se dosta sporo odvijala pravna regulativa strateških opredeljenja razvoja informacionog društva u našoj državi.
Ovo ministarstvo tada nije imalo ingerencije, nije bilo u ovom sastavu, ali, bez obzira na to, podsetila bih da je Vlada usvojila Strategiju razvoja informacionog društva 2006. godine. Strategija definiše četiri osnovna cilja – prvi je ubrzavanje i uspostavljanje strukture za izgradnju informacionog društva, što znači obezbeđivanje pristupačnih komunikacionih usluga za sve i usklađivanje pravnog sistema sa zajedničkim tekovinama. Drugi cilj je jeftiniji i brži, siguran Internet, odnosno jeftiniji i brži pristup Internetu, brži Internet za istraživače i studente i sigurne mreže za inteligentne, ili smart kartice.
Treći cilj je povećano ulaganje u ljude i znanje, a četvrti – stimulisanje upotrebe Interneta, što, praktično, znači ubrzavanje elektronske trgovine, razvoj elektronske uprave, razvoj elektronskog zdravstva, postavljanje lokalnih sadržaja, na primer, nacionalnog blaga i sličnih resursa na globalnu mrežu, uspostavljanje inteligentnog sistema prenosa i elektronskih ekologija.
Zajedno sa strategijom razvoja informacionog društva, Vlada je usvojila i nacionalni akcioni plan, koji navodi konkretne zadatke i rokove do kojih oni treba da budu realizovani, kao i nadležna državna tela za njihovu realizaciju.
Zakonom o ministarstvima od 15. maja 2007. godine, osnovano je konačno i Ministarstvo za telekomunikacije i informatičko društvo, koje obavlja poslove koji se odnose na poštanski i telekomunikacioni saobraćaj, međunarodni telekomunikacioni saobraćaj, komunikacioni i poštanski saobraćaj, uređenje i bezbednost tehničko-tehnološkog sistema telekomunikacionog i poštanskog saobraćaja i inspekcijski nadzor.
Ovakav obim poverenih nadležnosti omogućava ovom ministarstvu da istinski postane koordinator i fokalna tačka izgradnje informacionog društva i društva znanja u Srbiji. Mi vidimo da ovo ministarstvo zaista ide tim stopama.
Nešto bih rekla o indikatorima razvoja informacionog društva, ograđujući se, jer se ovi podaci ubrzano i svakodnevno menjaju, tako da su, verovatno, ove stope penetracija, da tako kažem, već prevaziđene, na našu sreću.
Stopa penetracije, recimo, Interneta ili broja pretplatnika Interneta je dostigla oko 25% u Srbiji, odnosno, ima preko milion i po, to je već zastareo podatak, korisnika Interneta. Takođe, penetracija personalnih računara, ili broja računara na sto stanovnika iznosi 41%. Broj pretplatnika mobilne telefonije je preko pet i po miliona, fiksne – oko tri miliona, broj registrovanih Internet provajdera se kreće oko 150.
Što se tiče domaćinstava i pojedinaca, računar poseduje oko 27% domaćinstava. Zastupljenost po teritorijalnom kriterijumu je sledeća: Beograd – 30%, Vojvodina – 29,6%, centralna Srbija – 22,7%, urbani deo Srbije – 31,6%, ruralni deo – 18,8%. To je jedan od podataka koji govori da nam je zaista potrebno ubrzano donošenje zakona o ravnomernom regionalnom razviju. Takođe, priključak na Internetu poseduje 18,5% domaćinstava, od toga, Beograd – 22,7%, Vojvodina – 19,8%, centralna Srbija – 15,6%. Priključak na Internetu većinom poseduju domaćinstva koja imaju mesečne prihode iznad 600 evra.
Važna preokupacija mnogih zemalja, ali i mnogih aktera u Srbiji, jeste ta da postojeći zakonski okvir ne može, ni do sada nije mogao, adekvatno podržati elektronsku trgovinu, ili elektronsko poslovanje, i da su postojeći zakoni bazirani na postojanju papirne dokumentacije, koji predstavljaju barijeru širenju globalne elektronske trgovine.
Bitno je postojanje jasnog pravnog okvira i često se izdvaja kao osnovni instrument za povećanje nivoa poverenja u komercijalne transakcije, kako poslovnog sektora, tako i potrošača.
Polazeći od toga da su pravna sigurnost i poverenje od ključnog pitanja svake transakcije, kredibilitet elektronskog poslovanja u velikoj meri zavisi od potencijala naših nacionalnih pravnih organa, tj. ministarstava, da definišu i kreiraju zdravu i razumljivu zakonsku osnovu za elektronsko poslovanje, koja će, samim tim, podići veru i poverenje u takav način poslovanja.
Smatra se da je pravno idealna situacija ona koja digitalnom potpisu i elektronskim dokumentima daje isti legalni status kao pisanom potpisu i papirnom dokumentu. Ne može se govoriti o zakonu o elektronskom dokumentu a da se ne osvrnemo na Zakon o elektronskom potpisu.
Već su moje mnoge kolege rekle, ja ću ponoviti, ovaj zakon je usvojen 24. decembra 2004. godine, pre skoro pet godina, ali implementacija zakona nije bila pravno moguća bez podzakonskih akata, koji su doneti tek 2005. godine – Pravilnik o tehničko-tehnološkim postupcima za formiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa i kriterijumima koje treba da ispune sredstva za formiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa, Pravilnik o bližim uslovima za izdavanje kvalifikovanih elektronskih sertifikata, Pravilnik o registru sertifikacionih tela za izdavanje kvalifikovanih elektronskih sertifikata u Republici Srbiji, Pravilnik o evidenciji sertifikacionih tela.
Posebno bih tu pomenula sertifikaciono telo Pošte, čije su usluge i digitalni elektronski sertifikati namenjeni kako za internu upotrebu u okviru Pošte, tako i u svim eksternim učesnicima elektronskog poslovanja, bilo da su to pravna ili fizička lica.
Što se tiče harmonizacije trgovinskih dokumenata, podataka i procedure, ovaj predlog zakona je, u svakom slučaju, jedan od najvažnijih koraka u kreiranju osnova za razvoj informacionog društva u elektronskom poslovanju u Srbiji. On je osnova za harmonizaciju trgovinskih dokumenata, podataka i procedura, kao preduslov za obavljanje elektronskog poslovanja, moje lično mišljenje, za zemlje regiona i sveta, standardizaciju elektronskih dokumenata, s definisanjem generičkog modela standardnog elektronskog dokumenta.
Samo standardizovani elektronski dokument, usklađen sa svetskim standardima, obezbeđuje našim poslovnim subjektima jedinstveno okruženje za razmenu poslovnih podataka sa znatno više potencijalnih poslovnih partnera, geografski lociranih u svim delovima globalnog svetskog tržišta.
Naravno, veoma je bitno obezbediti nivo garantovane sigurnosti u digitalnom ambijentu. On mora biti u najmanjoj meri onoliki koliki je bio u uslovima klasičnog papirnog poslovanja.
Vlada, Vladini organi i nadležno ministarstvo su nadležni za razvoj informacionog društva i treba da ga podržavaju, a vidimo da to i čine, posebno kroz model saradnje privatnog i javnog sektora, on-lajn bankarstvo, razvoj sistema elektronskog plaćanja, unapređenje sigurnosti plaćanja i informisanja kao deo izgradnje nacionalne elektronske poslovne infrastrukture.
Na regionalnom nivou, Srbija mora raditi, zajedno s ostalim zemljama iz okruženja, na razvoju prekograničnog elektronskog plaćanja, prekograničnog priznavanja elektronskog potpisa, sertifikacionih tela, upotrebi smart kartica i drugih mehanizama. Dugoročni cilj je integracija zemalja jugoistočne Evrope u panevropski sistem jedinstvenog plaćanja, elektronsku trgovinsku platformu i razmenu.
Podsetila bih da je ustavni osnov za donošenje ovog zakona sadržan u članu 97. stav 1. tačka 12) Ustava Republike Srbije, kojim je propisano da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje naučno-tehnološki razvoj. Osnovni cilj elektronskog uređenja jeste da se u našoj zemlji podstakne šira upotreba elektronskih dokumenata od strane građana, pravnih lica i organa vlasti, svih organa vlasti, od državnih, republičkih, pokrajinskih, pa, naročito, do lokala, organa vlasti lokalne samouprave. Sve to će, sigurna sam, doprineti podizanju ukupne efikasnosti rada, znatnoj materijalnoj uštedi, moj kolega je govorio o ekvivalentima toga, kao i poboljšanju kvaliteta, što je najvažnije, života svih naših građana.
Kao odgovornim poslanicima, poslanicima stranke G17 plus i Poslaničkog kluba G17 plus, nama je stalo da se u što skorijoj budućnosti, iz svih ovih razloga, i rad Narodne skupštine učini i jeftinijim i efikasnijim, sa znatnom materijalnom uštedom, uvođenjem informacione tehnologije u rad, bar, pojedinih segmenata Narodne skupštine, kao najvišeg zakonodavnog tela. Zato će Poslanička grupa G17 plus, u danu za glasanje, podržati Predlog ovog zakona. Zahvaljujem vam.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Vladan Jeremić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, evo, na početku, da se podsetim onog opšteg stava i razmišljanja da je, kada se bilo koji zakon donosi, pogotovo u jednoj ovakvoj oblasti kao što je elektronsko poslovanje, neophodno da se definiše pravni ambijent u kojem taj zakon donosi. Takođe, treba da se definiše i poveže s drugim zakonima s kojima je u vezi.
Kada je o svemu ovome reč, nije na odmet još jednom podsetiti da jedan od zakona koji bi trebalo da reguliše pomenutu oblast Zakon o elektronskom potpisu. Kao što smo čuli u više navrata, donet je pre pet godina, ali doživeo je sudbinu mnogih zakonskih rešenja, na šta smo mi iz SRS-a ukazivali, a to je da nisu primenljivi u praksi.
Sve skupa gledano, kako je u zakonu o elektronskom dokumentu navedeno, nameće se utisak da je zakon pisan isključivo, ili pre svega za potrebe elektronske Vlade, a da odredbe koje se odnose na korišćenje elektronskih dokumenata, vezano za privredne subjekte, nisu u istom zakonu na pravi način definisane.
Inače, zakon je, kao što je to obrazložio predlagač, napisan u skladu s Konvencijom UN-a o upotrebi elektronskih komunikacija i, ona čuvena rečenica, s direktivama EU o elektronskom potpisu i elektronskoj trgovini.
Da bi ova oblast bila na valjan način regulisana, SRS smatra da je osim, ne samo donošenja, nego i primene Zakona o elektronskom potpisu i zakona o elektronskom dokumentu, potrebno doneti i zakon o elektronskim arhivama, kao i o elektronskom komercijalnom poslovanju, jer bi se, tek u slučaju da se sve to objedini, stekli uslovi za ubrzani razvoj realnih sistema elektronske uprave, trgovine i sistema za upravljanje dokumentima i sadržajima.
Sada ću ovo vreme iskoristiti da ukažem na neka razmišljanja Poslaničke grupe SRS-a i naše pokušaje da kroz amandmane modifikujemo predloženi zakon o elektronskom dokumentu.
U delu u kojem se reguliše termin ''kopija elektronskog dokumenta'', zaista je bila neprihvatljiva za nas ta formulacija koja se pominje u stavu 1. člana 7, da elektronski dokument ne može imati kopiju u elektronskom obliku. Smatramo da to nije u skladu s nekim stvarima. Tu, pre svega, mislimo na tzv. bek ap sisteme, zato je neophodno da elektronski dokument ima kopiju, jer jedino tako može da preostane posle nekakvih prirodnih nepogoda i slično.
Drugo, malo je previše prostora dato organima vlasti da regulišu određene oblasti. Zato smo pokušali da kroz oblast dostavljanja elektronskih dokumenata između vlasti pokušamo da na neki način uključimo i te privredne subjekte, da sve to bude regulisano ne kako je ovde zakonom predviđeno, da se obavlja putem elektronske pošte ili drugim elektronskim putem, u skladu s postavljenim propisom, već smatramo da bi taj deo posla trebalo da se obavlja preko javnog operatera, pošto postoje i Zakon o poštanskim uslugama i preporuke Svetskog poštanskog saveza.
Kada je reč o članu 12, reč je o onom što je možda i najosetljivije u predloženom zakonu, o čuvanju i zaštiti elektronskih dokumenata, mislimo da nije na dovoljno dobar način omogućeno čuvanje elektronskih dokumenata i da bi nadležno ministarstvo, Ministarstvo za informaciono društvo, moralo da propiše oblike, rokove i način dugogodišnjeg čuvanja elektronskih dokumenata, jer kako je regulisano u predloženom zakonu, to je nedorečeno, odnosno nedovoljno jasno definisano.
Principijelna zamerka SRS-a na gotovo sve predloge zakona koji su bili u skupštinskoj proceduri jeste da određene poslove koji se predviđaju određenim članovima zakona ne bi trebalo da obavlja ministar kao pojedinac, već isključivo ministarstvo, kao organ državne uprave. Tu su naše korekture, odnosno amandmani usmereni i na sistem za formiranje vremenskog žiga, to je član 14, i na još nekoliko mesta.
Kada je o kaznenim odredbama reč, samo ću podsetiti da je u članu 24. predviđeno da podzakonska akta za sprovođenje ovog zakona Ministarstvo donese u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona. Mislim da je ovaj vremenski rok isuviše dug, imajući u vidu vaše navode, odnosno značaj i hitnost donošenja ovog zakona, tako da su ovih šest meseci, koliko ste predvideli, nešto što je neprihvatljivo za nas.
Za kaznene odredbe, kazne koje su predviđene za prekršaj izdavaoca vremenskog žiga, pa je nabrojano taksativno, smatramo da su i suviše visoke, imajući u vidu trenutnu socijalnu situaciju itd. Smatramo da to treba drugačije formulisati, odnosno odrediti druge iznose kazni. Sve u svemu, kada budemo dobili odgovor i od strane Ministarstva i od nadležnih odbora, moglo bi da dođe do eventualnog poboljšanja predloženog zakona, prihvatanjem nekih, po našem mišljenju, suštinskih amandmana, ali ostaje i dalje konstatacija da koliko god predloženi zakon bio potreban, manje ili više loš, problem nastaje kasnije, u njegovoj primeni, pogotovo ako se ima u vidu činjenica da tek nešto više od četvrtine stanovništva Republike Srbije poseduje Internet konekciju, a da je perspektiva u ovoj oblasti izuzetno velika. Procenjuje se, dakle, za 2010 godinu, da bi ukupan promet od elektronske trgovine u Evropi mogao da dostigne čak iznos od 187 milijardi evra.
Smatramo da ova celokupna oblast mora da bude na valjaniji način regulisana, neophodni su predlozi zakona na osnovu kojih bi na jasniji način bio definisan svaki problem koji bi mogao da nastane u svemu ovome. Mi ćemo o svemu ovome biti opširniji kada bude rasprava o amandmanima. Očekujem da ćete pronaći razumevanje, odnosno uvideti želju da se kvalitetnim amandmanima Poslaničke grupe SRS-a predloženi zakon popravi.