Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo Osmo vanredno zasedanje Narodne skupštine Republike Srbije u 2009. godini.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 100 narodnih poslanika, a radi utvrđivanja tačnog broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.

Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da su u sali prisutna 84 narodna poslanika, odnosno više od jedne trećine narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.

Obaveštavam vas da su sprečeni da prisustvuju sednici sledeći narodni poslanici: prof. dr Slavica Đukić-Dejanović, dr Nikola Krpić, Mladen Grujić, Aleksandra Janković i Nikola Lazić, kao i da su zakašnjenje na sednicu najavili sledeći narodni poslanici: Momo Čolaković, Konstantin Arsenović, Đuro Perić i Siniša Stamenković.

Saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika narodne skupštine, obaveštavam vas da je predsednica Narodne skupštine, gospođa Slavica Đukić-Dejanović, pozvala da sednici prisustvuju mr Jasna Matić, ministar za telekomunikacije i informaciono društvo, i Nebojša Vasiljević, pomoćnik ministra za telekomunikacije i informaciono društvo.

Prelazimo na 8. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O ELEKTRONSKOM DOKUMENTU (načela)

Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada.

Primili ste izveštaje Odbora za pravosuđe i upravu i Zakonodavnog odbora.

Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe, i to: Poslanička grupa Za evropsku Srbiju – jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa SRS – jedan sat, sedam minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa G17 plus – 28 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa DSS-Vojislav Koštunica – 25 minuta 12 sekundi; Poslanička grupa "Napred Srbijo" – 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa SPS-JS – 18 minuta; Poslanička grupa LDP – 14 minuta i 24 sekundi; Poslanička grupa Nova Srbija – 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina – osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa PUPS – šest minuta.

Saglasno članu 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi poslaničkih grupa imaju pravo da govore jednom, do pet minuta.

Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da podnesu prijave za reč u načelnoj raspravi, s redosledom narodnih poslanika.

Obaveštavam vas, takođe, da su poslaničke grupe ovlastile da ih po ovoj tački dnevnog reda predstavljaju: narodni poslanik Dejan Radenković – Poslanička grupa SPS-JS, narodni poslanik Miroslav Petković – Poslanička grupa DSS-Vojislav Koštunica, narodni poslanik Pavel Marčok – Poslanička grupa ZES-a i narodni poslanik Vladan Jeremić – Poslanička grupa SRS-a.

Saglasnu članu 142. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres o Predlogu zakona.

Da li predstavnica predlagača, Jasna Matić, ministarka za telekomunikacije i informaciono društvo, želi reč? (Da)

Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, proces razvoja pravnog okvira neophodnog za razvoj elektronskog poslovanja Republika Srbija je započela donošenjem Zakona o elektronskom potpisu, 2004. godine.
Donošenje Zakona o elektronskom dokumentu predstavlja korak dalje u pravnom uređivanju elektronskog poslovanja, s posebnim akcentom na uređivanje onih pitanja koja su bitna za praksu, odnosno funkcionisanje elektronskog poslovanja.
Ovim zakonom propisuju se uslovi koje treba da ispunjava elektronski dokument kako bi bio pravno relevantan u pravnom prometu, upravnim, sudskim i drugim postupcima, kao i prava, obaveze i odgovornosti u vezi s upotrebom elektronskog dokumenta.
Jedno od osnovnih pitanja koje se ovim zakonom uređuje jeste pitanje pravnog položaja elektronskog dokumenta u pravnim poslovima, upravnim, sudskim i drugim postupcima. Osnovno zakonsko rešenje jeste da se elektronskom dokumentu ne može osporiti punovažnost i dokazna snaga samo zato što je u elektronskom obliku.
Drugo značajno pitanje pravnog položaja elektronskog dokumenta, za koje zakon daje rešenje, jeste pitanje forme, odnosno šta se dešava ako je propisom, kao uslov punovažnosti pravnog akta, pravnog posla ili druge pravne radnje, propisana obavezna pismena forma. Ovim zakonom dato je rešenje prema kome se, u tom slučaju, odgovarajući elektronski dokument potpisuje kvalifikovanim elektronskim potpisom i u skladu sa Zakonom o elektronskom potpisu.
Kvalifikovani elektronski potpis u odnosu na podatke u elektronskom obliku ima isto pravno dejstvo i dokaznu snagu kao i svojeručni potpis, odnosno svojeručni potpis i pečat, u odnosu na podatke u papirnom obliku.
Treće značajno pitanje zakonskog uređivanja pravnog položaja elektronskog dokumenta jeste pitanje originala elektronskog dokumenta. Zakonsko rešenje omogućava da se elektronski dokument, koji je izvorno nastao u elektronskom obliku, smatra originalom i da se u pravnom prometu predstavlja kao ekvivalent dokumentu na papiru u klasičnom poslovanju.
Zakonska rešenja predložena ovim zakonom daju pravni osnov i za digitalizaciju dokumenata od strane organa vlasti, pravnih lica i preduzetnika i uređuju pravni položaj takvih dokumenata. Osnovno zakonsko rešenje je da se elektronski dokument koji je nastao digitalizacijom izvornog dokumenta, čija forma nije elektronska, smatra kopijom izvornog dokumenta.
Zakonska rešenja će sada po prvi put omogućiti dostavljanje elektronskih dokumenata između organa vlasti i stranaka i između samih organa vlasti elektronskim putem, odnosno putem elektronske pošte. Time se upotreba elektronske pošte u skladu sa zakonom smatra pravno relevantnim sredstvom komuniciranja između stranaka i organa vlasti u upravnim, sudskim i drugim postupcima.
Pomenuta zakonska rešenja imaće pozitivan uticaj na razvoj i uvođenje elektronske uprave i elektronskih servisa za građane i privredu. Posebno će uticati na razmenu elektronskih dokumenata unutar organa vlasti i u postupcima ostvarivanja prava, obaveza i pravnih interesa građana i privrednih subjekata.
Danas su stranke prenosioci informacija između organa, a zakonska rešenja omogućavaju eliminisanje takve prakse. Osnovni cilj zakonskog uređivanja jeste da se u našoj zemlji podstakne šira upotreba elektronskih dokumenata od strane građana, pravnih lica i organa vlasti. Korišćenje i razmena elektronskih dokumenata između ovih subjekata doprineće podizanju ukupne efikasnosti rada, znatnim materijalnim uštedama i poboljšanju kvaliteta života građana.
Povećanje upotrebe i razmene elektronskih umesto papirnih dokumenata dovešće i do povećanja efikasnosti rada, pojednostavljivanja procedura pred organima vlasti, lakšeg pretraživanja i publikovanja dokumenata, što je posebno značajno za efikasnije ostvarivanje prava građana na dostupnost informacija od javnog značaja.
Posebni ciljevi zakonskog uređivanja sastoje se u tome da se otvori prostor za intenzivnije elektronsko poslovanje, stvori poverenje najšire javnosti u upotrebu i razmenu elektronskih dokumenata kroz otvorene telekomunikacione mreže i postigne konkurentnost naše privrede na svetskom tržištu.
Posebno treba istaći da primena zakona treba da izazove smanjenje troškova i uštede, pre svega, administrativnih, ali i troškova građana i privrede.
Ministarstvo za telekomunikacije i informaciono društvo, kao organ nadležan za nadzor nad sprovođenjem ovog zakona, tokom primene zakona, pokrenuće inicijativu za izmenu pojedinih propisa kojima se uređuje postupak uređivanja prava i obaveza pravnih lica i građana, posebno u pogledu mogućnosti upotrebe i razmene elektronskih umesto papirnih dokumenata. Takođe će pokrenuti aktivnost za izradu i realizaciju projekata uvođenja elektronskih servisa za građane i privredu u svim organima izvršne vlasti Srbije. Hvala lepo.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč?
Odbor za pravosuđe i upravu, narodni poslanik Boško Ristić? (Ne)
Predsednik Zakonodavnog odbora Vlatko Ratković? (Ne)
Da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa, a po redosledu od najmanje, odnosno od narodnog poslanika koji nije član nijedne poslaničke grupe, do predstavnika ili predsednika najveće poslaničke grupe?
Dakle, da li želi reč predsednik partije PUPS-a? (Ne)
Poslanička grupa manjina, da li želi reč predsednik ili ovlašćeni predstavnik? (Ne)
Poslanička grupa NS-a, da li želi reč predsednik ili ovlašćeni predstavnik? (Ne)
LDP, da li želi reč predsednik ili ovlašćeni predstavnik? (Ne)
Ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe SPS-JS, narodni poslanik Dejan Radenković, da li želi reč? (Ne)
Poslanička grupa Napred Srbijo, narodna poslanica Jorgovanka Tabaković? (Da) Izvolite, imate reč.

Smatram da je reč o veoma važnom zakonu preko kojeg, verovatno zbog umora i sinoćnog rada do kasnih sati, mnoge kolege, prosto, žele da pređu, jednim delom zbog umora i vaše nerazumne žurbe da preko ovoga pređemo, a jednim delom i zbog toga što se težina ovakvih akata ne može sagledati u ovom trenutku.
Reč je o tome da govorimo o savremenim sredstvima tehnologije koja treba da pomognu ubrzanju procesa rada. Ono što želim da kažem jeste da treba da shvatimo da ovakva savremena sredstva tehnologije treba da posluže čoveku, a ne da čovek služi njima, ali se bojim da ponekad, u žaru predstavljanja zakona, autori, odnosno predlagači ili oni koji u ime Vlade ovde predstavljaju zakon ne znaju baš to da sagledaju.
Mi smo ovde imali juče ministra lokalne samouprave koji je, predstavljajući zakon o komunalnoj policiji, taj zakon smatrao važnijim od onoga čemu treba da posluži. I mnogi od ministara, možda, čak, mnogi od nas, kad uđemo u ovu salu, prosto, zaboravimo da se zakoni koje ovde donosimo tiču nekih živih ljudi i stvarnog života. Kada uđu ovde, mnogi ministri misle – moj zakon, moj predlog, moja stranka. Mnogi diskutanti i poslanici misle o tome kako da svojoj stranci doprinesu povećanje ugleda, poneko, čak, misli na birače, ali ja apelujem da u razgovoru o ovom zakonu i, ako je moguće, o svim ostalim zakonima, razgovaramo o svim našim građanima čiji smo mi predstavnici, bez obzira na to koga predstavljamo, i da iza ovih dokumenata vidimo stvarne situacije i žive ljude.
Hoću da govorim o jednom delu ovog zakona, a zove se vremenski žig. Hoću da govorim o tome šta je, u stvari, zloupotreba savremenih sredstava komunikacije u informacionim tehnologijama, ne kao nešto što ovaj zakon može da vidi u ovom trenutku, nego kao nešto što je ovaj zakon morao da vidi, zato što imamo iskustvo iz zloupotreba. Potrebno je da nam, makar u predstavljanju, gospođo Matić, kažete da li imate saglasnost svih ostalih organa koji će pomoći da zloupotrebe iz ovog zakona rešavamo na instancama koje se zovu sud i da rezultiraju efektom koji se zove pravda?
Znači, elektronski dokument, elektronski potpis, softver i hardver, tastature, miševi, sve to služi, znači, to je sredstvo da čovek ostvari kupoprodaju, da izvrši neku uslugu, da ne bude prevaren, da ne prevari druge i da na kraju to rezultira nekim pristojnim, komfornim i zadovoljnim životom svakog pojedinca, pa time i društva.
Ovo je nesporni cilj. Može neko da od zakona i sebe kao predlagača ne vidi čemu taj zakon služi, ali to što on ne vidi, ne znači da je u stvarnosti tako.
Hoću da podsetim na ono što svi rado žele da zaborave, a to je način na koji je u prodaji akcija Nacionalne štedionice grčkoj EFG banci napravljen ne sajber kriminal, nego zloupotreba informacionih tehnologija i savremenih sredstava trgovine akcijama.
Znači, nema govora o tome da ne govorim o temi, naprotiv, govorim da ovaj zakon ima dobru nameru i da u delu objašnjenja mogu da podržim to da elektronski dokument, kao takav, ne mora da ima čak ni potpis, jer veliki broj dokumenata koji nam već služe u poslovanju, pa i u sudskim procesima, u dokazivanju nekih zloupotreba, jesu bez potpisa – SMS poruke, računi koji se izdaju na računaru, oni nemaju potpise, prepiska između saradnika na poslu, u elektronskoj trgovini, takođe, nema potpis, ali jeste validan dokument.
Ono na šta želim da ukažem jeste da je, bez obzira na to što ste ovde definisali način, postupak upotrebe tog vremenskog žiga, ipak moguće da se zloupotreba desi, da se ta zloupotreba identifikuje, da se osudi onaj ko je tu zloupotrebu izvršio, ali na neprimeren način osudi i da se autori događaja unaprede i da danas u velikoj meri ti ljudi i dalje uređuju našu sudbinu.
Reč je o tri imena. Nikome se ne moram izvinjavati što ću pominjati ime brokerke Ane Lukić, njenog direktora Slavka Carića, koji je tada bio direktor u „Sinerdži kapitalu“, a koji je danas predsednik Izvršnog odbora „Erste banke“, i slučaj Nacionalne štedionice, nad kojom autorstvo on smatra zaslugom, a ja smatram da će jednoga dana, jer ne postoji savršen zločin, gospodin Dinkić, autor te ideje, odgovarati, ali ne samo on, nego i oni koji su mu omogućili da vlasništvo države spadne ispod 50% i da neko akcije Nacionalne štedionice, koje je kupovao po ceni od 150.000 dinara, zahvaljujući zloupotrebi informatičke tehnologije, proda Grčkoj banci po ceni od 670.000 dinara za akciju. Kad kažem – odgovaraće, to se Grčke banke neće ticati, to garantuje sigurnost uloga stranog ulagača. Oni su kupili akcije po regularnoj ceni.
Da preskočim detalj kako je Nacionalna štedionica formirana, to ću kasnije, ako mi bude vreme dozvolilo. Reći ću da su 1. aprila akcije Nacionalne štedionice došle na berzu sa cenom od 120.000 dinara po akciji. Način trgovine je bio Pi-Si (PC) metod, to je preovlađujuća cena. Ovo kažem, pošto ima i drugih načina. Šta je to Pi-Si metod?
Svaki broker je povezan on-lajn sa berzom, ima identifikacionu karticu i trguje iz svog ofisa. Ujutru u devet se ukucavaju kupovni nalozi za taj dan.
Možeš, na primer, da ukucaš, kao pojedinačni broker, 150.000 dinara za Nacionalnu štedionicu, ako imaš nameru, kažu brokeri, da ''biduješ'' po toj ceni. Ko prvi ukuca, ima prioritet u odnosu na ostale s istom cenom. Ko najviše ponudi – kupuje prvi. Zatim slede ostali, u obimu i po ceni po kojoj su bidovali. Može se ukucati i ta PC cena, što znači da kupuješ po ceni koja se postigne tog dana. Rizik je da neko ponudi nekoliko akcija u visini dozvoljene fluktuacije, plus - minus 20% dnevno, i da se ispostavi da je tog dana kupio preskupo.
Svakog dana u 11,55 časova, počinje tzv. blek aut, koji traje pet minuta. U tom periodu se vidi samo maksimalni i minimalni nalog i ne vidi se ta tzv. dubina naloga, pa postoji mogućnost da se izvrši korekcija ponude.
Znači, tehnički je sistem osmišljen da ne bude zloupotrebljen. Šta se dešava? Pod tim uslovima može da se desi da neko i popuni PC nalog, ali da se izbegne zloupotreba, ako prvi u devet sati daš taj PC nalog, sigurno kupuješ.
E, sad, brokerska kuća ''Sinerdži kapital'', čiji je tada vlasnik bio Nikola Živanović, onaj koji je započeo stečaj, likvidaciju Beogradske banke i jedan od ključnih, ona crvena nit koja se provlačila sve vreme u ovoj nazovisavršenoj pljački Nacionalne štedionice, a bio je svojevremeno i viceguverner kod gospodina Dinkića, za koga je on izjavljivao da ga, u stvari, ne poznaje, bio je korporativni agent Nacionalne.
Kucanje naloga o kojem govorim, i to po preovlađujućoj ceni, podrazumeva neko vreme. Čak i da deo naloga pripremite unapred, ukucavanje naloga ipak zahteva vreme ukucavanja podataka za taj dan. Ima onih koji su vešti i brzi i mogu da te podatke ubace za sedam do osam sekundi. Sve ovo naglašavam, jer je bitno vreme, da prioritet imaju oni koji ujutru u devet ukucaju prvi, jer se sve to registruje u tom tzv. eksportu berze, pre svega, vreme, i to precizno u sekundu.
Ispostavilo se, molim za vašu pažnju, da je ''Sinerdži'' ujutru davao taj PC nalog da kupuje po bilo kojoj ceni i sve što se pojavi i uspevali su da ukucaju nalog za neverovatnih, fantastičnih 1,7 sekundi. To jeste naučna fantastika i kasnije se utvrdilo da je primenjen poseban softver kojim se zaustavljalo vreme. Žig vremena, da li omogućuje ovakvu zloupotrebu zaustavljanja vremena na svom kompjuteru, jer ispada da su svi nalozi dati u devet časova za 1,7 sekundi.
Primenom tog metoda, ispostavilo se da nekoliko prvih dana trgovanja u aprilu nikada niko sem ''Sinerdžija'', znači, to je trajalo, nije uspeo da kupi akcije Nacionalne štedionice. Pošto je krenula istraga, kažem, nema savršene pljačke, broker ''Sinerdžija'', ali i direktor, priznali su šta su radili.
Na veliko iznenađenje svih, Komisija za hartije od vrednosti, koja ima mandat da izriče kazne, nije zatvorila kuću ''Sinerdži'', već je samo kaznila brokera Anu Lukić (pretpostavljam da je taj trošak njenih godinu dana suspenzije i nerada uračunat u cenu prihoda onih koji su ovo zamislili, jer je preko njene kartice rađeno, a ne znamo da li je ona i radila), sa zabranom obavljanja posla do jedne godine.
Direktor Slavko Carić, koji je, inače, priznao, uopšte nije kažnjen, a po izjavi Ane Lukić, u bitnim nalozima i u bitnim slučajevima, direktor asistira. Dokaz za asistiranje i unos naloga čak je detaljno objašnjen.
Na sajtu Berze možete da nađete ovo rešenje koje ću vam u detaljima prikazati, da je on mogao da ukucava, da pritisne dve tipke i pomogne da se ostvari ova fantastična brzina, ali je ispalo da je nedokaziva, odnosno nemoguća, i da je reč o zloupotrebi. Taj gospodin koji je priznao nije kažnjen i imate prilike da ga vidite na mestu predsednika izvršnog odbora Erste banke.
Zanimljivo je da je za sličnu zloupotrebu brokerska kuća ''Senzal'' bila kažnjena, mislim da je bilo dva meseca zabrane rada, zbog sličnog postupanja kod "Knjaza Miloša", ne iste primene metoda, ali propusta u radu, i "Ilirika", sa šest meseci, zbog slučaja "Toze Markovića" iz Kikinde.
Inače, ono što želim da naglasim, govorim pažljivo i precizno da uđe u zapisnik i u stenogram, u Zapadnoj Evropi, u Evropi čiji član želimo da budemo po kriterijumima, a ne po geografskom pripadanju, za ovakve propuste se robija više godina, odlazi u zatvor, oduzima stečajna imovina, a u toj Americi, u kojoj su kontrolni mehanizmi i regulatorna tela zakazala, ovakav se slučaj ne bi mogao desiti. Ali, kao i sve, tako se i ovo primenjuje selektivno.
Podsećam da je tada bio, a i danas je, predsednik komisije koja je ovako nedopustivo blagom kaznom kaznila brokera, a ne i kuću, ne i direktora, gospodin Milko Štimac, takođe, kadar G17.
Sve vreme priče o razvoju finansijskog tržišta kapitala, nerazumnih popuštanja u regulativi, da nam se razvijaju investicioni fondovi, da im sve zabrane ukinemo, da bi povezana lica što bolje mogla da zloupotrebljavaju i tržište i renome investicionih fondova, u kojima se potpredsednik Vlade, gospodin Đelić, čak, pravi da ne razume razliku između štediše i ulagača u investicione fondove, želeći da promoviše finansijsko tržište, mi urušavamo renome finansijskog tržišta i države time što ne kažnjavamo ovakve slučajeve.
Za one koji nisu imali prilike da čuju tu našu konverzaciju, jer je bila emitovana negde u pola četiri noću, ponoviću da nijednu reč odbrane za ovakvo labavljenje regulative za investicione fondove gospodin Đelić nije imao, ali je rekao da je to štednja.
Upozoreno je da to jesu ulagači u fondove koji, želeći da idu na rizik od 30% zarade, moraju da snose i rizik gubitka, ali da mi kao društvo ne treba da promovišemo tu vrstu finansijskog tržišta na ovako neprimeren način, kako smo to uradili Predlogom zakona o investicionim fondovima, već da promovišemo štednju za koju banke dobijaju licence od Narodne banke, predmet su kontrole i sigurnost i ulaganje građana, gde su kamate znatno niže, ali treba da budu dovoljno niske da bi, kao ulazna cena troška za kredit koji se iz štednje daje, bili podnošljivi ovoj privredi i ovoj državi, a ne da se poslovne banke i od štednje koju prikupe bave trgovinom hartijama od vrednosti i rep operacijama s Narodnom bankom, odnosno državom, jer je to najsigurnije.
Na kraju, onaj ko je akcije kupovao po 120 i 150.000 dinara, prodao ih je EFG-u po 670.000 za akciju. Koliko su pojedinci, autori projekta, a ostali su privatnici, zaradili u projektu Nacionalne štedionice, postoje precizni podaci, ali postoji i ono što želite da se zaboravi – da je Nacionalna štedionica stvorena na likvidiranim bankama, na prostoru mrskog nam pokojnika SDK, koji je imao najrašireniju mrežu i u kojoj, znači, vrednost ove akcije nije ostvarena zbog toga što je nju vodio Nikola Živanović, ne znam ko, nego zato što je dobila da radi ekskluzivan posao isplate stare devizne štednje, siguran posao, za koji se tvrdilo da niko nije hteo da ga radi, a imamo podatke direktora koji tvrde da nisu ni dobili upite direktora banaka, a bili su spremni da preuzmu i da rade ovaj posao.
Znači, ovoliku zaradu nije niko omogućio svojom genijalnošću, na to upozoravam, ni sopstvenim ulaganjem znanja, inovacije, niti je rođen pod srećnom zvezdom, nego na zloupotrebi imovine likvidiranih banaka, potrebe da se povrati poverenje građana na isplati stare devizne štednje, koja se isplaćuje iz budžeta Republike Srbije, iz privatizacije u kojoj su oštećeni mnogi mali akcionari i mnogi građani, a upotrebnom savremenih sredstava tehnologije.
Za vas i sve građane, reći ću da mogu na sajtu Berze da pogledaju rešenje kojim se suspenduje Ana Lukić na godinu dana i kojim se precizno utvrđuje način zloupotrebe softverskog sistema zaustavljanja vremena, gde je, čak, kao dokazni postupak korišćeno i donošenje opreme, da se dokaže da jeste reč o tehnološkom kriminalu, koji nije kažnjen na adekvatan način.
Ne kažem da vi u ovom vašem zakonu treba da odmerite kaznu, ali kada predlažete ovaj zakon, mi donosimo sve zakone, a Vlada predlaže gotovo sve, treba da postoji koordinacija zakona, organa i institucija koje će ovo primereno kazniti i neće dozvoliti da se nešto ovako ikada ponovi, da jedan zaradi, nekoliko zaradi, a da svi izgubimo. Glasaćemo, normalno, protiv, ne zbog same sadržine i rešenja u zakonu, nego zbog onog o čemu sam vam danas govorila.

Reč ima narodni poslanik Miroslav Petković, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe DSS-a.

Hvala. Poštovano predsedništvo, uvažena gospođo Matić, dame i gospodo narodni poslanici, kada već nemamo zakon o trgovini, koji treba da reguliše uslove i funkcionisanje tržišta u Srbiji, hajde bar da pokušamo da uredimo oblast elektronske trgovine na valjan način. Svakako da je Srbiji neophodan i ovaj zakon, i svi zakoni koji regulišu elektronsku trgovinu u Srbiji, jer je to oblast u kojoj za veoma kratko vreme možemo puno da napredujemo, s veoma malim ulaganjima, ne mogu da kažem beznačajnim, ali su ta ulaganja znatno niža od nekih drugih oblasti, i da svih onih, bar u ovom trenutku, 30% ljudi koji koriste računare u Srbiji, a kojih je 75% svakodnevno na Internetu, dobiju alat kojim mogu da svoj rad učine efikasnijim i da ostvare neku korist od svega ovoga što se donosi u Narodnoj skupštini.
Zakoni koji regulišu ovu oblast treba da budu takvi da pozitivno deluju na razvoj tržišta i trgovina je putem informaciono-komunikacionih tehnologija. Mi smo u tom pravcu doneli pre nekoliko godina Zakon o elektronskom potpisu, nedavno je usvojen i Zakon o elektronskoj trgovini. Podsećam vas, pošto je vaš kolega Milosavljević bio, kao ovlašćeni predstavnik, predlagač ovog zakona u Parlamentu, da smo onda izneli niz kritika, koje ste vi delimično pokrili ovim zakonom o elektronskom dokumentu. Smatrali smo da ta dva zakona treba da budu u paketu i da tek onda možemo na celovit način da sagledamo sve njihove prednosti i mane, ali iz razgovora s vašim saradnicima, s vašim pomoćnikom, stekli smo utisak da su neke primedbe iz te rasprave o elektronskoj trgovini usvojene i unete u ovaj zakon. Sada je oblast elektronske trgovine definisana na znatno bolji način.
Ono što, po našem mišljenju, predstavlja jedan od većih problema u ovoj oblasti jeste problem neželjene elektronske pošte, oblast ''spama'', koja je jedan od najvećih problema u celom svetu i bojim se da će i u Srbiji biti potrebno dosta vremena i dosta napora da ovu oblast uredimo na valjan način.
Prema nekim procenama, 90% elektronske pošte spada upravo u ovu kategoriju neželjene elektronske pošte. Zbog toga, mislim da je potrebno u što kraćem periodu predvideti, pre svega, tehnička rešenja koja bi mogla da otklone ovaj vid komunikacije i da se, na svaki mogući način, svi učesnici u ovom procesu zaštite kako ne bi dolazili u poziciju da pred sudovima moraju da ostvaruju svoje pravo.
Takođe, pitanja eksteritorijalnosti, čuvanja podataka kod provajdera, formiranja tzv. crne liste, treba urediti u što kraćem roku, ali to možete, pretpostavljam, uraditi podzakonskim aktima i na taj način, takođe, doprineti da ovo funkcioniše na valjan i kvalitetan način.
Većina vidova komunikacije preko Interneta, bilo da se radi o mejlu ili da je veb u pitanju, u okviru svojih protokola i standarda, nema pouzdan način utvrđivanja vremena kada se određena operacija ili transakcija odigrala. Za veoma kratko vreme, ponekad i u jednoj sekundi, može se obraditi milion, odnosno milioni takvih transakcija, tako da o tome, svakako, treba voditi računa.
Naša ideja je bila da je potrebno obezbediti uslugu jednog nezavisnog autoriteta, jednog provajdera, po ugledu na države u okruženju i države Evropske unije, gde to obavlja pošta. Mi smo i predložili jedno telo koje, u veoma kratkom roku, s tehnikom i s razgranatom mrežom koja ima u Srbiji, može ovim poslom da se bavi. Smatramo da bez toga, zaista, ovo neće moći da se primeni, ako se ne obezbedi neporecivost i ne garantuje tačnost podataka da se određena transakcija ili operacija odigrala u određenom trenutku. To smo izneli u svojim amandmanima.
Vi ste predvideli u ovom zakonu izdavaoca vremenskog žiga. Svakako je potrebno da se na jedan ozbiljan način uredi to oko izdavanja dozvola, oko svih rokova koje moraju da ispoštuju, pošto je ovo nova oblast, u koju tek ulazimo i osvajamo taj način trgovine, da ne bi ljudi došli u poziciju da naknadno moraju da trpe štete zbog ljudi koji su neodgovorni i koji su, u želji za lakom zaradom, pristupili izdavanju vremenskog žiga bez dozvole. Vi ste to predvideli u jednom od članova ovog zakona. Dobro je što on predviđa formiranje vremenskog žiga, što predviđa strukturu izdavanja podataka vremenskog žiga i siguran sam da će na taj način jedan deo problema biti otklonjen.
Smatramo da su predviđeni rokovi u zakonu predugački. Mislimo da to može da se uradi u roku kraćem od šest meseci, ako želimo da ovo što pre zaživi. Mislim da je rok od tri meseca sasvim dovoljan. Takođe, vaš pomoćnik nam je rekao da je želja ministarstva i ljudi koji treba da se bave ovim poslom da se to obavi u ovom roku, tako da mislim da nije zgoreg da razmotrite amandmane DSS-a i da ih prihvatite, sve u nameri da što pre čitav sistem profunkcioniše.
Činjenica je da Zakon o elektronskom potpisu nije zaživeo u praksi onako kako smo svi to očekivali. Do sada je, koliko znam, samo jedna institucija ovlašćena za izdavanje elektronskih sertifikata. Broj elektronskih sertifikata je gotovo zanemarljiv ako se kreće negde oko broja hiljadu, ali cena paketa nije zanemarljiva i taj jedan paket košta, koliko znam, negde oko 6.500 dinara. S obzirom na to da je samo jedno telo ovlašćeno za izdavanje sertifikata, bojim se da ne bude dovedeno u monopolski položaj da odlučuje kada će, kome i po kojoj ceni izdati ovaj sertifikat.
Voleo bih da čujem od vas da li je tačan podatak da te sertifikate kupuju od jedne strane kompanije. Zašto je to tako, ako je to istina, i kako taj problem može da se prevaziđe?
Takođe, ono što ovaj zakon ne reguliše, a ukazuje i daje puteve kojim treba da krene oblast telefonske trgovine, jeste što se veliki deo materije nalazi u nekim drugim zakonima, u Zakonu o arhivskoj građi, ako se ne varam, iz 1998. godine, u Zakonu o kancelarijskom poslovanju, tako da je neophodno da u što kraćem roku u Narodnu skupštinu Republike Srbije dođu predlozi zakona koji bi na sveobuhvatan način regulisali ovu materiju, da od samog početka ljudi koji uđu u ovaj posao budu potpuno sigurni u pravila igre, a ne da im se događa da posle izvesnog vremena imaju ogromne probleme i da u upravnim i sudskim postupcima budu dovedeni u položaj da zaštite svoje pravo.
Ako u jednoj Nemačkoj može i-bej (e-bay) tako dobro da funkcioniše, ukoliko je u svetu obim preko 100 milijardi dolara trgovine putem elektronske trgovine i ove tehnike i tehnologije, dajte da pokušamo da u što kraćem roku u Srbiji to zaživi.
Mislim da treba, pre svega, mladi ljudi, poslovni ljudi, mala i srednja preduzeća i svi oni ljudi od kojih, praktično, ova država živi, koji pune budžet Republike Srbije, da dobiju alate i mogućnost da svoj posao obave na kvalitetan i jednostavan način.
Zbog toga vas pozivam da čitavu ovu oblast regulišemo kroz zakone, da ne bi bilo nikakvih nepoznanica, da sagledamo iskustva zemalja u okruženju, mada u okruženju to nije zaživelo u svim zemljama, ali je bar u nekim evropskim zemljama, od kojih možemo iskoristiti dobru praksu, napravimo uporednu analizu njihovih rešenja i primenimo u Srbiji, da to zaista bude na zadovoljstvo svih građana Srbije.
Hvala najlepše.

Da li želi reč predsednik Poslaničke grupe G17 plus ili ovlašćeni predstavnik? (Ne)
Da li želi reč narodni poslanik Vladan Jeremić, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe SRS-a? (Da)
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, danas je u skupštinskoj proceduri Predlog zakona o elektronskom dokumentu, jedan od zakona koji bi trebalo da reguliše oblast koja bi, po svojoj definiciji i karakteru, u periodu koji je pred nama, trebalo umnogome da reguliše elektronsku trgovinu, odnosno sveukupno poslovanje.
Za one koji su možda površni poznavaoci prilika u Srbiji, jasno je da će imati opravdanje, odnosno razlog za donošenje jednog ovakvog zakona.
Međutim, jasno je da ta oblast još uvek nije na valjan način regulisana bez obzira na to što neki zakoni već postoje, a evidentno je da ćemo neka zakonska rešenja tek morati da donosimo.
Podsetiću na činjenicu da je Srbija još 2004. godine donela Zakon o elektronskom potpisu i tada je navedeno da je time započet proces nekakvog pravnog okvira koji je neophodan za razvoj elektronskog poslovanja u našoj zemlji. Iz razloga koje je prezentovala ministarka, jasno je da tu postoje problemi, jer se u jednoj rečenici kaže da će donošenje zakona o kojem razgovaramo, zakona o elektronskom dokumentu, omogućiti dosledniju primenu Zakona o elektronskom potpisu. Sama ova formulacija jasno ukazuje na ono što je, inače, principijelna zamerka poslaničke grupe SRS-a, a to je činjenica da koliko god postojala manja ili veća potreba za donošenjem određenih zakona, problem se javlja kasnije, njihovim neprimenjivanjem u praksi. Na osnovu onoga čime raspolažemo, i ovaj zakon bi, po našem mišljenju, mogao da doživi istu takvu sudbinu.
Rekao sam da bi ovaj zakon, što se tiče građana, privrede, državne uprave i lokalne samouprave, ali jedino u slučaju istinske primene, mogao bi da omogući napredak i uštedu u tom smislu. Međutim, kada se bilo koji zakon donosi, pogotovo iz oblasti koja još uvek nije pravno na valjan način zaokružena, kao što je i ovaj današnji predlog zakona, dakle, donekle nepoznata materija za pravne krugove, jasno je da je neophodno da se u potpunosti definiše ambijent u kojem se taj zakon donosi. Isto je tako neophodno da se poveže s drugim zakonima s kojima je u vezi.
Kada je reč o Predlogu zakona o elektronskom dokumentu, ono što ističemo kao generalnu primedbu, jeste da je evidentno da je neophodno donošenje niza podzakonskih akata, u vidu uredaba ili pravilnika, da bi se razjasnili pojedini delovi iz tog zakona.
Poslanička grupa SRS-a je na ovih 25 članova zakona predložila oko 15 amandmana, jer nam je želja bila da suštinski i sa stručnog aspekta doprinesemo da se ovaj zakon na valjan način uredi.
Sve skupa gledano, kako je u zakonu navedeno, ima se utisak da je zakon o elektronskom dokumentu pisan isključivo za potrebe elektronske vlade, verovatno je u tom smislu, u smislu marketinga, održana i prva jučerašnja sednica, dok odredbe koje se odnose, pre svega, na korišćenje elektronskih dokumenata vezano za privredne subjekte u ovom zakonu nisu kvalitetno definisane.
Posebno ističemo da je, praktično, u potpunosti izostavljena definicija, odnosno regulisanje toga šta treba uraditi s arhivima, dakle, papirnim dokumentima, na koji način se prebacuju u elektronski oblik. Takođe je u predloženom zakonskom rešenju nejasno da li se isključuju svi koji rade na digitalizaciji starih arhiva. Kod postupka prenosa digitalnog dokumenta, kada ga prevode u papirni oblik, opet se javlja da samo neko iz uprave ima pravo da taj dokument overi i samim tim ga proglasi punovažnim, dok u drugim državama...

Narodni poslaniče, uz izvinjenje, da li mi dozvoljavate da vas prekinem, samo radi pozdrava prisutnih na galeriji? (Da)
Ovo vreme vam se neće uračunati.
Dozvoljavate. Zahvaljujem.
Obaveštavam narodne poslanike da su u poseti Srbiji i prisutni na galeriji Narodne skupštine ambasador, gospodin Teodoros Pasas, direktor diplomatskog kabineta predsednika Grčke Republike, a u pratnji mu je gospodin Dimostenis Stoidis, ambasador Grčke u Beogradu.
(Predsedavajuća pozdravlja prisutne goste na grčkom jeziku.)
Dobrodošli u Narodnu skupštinu!
Zahvaljujem narodnom poslaniku Vladanu Jeremiću.
Nastavite.

Dakle, kod postupka prenosa digitalnog dokumenta, kada ga prevodi u papirni oblik, opet se javlja da pravo ima samo neko iz uprave da isti taj dokument overi i samim tim ga proglasi punovažećim, dok u drugim državama, primera radi, postoje notari, koji kao ovlašćena lica mogu da overavaju dokumenta.
Ima u predloženom zakonu nekoliko termina s kojima se SRS nije složio i, s tim u vezi, ima i određeni broj amandmana. Pre svega, termin dugogodišnjeg čuvanja je nejasan, jer nije navedeno na kakav oblik čuvanja se odnosi; neophodno je definisati u nekom podzakonskom aktu gde se i za šta se koristi.
Takođe, kada je reč o vremenskom žigu, mislimo da bi trebalo doneti preciznije odredbe o njegovom korišćenju, dakle, gde, kada, na koji način i sl.
Ono što je jako bitno, to je da se prilikom definisanja elektronskog dokumenta definišu svi uslovi pod kojim je elektronski dokument pravno ekvivalentan papirnom dokumentu. Jer, kada se definiše elektronski dokument i mogućnost njegove upotrebe, logično je da bi tada trebalo definisati i uslove pod kojima ti dokumenti mogu da se čuvaju u digitalnom, elektronskom obliku, odnosno da se arhiviraju.
U tom smislu je neophodno definisati na pravi i precizan način postupke arhiviranja elektronskih dokumenata, kao i postupke obezbeđenja neporecivosti postojanja određenog dokumenta u datom vremenskom trenutku.
U cilju realizacije ovih uslova, neophodno je definisati i postupke implementacije sistema vremenskog pečata, tzv. tajms temping.
Pomenuo sam da je stav SRS da je, pored Zakona o elektronskom potpisu koji je usvojen pre pet godina i koji u praksi nije primenljiv na način na koji bi trebalo, pored Zakona o elektronskom dokumentu, potrebno još nekoliko zakonskih predloga da bi ova oblast postala celinu.
Tu, pre svega, mislimo na zakon o elektronskim arhivama, zakon o vremenskom pečatu, a uz Zakon o elektronskoj trgovini neophodno je i donošenje zakona o elektronsko-komercijalnom poslovanju. Tek donošenjem svih ovih zakona, stekli bi se uslovi za ubrzan, odnosno valjan razvoj realnih sistema elektronske uprave, elektronske trgovine i sistema za upravljanje dokumentima i sadržajima.
Problem koji je danas evidentan, to je činjenica da se papirna arhiva još uvek ne arhivira u digitalnom elektronskom obliku, osim na mikrofilmu. Donošenjem svih ovih zakona, i taj problem bi bio rešen. Nešto kasnije navešću podatke koji ukazuju na to koliko nepostojanje, odnosno neprimenjivanje ovih zakona iz oblasti elektronskog poslovanja mogu da utroše i vremena i novca, bez potrebe. Takođe, SRS smatra da postojeće arhiviranje dokumentacije na mikrofilm ne bi trebalo isključivati iz dalje upotrebe, upravo zbog njegove trajnosti.
Ono što se javlja kao problem u ovom zakonu, kao i u Zakonu o elektronskoj trgovini, koji je nedavno bio predmet skupštinske rasprave, jeste činjenica da je Internet u poslednjih nekoliko godina izuzetno raširio mrežu, a dva važna problema koja se pojavljuju jesu – kako obezbediti potpunu tajnost, sigurnost podataka, kako onih koji su smešteni u datotekama računara, tako i onih koji se prenose putem mreže.
I ovaj zakon bi trebalo da posveti pažnju ovom problemu, jer smo svedoci da zloupotrebe u ovom segmentu mogu da prouzrokuju određene posledice. Poznato je da se tajnost odnosi na pravo pojedinca i organizacije da odrede da li će, i u kolikoj meri, informacije kojima raspolažu biti na raspolaganju drugima, tako da se sigurnost podataka odnosi, pre svega, na njihovu zaštitu od neovlašćenog otkrivanja, uništenja ili modifikovanja.
Najveći deo privatne komunikacije se odvija preko elektronskih kanala. Ono o čemu je bilo reči jeste da je elektronska pošta laka za hvatanje i skeniranje nekih relevantnih podataka, vrlo se lako radi, automatski, neotkriveno. Ono što u budućnosti možemo očekivati, to je neka razvijenija mreža optičkih kablova i mnogo raširenija upotreba mejlova i prenosa podataka uopšte, bilo da su u tekstualnoj ili nekoj drugoj formi.
Ono što je preokupacija, to je da celokupan sistem radi što brže i efikasnije, a danas se, zbog povećanog broja korisnika, povećane količine podataka na tim deljivim resursima, pojavljuje velika potreba za zaštitom podataka od neovlašćenih pristupa. Tu imamo generalnu zamerku kada je reč o Predlogu zakona o elektronskom dokumentu, jer smatramo da je ovoj oblasti trebalo posvetiti više pažnje, pošto su i posledice eventualnih incidenata koji bi mogli da nastanu raznovrsne, počev od brisanja cele baze podataka, menjanja delova itd., kopiranja baze u celosti, neovlašćenog pristupa podacima i mnogo toga drugog.
Ovo govorim iz razloga što smo bili svedoci nečega što ima svoje posledice, ukoliko ima i nedostataka, kao što je bio slučaj koji nema konkretno veze s Predlogom zakona o elektronskom dokumentu, ali znate koliko je u javnosti polemika izazvalo uvođenje čipovanih biometrijskih podataka, odnosno tzv. novih ličnih karata. Ne bi smelo da se dopusti da i u ovoj oblasti dođe do nečega takvog, zbog te tehnološke ranjivosti, jer i kada je reč o pomenutom slučaju, odnosno konceptu biometrije, najviše zamerki ima na tu tehnološku sigurnost.
Podaci o građanima Srbije biće čuvani u jedinstvenoj bazi podataka, koja se zove ''Memorija Srbije'' i koja se nalazi u MUP-u, a ovako centralizovane baze podataka nisu najsigurnija rešenja za čuvanje podataka, zato što bi, u slučaju obaranja kompjuterskih barijera koje štite sistem i bazu, provalnici mogli da imaju sve informacije na jednom mestu.
Probiti ovakav sistem verovatno nije lako, jer te informacije štite najsavremenija softverska i hardverska rešenja, ali opšte je poznato da nijedan kompjuterski sistem nije u potpunosti bezbedan od napada hakera. U sisteme, primera radi, zaštite Pentagona, nuklearnih centrala, ''Cerna'' i slično, godišnje se ulaže stotine miliona dolara, pa ipak upadi hakera nisu retkost. Jedina sreća u svemu tome je da hakeri nemaju nameru da nanesu neku veću štetu, već samo da pokažu da je upad moguć.
S druge strane, primer kompanije ''Motorola'', koja je već duže vreme tehnološki partner mnogim bezbednosno-informativnim agencijama, između ostalog, i CIA, i američke vojske, pa postoji strah i od mogućeg preuzimanja informacija.
Podsetiću vas da je davne 2003. godine, tadašnji ministar unutrašnjih poslova, ispred Vlade, upravo od kompanije ''Motorola'' naručio opremu za izradu biometrijskih dokumenata u vrednosti od 100 miliona dolara.
Ono što je evidentno i realno, to je da, opasna ili ne, potreba za elektronskim dokumentima postaje naša realnost i, uz doslednu primenu modifikovanih zakonskih rešenja, mogla bi da dovede do modernizacije i poboljšanja nekih aspekata savremenog života, dok će, s druge strane, verovatno stvoriti uslove za nastanak određenih problema.
Ono što treba još da se zna vezano za ovu oblast je podatak da je čak 80% tehničkih informacija, za sada, na papiru i mikrofilmu, da sve svetske kompanije troše ogromna sredstva godišnje za uređivanje te dokumentacije. Podaci o dokumentaciji koji mogu da posluže kao nekakav parametar jesu da se papirna dokumentacija udvostručava svake tri godine, da se jedan prosečan dokument kopira 19 puta, da se svaki dan napravi približno milijardu kopija, a da polovina radnika troši vreme na rukovanje papirima, da se gotovo polovina poslova ne izvršava na vreme.
Cena tog uređivanja dokumentacije, kroz ovaj set zakona bi mogla da reši problem tri do pet procenata dokumentacije koja se zagubi u firmama, odnosno, kako pokazuju ovi podaci kojima raspolažemo, 7,5% vremena službenika se troši na traženje izgubljenih dokumenata.
Generalna primedba na Predlog zakona o elektronskom dokumentu jeste što bi zakon, po mišljenju Poslaničke grupe SRS-a, morao da bude dopunjen kompletnim definicijama svih osnovnih pojmova, jer je ovo nepoznata materija u pravnim krugovima.
Kroz amandmane smo pokušali da na jedan kvalitetniji način regulišemo par članova zakona. Tu se, pre svega, misli na odredbu da elektronski dokument ne može imati kopiju u elektronskoj formi. Zatim, kao što sam rekao u uvodnoj napomeni, previše prostora je dato organima vlasti, iako smo u obrazloženju zakona pročitali da bi ovde i privredni subjekti i lokalna uprava i građani mogli da imaju svoje mesto u svemu tome.
Ono što je principijelna zamerka SRS-a, jeste činjenica da su u nekoliko članova Predloga zakona ovlašćenja, odnosno mogućnost za donošenje nekakvih odluka i radnji ostavljeni na raspolaganje ministru. Znate da je naš stav da bi ministarstvo, kao državni organ, trebalo da se bavi time, jer, uz dužno poštovanje, ministri su uglavnom ljudi koji su tu, pre svega, kao politički kadrovi, a malo je onih koji se zbog struke nalaze na tom mestu.
Postoji jedan princip kojeg se naša država uporno ne drži, a to je princip otvorenih elektronskih dokumenata, tako da nijedan elektronski dokument koji objave državni organi ne bi smeo da bude u formatu koji nije otvoren i čitljiv za sve. Kod nas se to, nažalost, ne poštuje, a i Majkrosoft se protežira u velikoj meri, jer na sajtovima Vlade, ministarstava, vladinih agencija i drugih institucija je postalo uobičajeno da dokumenti budu objavljeni u formatima koje mogu čitati samo majkrosoft programi.
Pokušao sam, dakle, da u ime Poslaničke grupe SRS-a ukažem i na potrebu regulisanja, odnosno definisanja elektronskog dokumenta s digitalnim potpisom, zakona koji je još pre nekoliko godina donet, ali nema primenu, jer upotreba digitalnog potpisa daje elektronskom dokumentu dimenziju orginalnosti i zakonom bi trebalo da obezbedi nekakav dokazni karakter u pravnom procesu.
Digitalni ili elektronski potpis je direktno vezan za vlasnika potpisa i potpisani dokument i on tehnički osigurava formu dokumenta u vidu binarnih znakova, ali ne daje preciznu definiciju interpretacije sadržaja.
Pojam koji nije obuhvaćen predloženim zakonskim rešenjem je pojam elektronskog dokumenta visokog kvaliteta, koji, zapravo, sadrži i elektronske dokumente s elektronskim potpisom.
SRS smatra da je predloženi zakon prihvatljiv, uz veliku mogućnost modifikovanja.
Mi nismo dobili odgovor nadležnih odbora, odnosno resornog ministarstva o amandmanima koje smo u ime Poslaničke grupe podneli. Rekao sam da su i ti amandmani rađeni na osnovu konsultacija sa strukom itd.
Smatram da bi mogli da doprinesu poboljšanju predloženog zakonskog rešenja, ali ono što je bila moja prva rečenica, s kojom ću u ovom delu završiti, to je podatak da zakon, koji je potreban, neće imati nikakvu vrednost ukoliko, poput zakona o elektronskom potpisu, ne bude nakon donošenja i usvajanja primenjiv i u praksi. Zahvaljujem.