Zahvaljujem, gospođo predsednice. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Demokratska stranka Srbije je podnela amandman na član 31, koji se tiče finansiranja Komisije.
Pre nego što bilo šta kažem o ovom amandmanu, gospodine ministre, zbog toga što ste u odgovoru na moje pitanje ipak dali jednu dezinformaciju, dezinformisali ste javnost, da tako kažem – ne bavim se nikakvim biznisom, nemam firmu, isključivo se bavim poslom ovde u Skupštini, kao narodni poslanik, i to od 2000. godine.
Što se tiče samog amandmana, Demokratska stranka Srbije je ovde iznela primedbe i na način formiranja Komisije, jer smatramo da u sastav Komisije treba da uđu oni ljudi za koje se opredeljuje stručna javnost, da to budu i neke strukovne organizacije i da se napravi, praktično, saglasje i sa resornim odborom i da uz takvo jedno saglasje, koje bi se postiglo između struke i narodnih predstavnika ovde u Skupštini, dođu predstavnici, odnosno predloženi kandidati kako za članove Saveta tako i za predsednika Komisije.
Citiraću ceo član 31. koji kaže: „Sredstva za rad Komisije obezbeđuju se iz prihoda koje Komisija ostvari obavljanjem poslova, a naročito iz: 1) naknada koja se plaćaju u skladu sa ovim zakonom; 2) donacija, osim donacija učesnika na tržištu na koje se primenjuje ovaj zakon; 3) prihoda od prodaje publikacija Komisije; 4) drugih izvora u skladu sa zakonom. Visina naknada iz stava 1. tačka 1) ovog člana utvrđuje se tarifnikom naknada koji donosi Komisija uz saglasnost Vlade. Tarifnik iz stava 2. ovog člana objavljuje se u Službenom glasniku.“
Članom 32. vi ste obradili način donošenja finansijskog plana i pojedinosti koje su vezane za finansijski plan koji se odnosi na rad Komisije.
Amandmanom koji je podnela Poslanička grupa DSS traži da se u članu 31. stav 1. tačka 3) briše. To se odnosi na prihode od prodaje publikacija Komisije.
U obrazloženju Vlade zašto odbijate ovaj amandman stoji da se on ne prihvata iz razloga što je nepotrebno ograničavanje u pogledu eventualnih mogućih prihoda u radu Komisije, koji nisu od značaja za njenu operativnu nezavisnost. Tu dolazimo u stvari do suštine, zašto smo mi podneli ovaj amandman. U raspravi u načelu izneo sam ovde podatak da je vlasnik jednog trgovinskog lanca u jednom gradu u provinciji, u unutrašnjosti Srbije, dobio lokaciju na korišćenje zahvaljujući tome što je omogućio štampanje publikacije, odnosno knjige direktoru jedne ustanove koja je koristila to zemljište.
To je problem, jer šta je tu uopšte mera kod ovog i koliko je to, čime je ograničeno dejstvo, u smislu eventualnih mogućih prihoda Komisije? Hipotetički, morate da priznate, gospodine ministre, Komisija može da se bavi i izdavačkom delatnošću, da štampa publikacije koje će neko da im plaća, zarad interesa koji će oni na osnovu toga da ostvare. To je sasvim moguće.
Upravo zbog toga što znamo kako neki izuzetak kod nas može da postane pravilo Poslanička grupa DSS smatra da treba da se briše ova mogućnost za ostvarivanje prihoda, pogotovo što je ova komisija organ koji u suštini ima najveću odgovornost i najveće pravo da procenjuje šta je to monopolski položaj.
Mi smo već svedoci koliko pojedinci koji su monopolisti mogu da utiču na život i na dešavanja koja se tiču svih građana Srbije. Imamo primera, to je i praksa pokazala, a i one naše tvrdnje, da su u formiranju Vlade veliki uticaj imali upravo ti monopolisti, odnosno te interesne grupe. Pričamo, pre svega, o uvozničkom lobiju, koji je direktno uticao na formiranje ove vlade, zajedno sa ambasadama nekih zapadnih zemalja. To se vidi i kroz jednostranu primenu SSP-a, jer, ponavljam, najveću korist od jednostavne primene SSP-a, odnosno prelaznog trgovinskog sporazuma, imaju upravo ti monopolisti. Drugo, monopolisti zarad svog interesa kreiraju i neka društvena dešavanja koja su bitna za sve građane.
Ponoviću još jednom da mi moramo da vodimo računa o vlasnicima malih i srednjih preduzeća i vlasnicima samostalnih trgovinskih radnji, koje na ovaj način stavljamo u jedan neravnopravni položaj u odnosu na monopoliste, odnosno te velike. Ne može onaj ko je vlasnik trgovinske radnje da štampa neku publikaciju, da snosi troškove štampanja neke publikacije nekog od članova Komisije.
To mogu da urade samo oni koji imaju monopol, koji imaju i stiču ekstraprofite iz takve pozicije, a tu imamo jednu suprotnost, da upravo ova komisija treba da spreči monopol.
Činjenica je da moramo da vodimo računa da svi imaju ravnopravan položaj u tržišnoj utakmici i da je to prevashodni zadatak ove komisije. Zbog toga nam nije jasno zašto predlagač zakona, odnosno Vlada i resorno ministarstvo nisu našli za shodno da uvide značaj ovog našeg amandmana, jer uopšte nema neko ograničeno dejstvo, nego može da ima veliko dejstvo ako se nekom od članova prohte da se u velikim količinama štampa njegova publikacija i na taj način dođe do većeg iznosa novca.
Kada smo već kod novca, veći iznosi novca istovremeno povlače za sobom da se neki kriterijumi i odgovornost smanje. Znači, što su veće količine novca u igri, normalno je da oni koji odlučuju o tome imaju manji prag.
Mislim da treba razmisliti o ovom našem amandmanu još dok traje ova rasprava. Mislim da je u potpunosti svrsishodan i u duhu svega ovoga što pričamo o zaštiti konkurencije i o omeđavanju uticaja velikih. Ponavljam, stubovi svakog zdravog društva i zdrave ekonomije su upravo mala i srednja preduzeća i vlasnici samostalnih trgovinskih radnji; oni su najvitalniji i zajedno sa svojim najbližima, sa svojom porodicom mogu na najbolji način da izvedu ovu zemlju, sa jednim zdravim programom, iz krize.

Zahvaljujem. Na član 35. amandman je podneo narodni poslanik Srđan Milivojević.

Vlada je prihvatila ovaj amandman.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 35. amandman, sa ispravkom, zajedno su podneli narodni poslanici Ivan Andrić, Zoran Ostojić i Slobodan Maraš.

Vlada je prihvatila amandman.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 37. amandman, sa ispravkom, zajedno su podneli narodni poslanici Ivan Andrić, Zoran Ostojić i Slobodan Maraš.

Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima gospodin Zoran Ostojić.

Hvala, predsednice. Koleginice i kolege, uvaženi ministre, zadovoljni smo što ste prihvatili jedan od ona dva amandmana koja su suštinska; imali smo još dva-tri suštinska, onaj o određivanju bitnog dela tržišta niste, ali hajde da popričamo o ovom našem amandmanu koji je već ušao u članove koji određuju postupak pred Komisijom.
Na više mesta, a i samim načinom izbora, predsednik Komisije je izdvojen od ostalih članova Komisije. Čak je predsednik Komisije u ovom zakonu definisan kao organ, što je takođe i Komisija.
Ovde smo predložili da rešenje u skraćenom postupku ne donosi, kako piše, predsednik Komisije, nego Komisija. Na kraju krajeva, samo ih je pet, nema ih 55, kada efikasnost rada upućuje da inokosni organ donosi odluke. Odbijate amandman pozivajući se na obrazloženje za odbijanje amandmana gospođe Pop-Lazić, a ona je imala amandman koji se odnosi na sukob interesa. Nikakve veze nema sa ovim što predlažemo.
Šta je ovde sporno? Na više mesta predsednik Komisije ima pravo na donošenje zaključka i često na te njegove zaključke nema prava žalbe. Recimo, pokretanje po službenoj dužnosti. Komisija pokreće postupak ispitivanja povrede konkurencije, a zaključak o pokretanju postupka donosi predsednik, i nema prava žalbe.
Ovaj član 37. je jedini član... Evo, vidite, odluke koje donosi Komisija, član 38: „O povredi konkurencije, o pojedinačnom izuzeću i odobrenju ili zabrani koncentracije Komisija donosi rešenja.“ Znači, predsednik donosi zaključke, Komisija donosi rešenja.
U članu 37. vi ste, jedan jedini put, dali tom predsedniku pravo da donese rešenje, i to u skraćenom postupku, bez ispitivanja. Drugi stav glasi: „Rešenje u skraćenom postupku donosi predsednik Komisije“. Zašto rešenje? Komisija može doneti rešenje neposredno, bez sprovođenja ispitnog postupka. To je skraćeni postupak. Znači, Komisija donosi rešenje da kaže - nećemo ispitivati da li postoji nedozvoljena koncentracija zato što nema nedozvoljene koncentracije, mi vidimo već na prvi pogled da tu nema nedozvoljene koncentracije. Tu ste dali pravo predsedniku Komisije da donese rešenje.
Mi želimo da institucije rade, a ne ljudi. Zato smo na neki način želeli da ovo bude nezavisno telo. Sada, kada ga bira posebno Skupština, kada ga odbor predlaže, a tu ipak sede političari, kada je zakonom dato predsedniku Komisije ovako veliko ovlašćenje, maltene paralelno sa Komisijom, mi mislimo da je to način da se utiče na jednog čoveka. Zato mi je krivo što nismo podneli amandman, mada bi bilo besmisleno, da se članovi Komisije i predsednik ne biraju na predlog odbora nego kako je bilo, na predlog ovlašćenih predlagača.
Zaista mi nije jasno zašto ostavljate tom predsedniku Komisije toliko ovlašćenja, zašto naprosto Komisija ne donese rešenje. Zašto jedino ovde u članu 37. tom predsedniku Komisije dajete pravo da donese rešenje, kada su sve ostalo zaključci.
Da bude interesantnije, kada se već pokrene postupak i kada krene ispitivanje i kada službeno lice koje vodi postupak donosi zaključak, protiv tog njegovog zaključka o izvođenju dokaza moguća je žalba, ali kada predsednik Komisije nešto zaključi, onda nema žalbe. To nije bilo dovoljno, nego predsednik Komisije donosi još i rešenje u skraćenom postupku, koji u stvari znači amnestiju od nedozvoljene koncentracije i monopola. Suviše mnogo ovlašćenja za jednog čoveka.

Na član 39. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Stevanović.

Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima Dragan Stevanović.

Gospodine ministre, mi smo predvideli brisanje stava 2. u članu 39. koji predviđa upotrebu interneta u određenim slučajevima kada je u pitanju dostavljanje pismena. Smatramo da je dovoljno ovo što ste definisali u stavu 1, da se to vrši u skladu sa pravilima opšteg upravnog postupka.
Da ne bi bilo dileme, nismo protiv upotrebe savremenih informacionih tehnologija, ali kada su one u pitanju i njihova primena u Srbiji, Srbija je, nažalost, učinila sve u poslednjih devet godina da u tom kontekstu bude na jako niskom nivou. Činjenice da te tehnologije slabo i procentualno malo u Srbiji koristimo mogle bi eventualno da dovedu do nekih nejasnoća, problema ili različitog tumačenja ovog zakona.
S obzirom na to da moja stranka nema više vremena, iskoristiću ovu priliku da vas pozovem i da apelujem na vas da iskoristite svoj autoritet i da u okviru nadležnosti svog ministarstva jedan predmet u opštini iz koje dolazim rešite. On se može dovesti u kontekst sa ovim zakonom. Javno preduzeće „Vodovod“ je, protiv zakona i statuta, u januaru mesecu ove godine podiglo cene komunalnih usluga. Od tada su se građani žalili. Postupak je pokrenut i inspekcijski organi vašeg ministarstva su izašli i u nekoliko navrata naložili tom istom rukovodstvu, bahatom rukovodstvu Javnog preduzeća da te cene vrati, ali to se ne dešava. Na kraju su bili prinuđeni da povedu postupak, odnosno da podnesu prijave kod nadležnih sudskih organa, ali cene se i dalje ne vraćaju. Oni objašnjavaju da je problem to što nema nekog odgovora iz vašeg ministarstva. Na vas bih apelovao, u svoje lično ime i u ime građana iz moje opštine, da taj predmet rešite i da se ta agonija u mojoj opštini prekine.

Na član 40. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 44. amandman je podneo poslanik Vladan Jeremić.

Da li želite reč, gospodine Jeremiću? (Da.)

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji sam podneo u ime Poslaničke grupe SRS odnosi se na član 44. Predloga zakona. Reč je o obavezama dostavljanja i uvida u isprave i dokumentaciju, odnosno, kako stoji u obrazloženju predlagača: „U pogledu dostave isprava, odnosno podataka sadržanih u pisanom, elektronskom ili drugom obliku, u članu 44. je predviđena obaveza stranke da postupi po zaključku kojim se nalaže dostava takvih podataka, ako je stranka dužna da ih poseduje na osnovu posebnih propisa ili ako se osnovano pretpostavlja da ih poseduje.“
Amandmanom koji sam podneo tražim brisanje u stavu 2. člana 44, što se upravo odnosi na taj deo koji se odnosi na sumnju koja je posledica izostanka navedenih dokaza i biće uzeta na štetu stranke koja nije postupila po nalogu.
Amandman nije prihvaćen iz razloga što je, kako stoji ovde, „formulacija u predloženom zakonu jasnija i celishodnija“. Zaista nije logično zbog čega nije prihvaćen ovaj amandman. I sam zakon, to smo mogli da čujemo tokom celodnevne rasprave, ima dosta nedostataka i nelogičnosti da bi bila ovakva argumentacija za odbijanje amandmana.
Zato što imamo takav predlog zakona normalno je da se u državi Srbiji kreditiraju trgovački monopoli, pa ću podsetiti na sastanak koji je održan 3. februara ove godine, na kome su prisustvovali, između ostalog, i predstavnici kompanija „Delta“, „Merkator“ i „Metro“, gde je obelodanjeno da će se pomagati ovim monopolistima prilikom njihove isplate dobavljačima, što znači da će moći po dvostruko povoljnijim uslovima da dođu do jeftinijeg kapitala da bi platili dobavljače pre rokova za plaćanje. Dakle, umesto da se pomaže siromašnim slojevima srpskog društva, fabrikama itd., pomaže se onima koji najavljuju promet ove kompanije u 2009. godini uvećan za 36%. Hvala.

Na naslov iznad člana 45. i na član 45. amandman je podneo narodni poslanik Dejan Mirović.

Da li želite reč? (Da.) Izvolite.

Dame i gospodo, amandman je podnet na član 45. Predloga zakona. Amandman je zasnovan na realnoj situaciji u našoj zemlji. Sledeći primer to pokazuje: Dijana Marković-Bajalović, predsednik Komisije za zaštitu konkurencije, u intervjuu za dnevni list „Blic“ od 3. oktobra 2008. godine je izjavila – kompanija „Delta“ je monopolista. Ima monopol još veći od zabeleženog. „Delta“ drži na beogradskom tržištu monopol od 70%. Zatim gospođa Bajalović navodi da se pretilo njoj i njenoj porodici i zaključuje da neki monopolisti smatraju da su jači čak i od države.
Ovome treba dodati i sledeće činjenice: izjavu potpredsednika kompanije „Delta“ na skupu posvećenom EU u Privrednoj komori Srbije. Ona je tada ustvrdila da je potrebna veća sinergija biznisa i politike. Njena druga izjava je da kompanija „Delta“ (znači, privatna firma) očekuje, u trenutku kada građani Srbije sve lošije i lošije žive, prihod za ovu godinu od oko tri milijarde evra.
Kada imamo u vidu ove činjenice jasno je da će zakon u suštini ostati mrtvo slovo na papiru, ako se država i nadležni organi ne suoče sa monopolom kompanije „Delta“, po principu kao što je to doživeo Oleg Deripaska u jednoj fabrici u lenjingradskoj oblasti pre nekoliko dana kada se susreo sa gospodinom Putinom.
To je ključno pitanje za današnju Srbiju, za vlast i za sve partije koje treba da se izjasne o ovako ključnim temama, a ne da zamajavaju narod sa frazama o istoku i zapadu, severu i jugu, EU, Kosovu i Metohiji i slično. Zahvaljujem.

Na član 49. amandman je podnela narodni poslanik Marina Toman.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na naslov iznad člana 51. i član 51. amandman je podnela narodni poslanik Marina Raguš.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 57. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Ivan Andrić, Zoran Ostojić i Slobodan Maraš.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 58. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Da li neko želi reč? (Da.)