Reč ima ministar Slobodan Milosavljević.

Zahvaljujem, gospođo Vojić-Marković. Vrlo kratak komentar: upravo je primena Zakona o zaštiti konkurencije u prethodne četiri godine pokazala da je Komisija za zaštitu konkurencije bila, rekao bih neopravdano, opterećena predmetima manjeg značaja. Ali, to što preduzeća nemaju obavezu da podnose Komisiji zahtev za izuzeće ne abolira ta preduzeća. Taj zahtev može biti podnet i Komisija ima obavezu da po tom zahtevu odradi svoj posao, tako da sama činjenica da imaju obavezu da podnose zahteve ne znači da, ukoliko je nešto suprotno zakonu, oni neće doći pod udar tog zakona.

Poslaničkoj grupi DSS na raspolaganju su još 22 minuta.
Koristite pravo na repliku? (Da.) Izvolite.

Hvala, gospodine ministre. Obrazložili ste upravo onako kako ste i napisali ovde u obrazloženju. Potpuno razumem obrazloženje, ali govorim o nečemu što se zove život.
Jedan vaš prethodnik, ministar ekologije u prošlom mandatu, potrošio je nenamenski 11.000.000 evra za komarce, ambroziju i krpelje. To nije bila njegova nadležnost, to je bila nadležnost vašeg današnjeg ministarstva.
Ne znam koliko puta je Poslanička grupa DSS pričala sa ovog mesta i pitala nadležne da li će da preduzmu nešto povodom toga, pa pošto nisu, moram da kažem da ovaj amandman koji smo podneli upravo ima za svrhu da se ovakve stvari ne dešavaju, jer to što neko može ne znači i da mora. Hvala vam.

Reč ima ministar Milosavljević.

Ako mi dozvolite, ovo poslednje što ste rekli baš nikakve veze sa ovim zakonom nema, a nisam razumeo nadležnost Ministarstva trgovine nad komarcima, to ne postoji.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Vreme koje je na raspolaganju Poslaničkoj grupi SRS je 51 minut.

Bili ste ministar poljoprivrede, a Dragin je bio ministar ekologije. On je u novembru dao za prskanje protiv komaraca, a komarci porasli i postali rode. Smešno vam je? Ali, nema 11.000.000. Neki plaču zbog toga što nema 11.000.000.
No, da se vratimo na ove amandmane koji se tiču nečega. U načelnoj diskusiji sam pokušao da vas ubedim, nisam uspeo. No, nisam uspeo mnoge stvari u životu, zašto bih se sekirao zbog toga što nisam uspeo vas da ubedim.
Vidite, kod monopolskih sporazuma, koje sada tretirate kao restriktivne sporazume, postoje dve krupne oblasti. Prva je oblast kada učesnici na tržištu naprave neki sporazum da bi ostvarili neku korist, pa tim sporazumom definišu proizvodnju, količine, kvalitet, cenu, podelu tržišta itd.
To je veliki problem. On je rešiv ukoliko antimonopolska komisija sazna da postoji takav sporazum i onda može da oceni, a pošto su svi monopolski sporazumi po definiciji ništavi, onda idu i neke pravne posledice.
Međutim, vi ste sada ovde u članu 10, pa i nadalje, naveli da je učesnik u restriktivnom sporazumu svako ko je učesnik na tržištu. Učesnik na tržištu je i elektroprivreda, učesnik na tržištu je i NIS, učesnik na tržištu je i gradsko komunalno, i javni prevoz.
Svi su oni učesnici na tržištu, ali osnivačka prava nad njima vrši onaj ko je nosilac prava u ime države za državnu svojinu koja je prisutna u tim preduzećima. To je negde organ jedinice lokalne samouprave, to je neki put Vlada, neki put Direkcija za imovinu, kolokvijalno – država.
Država je, suočena sa problemima funkcionisanja tog javnog preduzeća, ovlašćena da propiše neke uslove. Imamo i posebne zakone koji regulišu poslovanje tih preduzeća. Postavlja se pitanje – kada jedno takvo javno preduzeće od republičkog ili lokalnog značaja, poštujući uslove svog osnivača, zahteve svog osnivača, propiše svoje opšte uslove poslovanja, pa stupi u neke poslovne odnose sa nekim od učesnika na tržištu, a taj njihov sporazum može biti monopolistički, ko je izvor stvaranja jednog takvog monopolističkog sporazuma? Na strani javnog preduzeća – njegov osnivač, država.
Zašto niste propisali ili predvideli mehanizme da za sve takve slučajeve antimonopolska komisija da prethodno mišljenje, i u pogledu opštih uslova i u pogledu formiranja cena? Nešto malo cena je ostalo u nadležnosti države – energenti, lekovi, ali u nadležnosti države je i cena vode, gradskog prevoza. U takvim situacijama taj takozvani prirodni monopol, ili monopol koji ne može da se izbegne, drži se pod kontrolom. Po ovom zakonu i prema postojećim propisima, organ koji je to držao pod kontrolom nije bila antimonopolska komisija, nego država, nadležni organ države.
Zbog toga slede ovakvi amandmani, kao što su i sledeći amandman gospodina Jeremića i gospođe Lidije Dimitrijević, gde se interveniše na članu 13. stav 3. Vidite, u pravu su oni poslanici koji su tražili da svi ti sporazumi koji mogu da asociraju na uspostavljanje nekog monopola treba da idu na prethodnu ocenu kod Komisije. Komisija bi bila zatrpana, s tim se potpuno slažem, ne bi mogla da digne glavu samo od tih sporazuma. Ali, postoji i metodologija kako bi se pregledao taj sporazum. Doduše, nas život demantuje, jedno piše u sporazumu, a u praksi može biti sasvim drugo i sasvim treće.
Mislim da će ove odredbe čl. 12. i 13, i pogotovo ovako dati uslovi u članu 11. za izuzimanje od zabrane, jednostavno da omoguće Komisiji da stavi prst na čelo, pa kome se šta zalomi. Nema tu opipljivih kriterijuma. Čak se taj kriterijum neće pojaviti ni u članu 13, poslednji stav, gde ovlašćujete Vladu da propiše. Čak ni tu neće moći taj problem da se reši.
Pravilo je da se zakonom uređuje način ostvarivanja neke slobode, prava građana. Ovo se odnosi, jednim delom, na prava potrošača i na to kako će on da ostvari ono što država garantuje, ali se dobrim delom odnosi i na prava i pravne interese učesnika na tržištu, i fizičkih i pravnih lica koja se bave nekom delatnošću.
Zato je neophodno da ovaj zakon bude maksimalno konkretan, da se samo neke sitnice ostave Vladi, eventualno Ministarstvu i, eventualno, neke operativne stvari organizacije antimonopolske komisije samoj Komisiji.
Osnovna svrha svakog zakona, zbog toga postoji onaj rok od donošenja zakona do njegove primene, jeste da čoveku, kada pročita zakon, sve bude jasno. Kada čovek bude čitao ovaj zakon on će da kaže: ovo mi je jasno, ali nije mi jasno ovo što Vlada treba da uredi; pa, ovo mi je jasno, a ovo mi nije jasno, to bi tek trebalo Vlada da uredi.
Kako će Vlada da uredi? Pa, ako Mišković ima svoju vladu, onda znate kako će da uredi. Ako je Mišković mogao da privede buduću vladu kod Olija Rena i da se dogovore o sastavu Vlade; ako je Mišković mogao da kaže - morate da se zadužite kod MMF-a da bih pokrio moje gubitke od nekoliko milijardi, i mi sad formalno-pravno otplaćujemo dugove Miškovićeve, njegovog nekontrolisanog širenja (ili, pitanje je čijeg kapitala pod njegovim imenom), izvinite, to je fakat... Zato insistiramo na konkretnim odredbama zakona, sve da se propiše, da se reguliše, da bi se lakše kontrolisao i onaj ko sprovodi ovaj zakon.

Hvala. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 13. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Jeremić.
Izvolite, gospodine Jeremiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, u obrazloženju člana 13. Predloga zakona o zaštiti konkurencije koje je dao predlagač, resorno Ministarstvo za trgovinu i turizam, stoji: „Za određene kategorije sporazuma, koji mogu sadržati elemente restriktivnosti, predviđena je mogućnost izuzeća na osnovu posebne uredbe Vlade, koja propisuje koje su to kategorije tih sporazuma i pod kojim se posebnim uslovima, pored opštih uslova iz člana 11, vrši njihovo izuzeće. Reč je o blok-izuzećima, i na ove sporazume se odnosi pretpostavka dozvoljenosti, obzirom da se ne podnose Komisiji radi izuzeća od zabrane.“
S tim u vezi je i amandman koji je u ime Poslaničke grupe SRS podnet na stav 2. člana 13. Reč je o tome da se ova sporna odredba, odnosno reč „ne“ briše. Dakle, restriktivni sporazumi koji ispunjavaju uslove iz stava 1. ovog člana, po mišljenju Poslaničke grupe SRS, treba da se podnose Komisiji radi izuzeća.
Vidimo da je prethodni pokušaj koleginice Lidije Dimitrijević, vezano za brisanje kompletnog stava, bio bezuspešan, odnosno nije naišao na razumevanje, a ovo je konkretno naša najveća zamerka na član 13, odnosno na ovu mogućnost.
Obrazloženje da se amandman odbija zbog toga što je smisao odredbe člana 13. stav 2. smanjenje administrativnog tereta za privredne subjekte i smanjenje opterećenja Komisije predmetima manjeg značaja stvarno je nelogično i nesuvislo, jer ako ti restriktivni sporazumi ispunjavaju uslove iz stava 1. ovog člana, treba da se podnose Komisiji, s obzirom na to da upravo ona odlučuje o izuzeću.
Izostajanje obaveze otvara mogućnost, odnosno prostor za eventualne nepravilnosti. Primena ovakvog zakonskog rešenja prouzrokovaće štetne efekte, odnosno posledice, tako da pozivamo predlagača, odnosno ministra da prihvati ovu odredbu jer se time ništa ne gubi, samo dobijamo konkretnije i jasnije definisanje predloženog člana zakona. Hvala.