Član 10. u stavu 3. predviđa da maloletno lice sa navršenih 14 godina života može biti osnivač udruženja uz izjavu o davanju saglasnosti njegovog zakonskog zastupnika u skladu sa zakonom. Mi mislimo da to nije dobro rešenje i da samo punoletna lica mogu biti osnivači udruženja.
Obrazloženje koje je dala Vlada Republike Srbije zbog čega ne prihvata ovaj amandman je poprilično široko, pominje Konvenciju UN o pravima deteta, kaže: „S obzirom da se starosna granica od navršenih 14 godina života u pojedinim propisima Republike Srbije uzima kao osnov za sticanje određenih prava i odgovornosti, Predlogom zakona se propisuje da do 14 godina života izjavu daje detetov zakonski zastupnik, a sa navršenih 14 godina izjavu daje sam maloletnik, uz izjavu o davanju saglasnosti njegovog zakonskog zastupnika.“
Ministar je ovde, kada smo u načelnoj raspravi ovo pominjali i kritikovali, govorio i o pravu na rad koje garantuje Ustav. Ja bih samo da podsetim na član 52. Ustava Republike Srbije koji govori o izbornom pravu, član 60. Ustava Republike Srbije, koji upravo u tom smislu u svom poslednjem stavu kaže da se ženama, omladini (a odnosi se na pravo na rad) i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu, posebni uslovi u skladu sa zakonom. I ovakva ustavna rešenja su na izvestan način ograničena.
Zašto inače to mislimo, osim ove povezanosti sa Ustavom, odnosno neustavnosti, rekla bih, ove odredbe? Vi danas ne možete poslati dete na ekskurziju ako oba roditelja ne overe pisanu izjavu da može da ide na ekskurziju; ne možete poslati maloletno dete ni od 17 godina, a kamoli od 14, sa babom i dedom, ujakom, tetkom, ne znam kim, na godišnji odmor negde u inostranstvo ako ne dobijete saglasnost oba roditelja overenu u opštinskoj upravi ili u nadležnom sudu.
Šta mi radimo ovi zakonom? Mi ovim zakonom i ovakvim stavom 3. ovog člana 10, u situaciji kada, nažalost, zahvaljujući, pre svega, štetočinskom radu Vlade Republike Srbije, većina roditelja nema dovoljno ni da ishrani decu, a o skupim patikama, ekskurzijama, letovanju, zimovanju mnogi u ovoj zemlji, mnoga deca mogu samo da sanjaju, mi u takvoj ekonomskoj situaciji, u takvoj socijalnoj bedi, ovim zakonom zapravo guramo tu našu decu od 14 godina kod nekoga ko će za malo para da ih uvuče u razne nevladine organizacije (govorim o onim nevladinim organizacijama koje se finansiraju iz inostranstva, koje potpuno otvoreno rade protiv interesa države Srbije i građana Srbije), guramo ih u razne sekte itd.
Dakle, vi ste, ministre, sigurna sam, bili dobronamerni kada ste ovo predložili. Mislili ste možda na neka udruženja koja otprilike liče na dečiju igru, ali kad ovako nešto propišete zakonom onda je opasnost veoma, veoma velika.
Želim samo da podsetim, vrlo kratko – kada smo govorili o Zakonu o zabrani diskriminacije jedan od kolega, koji je glasao za taj zakon, iz vladajuće koalicije, u neobaveznom razgovoru ispred me je pitao zašto nama toliko smeta gej populacija, gej brakovi itd. Pitala sam ga da li on istinski misli da je taj zakon dobar i on je rekao – da, naravno, najiskrenije i najintimnije. Na moje pitanje da li to znači da mu ne bi smetalo da njegov sin sutra dovede dečka i da ga on na krsnoj slavi predstavi gostima kao buduću snajku, rekao je – nisam baš toliko za zakon. Dakle, to je licemerno.
Pitam sad sve kolege koje će glasati za ovaj zakon da li će dozvoliti svojoj četrnaestogodišnjoj deci da se udružuju gde im padne na pamet, odnosno gde ih neko privuče parama, poklonima itd. ili će svoju dečicu da čuvaju ušuškanu u svom okrilju, a svoj ostaloj deci da kažu – mi smo demokratski, širokogrudo doneli zakon da možete da se udružujete, da vas vrbuju i Nataša Kandić, i Sonja Biserko i Jehovini svedoci i ne znam ko? Dakle, i to je licemerno.
Gospodine ministre, ne mislim da ste vi licemeran čovek, naprotiv, zato vam i preporučujem da ovaj amandman prihvatite. Hvala.
