Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Slađan Mijaljević.

Da li neko želi reč? Gospodin Mijaljević. Izvolite.

Gospodine ministre, i u onom prethodnom delu kada ste tokom decembra meseca u onom dnevnom redu predložili ovaj zakon, pa ga na kraju povukli, prošla je načelna rasprava i napisani su amandmani, a, evo, i sada u načelnoj raspravi, a i tokom rasprave o amandmanima, videli ste da zaista postoje, za sada, minimum dva koncepta koja obrađuju ovaj zakon o udruženjima građana. Jedan koncept ste izneli vi u Predlogu zakona, a drugi koncept su već, samo sa ova prva dva člana, iznele opozicione stranke.
Mi predlažemo brisanje 2. stava 2. člana, jer su ovde pobrojana i udruženja kojima, po nama, u ovom zakonu nije mesto. Tu se kriju vrlo ozbiljne zamke za državu i za udruženja građana, a i za članove pojedinih udruženja građana.
Kao što sam već rekao, mi smo ovaj zakon posmatrali sa više strana – pravne, sociološke, bezbedonosne i verske. U načelnoj raspravi sam dosta govorio i o političkim partijama, i o sindikatima i o onom pojmu koji ste vi uveli za udruženja građana, da vi možete registrovati takva udruženja građana koja potpadaju pod crkve i verske zajednice.
Ne bih sada da vas ponovo pritiskam pričom o sektama, želim danas da vas malo relaksiram sa te strane, ali ćemo danas ozbiljnije govoriti o onim nevladinim organizacijama, odnosno onim udruženjima građana koja čine civilni sektor.
Taj civilni sektor je zaista veoma širok opseg delovanja udruženja građana, i prema tim udruženjima mnoge službe i mnoge institucije šalju razne informacije, ogromne količine novca da bi se kroz njih plasirale određene informacije, pozitivne ili negativne za određeni region ili određenu državu.
Naravno, sada ću malo više govoriti o onim nevladinim organizacijama, kojih ima, doduše, manje, koje su činile razne subverzivne delatnosti na teritoriji SFRJ, teritoriji SCG i sada Srbije.
Zbog toga smatramo da je ovaj zakon... A, kroz ovaj 2. stav 2. člana, pa i ostale članove, vi ste usitnili, odnosno atomizirali udruženja građana, pa samo tri člana mogu biti dovoljna da se osnuje udruženje; mogu i maloletna lica osnivati ta udruženja. To su sve momenti koje će određene organizacije, koje nama baš ne žele dobro i koje su pokazale da nam ne žele dobro, iskoristiti da naprave takva udruženja da bi mogle da sprovode svoje ciljeve na našoj teritoriji.
Nevladina organizacija nije ništa drugo do udruženje građana koje ima svoj određeni krug delovanja, a koje ne odgovara izvršnoj vlasti jedne države te se zbog toga zove nevladina organizacija. Iz ovoga izvodimo zaključak da su osnivači nevladinih organizacija vođeni altruističkim pobudama, što, naravno, nije ništa loše, čak je jako dobro.
Problemi nastaju kada se te organizacije osnivaju da bi bile zloupotrebljavane od strane onoga ko ih je osnovao. Na primer, nevladina organizacija međunarodna konfederacija ljubitelja pasa ili udruženje ljubitelja mačaka imaju svoj određeni opseg delovanja koji se tiče prava ili brige prema životinjama i kao takve nikoga ne ugrožavaju.
Zato imamo niz nevladinih organizacija subverzivnog karaktera koje prisustvuju u određenim državama sa jedinim jasnim ciljem, a to je izazivanje političke nestabilnosti i štete i narušavanje ustava te države i njenog teritorijalnog integriteta.
Karakteristično je da se posla kraja hladnog rata pojavljuje sve veći broj organizacija vezanih za ekonomsku globalizaciju. Malopre, kada je gospodin Petar Jojić spomenuo strana udruženja, čulo se dobacivanje od strane opozicije da to nisu strana udruženja, nego strane službe.
Zaista, postoji niz negativnih pokazatelja koje su oni ostavili za sobom, te kod nas izaziva više nego blagu jezu kada se pomenu te organizacije i kada im se da vrlo liberalan i širok opseg delovanja.
Moram da dodam i sledeće: između organizacija koje danas aktivno deluju na nacionalnom, regionalnom, međunarodnom i transnacionalnom planu postoje velike razlike u strukturi, finansiranju i sadržini rada, pa je najveći broj teoretičara odustao od traganja za jednom jedinstvenom, sveobuhvatnom definicijom.
Umesto toga, koncentrisali su napore na identifikaciju ključnih kriterijuma putem kojih se mogu prepoznati nevladine organizacije, a to su – nevladine organizacije su dobrovoljne organizacije sa dugoročnim programima, koje kroz mobilizaciju društvene energije zadovoljavaju socijalne potrebe koje ne može da ostvari javni ili državni sektor, ili to ne može postići na adekvatan način. Prednost nevladinog sektora u odnosu na državu je što snagu za svoje akcije crpi iz socijalne energije. Za razliku od država, čija moć počiva na prinudi, dobrovoljnost podrazumeva rad na dobrobiti drugih ljudi, bez ikakve finansijske naknade.
Nevladine organizacije nezavisne su od vlade države na čijoj teritoriji deluju, ali isto tako treba da su nezavisne od bilo koje druge strane vlade. Nevladine organizacije su neprofitabilne, proizašle iz privatne inicijative i nekomercijalnih ciljeva. Nevladine organizacije su dobrotvorne po svom karakteru. Pri tom se polazi od toga da su njeni članovi altruistički opredeljeni i motivisani opštim interesima.
Dosledno tome, političke partije, gerilski pokreti ili multinacionalne kompanije se ne mogu podvesti pod pojam nevladinih organizacija, i u tome jeste glavna razlika među njima.
Nevladine organizacije moraju posedovati statut koji definiše formalnu strukturu, reguliše izbor rukovodećih tela, sa jasno definisanim ciljevima i čvrstom institucionalnom strukturom organizacije i ne mogu funkcionisati bez toga.
Kolega Krasić je u načelnoj raspravi otvorio jedno vrlo ozbiljno pitanje, a to je, kao što smo i pominjali, polje bezbednosti. Svedoci smo, jer je to više nego očigledno, da su i kod nas, a i u svetu mnoga udruženja građana (ili nevladin sektor) upotrebljena ili zloupotrebljena za neke druge ciljeve od onih koji pišu u statutu, te se na taj način zloupotrebljavaju građanske inicijative. U mnogim vojnim doktrinama obrađen je i rad civilnog sektora, odnosno udruženja građana, preko kojih se vrše neki vidovi specijalnog rata, poput psiholoških operacija, sondiranja teritorija, informacionih operacija itd. Kao što sam rekao, napisane su mnoge doktrine za upotrebu i dokumenti i analize posle završenih operacija.
Jedna koleginica iz vladajuće koalicije je rekla da možemo mnoge informacije dobiti preko interneta, samo ako znamo da ga koristimo. Dovoljno je registrovati udruženje građana ili nevladinu organizaciju, a onda na internetu potražiti određene izvore finansiranja. Ti izvori finansiranja su, u većini slučajeva, određene maske koje koriste određene strane obaveštajne službe da plasiraju određene informacije ili određene operacije na određenoj teritoriji.
Samo malo ozbiljniji rad u traganju preko interneta nas može dovesti do bezbroj doktrina koje su napisale, apsolutno se ne skrivajući, određene službe, armije, naročito SAD, kako one upotrebljavaju određena udruženja građana. Jedna od tih prvih doktrina je FM30-1, koja je napisana, odnosno objavljena u junu 1968. godine, još dok je trajao rat u Vijetnamu. Možete je naći na internetu, malo je, da tako kažem, u etno stilu, pisana je pisaćom mašinom i deluje baš onako... Zanimljivo ju je pogledati i imati u arhivu, makar oni ljudi koji se bave proučavanjem rada određenih službi koje sprovode određene psihološke i informacione operacije preko udruženja građana, odnosno nevladinog sektora na određenim teritorijama.
Sada ću pročitati nekoliko drugih doktrina i teoretskih postavki u korišćenju nevladinih organizacija. Jedna od njih je vojna podrška upravljanju stranim posledičnim operacijama, objavljena 30. juna 1998. godine; zatim, veza operacionog planiranja i izvršenog sistema, 25. maj 2001. godine; zatim, civilna pomoć, 27. jun 1994. godine; zatim FM 41 – 10, civilne pomoćne operacije, 14. februar 2000. godine; zatim, ljudske i mirovne operacije nevladinih i vojnih operacija u procesu spajanja; zatim, interna raseljenost osoba; uloga visokih komesara UN za pomoć UNHCR, izvod pozicionog papira, 6. mart 2000. godine i prelaženje na sledeći nivo, civilno-vojna saradnja u složenim hitnim slučajevima američke vojske i institut mirnih vizuelnih diplomatskih izveštaja, septembar 2000. godine.
Naravno, kroz tu zloupotrebu građanskih inicijativa, odnosno civilnog sektora... Rekli smo da su neke od tih doktrina napisane šezdesetih godina; pomenuo sam ovo pravilo 33-1 iz juna 1968. godine, kao i ovo što sam pobrojao sada.
U tom planiranju, vrlo ozbiljnom, studioznom, do atomskih razmera, u smislu najsitnijih detalja u sprovođenju određenih operacija, nalaze se sledeće doktrine, a to su: FM 105; prvi put se u američku vojnu terminologiju uvodi pojam PSYOP, odnosno psihološke operacije. Nakon ratnih iskustava u Vijetnamu i odjeka u UN koji je izazvala njihova intervencija, pravilo je zamenjeno novim FM 100-6, doktrina informacionih operacija; zatim, FM 3-0530, ekološke operacije; FM 3-340, operacija civilnih poslova.
Ovim doktrinama američki vojni stratezi opisuju stvaranje agenturne mreže koja može da utiče na odbrambeni sistem napadnute teritorije, na četiri vitalne funkcije sistema u koji je infiltrirana u najvećoj mogućoj meri, a to su: funkcije osmatranja, prepoznavanja, odluke i akcije.
Videli smo da se jedna od najozbiljnijih operacija desila ispred naših očiju, da kažemo i iznad naših glava, a to je bila priprema 5. oktobra i 5. oktobar. Naravno, ovde sam pominjao i neke dalje akcije nekih naših građana koji su pripadali nekim nevladinim organizacijama i koji su obučavani u državama u okruženju. Te operacije koje su uvežbali i sproveli 5. oktobra ovde u Srbiji sproveli su u Gruziji, Ukrajini; pokušali su u Belorusiji; uspeli su, pre izvesnog vremena, u Moldaviji i pre dve-tri godine, čini mi se, u Kirgistanu.
Dakle, mnoge strane obaveštajne službe, a njihov posao je da skupljaju određene informacije, moraju, pored svojih agenata, da upošljavaju neke druge, naročito one lokalne sa terena, preko njih da skupe određenu količinu informacija i da kroz analizu, vrlo ozbiljnu, sprovedu svoje zamisli i svoje ideje u delo.
Kažem, od SFRJ do dana današnjeg imali smo bezbroj slučajeva i zbog toga govorimo ovoliko ozbiljno, zato je koncept koji iznosi opozicija toliko ozbiljan. Smatramo da kroz ovaj zakon ne sme da se dozvoli tolika liberalizacija udruženjima građana; da se spajaju, da kažem uslovno, babe i žabe kroz određene članove zakona i da se tako olako prihvataju i registruju strana udruženja. Da, mi jesmo za strana udruženja, ali pod mnogo ozbiljnijom kontrolom. Ne mogu se maloletna lica uključivati; mogu biti osnivači, ali ne mogu rukovoditi i snositi odgovornost, ni oni, ni njihovi staratelji ili roditelji. I, da može biti mešovito – maloletna lica, strani državljani, koji će svi zajedno činiti jedno udruženje građana.
Smatramo da je to jako velika opasnost, naročito zbog toga što smo putem interneta obavešteni, svakog momenta, šta nam misle i kako planiraju da upotrebe i zloupotrebe članove određenih udruženja građana, kao što je, recimo, ovo od 5. septembra 2003, a to je doktrina za mirovne psihološke operacije američke vojske. Imamo i kanadske izvore, ako hoćete; imamo dokumente koje je potpisao lično, kao novo pravilo FM 1, Peter J. Schoomaker, general of the US army chief of staff, znači, načelnik generalštaba.
To se sve može naći na internetu i oni to ne kriju. Zbog svega toga mi ne moramo da ulažemo baš puno truda u neki kontraobaveštajni rad, već samo da iščitavamo analitički ovo što predlažu kroz svoja pravila. Moramo da budemo svesni, moramo da budemo ozbiljni, i sve to moramo da uključimo u ovaj zakon o udruženjima, u zaštiti našeg stanovništva, u zaštiti naše države.
Smatram da neki zakoni koji su se pojavili u protekla tri-četiri meseca ovde u parlamentu Srbije, kao i neki zakoni na ovom dnevnom redu, apsolutno ne idu u korist očuvanja jedinstva države Srbije. Smatram da morate neke stavove pooštriti, a ovaj stav 2. člana 2. izbrisati. Hvala.

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Milisav Petronijević.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Oto Kišmarton.

Da li neko želi reč? (Da.) Izvolite.

Poštovane kolege, predsednice Narodne skupštine, na ovaj zakon sam podneo dva amandmana. Jedan je amandman na član 49, koji je dobar amandman i taj je prihvaćen. Podneo sam i amandman na član 2. ovog zakona, koji nije prihvaćen, ali mislio sam da će sada možda na sednici ministar prihvatiti. Pošto nije prisutan, ko će mi prihvatiti ovaj amandman? Isto je dobar kao i onaj koji je prihvaćen.
(Predsednik: Gospodine Oto Kišmarton, samo da se razumemo, saradnica je tu, gospodin ministar je samo na trenutak izašao, prati sve i doći će. Biće mu preneta svaka vaša reč. On ima, inače, uvid i u stenogram. Prosto ne možemo, ako napusti salu na minut-dva, da prekidamo rad. Izvolite i molim vas da nastavimo rad.)
Dobro. Mi amandmanima pokušavamo da popravimo zakon. Ne možemo uticati na to da li će se usvojiti ili ne, ali možemo uticati da se nešto popravi u interesu građana.
Da biste razumeli zbog čega mislimo da treba da se usvoji ovaj amandman na član 2, u članu 2. stav 1. kaže ovako: „Udruženje, u smislu ovog zakona, jeste dobrovoljna i nevladina nedobitna organizacija zasnovana na slobodi udruživanja više fizičkih ili pravnih lica, osnovana radi ostvarivanja i unapređenja određenog zajedničkog ili opšteg cilja i interesa, koji nisu zabranjeni Ustavom ili zakonom.“ Dalje dolazi stav 4. koji kaže: „Zabranjena su tajna i paravojna udruženja.“
Moj predlog je da se briše taj stav 4. u kome kaže – zabranjena su tajna i paravojna udruženja, jer smatram da je to suvišno. Ustav zabranjuje rad udruženja čiji su ciljevi i delovanje usmereni na nasilno rušenje ustavnog poretka, kršenje ljudskih prava, manjinskih prava i izazivanje rasne i verske mržnje.
Drugo, ovaj zakon nije o tajnim udruženjima, nego o udruženjima. Ukoliko u ovom stavu 4. stoji – zabranjena su tajna i paravojna udruženja, smatram da bi trebalo da stoji – zabranjena su i parapolicijska udruženja, kriminalna udruženja, da ne nabrajam šta je sve zabranjeno. Mislim da to nije potrebno, jer je sve to već regulisano Ustavom Republike Srbije.
Moj predlog je da se u članu 2. stav 4. briše, a obrazloženje Vlade zbog čega ne prihvata amandman kaže: „Amandman se ne prihvata jer je predloženo rešenje u skladu sa članom 55. stav 3. Ustava.“ Potpuno se slažem sa Vladom da je predloženo rešenje u skladu sa članom 55. stav 3. Ustava, gde se zabranjuju sva ta udruženja, paravojne i parapolicijske formacije, tako da je baš zbog toga nepotrebno da stoji u ovom zakonu. Toliko.

Na član 2. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Šami i Željko Tomić.

Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Zoran Šami. Izvolite.

Gospođo predsednice Skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, vrlo rado bih pozdravio i gospodina ministra, ali njega nema.
Bez obzira na prisustvo ljupke pomoćnice, ne znam kome obrazlažem amandman, tako da ću neke stvari koje sam nameravao da kažem kazati kada gospodin ministar bude ušao u salu.
U najkraćem, što se tiče ovog amandmana, on je delimično sličan, zapravo po ideji isti, amandmanu gospodina Kišmartona. Naime, mi smo u ime DSS-a podneli amandman da se reč „tajna“ briše; doduše, ostavili smo reč „paravojna“, i obrazložiću zašto.
Tačno je da su po Ustavu zabranjena i tajna i paravojna udruženja, to nije sporno. Paravojna udruženja ne moraju biti tajna i ne mora njihovo delovanje da bude; ono može biti prikriveno na određeni način.
U statutu organizacije, udruženja mogu da pišu neke nesporne stvari, a da u suštini, po načinu delovanja i svemu ostalom, to budu paravojna udruženja, tako da mi mislimo da se reč „paravojna“ može ostaviti. Ne mora, ali može.
Ali, reč „tajno“ apsolutno ne mora da stoji, jer se ovaj zakon, po logici stvari, ne bavi tajnim udruženjima. Tajna udruženja su nešto drugo. Njima se, ako je potrebno, bavi policija, ako je reč o tajnim udruženjima koja se bave stvarima koje su zabranjene Ustavom i našim zakonima.
Mislim da je naš predlog dobar. O ostalim stvarima pričaću kada se gospodin ministar pojavi u sali. Hvala.

Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 5. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković, Donka Banović i Nikola Lazić.

Da li neko želi reč? (Da.) Gospođa Donka Banović. Izvolite.

Hvala, gospođo predsedniče. Ovaj član 5. govori o javnosti u radu udruženja građana. Imamo dva kratka stava. Moje kolege iz DSS i ja predlažemo da se doda novi stav 3. koji glasi: „Svi podaci koje udruženja prikupe o svojim članovima ne smeju se, bez pismene saglasnosti člana udruženja ili njegovog zakonskog zastupnika, ako je član maloletan, davati na uvid ili korišćenje trećem licu.“ Mi predlažemo da ovaj treći stav postane sastavni deo člana 5.
U odgovoru Vlade, ministra, stoji da je ovo pitanje detaljno uređeno Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti.
Sve ću vas podsetiti na situaciju koju smo imali krajem prošle godine, u decembru, kada je državni organ, Agencija za privatizaciju, našla za shodno da u jednom dnevnom listu u nastavcima objavljuje lične podatke čak 50.000 ili 60.000 građana Srbije koji nisu stekli uslove za onu famoznu dodelu besplatnih akcija. Da ne ulazim sada u priču o šarenoj laži i o besplatnim akcijama, naglašavam to što se Agencija za privatizaciju drznula da uradi.
Oni ne samo da su objavili imena i prezimena tih građana Srbije, objavili su i mesto prebivališta i, što je nedopustivo, objavili su i matične brojeve tih građana. Tada je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti reagovao, barem preko medija, a da li je u međuvremenu Agencija za privatizaciju kažnjena na neki način, ne znam, pa je ovo ujedno i pitanje za Vladu: da li je Agencija za privatizaciju zbog takvog strašnog kršenja samog Zakona o zaštiti podataka na neki način kažnjena ili do dana današnjeg odgovarala?
Dakle, mislim da u ovom zakonu treba posebno naglasiti činjenicu da svi podaci do kojih je udruženje došlo, a to su lični podaci članova tih udruženja, moraju biti i kroz ovaj zakon posebno zaštićeni. Hvala.

Na član 5. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Šami i Miroslav Petković.

Da li neko želi reč? (Da.) Gospodine Šami, izvolite.

Gospođo predsednice, naravno, sve što govorim preko dva minuta je na račun zvaničnog predsednika poslaničke grupe, po onih 15 minuta.
Podneli smo amandman na član 5. Podsećam da član 5. ima, da kažem, jednu od mana zakona – ima mnogo deklarativnih stvari koje često ne znače ništa i koje, da ne bi bile deklarativne, valja precizirati.
Član 5. je kratak i kaže: „Rad udruženja je javan“, što nije sporno, i: „Ostvarivanje javnosti rada uređuje se statutom udruženja“.
Po mišljenju Demokratske stranke Srbije, tu javnost na određen način treba precizirati. Mi smo predložili da se doda novi stav koji glasi: „Statutom udruženja može se predvideti da se sastanci članova udruženja mogu držati bez prisustva javnosti.“
To je jedna potpuno normalna primedba, jer javno može biti i to što će članovi prisustvovati. Ali, dozvolićete, postoji 20.000 udruženja, mnoga od njih se bave istim delatnostima, mnoga od njih su jedna drugim konkurencija u nekom smislu i potpuno je prirodno da, ako postoji neko udruženje koje je konkurentno mom udruženju, neće valjda pustiti mene da prisustvujem njihovim sastancima i da ih, na neki način, špijuniram.
Prema tome, mislim da se mora dozvoliti isključenje javnosti sa sastanaka udruženja.
U protivnom, ne znam kako bi se regulisala činjenica da imate deklarativni stav da je rad udruženja javan, a sa druge strane, da isključite one koji su vam konkurencija ili koji nisu s dobrim namerama došli na vaš sastanak. Zašto sastanak članova udruženja mora biti do kraja otvoren za javnost? Hvala.