Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 22. zakona o udruženju građana koji reguliše nadležnosti skupštine.
Smatrao sam, podnoseći ovaj amandman, da ću uspeti na jedan tehnički način, na kvalitetniji, precizniji način da kažem šta je u nadležnosti skupštine, pa sam, između ostalog, predvideo da skupština, pored donošenja i izmena statuta, bira i razrešava članove drugih organa udruženja.
Međutim, za mene je vrlo interesantno obrazloženje, i to jedna rečenica iz obrazloženja Vlade kojim se ne prihvata amandman, kaže: „Naročito nevladine organizacije ne treba da traže dozvolu od strane javnih vlasti za izmenu svoje interne strukture i pravila.“ Tu zaključujem da se Vlada plaši nevladinih organizacija. Da je to tako, dokazaću kroz nekoliko citata izjava žena koje predvode neke nevladine organizacije.
Moram da kažem da je Srpska radikalna stranka očekivala mnogo više od zakona o udruženjima. Najveći broj razlika između Vlade, kao predlagača ovog zakona, i SRS prelama se u članu 10. To je na dobar način ili, ako hoćete, na perfektno dobar, ili, ako hoćete još preciznije, na evropski dobar način obrazložio narodni poslanik Zoran Krasić.
Mi smo mislili da će se ovim zakonom definisati neke aktivnosti državnih organa koje bi sprečavale ovakve izjave. Jedna nevladina organizacija, Fond za humanitarno pravo, predsednik Nataša Kandić, prisustvovala je proglašenju nezavisne države Kosovo i Metohija, i to kao lični gost Hašima Tačija i podržavala je pesme Mesićeve, ustaške pesme, ali on je nju pre toga odlikovao Ordenom Katarine Zrinske.
Sledeća nevladina organizacija, Helsinški odbor, predsednik Sonja Biserko izjavljuje: „Srbija mora da se suoči sa tim da je Kosovo izgubljeno. Vojvodina je dobrovoljno ušla u Srbiju i posle toga Jugoslaviju. Ona“, misli na Vojvodinu, „ima puno pravo da se izjasni kakav položaj želi.“ Zatim: „Međunarodna zajednica bi trebalo“, to ona takođe izjavljuje, „da podrži tužbu BiH protiv Srbije za genocid. To je jedan od uslova za pravilnu interpretaciju ratova na prostorima bivše Jugoslavije.“
Mi smo očekivali da ovaj zakon stane na kraj ovakvim nevladinim organizacijama, odnosno ovim udruženjima. Teško je kontrolisati oko 30.000 udruženja, od toga svako deseto udruženje otprilike radi one poslove koji se prepliću sa političkim idejama. Osnovni je problem što nevladine organizacije ne izlaze na izbore i ne mogu biti kažnjene od strane biračkog tela neuspehom na izborima, a umnogome odlučuju i trasiraju politiku koja će se voditi u Srbiji. Da je to politika koja koristi građanima Srbije, pa ni po jada, međutim, to je otvoreno razbijanje države Srbije.
Mislim da ovaj zakon, ovakav kakav je predložen, uopšte ne bi trebalo da bude usvojen i prihvaćen. Ne žalim zbog toga što ministar nije tu, jer on ionako ne želi da čuje ono što je suština amandmana koje predlažu poslanici SRS.
Mi ništa ne gubimo, sedeo on tu ili ne, ali to samo govori o predstavniku Vlade, odnosno Vladi u celini, kako poštuje izabrane narodne poslanike. Hvala vam.