Da li još neko želi reč? Ako ne, na član 6. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Miloš Aligrudić, Miloš Radulović, Miroslav Petković i Jovan Palalić.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Miroslav Petković.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, zaista smatram da je šteta što ministar Milan Marković danas nije ovde da nam odgovori na brojna pitanja, a verujem da je gospođa Malović, kao pravnik, iz primedaba na prvih pet članova ovog zakona već shvatila koliko je on pogrešan, koliko je neprecizan, koliko ima nelogičnosti. Zaista, da je Milan Marković tu, mislim da bismo ga ubedili da ovaj zakon povuče iz procedure, jer ukoliko bude usvojen u danu za glasanje, otvoriće niz problema u lokalnim samoupravama.
Svakako da je ovaj zakon jedan u nizu zakona koji pokazuju odnos Vlade Republike Srbije prema lokalnim samoupravama. Imam utisak da ministar za lokalnu samoupravu nije svestan koliki je obim poslova lokalnih samouprava, koliki problemi postoje u lokalnim samoupravama i kakve su mogućnosti pojedinih gradova.
Da ne bude zabune, ovaj zakon je svakako potreban, ali ne na ovaj način. Mislim da je koncept potpuno pogrešan, kako uvaženi gospodin Šami to voli da kaže – logika ovog zakona je pogrešna, i to će se sigurno pokazati kada i ako on uopšte bude primenjivan u praksi. On je pun nelogičnosti u tom smislu što se pojedine nadležnosti ne definišu na precizan način, što još uvek meni nije jasno da li je komunalna policija deo gradske uprave, posebna služba, ko će to da radi, koliko će ljudi taj posao obavljati, kako će biti plaćeni.
Podnosili smo niz amandmana na ovaj predlog zakona, koji nažalost nisu prihvaćeni. Jeste prihvaćen jedan amandman DSS-a, koji na neki način jeste suštinski jer uključuje gradsku skupštinu u donošenje strateških planova i odluka koje treba da sprovodi komunalna policija.
Na član 6. smo podneli amandman da građani mogu komunalnoj policiji podnositi prijave, a ne peticije i predloge, jer ko bi se bavio ovim poslom?
Ukoliko građanin primeti određeni problem, ukoliko postoji neka divlja deponija, valjda je logično da on podnese prijavu komunalnoj policiji, a ne da se skupe stanovnici tog dela grada ili seoskog naselja, pišu peticiju i onda putem peticije pokušavaju da reše svoj problem.
Ne može se Vlada u obrazloženju pozivati na član Ustava koji garantuje pravo građanima da pišu peticije državnim i nadležnim organima. Mislimo da ovo nije dobro obrazloženje. Treba da pokušamo da na ovaj način definišemo jasno poslove komunalne policije da kada dobiju prijavu po njoj moraju u kratkom roku reagovati.
Ono što je zapanjujuće jeste da ovaj zakon u svom obrazloženju ne sadrži finansijska sredstva koja će biti potrebna za njegovu primenu, od kupovine tehničke opreme, od uniformi za ljude koji treba da rade ovaj posao, od njihove obuke, edukacije, stalnog usavršavanja. Mi ćemo doći u poziciju da gradske skupštine neće imati sredstava u svom budžetu da predvide komunalne policajce.
Kolega Radulović je rekao da bi u Srbiji trebalo 1.200 ljudi da obavlja ovaj posao. S obzirom na značajno smanjena transferna sredstva lokalnim samoupravama, neće postojati mogućnost da lokalne samouprave stave u pogon komunalne policajce, odnosno neki će se možda odlučiti da angažuju volontere koje će opremiti pendrecima i lisicama i pustiti ih da rade neki posao, pa neka nam je Bog u pomoći kada se takvi ljudi pojave na terenu.

Vreme koje je na raspolaganju Poslaničkoj grupi DSS je osam minuta i trideset sekundi.
Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 6. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nebojša Ranđelović, Judita Popović i Kenan Hajdarević.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima poslanica Judita Popović.

Poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici Vlade, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, iskoristila bih vreme koje ima moja poslanička grupa, ne znam tačno koliko je to, u sklopu ovog amandmana.
Koliko sam razumela čitajući ovaj zakon, intencija ovog zakona je prevencija i bezbednost na lokalnom nivou, s tim da se ova prevencija i bezbednost, u stvari, svode na gradove, odnosno na grad Beograd. Postavlja se pitanje, zašto se tu ne ukalkuliše i druga vrsta lokalne samouprave, kao što su opštine? Razumem da je Zakon o lokalnoj samoupravi najavio, odnosno predočio donošenje jednog ovakvog zakona o komunalnoj policiji, koji je predvideo komunalnu policiju samo za gradove. Međutim, nema logike zašto bi gradovi dobili komunalnu policiju, a ne i opštine, ukoliko je zaista potrebno da se uradi nešto na terenu prevencije i bezbednosti.
Što se tiče te prevencije i bezbednosti, interesantno je obrazloženje Vlade zašto je zakon predložen. Između ostalog, među najvažnijim bezbednosnim problemima u čijem se rešavanju vidi uloga lokalnih zajednica istaknuti su problemi u lokalnom saobraćaju, vandalizam, nasilje mladih, nasilje grupa, buka, upadi u stanove, garaže, javne objekte i poslovne prostorije.
Međutim, problem je što se tu dešava, u stvari, preplitanje nadležnosti komunalne policije i redovne policije. Redovna policija je ta koja je nadležna da reaguje ukoliko se prijavi postojanje nekog krivičnog dela, a dozvolićete da je krivično delo kada neko upadne u nečiji zaključan stan, garažu ili slično. To bi moglo da se podvede i pod ozbiljna krivična dela i ne znam kako bi komunalna policija mogla da se snađe u takvim situacijama.
U članu 50. navodi se da ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja, međutim, primenjuje se šest meseci nakon stupanja na snagu. Šta to znači? U tih šest meseci ćete osposobiti ljude da rade ozbiljne stvari koje sada rade pripadnici redovne policije, i to ne bilo kakve, jer ukoliko se pročita ovaj član 16. Predloga zakona o komunalnoj policiji, tu recimo spada i upozorenje, usmeno naređenje, provera identiteta, dovođenje, pregledanje lica i predmeta, privremeno oduzimanje predmeta, video nadzor, upotreba sredstava prinude. Sve se to radi od strane pripadnika komunalne policije, koji bi trebalo da budu osposobljeni u roku od šest meseci od stupanja na snagu ovog zakona.
Mislim da je to malo nejasno i nelogično, pogotovo kada se u sklopu tog člana 16. uzme u obzir i član 20. koji kaže: „Ako komunalni policajac ne može da utvrdi identitet lica proverom iz člana 19. ovog zakona, to lice će bez odlaganja dovesti nadležnom organu radi utvrđivanja identiteta.“
Vi onda možete u praksi da dođete u situaciju da, recimo, neko ko nije poneo sa sobom ličnu kartu baci opušak cigarete na ulici, pa od strane komunalnog policajca bude doveden zato što nema ličnu kartu i ne može da mu se utvrdi identitet, i šta ćemo onda?
Dakle, mi primenjujemo silu nad građanima. Umesto da se krećemo ka tome da se sila, prinuda što manje primenjuje u praksi prema građanima, mi u stvari uvodimo još jednu mogućnost da se taj građanin, na bilo koji način, dovede u poziciju da se brani od organa koji primenjuje silu, pa makar to bio i komunalni policajac.
Potpuno je besmisleno jer, kažem, komunalni policajac je zaista u mogućnosti, po čl. 16. i 20, da postupi svaki put kada smatra da je potrebno da se neko privede zbog najmanjeg prekršaja koji je učinio, jer, bože moj, to je u suprotnosti sa komunalnim redom.
Prema tome, ukoliko se pored ovih članova koje sam već navela primeni član 33, koji zaokružuje ove nelogičnosti koje se pojavljuju u zakonu, a odnosi se na stručno osposobljavanje, dolazimo u situaciju da stvaramo jednu paralelnu policiju pored postojeće redovne policije, koja ima velike nadležnosti, a pri tom je nestručna i nije osposobljena za taj posao.
Prema tome, smatram da je zakon nedorečen, da će stvarati konfuzne situacije.
Kada analizirate ovaj član 4. koji govori o asistenciji komunalne policije nadležnim gradskim organima, ta asistencija je dozvoljena i moguća u slučaju da nešto ne može da se uradi bez primene sile. Pri tom se u poslednjem stavu navodi da ukoliko ni ta sila nije dovoljna, tek se onda obraćamo policiji. Šta mi to radimo? Mi uvodimo paralelnu silu, paralelnu primenu prinude nad građaninom.
Inače, u ovom zakonskom predlogu nisam našla odredbe koje direktno upućuju na to šta se dešava ukoliko komunalna policija utvrdi da je izvršen određeni prekršaj, da li komunalna policija pristupa podnošenju prijave nadležnom prekršajnom organu. Pretpostavljam da je tako.
Ako je to slučaj, onda mogu da istaknem još jednu nelogičnost. U sklopu reforme pravosuđa dolazimo u situaciju da smanjujemo broj sudija za prekršaje. Tako je, recimo, u Zrenjaninu broj sudija za prekršaje smanjen na 11, a pri tom su organi za prekršaje dobili da sude i u predmetima poreskih, carinskih i deviznih prekršaja.
Prema tome, ako smo već smanjili broj sudija za četiri, dakle, 25% od postojećeg broja sudija za prekršaje, a pri tome predviđamo da rešavaju i o prekršajima u komunalnim oblastima, pored tih deviznih, carinskih i ostalih prekršaja, ne verujem da ćemo uspeti da postignemo cilj predlagača zakona, a to je prevencija i bezbednost u gradovima i u gradu Beogradu.
Ponovo podvlačim, zaista je nelogično što se ta komunalna policija, ukoliko se smatra da je to tako dobro rešenje, ne uvodi i u opštinama. Jer, ako je nešto dobro za grad, zašto tako dobro ne bismo učinili i u opštinama?
Inače, osvrnuvši se na ovaj amandman istakla bih činjenicu da bi trebalo da obavežemo nadležni organ, komunalnu policiju, da u roku od tri dana reaguje na određenu prijavu, da obavesti građanina o ishodu postupanja bez odlaganja, a najkasnije u roku od tri dana, a ne da se dozvoli mogućnost beskonačnog odugovlačenja što se tiče davanja odgovora. Ukoliko omeđimo tu obavezu na najkraći vremenski period, ipak dajemo neku šansu i mogućnost da se određene stvari dovrše i realizuju i da onaj ko je zainteresovan u određenom roku sazna šta se dešavalo u vezi s određenom nepravilnošću i neregularnošću.
Prema tome, ne vidim zašto ne bismo usvojili ovaj amandman koji samo u pogledu roka odgovora predlaže promenu te odredbe.

Vreme koje je na raspolaganju Poslaničkoj grupi LDP je pet minuta.
Na član 6. amandman je podneo poslanik Zoran Popović.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima poslanik Zoran Popović.

Dame i gospodo narodni poslanici, na osnovu člana 147. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, na Predlog zakona o komunalnoj policiji podnosimo amandman koji glasi – u članu 6. stav 3. posle reči „zahtev“ i zareza dodaje se reč „pismeno“.
U članu 6. stav 3. kaže se: „Komunalna policija je dužna da građane, na njihov zahtev, obavesti o ishodu postupanja“, a ja mojim amandmanom tražim da se o ishodu postupanja građanin obavesti i pismeno.
Obrazloženje Vlade zbog čega se amandman odbija je nejasno. Tu se, između ostalog, kaže: „Prihvatanjem amandmana se ne bi utvrdila obaveza komunalne policije da obaveštava isključivo u pismenoj formi, već bi se istovremeno ograničilo pravo građana da na svoj zahtev traženi odgovor (ako žele) dobiju i usmeno, neposredno ili putem sredstava komuniciranja.“
Da bi se obezbedila veća odgovornost i efikasnost komunalne policije u postupanju po primedbama i predlozima koje dobija od građana ili pravnih lica, potrebno je da postoji zakonska obaveza policije da o istom pismenom obavesti građane, odnosno pravna lica.
Po ovom predlogu zakona komunalni policajac ima velika ovlašćenja, nosi palicu, stavlja lisice, oduzima predmete i imovinu, čak je ovim zakonom predviđeno da prilikom intervencije može doći do smrti, a u isto vreme komunalni policajac nema skoro nikakve obaveze. Kako je moguće da ne postoje obaveze komunalnog policajca da građane pismeno obaveštava o rešavanju njihovih zahteva? Hvala.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković, Donka Banović, Nikola Lazić i Milan Dimitrijević.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Milan Dimitrijević.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da postaje praksa u Skupštini da predstavnika predlagača nema u sali kada se raspravlja o amandmanima. Tako je bilo i poslednjeg radnog dana u prošloj nedelji, kada smo imali zakon o udruženjima, kada je gospodin ministar Milan Marković boravio van sale nekoliko sati i na naša insistiranja da se pojavi u sali on se nije pojavljivao. Opet imamo da predstavnik predlagača, gospođa Snežana Malović, nije u sali kada raspravljamo o jednom vrlo bitnom zakonu.
Mislim da je ovaj predlog zakona poslat u skupštinsku proceduru sa jednim jasnim ciljem – da se taj zakon ne primenjuje. Dakle, on je tako napisan da je prosto neprimenljiv u praksi.
Kada se pogleda četvrti deo ovog predloga zakona, odnosno sredstva koja su potrebna za sprovođenje ovog zakona, dolazite do jedne činjenice, odnosno prve rečenice koja glasi: „Za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije.“ To potpuno jasno piše u zakonu.
Kako mislite da se ovaj zakon primenjuje bez dodatnih sredstava u budžetu Republike Srbije? Ko će da nabavi uniforme? Ko će da nabavi oznake, vozila, plovne objekte? Čini mi se da ćete nametnuti lokalnoj samoupravi da nabavi i avione. Dokle idete?
Dakle, kada je jedna vlast nesposobna i neodgovorna ona pribegava jednom sredstvu a to je pravljenje privida da nešto radi, a u suštini ne radi ništa, nego gleda samo kako će da zavuče ruku u džep građana Srbije.
Šta ste uradili sa transfernim sredstvima u budžetu Republike Srbije koja su namenjena lokalnim samoupravama? Prvo, u mnogim lokalnim samoupravama, u pojedinim gradovima imate više zaposlenih u lokalnoj administraciji u tim opštinama, odnosno gradovima i taj broj skoro je jednak broju onih ljudi koji rade u privredi. To je tako zato što ste morali da namirite svoje koalicione partnere.
Tako funkcioniše ona vlada koja je sastavljena od 18 stranaka koje imaju različite političke interese, a jedan zajednički interes, a to je materijalni interes da se što više kadrova pojedinih partija smesti na neke funkcije i da rade neke poslove. To je, u suštini, pravljenje privida.
Dakle, ovaj zakon je apsolutno neprimenljiv. U većini diskusija poslanika je bio predlog koji je potpuno razuman i realan – povucite ovaj zakon. Ovaj zakon ne liči ni na šta. A kada dobijete predlog poslanika da se ova nakarada od zakona malo popravi, onda dobijamo odgovore Vlade koji su prosto smešni. Neću komentarisati razlog odbijanja ovog amandmana. To pokazuje da u vladajućoj koaliciji ne postoji nimalo volje da se jedno ovakvo čudo od zakona popravi bar u jednom malom segmentu, da se jezički uobliči, da bude razumljiv onom ko ga čita. Ali, kako ovaj zakon nije pročitao ni predstavnik predlagača, ne čitaju ga ni nadležni odbori (gde poslanička većina ima većinu), takva je i sudbina ovog zakona – biće potpuno neprimenljiv. Zato još jedanput apelujem da se ovaj zakon povuče iz procedure. Zahvaljujem.

Vreme koje je na raspolaganju Poslaničkoj grupi DSS je šest minuta i dvadeset sekundi.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 7. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nebojša Ranđelović, Judita Popović i Kenan Hajdarević.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodna poslanica Judita Popović.

U sklopu ovog amandmana bih se osvrnula na činjenicu da mi danas, u besparici u kojoj se nalazimo, kada svakodnevno povećavamo akcizu na gorivo, kada gorivo bukvalno jednom nedeljno poskupljuje, kada ćemo inflaciju koja je projektovana na određenom nivou očigledno probiti, kada nemamo sredstva za neke osnovne, egzistencijalne potrebe ove države i ovog društva, donosimo jedan ovakav zakon o komunalnoj policiji, bez kojeg smo sasvim dobro mogli da živimo i do sada. Nadležnost komunalne policije umnogome je slična nadležnosti redovne policije; u mnogo čemu se te nadležnosti prepliću i verovatno će u praksi doći do određenih nesporazuma i konfuzije kada se ovaj zakon bude primenjivao.
Dakle, kada smo u takvoj situaciji, u kojoj se nalazimo zbog globalne ekonomske krize a i zbog lokalne krize u kojoj se nalazimo unazad dvadeset godina, onda je smešno kad se u obrazloženju Vlade kaže da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije. Kako ćemo onda da finansiramo uniforme tih komunalnih policajaca, kako ćemo da finansiramo prevozna sredstva tih komunalnih policajaca, kako ćemo da finansiramo prostorije u kojima će da borave, kako ćemo da finansiramo sve ono što je potrebno za redovan rad komunalne policije?
U sledećem stavu govori se o tome da će komunalna policija da dođe do određenih sredstava, imaće sopstveni izvor sredstava na osnovu naplate, verovatno, prekršajnih kazni koje će sama da utvrđuje, odnosno koje će sama da zarađuje.
Prema tome, za budućnost se predviđa jedan novi namet za građane Srbije, koji su i ovako poprilično, što se poreza i nemaštine tiče, pogođeni postojećom krizom.
Mislim da je ovaj zakon za sada pomalo nepotreban i suvišan, pogotovo zato što imamo zakone, kao što je zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, statut AP Vojvodine, koji čekaju u redu da bismo napokon uredili podzakonske i zakonske akte, što je inače ova država bila obavezna, po Ustavnom zakonu, da uradi do kraja decembra 2008. godine.
Očigledno je da postojeća vlast nije u mogućnosti da uskladi svoje propise sa Ustavom, nije do sada potvrdila statut Vojvodine, koji čeka strpljivo u redu od oktobra meseca 2008. godine, a ni zakon o nadležnostima nije stigao na red.
Ovaj zakon o komunalnoj policiji zaista ne bi mogao da bude prioritetan u odnosu na mnoge nužne poslove koje je Vlada do sada već morala da završi.
Stvarno bih skrenula pažnju izvršnoj vlasti da kada donosi ovakvu vrstu zakona, koji su u jednom svom delu represivni, bez obzira na to što je predviđeno da su prevencija i bezbednost osnovni ciljevi zakona, represija će ostaviti veoma loš utisak, pogotovo što je ta represija vezana, u stvari, za novčane izdatke, dakle pogađa direktno građanina u gradu. Kažem, samo u gradu, jer će građanin možda biti ugrožen od strane komunalnog policajca koji će odjednom da iskoči iza nekog ugla, kao što to sada rade saobraćajni policajci koji iskaču iza žbunova pored puta i slično. I za najmanji vid prekršaja slede kazne, novčani izdaci.
Dolazimo u situaciju da se ova država sve više okreće represiji, umesto da prihvata neke evropske vrednosti u koje se kune, ali očigledno samo deklarativno. Bilo bi dobro da se pre svega dobrobit građana stavi u prvi plan, a sve ostalo u drugi, koliko je moguće u ovakvoj sredini u kojoj živimo.