Gospodin Simo Vuković ima reč.

Poštovani gospodine ministre, uvažena predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalazi set zakona koji po svojoj važnosti spadaju u rang zakona koje je ovaj dom usvojio još 2005. godine, kao što su bili Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o zdravstvenom osiguranju.
Oni predstavljaju kontinuitet normativnih reformi u zdravstvu koje su započete još 2002. godine. Naime, Vlada Republike Srbije i uopšte Republika Srbija su se još 2002. godine opredelile za proces zalaganja za zdravlje i da ga usklade sa strategijom EU, a to podrazumeva i usklađivanje normativa i standarda.
Zajednički imenitelj i vrednost ovih zakona leži u tome da će oni regulisati vitalne oblasti zaštite zdravlja stanovništva, koje do sada ili nisu bile regulisane ili su postojeći akti bili nedorečeni, anahroni i neusklađeni sa najnovijim standardima.
Usvajanje predloženih zakona predstavlja jednu od stepenica u procesu evrointegracija, ali se to često i banalizuje, što smo mogli da čujemo iz nekih prethodnih diskusija. Međutim, mnogo je važnija suština, a suština je zapravo da usvajanjem i usklađivanjem ovih akata sa normativom EU mi zapravo usvajamo najsavremenije standarde koje je potvrdila medicinska nauka i praksa.
Ovi zakoni uvode red u oblasti koje regulišu odgovornost svih aktera u medicinskim delatnostima, kao i obavezu primene pomenutih najviših standarda i dobre prakse.
Kada govorimo o zakonu o javnom zdravlju, moramo poći od opštepoznate definicije koja je dosta i davno usvojena od strane Svetske zdravstvene organizacije koja glasi – zdravlje nije samo odsustvo bolesti ili nesposobnosti već stanje potpunog fizičkog, mentalnog i socijalnog blagostanja.
Upravo ovakvo svesno i ambiciozno postavljanje definicije obavezuje na sveobuhvatno društveno angažovanje na promociji očuvanja i unapređenja zaštite zdravlja stanovništva. Takođe, moramo napomenuti jednu važnu činjenicu da, i pored velikog napretka u sistemu i održivog finansiranja sistema zaštite, prethodnih nekoliko godina prisutna je ekspanzija takozvanih hroničnih nezaraznih bolesti u koje spadaju pre svega kardiovaskularna oboljenja, a zatim različiti tipovi, odnosno vrste karcinoma, koji su gotovo sve u direktnoj vezi sa neadekvatnom preventivom, a zatim izloženošću faktorima rizika i rizičnom ponašanju, kao i neprihvatljivost zdravih stilova života.
Uz postojeći normativni ambijent kada govorimo o zakonu o javnom zdravlju koji je prvi u nizi i predstavlja jedan od krovnih zakona, dosadašnji normativni ambijent obuhvatao, kao što je predlagač i naveo u svom obrazloženju, preko 170 propisa u najrazličitijim oblastima. Stoga je potreba za donošenjem zakona o javnom zdravlju više nego očigledna, da se praktično na jednom mestu odrede i zadaci i pozicija ovoga što su različiti nivoi odgovornosti i pravni odnos svih onih aktera koji imaju odgovornost u sprovođenju javno-zdravstvene politike.
Dakle, ono što su temelji ovog zakona koji su postojali praktično još iz 2003. godine kada je usvojen Nacrt strategije o javnom zdravlju, a zatim je usvojena i strategija kao što smo čuli ove godine u martu iz koje proistekao i odgovarajući akcioni plan, dakle agenda koju je propisao, da zapravo ove godine ćemo i usvajati odnosno razmatrati zakon o javnom zdravlju.
Meni se čini da javno zdravlje kao pojam i kategorija nisu u potpunosti shvatljivi za našu širu javnost, pa čini mi se i za deo stručnih krugova. Javno zdravlje kao delatnost, disciplina, podrazumeva precizno definisanje javno-zdravstvene politike koja uređuje mehanizme, odnosno odgovornosti svih društvenih aktera, institucija i pojedinaca u cilju promovisanja zdravlja, prevencije bolesti, jačanja svesti i institucija, njihovo povezivanje čiji rezultat treba da bude očuvanje, unapređenje zdravlja stanovništva. Dosadašnja praksa je pokazala da nedovoljno definisana odgovornost omogućuje stalno upiranje prstom na predstavnike Ministarstva i prebacivanje odgovornosti na druge, iako su one postojale i u prethodnom periodu.
Ovim zakonom se jasno precizira odgovornost da, pored Ministarstva i Republičkog zavoda za osiguranje, kao i Zavoda za javno zdravlje, odgovornost će pripasti i autonomnim pokrajinama, lokalnim samoupravama, javnim preduzećima, preduzetnicima, crkvama i verskim zajednicama, Crvenom krstu, različitim udruženjima građana.
Zakon je suštinski. Propisuje decentralizaciju odgovornosti za zdravlje. To znači obavezu stalnog obrazovanja, javnom zdravlju i jačanju kadrovskih potencijala, izgradnju jedinstvenog informacionog sistema, modernizaciju i obuku menadžera u zdravstvu, postavljanje održivog sistema finansiranja aktivnosti i uspostavljanje standarda za praćenje kvaliteta i merljivosti rezultata sprovedene javno-zdravstvene politike.
Drugi zakon o kojem ću nešto reći je zakon o transfuziološkoj delatnosti, koji reguliše jednu od vitalnih oblasti u sistemu zdravstvene zaštite. Krajnji cilj ovog zakona jeste da se samodovoljno obezbedi dovoljna količina bezbedne krvi, kao i njenih komponenata.
Polazeći od poštovanja ovih načela, dakle načela samodovoljnosti i bezbednosti krvi, predlagač je dao zakonski okvir i prostor da se jasno definiše ko može da se bavi ovom delatnošću, na koji način, uspostavio je hijerarhiju odgovornosti, što je neophodno za jednu ovakvu delatnost. Pored obaveze za harmonizacijom prostora sa standardima EU u ovoj oblasti, predloženi zakon obavezuje na primenu najnovijih tehnologija, naučnih saznanja i preporuka u oblasti transfuzije.
Organ državne uprave koji će predlagati propise, kriterijume, standarde i biti praktično telo koje će ovu oblast uspostavi na način kako propisuje zakon jeste uprava za biomedicinu u okviru koje će postojati posebna organizaciona jedinica koja će se baviti transfuziološkom delatnošću.
Na vrhu piramide u smislu širine delatnosti i odgovornosti, svakako će se nalaziti zavod odnosno Republički institut za transfuziju. Na osnovu propisanih kriterijuma, opremljenosti kadrovima i drugim uslovima jasno će biti određene zdravstvene ustanove koje će biti ovlašćene da se bave transfuziološkom delatnošću. I ne samo to, zakon propisuje i formiranje banaka krvi, koje moći da postoje u onim zdravstvenim ustanovama koje ispunjavaju propisane kriterijume.
Jasno će bizi propisane procedure praćenja i kontrole svih faza od prikupljanja do distribucije krvi i njenih komponenata. Posebno ovaj predlog zakona apostrofira dobrovoljno davalaštvo kao kamen temeljac samodovoljnosti u prikupljanju.
Ovaj zakon obavezuje na stalnu promociju i jačanje dobrovoljnog davalaštva. Zakon takođe uspostavlja obavezu formiranja jedinstvenog registra davalaca koji će voditi Republički zavod za transfuziju.
Ovaj registar će biti deo jedinstvenog informacionog sistema u zdravstvu, a omogući će uvid u sve podatke koji su od značaja za bezbednost krvi. Propisana je i obaveza testiranja svake jedinice krvi. Važno je da i javnost bude upoznata sa tim, kao i testiranje krvne plazme, uz čak korišćenje najsavremenije pi-si-ar (PCR) tehnologije. Posebno se propisuje obaveza određenih zdravstvenih ustanova da uspostave sistem upravljanja kvalitetom u skladu sa najsavremenijim standardima.
Obaveza primene zatvorenog sistema za obradu krvi donosi ostvarivanje najvišeg stepena bezbednosti, što je svakako u interesu pacijenata i građana.
Ono što je do sada bilo često predmet i medijskih špekulacija i bojazni javnosti jeste postojanje trgovine, odnosno neovlašćenog izvoza krvi i krvnih derivata. Ovaj zakon jasno u članu 40. zabranjuje uvoz i izvoz krvi i komponenata krvi i propisuje odgovarajuće kaznene odredbe za prekršioce ovog zakona.
Da zaključim, zakon o transfuziološkoj delatnosti se može oceniti kao jedan veoma temeljno sačinjen zakonski predlog, čije usvajanje i primena predstavlja potrebu za kvalitetnijim obezbeđivanjem i funkcionisanjem sistema zdravstvene zaštite u Srbiji.
Sledeća tri zakona, zakon o transplantaciji organa, zakon o transplantaciji ćelija i tkiva, kao i zakon o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja su srodni zakoni, te ću pokušati da objedinim diskusiju vezanu za ova tri zakona.
Naravno, sva ova tri zakona po prvi put regulišu oblasti čijoj ekspanziji su svi prisustvovali. Savremenici smo jednog tehnološkog i naučnog buma koji prati oblasti kako transplantacije, tako i potpomognute reprodukcije.
Ovaj tehnološko-naučni napredak u ovom periodu omogućuje razvoj transplantacije i tzv. veštačkog oplođenja do razmera koje su omogućile da u savremenoj medicinskoj praksi su zapravo danas kao rutinske metode lečenja. To nije zaobišlo ni Srbiju, s tim da je ograničenost finansijskim sredstvima, a posebno nedostatak zakonske regulative, stvorilo jedan prilično neuređen ambijent koji ne ide u prilog interesima pacijenata.
Ovi predlozi zakona, kao i ovi prethodni, uređeni su na osnovu principa i standarda koji su prisutni u EU, sa ciljem kako harmonizacije, tako i primene najsavremenijih standarda medicinske nauke i prakse.
Pre svega, predloženi zakoni će omogućiti bolju promociju transplantacije organa, što je veoma važno, ćelija i tkiva, upoznavanje građana sa doniranjem organa, ćelija i tkiva, kao i reproduktivnih ćelija.
Zakoni koji tretiraju transplantaciju, ovo je veoma važno da se istakne, zasnovani su na načelima koja su opšteprihvaćena u razvijenom svetu. To je načelo solidarnosti, načelo medicinske opravdanosti za izvođenje određene procedure, načelo zaštite interesa i dostojanstva, kako davaoca tako i primaoca, načelo dostupnosti i zabrana diskriminacije, kao i načelo bezbednosti.
Predloženim zakonima se jasno definiše koje ustanove iz plana mreže zdravstvenih ustanova se mogu baviti delatnostima, što će biti propisano odgovarajućim kriterijumima koje moraju zadovoljiti ustanove koje žele da se kandiduju da obavljaju ovakvu delatnost.
Kroz uspostavljanje Uprave za biomedicinu uspostavlja se i organ državne uprave koji će uspostaviti temelje za sprovođenje ovih zakona i omogućiti svojim stručnim potencijalima njegovo sprovođenje. U cilju obezbeđivanja dostupnosti organa, kao i pravičnost u postupku transplantacije, biće sačinjena jedinstvena lista čekanja za celu Republiku Srbiju, i to po vrsti potrebe za organima i kriterijumima koji će propisati Uprava za biomedicinu.
Više puta spomenuta Uprava za biomedicinu sigurno da će tokom protoka vremena i adaptacijom celog našeg zakonodavnog sistema verovatno jednog dana postati nezavisno regulatorno telo, ali stvarnost je takva da je u ovom momentu najoptimalnije da ona bude organ državne uprave.
U okviru ovog organa državne uprave imaćemo tri segmenta. To je Srbijatransplant, imaćemo organizacionu jedinicu koja se bavi transplantacijom organa, ćelija i tkiva i treću koju sam već spomenuo u prethodnom segmentu diskusije koja se bavi transfuziološkom delatnošću.
Veoma je važno osnivanje Srbijatransplata u okviru Uprave za biomedicinu, jer ćemo se time uključiti u širi kontekst, zapravo sistem koji postoji u Evropi, a to je Eurotransplant, što će omogućiti razmenu organa, a konkretno značiti da ako za pojedini organ sa umrlog davaoca nije moguće naći odgovarajućeg primaoca u našoj zemlji i to sa jedinstvene liste čekanja, organ možemo ponuditi odgovarajućoj međunarodnoj organizaciji ili instituciji, s kojima je današnji ministar uspostavio ugovorenu saradnju prethodno.
Dakle, moći ćemo na bazi reciprociteta da razmenimo organe, ćelije i tkiva. To će značiti da pacijenti, koji nekada i godinama čekaju odgovarajući organ za transplantaciju, mogu mnogo brže da dođu do organa i budu uspešno izlečeni. To do danas nije bilo zakonski regulisano.
Pri tome treba spomenuti princip neprofitnosti, dakle nedobitnosti. Svaki oblik zarade iznad onoga što pokriva osnovne troškove za proces transplantacije ili čuvanja nije dozvoljen, dakle, bilo kakva materijalna ili nematerijalna korist pri davanju, primanju, odnosno transplantaciji. Eksplicitno je zabranjeno javno oglašavanje ili reklamiranje potrebe za organima, ćelijama i tkivima, što se ne odnosi na promociju dobrovoljnog davalaštva, što nam je u ovom trenutku veoma potrebno.
Usvajanjem ovog zakona otvara se nov prostor u kome će mnogo veći broj ljudi dobiti, ukoliko se dovoljno ljudi izjasni da bude dobrovoljni davalac, odgovarajuće donatorske kartice, na kojima će biti izričito evidentiran pristanak na davanje organa. Na bazi evidencije dobrovoljnih davalaca formira će se jedinstveni registar davalaca u Upravi za medicinu.
Vodilo se računa i o zaštiti podataka kako davaoca, tako i primaoca organa. Podaci će se tretirati kao službena tajna i u najvećoj meri će štititi dostojanstvo i sprečavati mogućnost zloupotrebe i mogućih pravnih sporova.
Takođe, predlozi zakona koji se odnose na transplantaciju određuju i način finansiranja, i to je veoma važno da se istakne, i to iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, ali ako ipak i ne postoji način i pravo da se ostvari može se obezbediti i iz dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja.
Takođe, davaoci organa, ćelija i tkiva, odnosno njihova zdravstvena zaštita obezbeđeni su iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja. Ovim zakonima se uspostavljaju uslovi za formiranje banki ćelija i tkiva, banki reproduktivnih ćelija, kao i obaveze i kriterijumi za njihovo raspoređivanje. To će omogućiti i raspoloživost transplantacionog biološkog materijala i širu zahvaćenost kontrole pacijenata transplantacijom ili biomedicinski potpomognutim oplođenjem.
Zakonom o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja ima specifičnost u odnosu na prethodna dva jer ulazi u domen odnosa, pre svega, pravnih, a to su prava deteta, materija koja reguliše Porodični zakon i slično, kao i određenih etičkih pitanja koje neko od prethodnika već i pokrenuo u svojoj diskusiji.
Jasno je precizirano šta se podrazumeva pod postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja i uslovi kada se, kako i ko može baviti ovom delatnošću. Takođe, ostavljeno je pravo na prigovor savesti zdravstvenom radniku koji učestvuje u ovom postupku, ukoliko se to kosi sa etičkim ili verskim ubeđenjima, da ne mora da se bavi ovom delatnošću.
Takođe, tretirano je pitanje očinstva i materinstva kod rađanja dece iz postupka biomedinski potpomognutog oplođenja. Navodi se da materinstvo, odnosno očinstvo donora se ne može utvrđivati, što u potpunosti štiti lečeni par, odnosno roditelje od budućeg osporavanja roditeljstva.
Treba napomenuti zbog javnosti da su praktično svi poslovi koji podrazumevaju intervenciju na genetskom materijalu reproduktivnih ćelija ili embriona zabranjeni, što uključuje medijski često obrađivano kloniranje.
Svih pet zakona su sačinjeni od strane stručnih radnih grupa i prošli su jedan veoma ozbiljan filter javnih rasprava, pa me čudi da prethodnici to negiraju, jer je praktično cela zainteresovana javnost veoma dobro i otvoreno bila informisana o samim javnim raspravama, što je, čini mi se, dobra garancija valjanosti predloženih zakona i uveren sam da će njihova primena upotpuniti zakonski okvir za najbolje moguće funkcionisanje sistema zdravstvene zaštite u Srbiji.
Poslanička grupa i poslanici G17 plus će podržati ove zakone, jer su oni izraz kontinuiteta dobre reformske politike Ministarstva zdravlja i verujemo da će se ispoljiti kao najbolji interes svih pacijenata i građana u Republici Srbiji.

Reč ima narodni poslanik dr Paja Momčilov.

Poštovane koleginice i kolege, uvažena predsednice, mogao bih da nastavim ovo moje izlaganje - tužni skupe, ne bih pogrešio.
Obično kada govorim pred publikom, bilo kakvom, stojim. Ovaj put naravno neću stajati iz vama jasnih razloga, jer evo do čega smo doveli Skupštinu, da se o važnim zakonima iz zdravstvene delatnosti raspravlja noću i ovo me sve podseća na jednu opskurnu atmosferu u balkanskoj krčmi, gde su zastori spušteni, samo još da se ugasi svetlo i da obavimo posao.
No sad, da se ostavim toga, bolje da se držim zakona i onoga što mije činiti. Godine 2008. na planeti zemlji je bilo 6,7 milijardi stanovnika, a 1800. godine kada je dostignuta prva milijarda, došli smo i do ovog broja. Ono što će se dogoditi po projekcijama ozbiljne zemlje o tome vode računa, smatrajući demografske studije važnim za sudbinu jedne zemlje, a i nacije. Po prognozama svetskim na planeti zemlji imaju tri scenarija: 2050. godine ili će nas biti preko 10 milijardi, ili će nas biti 9, što je nešto bolja varijanta ili 7,4 što je možda još povoljnija.
Naime, eksponencijalni rast koji ugrožava resurse i dobrobit svih ljudi očekuje se da će tada biti i zaustavljen. Velike zemlje, kao što je Amerika, znaju da će te 2050. godine za 44% uvećati svoje stanovništvo, Kanada za 26%, Engleska za 26%, Francuska za 13%, Švedska za 12%, gle čuda, Italija za 3%, a Nemačka umanjuje svoje stanovništvo, Rusija katastrofalno.
I gde je Srbija? Mi smo među 10 zemalja koje su osuđene da nestaju polako sa planete zemlje i nas će tada biti za 21% manje nego što nas danas živi na ovim prostorima.
Naime, ako čovek gleda detaljno te prognoze, očekuje se da će nas biti 5,8 miliona, a sada nas ima 7,4. Zašto sam počeo ovako? Zbog toga što hoću da dođem do glavnog problema koji Srbija danas ima kada je zdravstvo u pitanju, naravno, to ću da povežem.
Osnovni problem srpske države i naroda je biološka ugroženost srpskog naroda. To ovaj parlament ne želi da konstatuje, a autistični ministri ne prihvataju kao ozbiljnu temu za razgovor. Bolje reći Vlada, nisu ministri krivi, kriv je onaj ko Vladu vodi, a kakve su prilike kod nas, mogli bismo mnogo krivaca da nađemo, pa bi onda spominjali i strance i tajkune, i gde bi nam kraj bio. Tadića, naravno, ponajviše.
E sad, ako je ugrožena biološka supstanca našeg naroda i sudbina države ima ovako crnu perspektivu, zbog čega to imamo? Dva su razloga prosta – jedan je bela kuga, fertilnost opada, opada u čitavom svetu, ali bogami u zemlji Srbiji drugi faktor koji utiče na to, a to je velika opšta smrtnost je takođe u porastu.
Od 2000. godine, od demokratskih promena, umesto da se zaustavi ovaj trend, mi lepo imamo porast ovog trenda. Najbolji svedok je publikacija ''Batuta'', objavljena je knjiga Zdravstveno-statistički godišnjak Republike Srbije za 2007. godinu, i kaže ovako – od 2002. do 2007. godine uočen je porast smrtnosti u Srbiji za 1,6, što je bilo uslovljeno učestalijim umiranjem od vodećih nezaraznih bolesti.
Molim vas, vodeće nezarazne bolesti su preventabilne. Koje su to bolesti? Kardiovaskularne, hipertenzija, infarkti, to je ono što ministar kaže – smanjili smo smrtnost u jedinicama intenzivnih nega, a što umiru po ćoškovima i na ulicama i što ne dožive operaciju, kao onaj dobrovoljni davalac krvi, koji je dao 116 puta krv, a nije ima 60.000 da plati za operaciju na srcu, pa je umro, e o tome mi ne možemo da vodimo računa. Možda će ga neko ubrojati u statističku grešku.
Ajde da analiziramo to detaljno, imamo mi epidemiju malignih bolesti, postoji ona i drugde, ali ono što niko ne bi očekivao u ovoj publikaciji lepo ćete videti da su i zarazne bolesti u porastu u zemlji Srbiji. Nešto što smo mislili da je prošli vek, evo nam ponovo se vraća, neću sad čitati te brojke, ali one su jasno rečene.
E sad, ako je situacija takva kakva je, a nije ružičasta, onda čovek može da se zapita, pa šta je sa sistemom zdravstvene zaštite, šta je sa našom budućnošću, ako se gleda taj sistem. Mi sada užurbano donosimo pet zakona iz zdravstvene struke.
Da vas podsetim samo, vi koji imate bolje pamćenje, kada smo donosili sistemske zakone, oni su bili vezani za donošenje budžeta i ucenom su doneseni. Jedna poslanička grupa je naterana da odustane od amandmana, ključnog amandmana koji i danas tangira sve lekare ove zemlje, čuveni čl. 177. i 199. zakona, i isto je i večeras. Objedinimo pet zakona, noćni rad, 10 poslanika iz pozicije, 10 iz opozicije, završimo posao. E, kad se tako radi, onda su i ovakvi pokazatelji zdravlja u Srbiji.
U svom izlaganju na početku kada sam izdvojio mišljenje rekao sam neke stvari koje bi neko mogao da kaže – pa nije u redu, eto preteruješ. Rekao sam da je nedopustivo leksičko neznanje i nepoznavanje značenja osnovnih pojmova iz evropskih direktiva. Ovo što je čitao gospodin Dimitrijević, one jezičke vratolomije koje niko normalan ne može ni da napiše ni da razume u Srbiji, neću ponavljati, ali moramo pružiti jasne dokaze gospodinu ministru koliko nekompetentno radi svoj posao, ne pročitavši predloge zakona i brukajući srpski parlament i nas poslanike, nudeći nam da ovako nešto i mi prihvatimo.
Evo primera, konkretnih. Kaže se u zakonu o transfuziološkoj delatnosti, imate tu definicije i kaže se u tački 22) člana 2, ''hemovigilansa jeste niz organizovanih postupanja nadzora u vezi sa ozbiljnim neželjenim događajima i ozbiljnim neželjenim reakcijama kod davalaca krvi ili primalaca krvi, kao i epidemiološko praćenje davalaca krvi.''
Ako odete do člana zakona broj 28, on ima nadnaslov Hemovigilansa krvi, i kad pročitate šta tamo piše vidite da to nema veze sa hemoviglansom. Takvo krupno neznanje pojmova, to je bruka i sramota, to u Albaniji nema.
Naravno u članu 29, ali sada je to podnaslov ć) - Praćenje i prijavljivanje ozbiljnih neželjenih događaja, odnosno ozbiljnih neželjenih reakcija, pa to bi mogla biti vigilansa. A ovo pod članom 28, gospodo, da ste pročitali direktive, one su ovde pored mene, mogu vam dati da vaši službenici pogledaju, jeste sledstvenost pojam, on se tako zove.
Rekao sam da vaše leksičke egzibicije takođe su prilično velike. Ako uzmete Predlog zakona o transplantaciji organa, onda ćete vi videti interesantan član 19. koji ima nadnaslov i kaže – nedobitnost pružanja usluga u vezi sa transplantacijom.
E sada, ako neko uzme one debele knjige, prašnjave, koje se naravno ne otvaraju u ministarstvima, recimo uzme knjigu koja se zove "Rečnik Srpske akademije nauka", pa otvori tom 14, stranu 775, onda će videti da imenica "nedobitnost" ženskog roda znači – neosvojivost i nepobedivost.
A ko će pridev da potraži, onda će videti da postoji nedobitan, nedobitna, nedobitno, i znači - koji se ne može pobediti i osvojiti, znači pokoriti, zadobiti i zauzeti, nepobediv i nesavladiv i neosvojiv.
Hajdemo sada da to vratimo na ovaj naš naslov. Neosvojivost pružanja usluga u vezi sa transplantacijom, čestitam, svaka čast. E sada ćete vi to da nam objasnite kako ste to uspeli da skupite i da spojite naravno u istom članu.
Kažete vi i dalje – obavljaju se kao nedobitne usluge, znači neosvojive, znači, eto ne mogu ni da prevedem. Rekao sam da smo se mi trudili da zbog naših građana napišemo amandmane, da popravimo iovako kriminalno data rešenja koja ste nam dali, gde ste pobrkali definicije iz direktiva, gde ste sledstveno zamenili sa vigilansom, gde srpske reči izmišljate i dajete im nova značenja koja nemaju. I mi smo vam i tu ponudili, eto dobronamerno, da to na nešto liči.
Ako bi čovek uzeo da gleda čitav set zakona, hajde da krenemo od ovog prvog, on je najveseliji, zakon o javnom zdravlju. Vidite, to uopšte nije zakon. To je rezolucija, ako bi hteli da budemo zlonamerni, mi bi kazali deklaracija.
Na prvoj godini pravnog fakulteta uči se šta zakon mora imati, šta je osnovna kategorija pravna, to je norma. Norma mora imati, je l' tako, uslove za dispoziciju, mora imati i sankciju ukoliko se ne izvrši i u ovom zakonu imate jednu jedinu normu. Koju normu – donošenje planova u vanrednim prilikama, i imate i sankciju šta će se raditi ukoliko se to ne uradi. Nijedne druge norme, hajde dobro, mi smo vam predložili i dva amandmana da vam pomognemo, pa smo kazali da se ovo menja, naslov akta, da se zove deklaracija, da li ćete usvojiti ne znam, ali da idemo dalje.
Interesantno je ako pogledate definiciju koju dajete. U članu 2. imamo javno zdravlje jeste društveno delovanje kojim se teži poboljšanju zdravlja, produženju života i poboljšanju kvaliteta života ukupnog stanovništva, a putem promovisanja zdravlja, prevencije bolesti i drugih oblika. Znam da ovo čitanje ne znači ništa mojim kolegama kojima čitam, ali to moram da pročitam jer u krovnom zakonu, Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, imate drugu definiciju.
U članu 119. kaže se, evo čitam, da uđe u zapisnik – Pod javnim zdravljem u smislu ovog zakona podrazumeva se ostvarivanje javnog interesa stvaranjem uslova za očuvanje zdravlja stanovništva putem organizovanih sveobuhvatnih aktivnosti društva usmerenih na očuvanje fizičkog i psihičkog zdravlja, odnosno očuvanja životne sredine itd.
Koja vam važi? Opredelite se. Hajde! Izmislili ste nov termin u našem jeziku, od vašeg zakona imamo ovaj pojam javno zdravlje. Narodno zdravlje, kolega ministre, evo uspeo sam da vas nasmejem, to mi je drago, to je srpski termin. Nije smetao Andriji Štamparu. Hrvati i danas imaju školu narodnog zdravlja. Kada ste preveli ono što je engleski zakon iz 19. veka, public health, ovim nezgrapnim terminom koji nije u duhu srpskog jezika i to ne znači.
Neću da vam pričam šta je u Satajami obuhvaćeno pojmom javnog zdravlja. Pogledajte definiciju englesku šta je to nauka i umetnost. Pogledajte novu dopunjenu definiciju. Gde su vaše definicije u odnosu na ovo. Kažete vi, da, to je u 170 akata obuhvaćeno. Znači, ovo je čist višak, daj još jedan zakon samo, zakon koji nema sankcija, zakon koji nema normi, koji je deklarativan. Kažem ne treba to nama. Zašto? Zato što nam je ovo bolje ispričano u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti.
Čitajte ga pažljivo i videćete da se doslednije i bolje kroz članove onog zakona sve ovo dali. Ima jedna dobra intencija, hajde da vas pohvalim. Javno zdravlje u svim politikama je nešto što je savremeno. Verovatno ste pročitali knjigu, ali tamo imate osam principa. Gde su vaših osam principa? Da ste pisali zakon o javnom zdravlju, jer je usvojen termin, iako kažem – o narodnom zdravlju, i da ste razradili osam principa bilo bi lepo. Ovako je priča radi priče i zamajavanje stanovnika.
Hoću da kažem pa ću tu da stanem sa svojih 20 minuta – da je ovo tipičan dosovski zakon. Zašto? Obmana. Mi nemamo zdravstvenu politiku, ali pravimo zakone, a zakoni su instrumenti kojima se ostvaruje politika. Postoji nešto što je kolega Korać doneo, Vlada Srbije je donela, ali Skupština mora da donese u jednoj demokratskoj zemlji – politiku. Onda da se donose zakoni.
Ima jedna velika podvala u sva tri zakona – o transfuziji, o transplantaciji, vi zamajavate ovaj narod. Nije ova sednica ovako u ovo doba zbog nas, da nas mučite – ne. Vi se krijete i vi bežite od javnosti srpske. Vi, demokrate, sklanjate se od vaših birača. Vas je sramota šta se sve ovde događa i šta se radi, i to je jedan od glavnih razloga zašto ovako činite i od parlamenta pravite nedoličnu ustanovu.
Elem, EU je naložila direktivama regulaciona tela, regulaciona tela možete zvati agencijama i kako hoćete, institutima, nije bitno. Regulaciono telo je nešto što je neko pokušao da kaže – nezavisno, i objedinjuje upravu, upravnu delatnost, objedinjuje struku, nauku i inspekciju.
Vi, dosovci, kažem dosovski zakon, niste reformisali naš sistem do te mere da možete da budete evropski orijentisani, da donosite evropske zakone, jer ste upravu smestili u ministarstva i onda nemate kud. Sada pravite hibride. Napravili ste agenciju za lekove, pa vam sad ne valja, nemate ni direktora u toj agenciji. Do tog stepena vlada haos u vašem sistemu.
Šta ste uradili ovim zakonima? Sada ćete regulaciono telo da vraćate u Ministarstvo – e pa, ne biva. To nije Evropa. To je ruganje Evropi. To je neznanje pravne regulative i naravno čovek bi se pitao: zašto? Svuda u Evropi postoje pritisci...

Prošlo je vreme od vaših 20 minuta. Hoćete li završiti rečenicu do kraja.

Završavam rečenicu. Svuda u Evropi postoje razni pritisci na vlade. Od koga – od multinacionalnih kompanija koje deregulacijom hoće da stvore slobodni životni prostor. Šta oni rade i šta te agencije rade, znaćete i sami. Zastaću ovde da bi mogli i drugi da nastave sa izlaganjem.

Gospodin Miroslav Markićević, povreda Poslovnika, izvolite.

Poštovana predsednice, reklamiram povredu Poslovnika objašnjenu članom 104. stav 1, koji kaže – narodni poslanici su dužni da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine. Poštovana predsednice, obraćam se vama i kao predsednici, kao humanisti i kao lekaru, i molim vas da ovu sednicu prekinete, jer ovde nema dostojanstva.
Mi ovde pričamo o narodnom zdravlju i o ljudima koji su dali po 100 puta krv, dakle svaka tri meseca daju deo svoga tela, a u sali je prisutno 20 poslanika. Dakle, mislim da je sa takvim činom poslanika prema ovim zakonima ozbiljno narušeno dostojanstvo Narodne skupštine.
To što će veoma smanjen broj ljudi, građana Srbije, da gleda ovaj prenos, odnosno odloženi prenos, zato što će on biti u 12 ili u jedan, ne spasava naš obraz i vaš i svih nas ovde. Predstavnika vladajuće koalicije trenutno ima 10, a oni su predlagači ovih zakona o kojima mi želimo da znamo nešto više.
Da li treba građani Srbije da gledaju ovakvu bruku i sramotu svih nas, uključujući i mene ovde? Povređen sam i molim vas da pročitate i član 100. koji u šestom stavu kaže – ukoliko smatra da povreda nije učinjena, predsednik Narodne skupštine, odnosno predsedavajuća je dužna da da objašnjenje, a ukoliko smatra da je povreda učinjena, predsednik Narodne skupštine, odnosno predsedavajuća je dužna da učinjenu povredu otkloni.
Prema tome, ovde nemam više komentara. Dostojanstvo Narodne skupštine sa ovako malim brojem poslanika je narušeno i vi jedino imate pravo, po meni, i ljudsko, humanistički, i kao lekar – da prekinete ovu sednicu i da pozovete sve narodne poslanike koji su trenutno u Skupštini da prisustvuju ovde.
Ponavljam, mi pričamo o narodnom zdravlju, o životima ljudi, o ljudima koji su izgubili živote nečijom krivicom ili greškom, ili nečinjenjem.

Gospodine poslaniče, član 86. stav 4. kaže – rasprava o pojedinim tačkama iz  utvrđenog dnevnog reda sednice Narodne skupštine vodi se bez obzira na broj prisutnih narodnih poslanika. Ima nas zaista 32 ovog momenta. To se događa nekada i pre podne i u tri sata popodne, prosto ljudi prate i na drugim mestima, ne samo u sali, daju svoj doprinos ovim zakonima i na Odboru.

Mi zaista radimo izuzetno značajnu materiju. Ministarstvo zdravlja je uložilo veliki napor da aktuelnim zakonskim projektima, odnosno predlozima usaglasimo naše zakonodavstvo sa evropskim zakonodavstvom s jedne strane, a s druge strane da damo doprinos aktivnosti zdravlje za sve.

Dakle, nema povrede Poslovnika. Ako niste zadovoljni mojim objašnjenjem možemo se u danu za glasanje izjasniti o vašoj oceni da je Poslovnik ipak povređen.

Ne želim da se izjašnjavamo u danu za glasanje. Nisam zadovoljan vašim objašnjenjem, ali ovo je bruka i sramota ove Narodne skupštine.