Reč ima narodna poslanica Vesna Pešić, posle nje narodna poslanika Miroslava Pejica.

Htela bih prvo da kažem da se ministar Dulić i njegovi saradnici nalaze pred velikim problemom da, prvo, izrade jedan ovako veliki i kompleksan zakon i da pokušaju da uvedu red u oblast koja je najhaotičnija, a mnoge oblasti kod nas su haotične - obrazovanje, zdravstvo, ali mislim da je ova najhaotičnija, jer smo imali '90 godine kada je, čini mi se, država potpuno izgubila bilo kakvu upravljačku moć nad prostorom u Srbiji, tako da smo u tom periodu dobili ogromnu većinu divlje gradnje, oko 300 hiljada nelegalnih objekata, zatim koncentraciju nehigijenskih naselja, pre svega u okviru Beograda, ispražnjavanje čitavih sela i gradova.
Jednostavno, pitanje uređenja prostora, planiranja prostora je potpuno izmaklo bilo kakvoj kontroli, tako da se zaista nalazimo, i zakonodavno, i vizuelno, kako god hoćete, u jednoj potpuno haotičnoj sferi.
LDP smatra da je možda bilo bolje, ne jednim udarcem i ne ovako velikom, kako da kažem, kupusarom od zakona, ne misleći pri tom da bilo koga vređam, da se jednim udarcem reše ovako složena i komplikovana pitanja.
Znam da je motiv bio taj da se pokuša da se omogući da Srbija privuče što više stranih ulaganja, i to je sigurno plemenit motiv, i da bi se to strano ulaganje omogućilo sigurno da je bilo važno rešiti pitanje svojine nad zemljištem i ubrzati dobijanje građevinskih dozvola i druge dokumentacije koja je potrebna za gradnju.
Kada pogledamo da je to verovatno bio taj osnovni motiv koji je rukovodio donošenje ovog zakona, pitanje je - koliko je ovaj zakon uopšte uspeo da ova pitanja reši, da simplifikuje proceduru, da li će, kada se gleda ovo oko građevinskih dozvola, malopre smo čuli neke veoma interesantne rasprave, zaista to biti ubrzano ili će biti još više problema ili nekakvih dozvola, na to ću ukazati, koje su možda nepotrebne, da li je zaista izvršeno jedno raščišćavanje pravne procedure ili je ono još komplikovanija i teže primenljiva? To za mene ostaje otvoreno pitanje.
Čak mogu da navedem i neke momente gde bi se pokazalo da zaista ima nekih procedura koje nisu potrebne. Da ne bih premnogo oduzimala vremena, smatram da kada je reč o članu 4, traženje sertifikata o energetskoj podobnosti objekta, da je potpuno nejasno ko su ti koje će te sertifikate da izdaje. Zar tehnička komisija ne može da bude stručna, da se to standardizuje, nego je potrebna nekakva služba koja će da izdaje takve sertifikate.
Kada je reč o lokalnim samoupravama i drugima može to ponovo da postane jedan monopol i ne znamo ko će to da radi.
Imate, na primer u članu broj 8, neki registar investitora na lokalnom nivou. Šta znači registar investitora na lokalnom nivou? Ako sam registrovana kao investitor u Nišu, da li sam onda i u Bačkoj Palanci? Kakvi su to registri? Ko vodi te registre? Čemu služe uopšte ti registri? Umesto slobodnog protoka kapitala, odjedanput imamo neke registre investitora koji su potpuno nepotrebni.
Pored toga, imate republičku agenciju za prostorno planiranje, članovi 71. do 81. Ne znam šta će vam ta agencija, zato što ona ima tolika zaduženja da treba samu sebe da kontroliše. Pravimo institucije koje su iznutra u sukobu interesa i koje će unapred biti korumpirane i koje niko živ neće moći da kontroliše.
To je možda, gospodine Duliću, ovo što su neki imali neke sumnje da tu može da bude određenih prostora. Nije reč o tajkunima, ali takve neke neprozirne institucije koje se stvaraju svakako izazivaju neku sumnju, od tih registara, kao što sam rekla, do ovakve neke agencije.
Zašto državni organ uspostavlja takvu neku agenciju, gde će da zapošljava neke svoje partijske činovnike i da pravi silne, nove institucije? Ne vidi se uopšte zašto je to potrebno.
Vrlo često za upotrebne dozvole ti su pregledi čisto formalni. Nemojte da pravite čisto formalne preglede objekata. Neka budu stvarne, pa onda vam sve te institucije koje ste vi ovde nabrojali uopšte ni na koji način vam ne bi bile potrebne, ukoliko ne bi predstavljale čistu formu, a da u stvari nema nikakvog značaja.
Za mene je, takođe, važno što je nekada bilo, i moram da kažem sa sociološke strane, učestvovala sam u istraživanjima, recimo, kada je pravljen Novi Železnik, u odnosu na stari koji je bila seoska zajednica i Novi Železnik koji je bio urbana zajednica, pravili smo sociološka istraživanja građana koji žive tamo.
Nemate nikakvu javnost od koncepta, a u celom procesu planiranja jednostavno javnost je svedena na onih 30 dana, ali tako kad je to već sve završeno i kada javnost i građani nigde nisu istraživani i nigde nisu anketirani, nigde ne mogu više da učestvuju u samom procesu planiranja, nego kad je sve završeno, onda se opet forme radi daje nekakvih 30 dana, kad oni ništa više ne mogu da urade.
Kažem, evo 70-tih godina sam u takovom istraživanju učestvovala, da su se pitali i građani, i koji su odlučivali o svom prostoru i o svom ambijentu, a mi sad vidimo, danas u 21. veku, naši građani nemaju nikakvu šansu da uređuju svoj prostor.
Imaju samo u onome, i time ću da završim pošto imamo malo vreme, naša poslanička grupa, da skrenem pažnju, jedino je bila ta nedisciplina i taj haos je bio dat građanima kao mogućnost, to da prave divlju gradnju. Kako će ići ta legalizacija? To je veliko pitanje.
Mislim da što se bude više legalizovalo to će drugi trčati da to više urade da stvaraju nove nelegalne objekte. Ne vidi se kako će to uopšte da se spreči, ne vidi se uopšte iz ovog zakona kako će se takva jedna haotična situacija uopšte u budućnosti zaustaviti.
Tako da to su nekakva glavna pitanja koja sam imala, a ostaviću još kolegama koji hoće nešto da dodaju, da i oni imaju prilike da kažu, da je možda bilo bolje da smo išli postepenije, zakon po zakon, da smo sistematičnije to uradili, nego što smo dobili ovakav jedan konglomerat ovog zakona, čija primena zaista nije jasna i ima puno znakova pitanja.

Reč ima narodna poslanica Miroslava Pejica, posle nje narodna poslanica Milica Vojić-Marković.

        Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas se pred nama nalaze četiri veoma važna zakonska predloga, a kao član Odbora za zaštitu životne sredine najpre ću nešto reći o Predlogu zakona o fondu za zaštitu životne sredine.
Podsetiću da smo nedavno usvojili čitav set zakona iz ove oblasti koji se bave ne samo zaštitom, već i sanacijom načinjenih šteta po životnu sredinu. Kako svi ti zakoni ne bi ostali samo mrtvo slovo na papiru, već tada smo najavljivali da predviđeni zakon o fondu zaštite životne sredine se donese.
Fond koji nastaje u usvajanjem ovog zakona ima cilj, s jedne strane, racionalno i na najbolji mogući način trošenje sredstava prikupljenih od privrednih subjekata koji nose status zagađivača. Sa druge strane, fond takođe jeste i pružanje pravne sigurnosti privrednim subjektima koji izmiruju svoje obaveze prema institucijama Republike Srbije, što će se u budućnosti veoma značajno odraziti prilikom donošenja odluka nekog investitora u slučaju ulaganja svog kapitala u našu zemlju.
Dakle, donošenjem već važećeg seta zakona omogućili smo da sve preventivne mere, kao i kaznene odredbe počivaju na principu zagađivač plaća. Kako bi sredstva prikupljena neposredno od zagađivača namenski bila iskorišćena, neophodno je formiranje fonda u koji će se ta sredstava prikupljati, a potom prema planovima, projektima i potrebama, ta ista sredstva stavljati na raspolaganje sredinama kojima su neophodna.
Postojanje jednog ovakvog fonda ne znači samo obezbeđivanje kvalitetnog upravljanja namenskim sredstvima po sili zakona, već njegovo postojanje omogućava konkurisanje kod brojnih međunarodnih finansijskih institucija, kao i kod raznih velikih svetskih fondacija, kojima je svrha upravo zaštita životne sredine.
Mogućnosti koje se pred osnivanje ovog fonda javljaju su zaista brojne. To nam najbolje potvrđuje svetska praksa, na osnovu koje možemo zaključiti da je donošenje zakona o fondovima zaštite životne sredine i njihova implementacija doprinela ostvarivanju ciljeva zaštite života i rada, očuvanju prirodne ravnoteže, racionalnom korišćenju prirodnih resursa, korišćenju obnovljivih resursa i, što je najvažnije, obezbeđuje razvoj čoveka u zdravoj sredini. Smatram da je ulaganje u životnu sredinu ulaganje ne samo u našu budućnost, već i u budućnost naše dece i svih generacija koje dolaze.
Vrednost ovom zakonu svakako daju i transparentnost, odnosno javnost koju on predviđa u raspoređivanju sredstava, kao i javnost u određivanju kriterijuma na osnovu kojih će se vršiti raspodela tih sredstava kao i njihova upotreba.
Kao poslanik iz Loznice istaći ću koliko je bitno donošenje ovog zakona za lokalne sredine koji jesu najviše pogođeni raznim vidovima zagađenja. Nadam se da će se u skoroj budućnosti naći mogućnost za saniranje i preseljenje gradske deponije, koja se nalazi na obodu grada Loznice, a sada se toliko proširila da zauzima i deo samog grada.
I pored dosadašnjih velikih napora, uloženih od strane nas iz lokalne samouprave, kao i na velikom razumevanju od strane resornih ministarstava, ovaj problem još uvek čeka rešenje. Uzročne nemogućnosti rešavanja ovakvih ili sličnih problema leži upravo u nenadležnosti već postojećih fondova.
Poznavajući probleme iz oblasti ugrožavanja životne sredine i u drugim gradovima i opštinama, ne mislim da se Loznica razlikuje sa svojim problemima iz ove važne oblaste, već samo želim da istaknem koliko je od velike važnosti donošenje ovakvog zakona za svaku lokalnu samoupravu.
Samo postojanje ovog fonda omogućava pristup međunarodnim finansijskim tokovima, što će najveću korist doneti upravo lokalnim samoupravama, a samim tim i svim građanima Republike Srbije.
Drugi zakonski predlog o kome bih danas želela da govorim je Predlog zakona o socijalnom stanovanju. Nažalost, period tranzicije, ratna dejstva na području stare Jugoslavije, čije posledice ni do danas u Srbiji nisu otklonjene i sve prisutnije posledice svetske ekonomske krize, uslovilo je veoma nepovoljnu socijalnu kartu stanovništva naše zemlje. Iz tih razloga, mi danas u Srbiji imamo socijalno ugroženu grupu stanovništva, koja iz socijalnih, ekonomskih i drugih razloga teško sebi i svojim posledicama obezbeđuje egzistenciju, sa naravno nerešenim stambenim pitanjima.
Zbog svega ovog smatram da je od izuzetnog značaja što se danas pred nama nalazi Predlog zakona o socijalnom stanovanju. Podsetiću samo da socijalno stanovanje podrazumeva stanovanje određenog standarda, koje se obezbeđuju uz podršku države i namenjeno je domaćinstvima koja iz socijalnih, ekonomskih i drugih razloga ne mogu da obezbede sebi stan na tržišnim uslovima. Donošenje nacionalne strategije predviđene ovim zakonom će umnogome doprineti rešavanju velikog broja problema ove vrste.
Takođe osnivanje republičke agencije za stanovanje, kao i lokalnih organizacija iste namene, sigurno će doprineti kvalitetnom preusmeravanju sredstava kako sa državnog, tako i sa lokalnog nivoa. Vrednost ovakvog dugoročnog i institucionalizovanog pristupa ovom važnom problemu, koji ima za cilj ostvarivanje održive socijalne ravnoteže, svakako leži u većoj mogućnosti pristupa inostranim donatorskim organizacijama, kao i brojnim specijalizovanim međunarodnim agencijama koje se bave kako stručnim, tako i finansijskom pomoću u rešavanju svih ovih problema.
Kriterijumi predviđeni ovim zakonom, a koji će ubuduće određivati status lica koja ispunjavaju uslove za neki od vidova socijalnog stanovanja jesu – trenutni stambeni status, visina primanja, invalidnost, broj članova domaćinstva itd.
Bitno je i to da sve organizacije koje će sprovoditi strategiju socijalnog stanovanja, kako ovaj zakon predviđa, moraju biti neprofitnog karaktera.
Iskoristila bih ovu priliku da pozitivno iskustvo lozničke samouprave ove vrste prenesem i ovom domu. Danas kada govorimo o ovom zakonu, imamo potvrdu da je ovakav način stambenog rešavanja socijalno najugroženijih kategorija moguć. Naime, mi u Loznici imamo već dve stambene zgrade ove vrste, koje su rešile stambene probleme nešto manje od 25 socijalno najugroženijih porodica.
Radi se o projektima koji su proistekli na temelju uspešne saradnje lokalne samouprave i stranih donatorskih kuća, uz pomoć Ministarstva za rad i socijalnu politiku.
Prvi objekat, odnosno stambena zgrada finansirana je zahvaljujući pomoći japanske Vlade. Namena ovih stanova je rešavanje stambenog pitanja ratnih vojnih invalida. Lokalna samouprava je obezbedila lokaciju i izgradila kompletnu prateću infrastrukturu.
Drugi objekat je ostvaren zahvaljujući pomoći švajcarskog SDC-a, a namena ove donacije bila je usmerena na stambeno zbrinjavanje prognanih i izbeglih lica. Iskustva koje je rukovodstvo Loznice steklo realizacijom ovih projekata je ogromno, a na to upućuje i najviša ocena oba donatora i nadležnog ministarstva.
Mi smo se već na delu uverili u pozitivne efekte koje je predlagač ovog zakona naveo u svom obrazloženju. Pri tome, prvenstveno mislim na zbrinjavanje socijalno ugroženih grupa stanovništva, ali ne smeju se zanemarivati ni pozitivni rezultati proistekli iz partnerstva javnog i privatnog sektora angažovanog na izgradnji objekata.
Iskreno verujem da će donošenje ovog zakona doprineti ne samo formalnom popunjavanju pravnog vakuuma stvorenog prestankom važenja Zakona o porezu na fond zarada, pomoću kojeg se do 2004. godine finansirala solidarna izgradnja, već da će se implementacijom ovog zakona uspešno rešavati nagomilani problemi socijalno najugroženijih kategorija stanovništva u svim opštinama i gradovima Srbije.
Verujem da ovakvih primera poput Loznice, a danas smo čuli i Kraljeva, ima još dosta i da će ih posle usvajanja ovog zakona ih biti još više, gde će se uz dobru saradnju resornog ministarstva lokalne samouprave i uz pomoć donatora rešavati problemi najsiromašnijih slojeva stanovništva.
Smatram da u ovim teškim vremenima moramo pokazati kolektivnu odgovornost i pomoći onima kojima je najteže. Na samom kraju, želim da kažem da će u danu za glasanje poslanički klub G 17 plus podržati sva četiri zakonska predloga.

Pre nego što dam reč sledećem govorniku, na osnovu člana 85. stav 5. obaveštavam narodne poslanike da ćemo danas rad nastaviti i posle 18 sati raspravom o tački koja u tom trenutku bude bila na dnevnom redu.
Ima reč Milica Vojić-Marković, a posle nje narodna poslanica Bojana Stanojević.

Gospodine ministre, koji očigledno trenutno niste tu, ali moram da pohvalim gospodina ministra sa njegovim saradnicima da je uglavnom ovde kada se raspravljaju zakoni ovog tipa, poštovane dame i gospodo poslanici, socijalno stanovanje je zapravo jedna neprofitna i netržišna izgradnja stanova za siromašne građane i za njihove porodice, jer siromašni građani nisu u stanju da po tržišnim uslovima obezbede pristojne stambene uslove za sebe i svoja domaćinstva i svoje porodice. Kako bih rekla, ovo socijalno stanovanje je javni sektor stanovanja koji zapravo polazi najpre od najsiromašnijih građana, a zatim širi i vrstu i broj ciljnih grupa.
Ako pogledamo podatke iz 2007. godine u Srbiji, to su poslednji podaci koji govore o siromaštvu Srbije, otprilike 6,6% stanovnika Srbije je živelo ispod granice siromaštva i to je veliki broj koji se kreće preko 500.000 ljudi ili pola miliona ljudi. Podaci iz ove poslednje godine, 2008. godine, još nisu urađeni, ali sve govori da je to preko 10% stanovnika Srbije koji očigledno sebi neće moći da obezbede stanove, uz sve one druge siromašne kategorije koje takođe ne mogu da obezbede stanove.
Ipak, ovde je reč o onim najsiromašnijim, a to su tzv. grupe kao što su – žene i deca, porodice sa više članova, osobe sa invaliditetom, stara lica, izbeglice, raseljena lica, pripadnici nacionalnih manjina i etničkih grupa. To je upravo zbog toga što ih je najvećim delom ova vlada, koja za sebe voli da kaže da je socijalno odgovorna, ali očigledno nije vodila računa o ovim socijalnim grupama, dovela do te donje granice siromaštva za godinu dana 4% i više, pa ona mora da ima ulogu i povećanu odgovornost da pomogne ovim kategorijama stanovništva.
Stambena politika očigledno ima veliku ulogu i mora da ima tu veliku ulogu u suzbijanju siromaštva, u integraciji nacionalnih manjina i etničkih grupa, kao i svih ovih kategorija stanovništva koje sam navela. To znači da programi socijalnog stanovanja moraju i te kako da budu povezani sa drugim programima socijalne države, posebno sa onim programima koji se tiču socijalne zaštite. U ovoj državi mi imamo jedan mali disparitet, rasipanje na sve strane i nikako da se saglasimo na da na jednom koloseku zajedno utičemo na smanjenje siromaštva.
Moram da kažem da je jako dobro što je ovaj zakon konačno ugledao svetlost dana i što je došao u Skupštinu, makar se nalazio i u ovakvoj konstelaciji snaga među još tri vrlo važna zakona. Čini mi se da na taj način neće moći da mu se posveti dužna pažnja, a mojim kolegama koji su se ovom problematikom bavili u odborima i te kako je stalo da se o ovome danas javno govori i da se progovori na ovaj način.
DSS je zaista radila dugo na Predlogu ovog zakona, a podneli smo nekoliko amandmana, mislim desetak amandmana iz ove oblasti i mislim da su to kvalitetni amandmani, upravo zbog toga što hoću da apostrofiram i probleme koje smo mi hteli da pokrijemo, a vi ih očigledno u Predlogu zakona niste baš na najbolji način rešili.
Meni se čini da vi niste dovoljno konstatovali šta je potenciralo za razvoj socijalnog stanovanja i u regionalnom smislu, i u finansijskom smislu i u kadrovskom smislu. Prosto, to niste dovoljno ni definisali, ni pitali šta su to se naši potencijali.
Hoću da kažem, pre nego što smo doneli onaj čuveni zakon o regionalnom razvoju, mi smo imali jedan disparitet 7:1, jednu zaista veliku razliku u razvijenosti u regionima, a sa ovim zakonom gde je sve centralizovano i o svemu odlučuje svemogući Dinkić, koji očigledno voli i da komponuje, to će biti još veći izraženi problem.
S druge strane, niste iskoristili ni postojeće kapacitete. Srbija je puna nezavršenih građevina, puna napuštenih objekata i mislim da je vrlo važno da imate precizne podatke o tome. Možda je jednostavnije kupiti ih, uraditi infrastrukturu, negde je i urađena, pojednostaviti i pojeftiniti, što je značajno u ovim uslovima, gradnju stanova. Ovde ne morate da govorite samo o novim stanovima, već kapacitet mogu da nam budu stanovi koji su već izgrađeni, a zapušteni.
Takođe nismo zadovoljni kao poslanička grupa što niste precizno definisali kriterijume za izdavanje stanova, definisanje rokova za iznajmljivanje stanova, zatim definisanje cena stanova, ko održava ove stanove, koje su obaveze zakupaca u smislu održavanja zgrade. To su stvari koje moraju da budu regulisane i mi smo našim amandmanima ponudili neka od tih rešenja za koja mislimo da treba da budu prihvaćena.
Isto tako kao poslanička grupa se protivimo tome da u ovim vremenima ekonomske krize, kada najveći broj građana ne može da sastavi kraj s krajem, vi formirate još jednu novu agenciju, koja će biti pravno lice i koja će biti praktično pod ingerencijom Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja, a mislimo da ovo ministarstvo ima kapacitete i dovoljno je veliko da samo pokrije ovaj posao i da nema potrebe, zaista drsko i bahato, osnivati nove birokratske aparate koji samo povećavaju troškove građana Srbije.
Takođe, nigde niste predvideli mogućnost da građani Srbije, koji jesu uplaćivali sredstva i izdvajali sredstva za stambene samodoprinose, pa neki, bogami, i 30-40 godina i otišli u penziju da ne dobiju stan od društva, pod uslovima koje nudi ovaj zakon, dobiju stan na jedan malo drugačiji i jednostavniji način. Navešću kao primer situaciju prosvetnih radnika koji su godinama živeli na selu, živeli u kadrovskim stanovima, stekli penziju i ostali bez stana i bez svih uslova za život. To je jedan primer.
Zatim, vi nigde u zakonu eksplicitno ne pominjete ni izbeglice, ni raseljena lica. To ne može da se dogodi, morate o tome da povedete računa. Još uvek imamo problem. Mi jesmo u proteklom periodu zaista dobili velika i značajna sredstva od stranih donatora, nešto smo radili zajednički, lokalne samouprave sa stranim donatorima, i obezbedili nekoliko takvih desetina i stotina socijalnih stanova, ali zaista mislim da je potrebno povesti računa o ovome.
Kao poslanička grupa DSS smatramo da je zakon važan, da je važno precizno i jasno definisati sve što smo ovde rekli, zbog toga što ako nešto precizno definišete, onda nema zabune i nema mogućnosti da se na bilo koji način zloupotrebljava. Zbog toga smatramo da naše amandmane možete da prihvatite, da ih pogledate i da o njima razgovaramo.
Samo ću reći rečenicu o fondu za zaštitu životne sredine, zato što mislim da treba da se pomene, da je potpuno jedno haotično stanje u Srbiji. Evo vam primer regionalnih deponija. Današnji novinski članak govori upravo o tome. Mislim da je to tema koju moramo da otvorimo.
Zaista neću da oduzimam vreme mojim kolegama iz poslaničke grupe, koji zaista imaju zaista šta da kažu na ovu temu, ali samo hoću da kažem da je vrlo važno da se ovde povede računa da ovaj fond u ovom trenutku zaista vodi računa o ravnomernom razvoju, zbog toga što je preuzeo odgovornost da centralizuje nešto što mogu da rade lokalne samouprave.
Mi smo kao poslanička grupa podneli niz amandmana i na ovo, zato što smatramo da je nedorečeno, neprecizno i mislimo da ćemo u najboljoj tradiciji, kako smo to radili kad je bio set ovih ekoloških zakona, nastaviti da sarađujemo na tim amandmanima, jer mislimo da su kvalitetni i mislim da možemo da popravimo Predlog zakona.

Reč ima narodna poslanica Bojana Stanojević, posle nje narodni poslanik Mićo Rogović.

Poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici Ministarstva, kolege narodni poslanici, u setu zakona koje danas razmatramo dominira zakon o uređenju prostora i izgradnji i to je svakako jedan od najvažnijih zakona koji ova skupština treba da usvoji.
Svedoci smo urbanističkog haosa koji vlada na dobrom delu naše zemlje, prostorne neuređenosti, neadekvatnog održavanja graditeljskog nasleđa i kulturnih dobara, kao i zaštićenih prirodnih celina. Razlog za to je nepostojanje planskih akata, kao i prevaziđenost postojećih planova koji se i dalje primenjuju i nepoštovanje zakona i zakonskih propisa. Sve je to izazvalo potrebu za donošenjem novog, modernog zakona, koji će pokušati da reši ove probleme i u tom smislu i uredi naš prostor.
Ono što je vrlo bitno kod Predloga zakona je činjenica da on zaista pojednostavljuje i izradu planskih akata i njihovu primenu, odnosno postupak dobijanja građevinske dozvole. Svima nam je dobro poznata činjenica da se Srbija nalazi među zemljama sa ubedljivo najsporijom administracijom, naročito kada je u pitanju postupak dobijanja građevinske dozvole.
Sada je to vreme bitno skraćeno po novom Predlogu zakona, time što je pojednostavljen postupak izdavanja građevinske dozvole i što je daleko manje dokumenta potrebno da bi se do građevinske dozvole došlo, kao što je i skraćen vremenski period za koji odgovorna lica u organima uprave moraju da izdaju ta dokumenta.
Smanjen je i broj planova koji je na raspolaganju teritorijalnim jedinicama, i prostornih i urbanističkih. Ono što je vrlo bitno, određeno je koji se planovi moraju doneti za jedinice lokalne samouprave i u kom roku, a kroz Zakon o lokalnoj samoupravi odrediće se sankcije za opštine koje u određenom roku ne usvoje potrebne prostorne i urbanističke planove.
Drugim rečima, ako neka opština u određenom vremenskom periodu ne usvoji prostorni plan opštine i plan generalne regulacije, biće kažnjena, sankcionisana na taj način što će se uvesti privremene mere. Dakle, konačno dajemo važnost planskim aktima u onom nivou kakav dajemo i budžetu.
Takođe, vrlo je bitno što se uspostavlja hijerarhija dokumenata prostornog i urbanističkog planiranja. Oni međusobno moraju biti usklađeni, tako da dokumenti užeg područja moraju biti u skladu sa planskim dokumentima šireg područja, a svi skupa moraju apsolutno biti usklađeni sa Prostornim planom Republike Srbije. Izradom planskih dokumenata rukovode odgovorni planeri i odgovorni urbanisti, koji odgovarajuće licence dobijaju od Inženjerske komore.
Prema zakonu iz 2003. godine, licencu odgovornog urbaniste mogli su da dobiju lica odgovarajuće struke, među kojima su, između ostalih, bili i diplomirani prostorni planeri. Međutim, ovim predlogom zakona njima je to pravo uskraćeno i dovedeni su u neravnopravan položaj u odnosu na ostale tehničke struke.
Mislim da u tom smislu treba napraviti korekciju u zakonu i prostornim planerima vratiti iste mogućnosti koje su imali i do sada, odnosno mogućnost dobijanja i licence odgovornog urbaniste.
Ono što je vrlo bitno, novim zakonom se uvodi i postojanje centralnog registra planskih akata, dokumenata koje će voditi nadležno ministarstvo. Svi planovi koji će biti doneti na osnovu ovog zakona biće evidentirani u ovom registru i na taj način dostupni svima.
Dakle, svako ko želi da dođe do informacije – kakva je namena prostora i koji urbanistički parametri važe bilo gde u Srbiji, moći će to da vidi putem interneta ili već kako to bude Ministarstvo organizovalo. Na ovaj način se, između ostalog, onemogućava bilo kakva zloupotreba kod izdavanja informacija o nekoj lokaciji, a toga smo bili svedoci u velikoj meri za sve ove godine.
Inače, to su novi pojmovi koji se pojavljuju u ovom zakonu – informacija o lokaciji i lokacijska dozvola. Informacija o lokaciji najbliža je nekadašnjem izveštaju o urbanističkoj nameni, a lokacijska dozvola je dokument na osnovu kog se radi tehnička dokumentacija, odnosno dokument koji u sebi sadrži sve tehničke podatke i sve urbanističke parametre koji su projektantu dovoljni za izradu glavnog projekta. Detaljno je definisano građevinsko zemljište, oblici njegove svojine, način njegovog korišćenja.
Ono što bih posebno izdvojila je problem vezan za uređivanje građevinskog zemljišta. Zakon predviđa da se za uređivanje građevinskog zemljišta plaća naknada i to prema odlukama i programima koje usvajaju jedinice lokalne samouprave. Zakon takođe predviđa da se ta sredstva, dakle sredstva koja se dobijaju od naknade za uređivanje građevinskog zemljišta, koriste isključivo namenski.
Međutim, odgovorno tvrdim da to u praksi nije slučaj. Vrlo često se ta sredstva koriste za neke potpuno druge stvari, što je najgore, vrlo često odlaze za plate ljudi koji su zaposleni u lokalnim samoupravama. Mislim da bi u tom smislu bilo neophodno iznaći način kontrole, jer kada bi se sprovela neka opšta kontrola na nivou čitave Srbije, po svim opštinama, bojim se da bi ove moje tvrdnje bile potvrđene.
Možda bi rešenje za ovaj problem bio u tome da se u određenom zakonu stvori obaveza da sredstva koja se ubiraju od naknade za uređenje građevinskog zemljišta budu prihod isključivo javnih preduzeća koja se staraju o uređenju građevinskog zemljišta, a čiji su osnivači određene teritorijalne jedinice. U stvari, tu je najveći problem kod onih javnih preduzeća čiji je osnivač opština, odnosno jedinica lokalne samouprave.
Tek na taj način bismo omogućili da se ta sredstva zaista koriste namenski, odnosno da se koriste za uređenje građevinskog zemljišta, za pribavljanje građevinskog zemljišta i za izgradnju i održavanje infrastrukture, koja je neophodna za kompletno građevinsko zemljište.
Vrlo bitna novina koju ovaj zakon uvodi je mogućnost konverzije prava korišćenja u pravo svojine sa ili bez naknade. Tako se vrši određeni vid restitucije u onoj meri u kojoj to može kroz zakon o uređenju prostora i izgradnje.
Ono što je u velikoj meri uticalo na loše stanje u prostornom i urbanističkom uređenju u čitavoj Srbiji, svakako je loš rad inspekcijskih službi, pre svega mislim na građevinsku inspekciju. Postojanje velikog broja bespravnih objekata i nenamensko korišćenje prostora govori o problemu zloupotreba i malverzacija.
Ovaj zakon daje veća ovlašćenja građevinskoj inspekciji i njegova adekvatna primena bitno će uticati na promene postojećeg stanja. Dakle, rad građevinske, pa naravno i urbanističke inspekcije i puno poštovanje zakonskog propisa najviše će uticati na pravilno uređenje i korišćenje prostora.
Jedna od najčešćih tema iz ove oblasti svakako je legalizacija bespravno izgrađenih objekata. Dakle, predviđa se nastavak ovog procesa, koji je jedno vreme bio zaustavljen, s tim što je detaljno navedeno koji objekti mogu ući u postupak legalizacije, sa kojom dokumentacijom i u kom vremenskom roku.
Pri tome, svakako treba voditi računa da su bespravni graditelji drskim nepoštovanjem zakona ugrozili planirani prostorni i urbanistički razvoj područja na kome su gradili i da tu praksu treba trajno suzbiti. Jedan od način svakako je nemogućnost vezivanja bespravnih objekata na infrastrukturnu mrežu, kao i kažnjavanje službenog lica koje izvrši navez bespravnog objekta na bilo koju infrastrukturnu mrežu.
U kaznenim odredbama detaljno su navedeni načini kažnjavanja za određene prestupe. Međutim, utisak je da neki prestupi nisu adekvatno rangirani. Primera radi, visina kazni za prekršaje kada odgovorno službeno lice u nadležnom organu uprave, mimo zakona, izda lokacijsku, građevinsku ili upotrebnu dozvolu svakako ne može biti izjednačena sa visinom kazne za prekršaje kada isto to službeno lice ta dokumenta ne izda u propisanom roku.
Dakle, stepen društvene opasnosti i posledica koje mogu nastati kada se dokumenti izdaju mimo zakona i planskih akata svakako su mnogo veći i to se mora naglasiti i visinom kazne.
U tom smislu sam podnela amandmane i nadam se da ću naići na razumevanje od strane Ministarstva. No, bez obzira na izvesne primedbe, ovo je bez sumnje jedan reformistički zakon, zakon koji otvara mogućnosti za rešavanje mnogih problema koji opterećuju prostorni i urbanistički razvoj Srbije i poslanička grupa ZES će se u danu za glasanje izjasniti za njegovo usvajanje.

Reč ima narodni poslanik Mićo Rogović, posle njega narodni poslanik Zoran Kasalović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, u daljem delu rasprave ću se baviti problemima kojima se bavi Predlog zakona o uređenju prostora  i izgradnji, a u okviru vremena poslaničke grupe SNS, a ostatak vremena će koleginica Jelena Budimirović govoriti o problemima socijalnog stanovanja.
U prethodnom izlaganju došao sam do drugog poglavlja ovog predloga zakona koji se odnosi na građevinsko zemljište. Moram ponovo istaći da je takođe naš stav da bi ovakva problematika morala da se tretira posebnim zakonom. Moram da napomenem da sredinom 60-ih godina prošlog veka zakonom je bila zabranjena prodaja poljoprivrednog zemljišta prve kategorije, odnosno preimenovanje tog zemljišta u građevinsko zemljište, sa jednim osnovnim ciljem da se zaštiti poljoprivredna proizvodnja. Isključivo je to moglo da se uradi zbog utvrđivanja javnog interesa za izgradnju objekata infrastrukture, puteva, železnica, aerodroma, energetskih i sličnih postrojenja.
Šta se dešava kod nas, naročito u periodu zadnjih osam godina i sve to pod maskom reformi? Dešava se da ko zna koje količine zemljišta, koji broj hektara poljoprivrednog zemljišta je promenio svoju namenu i sada je pod građevinskim zemljištem. Ako uzmemo samo jedan primer ovde u okolini Beograda, na potezu od Bežanijske Kose, preko Aerodroma, obilaznice oko Beograda, u ranijem periodu se recimo hektar poljoprivrednog zemljišta kupovao od njihovih vlasnika za 2,5 hiljade nemačkih maraka, a do poseda se dolazilo i kroz privatizaciju preduzeća od strane malog broja ljudi koji sada predstavljaju krupan kapital.
Protivno zakonu, najveći deo tog zemljišta iz poljoprivrednog promenio je namenu u građevinsko. Sada vlasnici tog krupnog kapitala prodaju zemljišta po enormnim cenama i recimo na ovom potezu cene se kreću od 500 hiljada do preko dva miliona evra, u zavisnosti od lokacije tog zemljišta.
Očigledno je da su namere iz ovog poglavlja građevinskog zemljišta jednokratne i isključivo se odnose na rešavanje briga vlasnika krupnog kapitala. Oni su godinama sticali pravo korišćenja građevinskog zemljišta kroz prethodno navedene načine, ili privatizacijom preduzeća ili manipulacijom sa državnom i lokalnom samoupravom.
Sada je valjda zadnji momenat da se ovi problemi reše i da se legalizuje sve do sada što je urađeno. Poklanjanje građevinskog zemljišta vlasnicima krupnog kapitala ostavlja najpre državu bez imovine, zatim ista gubi sredstva za ostvarivanje zdravstvene zaštite, održavanje sistema školstva, funkcionisanje penzijskog i invalidskog sistema, daljeg smanjivanja javnog duga.
Niko nije ovlašćen da se na ovaj način poigrava i sa našom i sa budućnošću generacija iza nas. One će otplaćivati nečije greške, neznanje ili, u svakom slučaju, zloupotrebu političkog položaja. Ovo sve što govorim nije politika. Ovo je zaista realnost koju će ovaj zakon i njegova primena ozakoniti sve ovo što se u periodu pre njegovog donošenja dešavalo u Srbiji.
Kada bi sve bilo dobro, u ovom poglavlju građevinskog zemljišta, kada je reč o članu 106. koji govori o konverziji prava korišćenja u prava svojine uz naknadu, zašto ovlašćenja koja ministar ima u članu 205. i ne propisuju koji je to model i način formiranja cena i za član 106. i za član 108?
Svi znaju koliki je broj državnih i društvenih preduzeća, recimo, iz stečaja kupljen i u kolikom broju se od njih odvija proces proizvodnje. Da problem bude još veći, sa kolikim i kakvim zemljišnim fondom raspolažu ova preduzeća? Zar će, i pored toga što su za mala novčana sredstva kupljena ova preduzeća i giganti, da im se da pravo, i pored toga što u ovim objektima nema procesa proizvodnje i pored toga što se u ovim objektima ništa ne radi, pravo i ujedno nagrada sa hektarima građevinske zemlje?
Ovim zakonom, tj. pretvaranjem građevinskog zemljišta u svojinu, onemogućava se i sprovođenje restitucije naturalnim povraćajem. Ranije utvrđena vrednost finansijske kompenzacije za imovinu koja se ne može vratiti u naturalnom obliku je, ako se sećate, negde oko četiri milijarde evra, a za 20 godina ona će dodatno opteretiti javni dug, odnosno budžet Republike Srbije za novih 10 milijardi evra.
O tome neko ko je radio nacrt i predlog ovog zakona nije previše razmišljao. Izdavanje zemljišta pod zakup delom bi i probleme koje sam u prethodnom obrazloženju navodio rešavalo. Uostalom, jedno simbolično poređenje. Da li bi neko, recimo, koji dobija 7 hiljada evra godišnje za zakupninu svog stana, a prodajom za taj stan dobija 50 hiljada evra, prodao ili izdao stan? Verovatno bi nastavio sa njegovim daljim izdavanjem.
Sledeće poglavlje u obradi ovog predloga zakona jeste izgradnja objekata, koja takođe po svom značaju zaslužuje, kao i prethodno navedena poglavlja, poseban zakon. Ovaj zakon bi trebalo da uredi obaveze i državnog i privatnog investitora.
Investicije u kojima država učestvuje kao većinski partner, a to su investicije preko 51%, trebalo bi da budu pod ozbiljnijom društvenom kontrolom, a to podrazumeva najšire učešće javnosti u jasnom utvrđivanju potreba izgradnje planiranog objekta.
Moram da napomenem da se mnogi državni, objekti lokalne samouprave u prethodnom periodu, pa i sada, izgrađuju i bez projekata i bez građevinske dozvole. Zatim, najšire učešće javnosti je u procesu finansijskog predračuna i plana realizacije, projektantska rešenja moraju se obezbediti javnim konkursom, ustupanje, planiranje, projektovanje, revizija projekata, izvođenje, opremanje i nadzor isključivo se moraju obezbediti javnim konkursom. Knjigovodstvo i državne investicije moraju biti javna isprava, u svakom momentu dostupne javnosti. Smisao ovih mehanizama je zaštita društvenog interesa.
Kada su u pitanju privatne investicije, uključujući i one u kojima država učestvuje kao manjinski partner, odgovornost za uspešnost tih investicija mora da leži isključivo na investitoru. Država je odgovorna za kontrolu sprovođenja građevinske dozvole, kao uslova za dobijanje upotrebne dozvole i stvaranje uslova da se građevinska dozvola ne može menjati u toku realizacije investicija.
Ukoliko u toku izgradnje investitor nije postupio po građevinskoj dozvoli, ne bi mogao da dobije upotrebnu dozvolu i tako je investitor prisiljen da poštuje pravila igre. Nažalost, to se kod nas ne shvata kao dovoljna važnost upotrebne dozvole, do te mere da određen broj objekata funkcioniše bez nje.
Podneli smo amandmane na ovu oblast i očekujemo da će njihova primena popraviti dodatno ove članove i da će poboljšati postojeći zakon. U tom slučaju, neće se dešavati situacija kao što je, recimo, u Bečeju radnik pao sa skele prilikom izvođenja radova na fasadi, iz razloga što je izvođač za izvođenje radova angažovao radnike na crno i radi se ujedno o nestručnim radnicima i radnicima koji nisu znali da postave fasadu.
Setite se samo nesreće koja se desila u Novom Sadu, kada je stradalo osam tinejdžera. Sve to zato što zakon, a i delom ovaj predlog zakona, omogućava investitoru adaptiranje poslovnih prostorija uz angažovanje radnika na crno, pa se dešava situacija da ni on, a ponajmanje radnici koji izvode radove, nisu znali da postoje sistemi protivpožarnih premaza, odnosno materijali, protivpožarni premazi, kojima se može zaštiti drvo.
Zakon je kriv što se desilo da padne zgrada u Dubljanskoj ulici u Beogradu, jer dozvoljava da pojedine firme sa dva rovokopača i četiri kamiona izvode ovako opasne iskope. Takođe, kada je sa „Simpove“ robne kuće u Beogradu pao deo fasade i kada, na svu sreću, nije povredio nikoga, nego samo oštetio auto.
Moram da vas podsetim i na slučaj kada se zbog požara u jednom stanu u Pančevu deo stanara te lamele našao na ulici, odnosno tom izazvanom situacijom postali su beskućnici. Sve ovo smo predvideli, poboljšanje pomenutim amandmanima iz ovog dela kojima se bavi zakon, da se ovakve i slične stvari ne bi dešavale.
Imamo situaciju da su se građani jedne lamele, odnosno zgrade u Kuli posvađali do te mere da su bukvalno doveli do incidenta koji je bio na granici tuče i do mogućnosti da neko strada, iz razloga što stanari nižih nivoa nisu hteli da učestvuju u rekonstrukciji krova te zgrade koji je prokišnjavao.
Predlog zakona, kao i prethodni zakon, omogućava i dalje rad na crno, samim tim što je neplaćanje PDV-a i prikazivanje materijala kao troškova omogućeno njegovim predlogom. Predloženim amandmanima koje smo podneli obuhvata se prijava svih radova, pored ostalih nadležnih organa koje navodite u Predlogu ovog zakona, i građevinskoj inspekciji i inspekciji rada, čime bi prethodni problemi bili otklonjeni.
Da ne nabrajam sve nesreće, da nabrojim još zadnju nesreću koja se desila zbog svih ovakvih propusta koje ovakav zakon može da dozvoli sebi i ako ne budete usvojili predložene amandmane, nažalost, i u budućnosti može dolaziti do sličnih, a to je situacija kada se na Zlatiboru srušila zgrada, srećom, bez žrtava.
Ovih dana je aktuelna situacija jedne zgrade na Zvezdari, gde su se kupci stanova našli u čudu, jer su kupljeni stanovi bili pod hipotekom od strane investitora. Godine 2006. je investitor sklopio ugovore o hipoteci na zgradu sa „Volks bankom“ i za to vreme je, a i pre toga, i posle toga je prodavao stanove, a da je čak i deo prodaje išao preko ove banke. Pitamo se šta se sve u ovoj oblasti može dešavati i sa čime se sve eventualni kupci mogu susretati?
Investitor duguje za taj objekat 360 hiljada evra, a objekat vredi preko dva miliona evra i proizilazi da se iz svih tih okvira može to i regulisati. Bili bismo zadovoljni kada bi bilo više vesti tipa ove da po programu za izgradnju neprofitnih stanova, po cenama kao što je jedan kolega naveo, 360 do 800 evra, u zavisnosti od mesta lokacije, bude sve više ovakvih stanova. Da podsetim ministarstvo da je ovaj predlog i na radnoj verziji kod njih na stolu.
Na kraju, dolazimo do poglavlja koje se u ovom predlogu zakona bavi legalizacijom objekata. Procena vašeg ministarstva je da je ovakvih projekata u Srbiji preko milion.
Koren problema legalizacije, gledano sa stanovišta SNS, leži u dva različita segmenta. Prvi segment je izgradnja stambenih i malih zanatskih objekata za ličnu upotrebu, život i rad, koji su uglavnom nastali migracijama u periodu od 1991. do 2000. godine, pa i posle nje, i sve to se dešavalo zbog svih poznatih razloga i dešavanja i događaja na prostorima bivše Jugoslavije. To su objekti koji su uglavnom na neuređenom zemljištu, za koje je potrebno izgraditi neophodnu infrastrukturu.
Drugi primer je izgradnja stanova i objekata radi njihove komercijalizacije. To sasvim treba odvojiti i ovim poglavljem legalizacije i, s obzirom na to, SNS je podnela i amandmane na ovo poglavlje Predloga zakona.
Drastični primeri u beogradskim opštinama, odnosno u gradu, gde je preko 400 hiljada nelegalizovanih objekata: recimo, za opštinu Zemun je podneto zahteva 21.600, odobreno 6.300, izdato samo 1.000 dozvola, a odbijeno 1.100; ili na Voždovcu, kao drugom primeru opštine, 17.700 podnetih zahteva, odobreno 7.000, odbijeno 1.000, izdato samo 900 dozvola i tako redom drugi primeri na ovu temu.
Za dosadašnji loš učinak legalizacije objekata sagrađenih do maja 2003. godine ne treba kriviti manjkavost tehničke i pravne dokumentacije koju poseduju privatna lica, već i neažurnost lokalne samouprave i sve probleme koje ste vi čak, gospodine ministre, delom izložili o ovoj oblasti.
S obzirom na vreme koje treba da ostavim svojoj koleginici, hoću samo da napomenem da ne možemo legalizovanje objekata zbog propusta državne ili administracije lokalne samouprave deliti na period od 13, odnosno 20. maja 2003. godine, na period posle toga, jer veliki broj rekonstruisanih i izgrađenih objekata je i u ovom periodu. Ajte jednom da kad već ovu oblast pokušavamo da rešavamo da to bude danom donošenja ovoga zakona i da u tom smeru učinimo sve napore.