Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja, a sa pravom da iskoristi svoje pravo iz člana 235. stav 2? U elektronskom sistemu nemam registrovanih imena narodnih poslanika, zbog toga postavljam pitanje.
Ako se niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo rad.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Borislav Pelević i Momo Čolaković.
Obaveštenje o pozvanima na sednicu. Saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da je predsednica Narodne skupštine gospođa Slavica Đukić-Dejanović pozvala da današnjoj sednici, pored predstavnika predlagača dr Svetozara Čiplića, ministra za ljudska i manjinska prava, prisustvuju i Aniko Muškinja-Hajnrih, državna sekretarka u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, a povodom sledećih tačaka dnevnog reda, pored predstavnika predlagača dr Diane Dragutinović, ministarke finansija, da prisustvuju i dr Zoran Ćirović, pomoćnik ministra, Elizabet Paunović, pomoćnica ministra zdravlja i Žarko Milićević, mlađi savetnik u Ministarstvu finansija.
Prelazimo na 21. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O NACIONALNIM SAVETIMA NACIONALNIH MANjINA (načela)
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada. Primili ste izveštaje Odbora za međunacionalne odnose i Zakonodavnog odbora.
Pre otvaranja načelnog pretresa podsećam vas da, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Konstatujem da je vreme rasprave, po poslaničkih grupama, sledeće: Poslanička grupa Za evropsku Srbiju - jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa SRS - jedan sat, sedam minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa G17 plus - 28 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica - 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa "Napred Srbijo" - 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa SPS - JS - 18 minuta; Poslanička grupa LDP - 14 minuta i 24 sekunde; Poslanička grupa Nova Srbija - 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina - osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa PUPS - šest minuta.
Saglasno članu 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi ni jedne poslaničke grupe, imaju pravo da govore svako po jednom do pet minuta.
Molim sve poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Obaveštavam vas da su poslaničke grupe ovlastile da ih po ovim tačkama dnevnog reda predstavljaju: narodni poslanik Kenan Hajdarević - poslaničku grupu LDP, narodni poslanik Miletić Mihajlović - poslaničku grupu SPS-JS, narodni poslanik Oto Kišmarton - poslaničku grupu Napred Srbijo, narodni poslanik Željko Tomić - poslaničku grupu DSS - Vojislav Koštunica i narodna poslanica Marina Toman - poslaničku grupu SRS.
Saglasno članu 142. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.
Da li predstavnik predlagač Svetozar Čiplić, ministar za ljudska i manjinska prava, želi reč? (Da.)

Poštovane poslanice, poštovani poslanici, nalazimo se pred načelnom raspravom o zakonu o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Ovaj zakon je po prvi put u ustavno-pravnom poretku Republike Srbije, nažalost, samo najavljen 2002. godine. Nakon donošenja Zakona o slobodi i zaštiti nacionalnih manjina, trebalo je u vreme još SRJ zakon o nacionalnim savetima doneti. Nažalost, iz manje ili više opravdanih razloga, tek je ova Vlada uspela da formuliše zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Ustav Republike Srbije od 2006. godine uveo je, između ostalog, kada je reč o nacionalnim manjinama, jedan novi institut posebnim poglavljem, odnosno posebnim grupisanim odredbama u Ustavu, koje sve zajedno predstavljaju instituciju manjinske samouprave.
Na ovaj način, nacionalni saveti, predviđeno je, predstavljali bi mehanizam koji bi građanima Republike Srbije omogućio da Ustavom jemčena manjinska prava realizuju kroz manjinsku samoupravu. Ono što je značajno, manjinska samouprava jeste ne samo pravo nacionalnih manjina da se samostalno staraju o Ustavom zajamčenim pravima, nego istovremeno i odgovornost nacionalnih manjina da se formirajući i birajući nacionalne savete samostalno staraju o pravima koja im Ustav garantuje.
U okruženju, države koje imaju nacionalne savete kao iskustvo pokazale su da se, bez obzira na stepen manjinske samouprave, položaj nacionalnih manjina može posmatrati u jednom kvalitativnom pomaku napred.
Izrada ovog predloga, što je veoma bitno, ovog specifičnog zakona, sastojala se od dve faze – prve faze u kojoj su radili eksperti i druge faze u koju su bili uključeni predstavnici svih izabranih nacionalnih saveta. Drugim rečima, ono što mogu da potvrdim je da, uz više ili manje odstupanja, ovaj predlog zakona istovremeno predstavlja i konsenzus među izabranim nacionalnim savetima, odnosno predstavnicima nacionalnih manjina.
Nekoliko je glavnih tokova koji su vezani za ovaj zakon, odnosno nekoliko je bitnih odlika koje je ovaj zakon, koji smo svi mi koji smo pokušali da formulišemo rešenja, želeli da učinimo zakon što efikasnijim, a nacionalne savete što odgovornijim i što boljim mehanizmom za pripadnike nacionalnih manjina, kako bi realizovali svoja ustavna prava.
Najpre, s obzirom da imamo 16 izabranih nacionalnih saveta, ali da imamo i 28 nacionalnih manjina, prvo pitanje koje je bilo otvoreno je pitanje međusobne razlike, ne kulturološke, ne etničke, među nacionalnim manjinama, već one razlike koje su verovatno dovele do toga da niko nije ni želeo da se upusti u pisanje zakona o nacionalnim savetima. To su razlike koje se tiču brojnosti i naseljenosti.
Imajući to u vidu, pošli smo u rešavanje najznačajnijeg pitanja, a to je pitanje izbora nacionalnih saveta. Prvo i osnovno pitanje i prvi i osnovni princip je bio nacionalni saveti, kao izraz slobodne volje pripadnika nacionalnih manjina, treba da budu izabrani i birani na neposredan način. Pretpostavka za to jesu posebni birački spiskovi.
Posebni birački spiskovi su oduvek bili posebno delikatno pitanje. Ovo delikatno pitanje je bilo raspravljano sa predstavnicima svih nacionalnih manjina i na osnovu međunarodnih konvencija, na osnovu konsultacija sa predstavnicima međunarodnih organizacija koje se bave zaštitom ljudskih prava, na osnovu normi koje smo mi predvideli, nema nikakve dileme da formiranje posebnih biračkih spiskova ne ugrožava ustavni položaj nacionalnih manjina niti njihova građanska prava.
Daleko značajnija od ovoga je i činjenica da su nacionalni saveti prihvatili formiranje posebnih biračkih spiskova, a posebno je značajna činjenica da prijavljivanje u poseban birački spisak koji se formira za svaku nacionalnu zajednicu nije obaveza, kao da i neprijavljivanje na poseban birački spisak ne predstavlja gubitak bilo kakvih ustavnih sloboda ili prava koja su garantovana manjinama.
S druge strane, imajući svest o tome da postoje i nacionalne manjine koje nisu bile spremne ili nisu bile voljne u većem delu da izađu na neposredne izbore upravo bojeći se, imajući određene strahove prema posebnim biračkim spiskovima, predvideli smo mehanizam da ukoliko poseban birački spisak ne bude formiran na zakonom propisan način, takve nacionalne manjine idu na elektorske izbore.
Drugim rečima, izborni sistem koji je vrlo specifičan, ali koji je krajnje jasan i nadamo se efikasan, podrazumeva formiranje posebnih biračkih spiskova i nacionalna zajednica, nacionalne manjine koje upišu više od 50% svojih pripadnika koji imaju biračko pravo, idu na neposredne izbore, a one nacionalne manjine koje to ne učine idu na elektorske izbore. Ovakav sistem, ponavljam, prihvaćen je od pripadnika svih nacionalnih manjina.
Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, kao i Vlada Republike Srbije su svesni da će ovakav izborni sistem, koji do sada nije kod nas proveren, nismo imali prakse sa tim, zahtevati posebnu pažnju i delikatan pristup izbornim radnjama i upravo zbog ove činjenice, jer smo svesni mogućih problema, predvideli smo donošenje tehničkih izbornih akata kojima će se kompletizovati, pojasniti i precizirati izborne radnje koje su potrebne, počevši od formiranja posebnog biračkog spiska, preko njegovog praćenja i ažuriranja, do izbornih radnji, bilo da je reč o neposrednim izborima, bilo da je reč o izbornim radnjama koje se vrše u elektorskom sistemu.
Elektorski sistem je modifikovan u tom pravcu da kandidacione podrške moraju biti overene pred državnim organima i da na taj način za verodostojnost podrške garantuje onaj ko ju je potpisao.
Pored načina izbora, ono što je veoma značajno jesu i objašnjenja. Nalazili smo se u pravnoj situaciji da pišemo zakon koji je po svojoj prirodi zakon izuzetak, kao što je i manjinska samouprava, kako Ustav navodi, izuzetak od opšteg ustavnog pravila. Ona je dodatna garancija, ona je poseban sistem.
Drugim rečima, to je značilo da u opštim sistemima, kakvi su obrazovanje, zdravstvo, službena upotreba jezika i pisma, informisanje, moramo propisati kakav sistem, takve nadležnosti, koje će realizovati ustavne norme.
Ovo je i u pravno-tehničkom smislu veoma, veoma težak zadatak i nadam se da smo taj zadatak obavili kao pravnici i časno i pošteno, i da smo uspeli da dosegnemo gotovo sve one kapacitete koje je Ustav u odredbama koje se tiču prava nacionalnih manjina nacionalnim manjinama garantovao.
Problem u formulisanju odredbi koje se tiču nadležnosti pre svega se sastoje u činjenici da u pojedinim oblastima društvenog života zakoni nisu bili doneti tj. da su važili zakoni iz prethodnog ustavnog sistema, ili drugim rečima da nije došlo do usklađivanja ustavno-pravnog poretka, zakonskog poretka sa Ustavom iz 2006. godine.
S druge strane, imali smo i situaciju da su donošeni zakoni, sistemski zakoni u pojedinim oblastima i da je njihovo pisanje išlo tempom koji je iza pisanja zakona o nacionalnim savetima.
Veoma je bitno da prihvatimo i činjenicu da je ovaj predlog zakona prošao proveru samih nacionalnih manjina, da na osnovu učešća nacionalnih saveta imamo konsenzus i oko načina izbora, koji je bio najdelikatniji, i oko ovlašćenja, pri čemu napominjem da je Ustav garantovao učešće odnosno odlučivanje ili učešće u odlučivanju o onim pitanjima koje garantuje nacionalnim manjinama, a da je najveći broj nadležnosti zapravo samo učešće u odlučivanju, a ne i odlučivanje samo.
I da je napokon ovakav predlog zakona u svojoj radnoj verziji otišao i na potvrdu ekspertima koji se bave u Ujedinjenim nacijama, Savetu Evrope, Evropskoj komisiji zaštitom ljudskih prava i dobio ocenu da je, što se tiče regiona odnosno što se tiče svih onih država koje imaju nacionalne savete i Ustavom zagarantovana manjinska prava, zapravo zakon koji je lider. Ostaje samo da vidimo i da pomognemo da realizacija ovog zakona teče nesmetano.
Ono što je najbitnije, i u to duboko verujem, da je ovaj zakon i u svom pravnom i u svom političkom značenju zakon koji će služiti na čast Republici Srbiji, i da je jedan od retkih zakona u oblasti ljudskih prava koji je, povezujući i proceduralne i materijalne odredbe, zapravo zakon koji obezbeđuje mehanizam neposrednog uživanja ljudskih prava.
Otuda verujem da će i rasprava biti zanimljiva, a ono što posebno verujem da će nakon donošenja ovog zakona svako ko bude došao u Srbiju videti model ustavnog garantovanja i zakonskog realizovanja manjinskih prava koje u Evropi ne postoje, pre svega u njegovoj efikasnosti i u njegovoj punoći.

Da li izvestilac Odbora za međunacionalne odnose, narodni poslanik Miletić Mihajlović, predsednik Odbora, želi reč? (Ne.)
Da li izvestilac Zakonodavnog odbora, narodni poslanik Vlatko Ratković, želi reč? (Ne.)
Da li narodna poslanica Milica Vojić-Marković, koja je izdvojila mišljenje na sednici Odbora za međunacionalne odnose, želi reč? (Da.) Izvolite. Reč ima narodna poslanica Milica Vojić-Marković.

Gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, Demokratska stranka Srbije ne spori ni jednog jedinog trenutka da je ovaj zakon morao konačno da se nađe pred poslanicima jer je praktično on jedan u nizu onih zakona o kome se dugo priča i na kojem se dugo radi.
Od 2002. godine, kada je donet Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, pa do danas zaista je rađeno mnogo nacrta. Znam da su rađeni nacrti i usaglašeni su sa nacionalnim manjinama, da postoji mišljenje Saveta Evrope na jedan takav nacrt koje kaže da je taj nacrt dobar i da ga treba razraditi. Rađeno je od 2002. godine na ovom zakonu i sasvim je u redu da se konačno nađe pred nama.
Na kraju, i Ustav Republike Srbije iz 2006. godine daje jedan vrlo širok spektar prava i sloboda nacionalnim manjina i na osnovu toga što je taj Ustav predvideo Srbija je na kraju postala i lider prema pravima i slobodama nacionalnih manjina koje daje u regionu.
Podvlačim, DSS ne spori potrebu da se ovaj zakon donese, ali ono što jeste problematično za DSS jeste što se ovaj zakon u mnogim svojim odredbama kosi sa Ustavom. On je protivustavan u mnogim svojim odredbama.
Takođe, ne priznaje zakone koji su regularno doneti u Republici Srbiji, regularno doneti u ovom parlamentu, koji su i dalje na snazi, nisu suspendovani. Dakle, ti zakoni moraju da se poštuju. To jeste sporno za DSS, nepoštovanje Ustava i nepoštovanje zakona koji postoje u ovoj zemlji.
Na Odboru za međunacionalne odnose pitala sam gospodina ministra i bilo mi je vrlo značajno to što mi je odgovorio, da mi objasni način na koji je ovaj zakon usaglašavan sa ostalim ministarstvima u Vladi i da mi odgovori kako je glasala Vlada, kako su se članovi Vlade izjasnili o ovom zakonu.
Zbog čega sam to pitala? Prosto mi je neverovatno da je Ministarstvo kulture zaboravilo da postoji Zakon o radio-difuziji, koji je još uvek na snazi u ovoj zemlji, nije suspendovan, a ovaj zakon je u direktnoj protivurečnosti sa ovim zakonom.
Da li je moguće da Ministarstvo finansija, recimo, nije primetilo jedan deo ovog zakona, gde se kaže da nacionalni saveti mogu da formiraju privredna društva?
Nacionalni saveti su, prema Predlogu ovog zakona, budžetski korisnici. Budžetski korisnici, prema zakonima ove zemlje, ne mogu da formiraju privredna društva.
Da li je moguće da Ministarstvo pravde ne kaže ni jednu jedinu reč na očigledno kršenje Ustava kada se kaže da građani Srbije, pripadnici nacionalnih manjina, treba da se izjašnjavaju o svojoj pripadnosti određenoj nacionalnoj manjini. To je direktno protivno onome što kaže Ustav u članu 75. i neverovatno mi je da Ministarstvo pravde samo na tom delu, a ima jako mnogo stvari na koje treba da se ukaže, ne kaže ni jednu jedinu reč.
Prema onome što znam, ministarstva u Vladi Srbije su dala negativno mišljenje na ovaj zakon. Ministar me je demantovao, rekao je da su svi dali pozitivno mišljenje i da su se uglavnom problemi u usaglašavanju svodili na zakone koji nisu doneti, a upravo su u pripremi, a ne u očiglednoj koliziji sa zakonima koji postoje u ovoj zemlji.
Na kraju, ono što je za mene neverovatno, Vlada je glasala jednoglasno za protivustavan Predlog. Da li je moguće da u jednoj zemlji, a Republika Srbija važi za normalnu zemlju, za jednu regularnu zemlju, Vlada te zemlje urušava tu zemlju i sistem u toj zemlji, glasajući za potpuno neustavan Predlog?
Ne mogu da ne kažem zato što pripadam poslaničkoj grupi čiju su celu poslaničku grupu, ministar koji je tada bio sudija Ustavnog suda isterao iz parlamenta ljude koji su potpuno regularno prošli na izborima i bili članovi ovog parlamenta i prosto se plašim da on svoju karijeru nastavlja u istom pravcu. Kršio je Ustav, ili da kažem da je vrlo osobeno tumačio, da budem fina, i nastavlja osobeno tumačenje Ustava i u ovom slučaju.
DSS niti hoće niti je spremna da ćuti o tome. Kršenje Ustava jedne zemlje, zemlje Republike Srbije u ovom slučaju, mora da bude javno obznanjeno u parlamentu Srbije. Zbog toga sam na tom odboru svoje mišljenje izdvojila i imam pravo to da kažem pred poslanicima.

Reč ima ministar Svetozar Čiplić.

Veoma je jasno da će veliki broj izlaganja otvoriti velike pravničke dileme, pogotovo što mi koji smo učestvovali u tome smo morali prvo da shvatimo da je ovaj zakon sistem koji zakon mora da formuliše podsistem, sistem iznad drugih sistema, sistem izuzetak.

Da li je neustavno da se neko izjasni o svojoj nacionalnoj pripadnosti? Da, samo onda ako on to neće, njega teraju.

U svom izlaganju sam obrazložio vrlo jasno da je upisivanje na poseban birački spisak slobodna volja svakog pripadnika nacionalne manjine. Niko u slučaju da se na taj birački spisak ne upiše ne gubi nikakvo pravo koje iz ovog zakona proizilazi.

Istovremeno, pošto je reč o ličnoj, vlastitoj, Ustavom garantovanoj volji da se neko na taj način izrazi, onda nema dileme da je ovakvo izjašnjavanje u skladu sa Ustavom.

S druge strane, poseban birački spisak ne mora biti formiran u onim elementima i na onaj način kako to zakon predviđa. Drugim rečima, nacionalna manjina koja birački spisak ne formira, odnosno ne upiše više od 50% svojih pripadnika, izjasnila se da hoće da ide na elektorske izbore.

Ne postoji u ovom zakonu nijedan prinudni mehanizam. Obično jasna norma možda i budi dilemu, ali ono što treba sve dileme da razuveri jeste sam stav pripadnika nacionalnih manjina, da oni protiv ovakvog rešenja nisu imali ništa, da su se sa njim saglasili, i ako hoćete, na njemu su i insistirali.

Dakle, niko nema obavezu da se izjašnjava o svojoj nacionalnoj pripadnosti. To je tačno. Niko nikome ne može da zabrani da se o istom ličnom svojstvu izjasni. Upravo su to odredbe ovog zakona kada je reč o posebnim biračkim spiskovima. Tu nema nikakve dileme.

Možda se nismo najbolje razumeli na Odboru za međunacionalne odnose. Kada se upućuju mišljenja, nismo dobijali negativna mišljenja, nego smo dobijali stavove kako pojedina pitanja treba rešiti, kao i veliki broj predloga zakona.

Tako je, pogotovo u Predlogu zakona, odnosno tada u nacrtu zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, bilo dilema iz pojedinih resora na nivou stručnih lica, savetnika i saradnika iz ministarstava oko toga šta treba uraditi, a šta ne.

Svako resorno ministarstvo ima pravo i obavezu da pojedine predloge ili primedbe prihvati ili ne. Ako ih ne prihvati, ima pravo i obavezu da obrazloži zašto ih nije prihvatilo. Ta procedura je primenjena u malom broju, ponavljam malom broju primedbi kada je ovaj zakon bio u pitanju, kao što se to dešavalo i kod drugih predloga zakona koje je parlament u ovom sazivu već i usvajao.

Nije bilo političkih protivljenja ovom zakonu. Bilo je upravo ono što sam i nagovestio u uvodnom izlaganju, a to je da jedan zakon izuzetak, po prirodi i raciju prava kao zakon izuzetak, ne može biti u saglasnosti i ne može imati ista rešenja kao zakoni koji su opšti, generalni. Zato je on i zakon izuzetak. To je logika prava.

To je notorna stvar još od Rimskog prava, da specijalni zakon i odredbe specijalnog zakona derogiraju odredbe opšteg zakona, kao i da dva zakona iste pravne snage ne mogu biti u suprotnosti jedan sa drugim. Oni mogu imati različita rešenja. Otuda i ovo pravilo.

Zaista smo se namučili kod nekih stvari, pogotovo kod onih zakona koji su donošeni nešto pre Ustava 2006. godine, pa nisu mogli ni konstatovati činjenicu, odnosno određena prava koja je Ustav iz 2006. godine pomenuo. Tu činjenicu tj. ta prava nismo mogli da ignorišemo, pošto ih Ustav pominje.

Jedno od njih su i prava u oblasti informisanja. Otuda verujem da polako i odslikavam probleme s kojima smo se susretali, pre svega u pravno-tehničkom pogledu koje smo imali u toku pisanja i usaglašavanja rešenja.

U elektronskom sistemu je prijava narodne poslanice Milice Vojić-Marković. Slučajno? Hvala.
Da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa od najmanje ka najvećoj?
Predsednik ili ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe PUPS? (Ne.)
Predsednik ili ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe manjina? (Ne.)
Predsednik ili zamenik predsednika poslaničke grupe Nova Srbije? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Miroslav Markićević.

Poštovana potpredsednice, gospodine ministre, politički stav Nove Srbije i moj ljudski jeste da moj sin Vladimir ne treba nikakva prava ni za dlaku, ni za jotu da ima od bilo kog Zoltana, Mehmeda, Josipa u ovoj državi. Mislim da ovim stavom izražavam stav 99% pripadnika srpskog naroda.
Ništa nije sporno što se tiče ovih nacionalnih saveta manjina. Ovaj zakon shvatam, pre svega, neću da kažem izbornim zakonom za savete nacionalnih manjina, ali otprilike tako ispada na način na koji se regulišu njihova prava, odnosno kako će oni svoje predstavnike da izaberu u savete nacionalnih manjina.
Moram da vam kažem, gospodine ministre, da u Novoj Srbiji ima u članstvu pripadnika svih nacionalnih manjina koje hvala bogu žive u našoj zemlji. U jednoj opštini u vašoj Vojvodini, gde je 83% Srba, sa ponosom kažem da je Ištvan Nađ, popularni Beli, predsednik opštinskog odbora. To mi na neki način daje pravo da vam postavim neka pitanja.
Želim da odgovorite pošto sam, evo da kažem tako, moje šlagvort pitanje već nekoliko meseci, pitao sve ministre. Vama će biti oprošteno ako ne znate odgovor na ovo pitanje. Ministar trgovine nije znao koliko je cena jednog energenta.
Postavljam pitanje, da li su ugrožena ljudska prava pripadnika nacionalnih manjina koji se greju na gas? Gde je Agencija za energetiku? Gde je Komisija za sprečavanje monopola? Gde je Ministarstvo energetike? Gde su nacionalni saveti potrošača ili kako se već to zove? Svi oni primaju platu iz budžeta, kao i mi poslanici, kao i vi gospodine ministre, i niko ne želi da odgovori.
Dakle, od 228.000 domaćinstava u Srbiji koja gas koriste kao energent za grejanje zimi, više od 70% je u Vojvodini. Ne znam tačno koliko se pripadnika nacionalnih manjina greje na gas, ali verujem da je dobar broj i mislim da ih ovo pitanje koje postavljam pre svega interesuje kao građane, jer oni koji pljačkaju sa onom cenom gasa građane Srbije, njih ne interesuje da li je neko Srbin, Mađar, Rumun, Bonjšak. Oni smo žele da uzmu pare.
Vas kao ministra, kao predstavnika Vlade hoću da pitam, i molio bih vas da uzmete olovku pošto su svi do sada uzimali olovku i pisali. U odgovoru vašeg kolege ministra Petra Škundrića, koji sam posle nekoliko meseci dobio, kaže - dva parametara koji najviše utiču na cenu energetskog subjekta koji se bavi trgovinom prirodnog gasa radi snabdevanja tarifnih kupaca su uvozna cena prirodnog gasa i kurs dolara.
Dakle, uvozna cena gasa i kurs dolara. Kada ste 60% povećali cenu gasa i izazvali odijum i u političkoj i svakoj drugoj javnosti, kada su ovde bile predstave i priče o gasnoj mafiji i rušenje Vlade, pravima Vojvođana i građana Vojvodine koji se greju na gas, otprilike je ostao samo Markićević samo da priča. Možda zbog toga što se i ja grejem na gas. Ništa nije sporno, pričam iskreno.
U tom trenutku, govorim vam o ta dva parametra, tu su podjednako ugroženi i pripadnici većinske nacije i pripadnici nacionalnih manjina. Zato ste dužni i tu neku vezu hvatam da odgovorite na ovo pitanje. Dakle, hiljadu kubika gasa je tada koštalo 496 dolara. Dolar je bio 51 dinar. Gospodine ministre, to je 25.296 dinara.
Sada je uvozna cena hiljadu kubika gasa 230 dolara i dolar je skočio, 66 dinara, to je 15 hiljada i 180 dinara. Pitam i verujem da bi želeli da čuju odgovor na ovo pitanje svi građani Srbije, bilo da su pripadnici nacionalnih manjina ili većinskog naroda, svejedno. Gde je ovih 10 hiljada? Gde je taj ekstraprofit?
U odgovoru ministra se kaže da nema monopola, pa između ostalog on kaže u jednom pasusu, posebno napominjemo da kvalifikovani potrošači, pa je u zagradi stavio gospodin, svi kupci osim domaćinstava, mogu kupovati prirodni gas na slobodnom tržištu po cenama koje nisu regulisane.
Dakle, za domaćinstva postoji monopol, za pripadnike nacionalnih manjina, ako danas pričamo o njihovim pravima i kako će oni da urede svoje prava, odnosno kako će oni da se organizuju. Mislim da to spada i u korpus ljudskih prava da neko ko ima monopol na uvoz nekog energenta koji je mnogo važan, grejna sezona nam je na pragu, brzo će da prođe, znate kako narod kaže, od Svetog Ilije sunce sve milije, 2. avgust je, preobraženje i polako dolazimo u predgrejnu, odnosno grejnu sezonu, niko ovde ne može da odgovori.
Da li je ovo pitanje toliko komplikovano. Direktor Srbija gasa nije znao ništa drugo da mi kaže nego da nemam pojma. Dobro, nemam pojma, nema ovaj narod ništa pojma, samo odgovorite na ovo pitanje. Ima li neko pametan i kvalifikovan iz Vlade da dođe i da odgovori?
Kada se ne daju prave informacije i odgovori, onda idu raznorazne poluinformacije i poluistine. Zato ste vi, kao Vlada, krivi. Evo o čemu se radi. Tvrde neki izvori, ne znam da li je to tačno. Vi ste ovde dužni da odgovorite građanima Srbije.
Onaj zimus gas što je naš predsednik, inače rođeni Sarajlija, svom rodnom gradu poklonio, ko je platio taj gas? Da li je on to platio od svoje očevine, đedovine, ušteđevine ili sada po tim poluistinama, da kažemo, treba sada da plate svi građani Srbije, bilo da su pripadnici nacionalnih manjina ili da su Srbi. Da li je to istina?
Zašto pravovremenom informacijom ne suzbijete, recimo, takve glasine. Još uvek neću da verujem u to. Nemoj neko da se pravi ovde dobročinitelj i humanista na širem balkanskom prostoru preko leđa i preko džepova ionako osiromašenih građana.
Prema tome, gospodine ministre, mislim da je vama ovo pitanje veoma jasno. Biću zadovoljan kao narodni poslanik i da vi kažete, pošteno i ljudski, ovo nije moj sektor i nisam nadležan, pitaću na sledećoj Vladi. Dakle, ponavljam, gospodine ministre, 496 dolara.
Znate kako je objašnjavano 60% poskupljenje. To se samo radi u banana državama, gde su građani obespravljeni i nemaju ljudska prava, kada se nešto poveća 60%.
Sada imamo najavu iz krugova bliskih Vladi, pošto će najverovatnije skoro izbori, kako do nove godine nećemo povećavati struju, gas itd. Ko priča o povećanju? Pričam o smanjenju. Vi ovom cenom pljačkate građane Srbije koji se greju na gas, dakle, sve građane Srbije i pripadnike nacionalnih manjina, jer su oni danas na svu sreću posebna tema.
Lepi zakoni, prava poličara ko će da predstavlja koju grupu manjinsku, nacionalnu, sve je to lepo, ali od čega će narod da živi? Da li će ovim zakonom koji danas donesemo da se smanji cena gasa Mađara u Vojvodini koji se recimo greju na gas? Mislim da neće, a na to pitanje bi možda oni danas želeli veći odgovor.
Mogu da budem Srbin ne znam koliko velik i gospodin Pastor ne znam koliko veliki Mađar, ali ako nema narod da živi, on ne može da bude čovek, pre svega, a kamoli Mađar, kamoli da misli o svojim ljudskim, kulturnim i svakim drugim pravima.
Prema tome, molim vas da odgovorite na ovo pitanje, a ja ću unapred biti zadovoljan ako vi kažete nisam stručan, pitaću u četvrtak na Vladi. Kako je moguće ovako nešto da mi plaćamo najskuplji gas u Evropi?
Najskuplji gas Srbija plaća, kao što ima i najskuplji benzin. Nemojte to da vezujete za Ruse i prodaju NIS-a. To nema nikakve veze sa Rusima. To ima veze sa akcizama koje su duplirane. Kako narod kaže, gospodine ministre, vita jela, zelen bor, čekam brzi odgovor, a verujem i mnogi građani u Srbiji.

Reč ima narodni poslanik Kenan Hajdarević, ovlašćeni predstavnik LDP.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, već od samog početka stvaranja zakonske regulative za formiranje nacionalnih savjeta nacionalnih manjina u javnosti su se pojavile polemike o tome da li ti nacionalni saveti će imati pravi legitimitet i relevantni demokratski potencijal da budu reprezentativno tijelo nacionalnih manjina.
Da li će funkcionisati kao svojevrsni manjinski parlament u kome će se, u demokratskom dijalogu, razgovarati o svim problemima važnim za nacionalnu manjinu koju taj nacionalni savjet predstavlja i da li će ukazivati na te probleme i pokušati da ih riješava u saradnji sa predstavnicima vlasti.
Ova polemika se vodila zbog tri problema koji su uočeni u zakonu po kome su formirani prvi nacionalni savjeti. Prvo je bio sporan način izbora nacionalnog savjeta odnosno taj elektorski sistem, odnosno zato što je bio zanemaren taj neposredan izbor nacionalnih savjeta. Drugo, polemika jeste vođenja zbog načina finansiranja nacionalnih savjeta i treći je bio problem što nisu bile poznate ili kompetencije tih nacionalnih saveta u pojedinim trenucima nisu bile jasno definisane.
Predlog zakona o kome danas govorimo rešava ova tri problema, po nama iz LDP na relativno dobar način, i mi ćemo podržati Predlog ovog zakona, iako ćemo da iznesemo neke kritike. Predložili smo šest amandmana želeći da poboljšamo ovu verziju ovog predloga zakona.
Naše kritike prevashodno će da idu u pravcu budućeg djelovanja nacionalnih savjeta. Mi smo svedoci da u Srbiji postoji, kao što ste vi u obrazloženju ovog zakona rekli, veliki broj dokumenata i zakonskih predloga koji govore o pravima nacionalnih manjina. Međutim, zato što ne postoji način sprovođenja tih odredbi, stiče se utisak sa nacionalne manjine imaju prava na papiru, dok u stvarnom životu teško ili veoma rijetko to mogu da dožive.
Primjer je službena upotreba jezika nacionalnih manjina. Opštine i druge institucije koje ne poštuju Ustav Republike Srbije, ne poštuju Zakon o lokalnoj samoupravi, ne poštuju Zakon o zaštiti nacionalnih manjina i etničkih zajednica, upravo kad govore o službenoj upotrebi manjinskih jezika, a ne postoji nikakva zakonska mogućnost da se te lokalne samouprave ili državni organi natjeraju da ispoštuju ustavnu i zakonsku odredbu.
Nacionalni savjeti, nažalost, u proteklom vremenu nikako nisu opravdavali očekivanja. Savjeti su, nažalost, postali produžena ruka bilo vlasti bilo neki pojedinih političkih stranaka koje predstavljaju nacionalne manjine.
Bojimo se da su u prethodnom periodu, a nadamo se da se neće u budućnosti nacionalni savjeti i ta manjinska politika svesti na neku begovsku politiku, odnosno na politiku vođenja samo manjinskih prava unutar jedne političke stranke ili elite koja sebe doživljava kao nacionalnu, odnosno manjinsku elitu.
Zbog svega toga mi smo, analizirajući ovaj predlog zakona, uočili neke nedostatke o kojima bi trebalo da povedemo računa svi zajedno i da nađemo mogućnost da to izmjenimo.
Prva i najvažnija kritika ovog predloga zakona tiče se čl. 70, 73. i 100, koji govori o izboru nacionalnih savjeta, odnosno načinu izbora. Ovde se u članu 70. kaže: "Izborne liste mogu, pod uslovima utvrđenim ovim zakonom, predlagati grupa birača upisanih u poseban birački spisak odgovarajuće nacionalne manjine, odnosno organizacije, udruženja građana, kao i političke organizacije nacionalne manjine". Slično o tome govore i članovi 73. i 100. ovog predloga zakona.
Šta to znači? To znači diskriminaciju svih nas pripadnika nacionalnih manjina koji pripadamo građanskim strankama, jer po Predlogu ovog zakona ne možemo da učestvujemo u izborima za nacionalni savet, odnosno i ako možemo da učestvujemo, moramo da se švercujemo preko grupe građana, neke nevladine organizacije, a ne možemo da izađemo sa listom one političke stranke kojoj mi pripadamo.
Na ovaj način to nije samo diskriminacija osoba koje se članovi stranaka građanske orijentacije, to je diskriminacija svih birača pripadnika nacionalnih manjina koji glasaju za stranke koje nisu stranke nacionalnih manjina.
LDP smatra da ako neko ne može da bude veći patriota u Srbiji samo zato što ima određeno ime i prezime od nas koji nemamo slično ime i prezime, isto tako smatramo da ne mogu pripadnici nacionalnih manjina koji su članovi nacionalnih stranaka da imaju ekskluzivno pravo zastupanja nacionalnih interesa određene nacionalne manjine.
Jer biti građanin ne znači ne biti pripadnik svoje nacionalne manjine, ne znači odeći se vjere i nacije, ne znači ne biti Bošnjak, Srbin, Mađar, Hrvat, Albanac itd. Naprotiv, biti građanin znači biti sve ovo, a politička pripadnost znači samo pripadnost nekim političkim idejama i način ostvarivanja tih političkih ideja.
Zaista, za nas iz LDP je neprihvatljivo da građani na izborima, bilo lokalnim, bilo republičkim, bilo predsedničkim, glasaju za određene političke partije građanske orijentacije, a da kada treba da glasaju za nacionalne savete imaju to zakonsko ograničenje, odnosno ti građani na republičkim izborima glasaju za politiku LDP ili nekih drugih građanskih stranaka, a kada treba da glasaju o svojoj kulturnoj, obrazovnoj autonomiji moraju da glasaju za pripadnike stranaka koji pripadaju strankama nacionalnih manjina.
Mi smo tu predložili amandman koji omogućava da svi pripadnici nacionalnih manjina, bez obzira na njihovu stranačku pripadnost, mogu da učestvuju na izborima, da budu birani.
Naravna stvar, kada govorimo o izboru i organima nacionalnih saveta mi smo podneli još jedan amandmana koji govori o sukobu interesa, jer ovim Predlogom zakona o nacionalnim savjetima nije definisan sukob interesa u punom smislu te reči. Imamo samo jedan član koji govori da članovi nacionalnog savjeta, odnosno predsednik ne može da bude sudija, sudija Ustavnog suda ili tužilac, ali mi smo mišljenja da se i za nacionalne savjete mora apsolutno primeniti - zakon o sukobu interesa, jer ne mogu da dopustim da samo jedna određena "elita" mogu da budu i poslanici, i ministri, i predsednici opština i da budu članovi nacionalnih savjeta.
Mislim da pripadnici nacionalnih manjina, veliki broj njih postoje koji nisu članovi bilo koje stranke, a ovako definisan predlog izbora nacionalnih saveta bojim se da uvodi još jedan partijski organ u funkcionisanje države.
Mi od toga moramo da pobjegnemo, odnosno mi moramo da stvorimo takve organe koji će zaista da predstavljaju pravu sliku pojedinih nacionalnih manjina. Pripadnici nacionalnih manjina nisu samo oni pripadnici koji pripadaju određenim političkim strankama, a naročito strankama nacionalnih manjina.
Takođe, ako govorimo o ovom zakonu, videćete da se u članu 9, tačka 6) u jednom delu kosi sa članom 2. stav 2. U članu 9. tačka 6), između ostalog se kaže - osniva ustanove, udruženja, fondacije, privredna društva u oblastima kulture, obrazovanja, obaveštavanja i službene upotrebe jezika i pisma i u drugim oblastima za očuvanje integriteta nacionalne manjine. Dok se članom 2. stav 2. kaže - nacionalni savet predstavlja nacionalnu manjinu u oblasti obrazovanja, kulture, obaveštavanja na jeziku nacionalne manjine i službene upotrebe jezika i pisma. Znači, nema "i drugih oblasti".
Kada govorimo o nadležnosti nacionalnih saveta, vezano za kulturu, za obrazovanje, za obaveštavanje i za službenu upotrebu jezika, član 14. tačka 10), član 17. tačka 10), član 20. tačka 3) daju neke suprotne odrednice.
Tako član 14. u tački 10) kaže - da nacionalni savet, u skladu sa zakonom u oblasti obrazovanja, daje mišljenje o postupku raspodele sredstava iz budžeta Republike, AP, lokalne samouprave itd. Dalje član 17, koji govori o oblasti kulture, u tački 10) kaže - daje predlog za raspodelu sredstava koja se dodeljuju putem javnog konkursa iz budžeta Republike, AP ili jedinice lokalne samouprave. Takođe i član 20. tačka 3), koji govori o nadležnosti u oblasti obaveštavanja, kaže - da nacionalni savet daje predlog za raspodelu sredstava koja se dodeljuju putem javnog konkursa.
Mišljenja smo da nacionalni savjeti mogu da daju samo mišljenje. Ne mogu nacionalni saveti da daju predloge ako se radi o javnom konkursu.
Takođe, ovde u članu 17. tačka 10), daje predlog za raspodelu sredstava ''i udruženjima nacionalne manjine u oblasti kulture''. Mislim da ovde treba da stoji jedna opšta odredba - udruženjima u oblasti kulture koja se bave manjinskim pravima, odnosno promovišu kulturu nacionalnih manjina, jer ne smijemo reći one institucije, odnosno one nevladine organizacije, one organizacije koje ne pripadaju usko nacionalnoj manjini, da samo one mogu da imaju ta sredstva.
Takođe, ako govorimo o članu 28, gospodine ministre maloprije ste vi rekli, 2. stav člana 28. je nepotreban, koji govori - da će se nacionalne manjine same opredeliti kojem će od ova dva načina dati prioritet. To govori o načinu izbora nacionalnih savjeta jer ovamo je jasno definisano kada se koristi elektorski i kada se koristi neposredni sistem, tako da smatramo da je ovaj stav nepotreban.
Kada govorimo o članu 38, obavezama sredstava javnih informisanja da prate izbore nacionalnih saveta, ponovo se vraćamo na situaciju - da stranke nacionalnih manjina koje mogu po ovome učestvovati, biće privilegovane u odnosu na druge organizacije i grupe građana, zbog samog svog organizacionog delovanja i sredstava koja oni mogu da koriste u toj izbornoj kampanji, da je tako nazovemo.
Član 114. ovog predloga zakona, koji govori o obavezi lokalne samouprave da finansira rad nacionalnih savjeta, u svom zadnjem stavu govori - da lokalne samouprave u kojima pripadnici nacionalnih manjina dostižu najmanje 10% ukupnog stanovništva, da te lokalne samouprave finansiraju nacionalne savjete tih nacionalnih manjina, ili nacionalnih manjina čiji je jezik u službenoj upotrebi na teritoriji jedinice lokalne samouprave.
Smatramo da je nepotrebno da stoji ovo "ili nacionalnih manjina čiji je jezik u službenoj upotrebi na teritoriji jedinice lokalne samouprave", zbog zakonskog ograničenja koje govori da je u službenoj upotrebi u opštinama, odnosno u jedinicama lokalne samouprave manjinski jezik ako se po zadnjem popisu 15% stanovništva izjasnilo da govori tim jezikom.
Tako smatram da je ova odredba veća, odnosno da ne treba da zadržimo ovu odredbu koja govori o 10% pripadnika nacionalne manjine.
Finansiranje nacionalnih savjeta je ovim zakonom dosta dobro regulisano. Međutim, mi imamo jednu načelnu primedbu, iako je ovde definisano koliko, na primer, lokalne samouprave izdvajaju za rad nacionalnih saveta, da se formira budžetski fond nacionalnih savjeta i ostalo, mislim da je trebalo da se definišu i odnosi - kako da se troše ta sredstva iz tog budžetskog fonda, jer ovde postoje neki kriterijumi, ali smatram da bi to trebalo možda procentualno da se odredi, odnosno sredstva koja nacionalni saveti dobijaju za svoj rad ne koriste se samo za zaposlene, jer nacionalni savjeti treba prevashodno da rade na promociji kulture, obrazovanja i službene upotrebe jezika i informisanja.
Tu treba da se da prednost u finansiranju tih projekata u odnosu na sam način funkcionisanja tog nacionalnog sistema.
Takođe, ovde imamo jedan veliki problem, maloprije ste i vi gospodine ministre isto govorili o tom posebnom biračkom spisku. Taj problem posebnog biračkog spiska imaće pripadnici nacionalnih manjina, naročito pripadnici nacionalnih manjina koji su manjine u svojim lokalnim samoupravama zbog straha da se ti birački spiskovi mogu zloupotrebiti i mislim da u narednom periodu država, državni organi treba da urade više na informisanju o onome što ste vi maloprije govorili o tom posebnom biračkom spisku.
Mi smo takođe predvideli jedan amandman u dijelu kaznenih odredbi, koji povećava novčani iznos kazne za zloupotrebu podataka koji se nalaze u tom posebnom biračkom spisku. Jer, ponavljam, ne smijemo zaboraviti strah pojedinih pripadnika nacionalnih manjina od zloupotrebe tih podataka sa posebnog biračkog spiska.
To za posledicu može imati da relativno mali broj pripadnika nacionalnih manjina odluči da se prijavi na taj poseban birački spisak, a manji broj pripadnika nacionalnih manjina koji se odluče da se prijave za taj poseban birački spisak može da dovede da mi nemamo reprezentativno tijelo te nacionalne manjine, odnosno nacionalni savjet te nacionalne manjine.
Nama svima, i Ministarstvu i pripadnicima nacionalnih manjina, treba da bude cilj da što više pripadnika nacionalnih manjina se prijavi za taj poseban birački spisak, kako bi imali što demokratičniji ili i bolji izbor, odnosno da bi imali što reprezentativnije tijelo tih nacionalnih savjeta.
Takođe, kada govorimo ovde o elektorskom sistemu izbora, imamo član 101. tačka 5) koji je malo nerazumljiv. Ovde se kaže da pismenu ispravu o odluci skupštine organizacije ili udruženja nacionalne manjine kojoj je odrađeno za elektora nacionalne manjine.
Ako organizacija neke nacionalne manjine predloži nekog čoveka za elektora, da li on isto mora da prikupi tih 100 potpisa, ovaj član je malo nedefinisan po tom osnovu, ili je dovoljan samo statut i predlog te organizacije da neka osoba bude elektor u budućoj toj elektorskoj skupštini?
Na kraju, ponoviću stav LDP da ćemo podržati ovaj predlog zakona. Nadamo se da ćete uvažiti amandmane koje smo mi predložili, naročito ovaj amandman koji omogućuje i pripadnicima nacionalnih manjina koji nisu članovi nacionalnih stranaka da učestvuju na ovim izborima.
Na kraju samom, ne smemo dozvoliti mi iz Liberalno-demokratske partije naročito, da u tekstu ovog predloga zakona imamo klicu diskriminacije, kao što imamo klicu diskriminacije u samom Ustavu Republike Srbije.