Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sednicu Jedanaestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2009. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti, konstatujem da sednici prisustvuje 118 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje. Izvolite.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da su u sali prisutna 93 narodna poslanika, odnosno da je prisutno više od jedne trećine narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Utorkom i četvrtkom, nakon otvaranja sednica i utvrđivanja broja narodnih poslanika koji prisustvuju sednici, a pre prelaska na dalju raspravu tok sednice je uređen članom 235. stav 2. Poslovnika Narodne skupština, odnosno mogućnošću za traženje obaveštenja i objašnjenja na osnovu člana 235. Poslovnika Narodne skupštine od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslovničkih grupa.
Da li neko želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u vezi sa članom 235?
U elektronskom sistemu je prijavljen narodni poslanik Dragan Todorović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, postavljam pitanje pre svega predsedniku Vlade i ministru inostranih poslova – šta će uraditi povodom izjave Žozefa Ljoverasa, šefa delegacije Evropske komisije, da će Evropska komisija na jesen početi sa pripremom Studije izvodljivosti za Kosovo, koje bi trebalo da bude primljeno u EU, jer ima evropsku perspektivu. U EU se primaju samo države, ne AP. Šta sada misli Vlada posle ovoga da uradi?
Skoro smo stigli do kraja. Sve vreme tvrdite da ste vi sve svoje karte bacili na diplomatiju, da na takav način pokušavate da rešite problem KiM, da ste postigli veliku pobedu u UN, čekate odluku Međunarodnog suda u Hagu, a svakim danom omogućavate da Kosovo bude sve dalje i dalje i to je nesporna činjenica.
Uzmite samo šta se dešava sa Euleksom, misijom koju ste vi prihvatili, misija koja je zahvaljujući Borisu Tadiću i DS došla na KiM, ali samo s jednim jedinim ciljem, ciljem koji joj je propisao Marti Ahtisari – da stvori institucije Kosova, i to se svakoga dana pokazuje u praksi.
Sada je trenutno pokušaj da se na svaki mogući način uvede carina između Srbije i Kosova. Posebno je važno da EU stavlja do znanja Srbiji da može da računa na prijem u EU samo ukoliko kontrola granice sa KiM bude čvrsta, kao svaka druga međudržavna granica. To govori suštinski o vašim stvarnim namerama da posredno, korak po korak, priznate nezavisnost KiM, a sve vreme obmanjujete i lažete građane Srbije kako vi ne prihvatate nezavisnost KiM – javno ne prihvatate, ali tajno činite sve da to prihvatite i sarađujete.
To pokazuju i ova dva teroristička napada na jugu Srbije, gde vi, navodno zbog mogućnosti da su teroristi došli sa područja KiM, sarađujete sa Euleksom. Zašto sa Euleksom? Postoji još uvek Unmik, postoji Rezolucija 1244, za KiM su odgovorne UN? Zašto vi prihvatate EU, jer to i jeste cilj – da se istisnu UN, a da EU preuzme pravo da odlučuje o tome, o budućem statusu KiM. To je nešto što je apsolutno nedopustivo.
Treba nešto da se uradi. Ono što bi trebalo hitno da se uradi – da se to pitanje postavi u Savetu bezbednosti, da se UN i Unmik vrate na one pozicije na kojima su bile, a da se misiji Euleks otkaže gostoprimstvo, jer je očito da je to za Srbiju izuzetno štetno i da će imati trajne posledice.
Vi onemogućavate budućim generacijama da ono pravo koje Srbija ima, a to je da vrati KiM u ustavno-pravni poredak Srbije, svakim danom činite sve težim i daljim. To je istorijska odgovornost, ali nažalost vi nemate tu odgovornost, što pokazujete svakim danom.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Samardžić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DSS. Izvolite.

Poštovani narodni poslanici, poštovani predsedavajući, moje pitanje se odnosi na predsednicu Skupštine, gospođu Slavicu Đukić-Dejanović. Tražim od nje obaveštenje i objašnjenje.
Objašnjenje – zašto do sada nije stavila na dnevni red Skupštine inicijativu DSS o Predlogu zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine?
Obaveštenje – kada će staviti ovu inicijativu na dnevni red?
Moram da vas podsetim da je 24. aprila ove godine DSS pokrenula ovu inicijativu, uredno je ispunila ustavne obaveze da pokrene ovu inicijativu. Očekivali smo, dakle, da se na prvoj sledećoj sednici stavi na dnevni red po hitnom postupku ovo važno pitanje.
Na skupštinskom Odboru za ustavna pitanja 11. maja predstavnici DSS su uputili pitanje gospođi Đukić-Dejanović – da li i kada misli da stavi ovo pitanje na dnevni red? Ona je dala odgovor da će to učiniti odmah po pribavljanju mišljenja Vlade, što je sasvim u redu. Mi smo sačekali uredno sve zakonske rokove ili bolje rečeno sve poslovničke rokove koji su istekli. Danas je gotovo tri meseca od naše inicijative, a taj predlog nije stavljen na dnevni red Skupštine Srbije.
Po Poslovniku, po članu 141. stav 5, ukoliko proteknu rokovi poslovnički ne mora se nužno čekati mišljenje Vlade da bi se jedna ovakva inicijativa stavila na Skupštinu. Znači, predsednik Skupštine je prekoračila svoja ovlašćenja i prekršila Poslovnik. Drugim rečima, to je moralo da se nađe do završetka zadnje redovne sednice na Skupštini Srbije.
Nas ovde ne interesuje previše pitanje unutrašnjih razmirica i svađa unutar vladajuće koalicije oko statuta Vojvodine i oko zakona o utvrđivanju nadležnosti, to je njihova stvar. O tome se u javnosti dosta govori, u krajnjoj liniji od prošlog oktobra do danas prošlo je gotovo devet meseci i mi nismo završili posao.
Razume se da tu postoje neki vrlo veliki problemi. Naravno, to nas prevashodno ne zanima, iako nije neinteresantno sa političkog gledišta. Nas zanima zašto je predsednik Skupštine postao instrument u rukama vladajuće koalicije i instrument njihovih zađevica i svađa oko statuta Vojvodine.
Dakle, bez obzira šta se događalo interno u vladajućoj koaliciji, mora se poštovati Ustav, zakon i Poslovnik ove skupštine. Ova tema se mora naći na dnevnom redu. Mi smo morali o tome da raspravljamo, jer to je pitanje ustavnog i zakonskog konstituisanja Srbije.
Status Vojvodine je ustavno pitanje. Statut Vojvodine je morao da se usvoji do određenog roka. Prekoračenje je jako veliko, ali je još veći problem činjenica da ni na vidiku nije rešavanje ovog pitanja.
Mi smo svedoci mnogih manevara koje je vladajuća koalicija činila zadnjih meseci, ili da bi tu temu zamenila nekom drugom, kao što je regionalizacija Srbije, ili da bi tu temu jednostavno skinula sa dnevnog reda, ne samo Skupštine, nego i javnog mnjenja.
Ta nelagoda njihova je očigledna, ali ona, kao što kažem, ne mora da obavezuje Skupštinu, Skupština mora da radi svoj posao. Zbog toga insistiram na tome da se inicijativa DSS uvrsti na prvu redovnu sednicu rada Skupštine, ali takođe da dobijemo pismeno obaveštenje i objašnjenje predsednice Skupštine, gospođe Slavice Đukić-Dejanović, zašto to do sada nije učinjeno.

Reč ima narodni poslanik Miroslav Markićević, zamenik predsednika poslaničke grupe NS.

Poštovana potpredsednice, poštovani kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, nadam se da sada u ovom trenutku ide direktan prenos, pošto ono što je bilo noćas, a veoma važno za građane Srbije, radi se o setu zakona iz javnog zdravlja, kako sam obavešten od noćobdija, emitovano je jutros u pet časova. S obzirom na važnost ovoga što hoću da pitam, želim potvrdu od vas, gospođo potpredsednice, da li ide sad direktan prenos ili ne ide? Imamo li direktan prenos? Zahvaljujem.
Hteo sam da postavim jedno pitanje na koje očekujem obaveštenje i odgovor od predsednika Vlade, ministra za manjinska i ljudska prava, ministra unutrašnjih poslova, ministra prosvete, a radi se o pravima Srba u ovoj državi.
Dakle, ako pogledamo balkansku političku scenu, posle svih krvavih ratova i onoga što se događalo ovde vidimo da je, hvala bogu, to najiskrenije kažem, jedino država Srbija ostala što se tiče etničkog sastava stanovništva u onom procentu kao i pre tih nepotrebnih ratova. Međutim, to ne amnestira nikoga, pa ni nas ovde da ne postavimo neka pitanja o pravima Srba u sopstvenoj državi.
Naime, svedoci smo da postoje opštine u državi Srbiji, kada ovo govorim ne mislim na Kosovo i Metohiju, jer kakva su prava Srba dole to valjda ceo svet zna, onaj koji hoće da zna, zalažem se za prava Srba u opštinama na teritoriji države Srbije gde su oni u manjini. O čemu se radi?
Dakle, svedoci smo da postoje opštine u državi Srbiji gde je udeo srpskog stanovništva od 20 do 30% , kao što je na jugu Srbije, a gde su Srbi prognani iz svih organa vlasti i ne učestvuju uopšte.
Kad se radi o državnom nivou, mi imamo razne zakone kojima pozitivno diskriminišemo pripadnike nacionalnih manjina, i za to se svi zalažemo i niko nije protiv toga, i taj sektor, i taj set zakona i propisa, i podzakonskih akata treba, ako treba, nek se razvija i više, sve više u pravcu evropskih zakona i evropskih vrednosti, ali postavljam pitanje šta je sa Srbima koji su u nekim opštinama u državi u Srbiji u manjini? Gde su njihova prava?
Kako je moguće da u nekim opštinama na organima državne uprave, dakle, u državnim institucijama nema državne zastave i zašto to vlast toleriše? Gde su njihova prava i ko će o njihovim pravima da se stara? Gde je za njih prazna stolica? Gde je za njih pozitivna diskriminacija?
Ovde smo došli do ovih dana da neki, nažalost, od kolega narodnih poslanika pominju i handžar divizije. Kakva je to poruka Srbima u sopstvenoj državi?
To mene interesuje da odgovore nadležni u ovoj državi, od predsednika Vlade do resornih ministara, a baš bih voleo i da odgovori ovaj ministar koji je nekim slučajem danas ovde u Skupštini.
Dakle, moje pitanje glasi – kakva su prava građana srpske nacionalnosti, jedan izveštaj da dobijemo, u svim opštinama u državi Srbiji gde su oni u manjini?
Niz slučajeva se dešava zadnjih dana, a nema odgovora. Kako je moguće da se za jednu noć sruši 713 spomenika u jednom mestu gde su Srbi nastanjeni i nema odgovora? Najnovije, iz nezvaničnih izvora, odgovori iz Ministarstva unutrašnjih poslova kažu – to nije za jednu noć, to se dešavalo više meseci. To je uvreda za te ljude tamo. Neko hoće da kaže da oni mesecima nisu išli na svoja groblja, a dobro znaju da Srbi imaju gotovo kult mrtvih.
Prema tome, gospodine ministre, kad ste već tu, da ponovim u ovih 30 sekundi što mi je ostalo, zahtevam da Narodnoj skupštini i meni dostavite izveštaj o pravima Srba u opštinama u državi Srbiji gde su oni u manjini. Da li se poštuju njihova nacionalna, ljudska, verska i svaka druga prava, pravo na zaposlenje u državnoj upravi, onako kako imaju pripadnici nacionalnih manjina? Da li se poštuju prava Srba u opštinama gde su oni u manjini?

Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, predsednik poslaničke grupe Napred Srbijo.

Dame i gospodo narodni poslanici, imam jedno pitanje za predsednika Narodne skupštine, zato što ovo više ovako dalje ne može da ide.
Bivalo je i ranije da Vlada ponižava, ne ceni Narodnu skupštinu i poslanike, ali čini mi se da je ovaj sastav Vlade u tom pogledu najgori i da, to kažem poslanicima vladajuće većine, a ne nama iz opozicije, mi se još uvek borimo i batrgamo, ali vi, drage moje kolege, služite samo da zadovoljite broj koji je potreban da nekakvi zakoni koje vam predlažu, zbog kojih škrgućete zubima, budu doneti.
Sinoć između 21.50 i 22.00, kada je u sali bilo 30 poslanika, a radilo se o zakonima o zdravlju stanovništva, danas vam ima skoro stotinu iz vladajuće većine, pošto se radi o Savetu nacionalnih manjina i time hoćete da pokažete kako vodite brigu o manjinama, a sinoć ste pokazali da ne vodite brigu o zdravlju.
Gospodin Tomica Milosavljević je manirom ministra iz najmanje, a najmoćnije političke stranke u Vladi, izložio ruglu Narodnu skupštinu, sve narodne poslanike, koristio neprimeren ton, neprimerene reči, vikao na narodne poslanike, a na naša dobacivanja iz sale da tako ne može da nam se obraća, rekao je – izvinite, zaneo sam se, mislio sam da sam na stručnom sastanku. Zamislite kako on tek razgovara sa svojim kolegama na stručnom sastanku.
Na kraju nam je rekao - javno zdravlje je i pušenje po hodnicima Narodne skupštine, pušite još malo po hodnicima, nećete još dugo. Veliki mangup. Zaista je to primereno za jednog ministra zdravlja. Citirao nam je reči Zorana Đinđića, da zdravlje ne sme da bude osnov za socijalno raslojavanje stanovništva.
Pre dva meseca sam u selu Gledić, kraljevačka opština, i nemam nikakvih rodbinskih veza tamo, u jednom staračkom domaćinstvu kafu nam je skuvala žena savijena skoro do zemlje. Mislio sam da je u pitanju oboljenje kičme, pošto se kod nas stariji ljudi tako povijaju da izbegnu bol. Pitao sam je da li je to kičma, ona je rekla - ne, treba da mi se ugradi veštačko koleno. Već dve godine sam 150. na spisku i čekam, i umrla bih čekajući, umrla bih potopno iskrivljena čekajući veštačko koleno. Iz familije Vulovića, proverite vi iz Kraljeva.
Rade Miletić iz Bajčetine je prestao da ide zato što treću godinu čeka da mu se ugradi veštački kuk. Na nekom je spisku tamo i nikad neće doći na red jer nema 35.000 dinara da on plati taj kuk, nego čeka da mu ugrade onaj cementni koji radi socijalno. To je briga o zdravlju stanovništva, briga o onima koje niko nema gde da progura i da protežira.
Firma G17 plus čistačice u zdravstvenim ustanovama uslovljava da budu članovi firme G 17 plus. To je vaš odnos i prema Republici Srbiji, a posebno prema Narodnoj skupštini. Poručite svojim ministrima, neću više da tolerišem takvo ponašanje.
Na sve to što je on uradio juče, gospođa Slavica Đukić-Dejanović rekla je - gospodin ministar je veoma argumentovano obrazložio i nema povrede Poslovnika.
Znači, ovde šta god da uradite narodnim poslanicima, nema povrede Poslovnika. Hajde da počnemo da vičemo i mi na ministre.
Ovde ima divnih ljudi ministara. Jesu iz druge političke opcije, ali čovek se ne usuđuje da mu kaže tešku reč, jer ne zaslužuje to. Vidi se kako se ophodi prema nama. Ima ovih arogantnih, iskoristio bih jedan narodni izraz, ali možda će da me košta 3.000 dinara, bolje da ćutim, koji samo decibelima dokazuju svoju snagu i takvi iritiraju Narodnu skupštinu, i više zbog toga nema prenosa.
Vi se ovde iživljavate na nama i to puštate noću. Od jedan do pola tri sam gledao Narodnu skupštinu da vidim kako to izgleda. Pitajte ove kamermane zašto su prenosi statični, zašto se fokusira samo govornik. Nema više onog šetanja kamere, onog švenka po sali da se vidi koliko nas ima, šta radimo za to vreme, ko u tome učestvuje, a ko ne učestvuje.
(Predsedavajuća: Pet minuta, narodni poslaniče. Vreme za traženje obaveštenja je iskorišćeno.)
Izvinjavam se, gospodine Čipliću, trebalo je da pošaljete gospodina Bradića, on je bio predstavnik predlagača kada su ljudska prava bila u pitanju. Nije trebalo ni danas da dolazite, on bolje zna da krši ljudska prava od vas.

Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja, a sa pravom da iskoristi svoje pravo iz člana 235. stav 2? U elektronskom sistemu nemam registrovanih imena narodnih poslanika, zbog toga postavljam pitanje.
Ako se niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo rad.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Borislav Pelević i Momo Čolaković.
Obaveštenje o pozvanima na sednicu. Saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da je predsednica Narodne skupštine gospođa Slavica Đukić-Dejanović pozvala da današnjoj sednici, pored predstavnika predlagača dr Svetozara Čiplića, ministra za ljudska i manjinska prava, prisustvuju i Aniko Muškinja-Hajnrih, državna sekretarka u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, a povodom sledećih tačaka dnevnog reda, pored predstavnika predlagača dr Diane Dragutinović, ministarke finansija, da prisustvuju i dr Zoran Ćirović, pomoćnik ministra, Elizabet Paunović, pomoćnica ministra zdravlja i Žarko Milićević, mlađi savetnik u Ministarstvu finansija.
Prelazimo na 21. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O NACIONALNIM SAVETIMA NACIONALNIH MANjINA (načela)
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada. Primili ste izveštaje Odbora za međunacionalne odnose i Zakonodavnog odbora.
Pre otvaranja načelnog pretresa podsećam vas da, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Konstatujem da je vreme rasprave, po poslaničkih grupama, sledeće: Poslanička grupa Za evropsku Srbiju - jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa SRS - jedan sat, sedam minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa G17 plus - 28 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica - 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa "Napred Srbijo" - 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa SPS - JS - 18 minuta; Poslanička grupa LDP - 14 minuta i 24 sekunde; Poslanička grupa Nova Srbija - 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina - osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa PUPS - šest minuta.
Saglasno članu 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi ni jedne poslaničke grupe, imaju pravo da govore svako po jednom do pet minuta.
Molim sve poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Obaveštavam vas da su poslaničke grupe ovlastile da ih po ovim tačkama dnevnog reda predstavljaju: narodni poslanik Kenan Hajdarević - poslaničku grupu LDP, narodni poslanik Miletić Mihajlović - poslaničku grupu SPS-JS, narodni poslanik Oto Kišmarton - poslaničku grupu Napred Srbijo, narodni poslanik Željko Tomić - poslaničku grupu DSS - Vojislav Koštunica i narodna poslanica Marina Toman - poslaničku grupu SRS.
Saglasno članu 142. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres.
Da li predstavnik predlagač Svetozar Čiplić, ministar za ljudska i manjinska prava, želi reč? (Da.)

Poštovane poslanice, poštovani poslanici, nalazimo se pred načelnom raspravom o zakonu o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Ovaj zakon je po prvi put u ustavno-pravnom poretku Republike Srbije, nažalost, samo najavljen 2002. godine. Nakon donošenja Zakona o slobodi i zaštiti nacionalnih manjina, trebalo je u vreme još SRJ zakon o nacionalnim savetima doneti. Nažalost, iz manje ili više opravdanih razloga, tek je ova Vlada uspela da formuliše zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Ustav Republike Srbije od 2006. godine uveo je, između ostalog, kada je reč o nacionalnim manjinama, jedan novi institut posebnim poglavljem, odnosno posebnim grupisanim odredbama u Ustavu, koje sve zajedno predstavljaju instituciju manjinske samouprave.
Na ovaj način, nacionalni saveti, predviđeno je, predstavljali bi mehanizam koji bi građanima Republike Srbije omogućio da Ustavom jemčena manjinska prava realizuju kroz manjinsku samoupravu. Ono što je značajno, manjinska samouprava jeste ne samo pravo nacionalnih manjina da se samostalno staraju o Ustavom zajamčenim pravima, nego istovremeno i odgovornost nacionalnih manjina da se formirajući i birajući nacionalne savete samostalno staraju o pravima koja im Ustav garantuje.
U okruženju, države koje imaju nacionalne savete kao iskustvo pokazale su da se, bez obzira na stepen manjinske samouprave, položaj nacionalnih manjina može posmatrati u jednom kvalitativnom pomaku napred.
Izrada ovog predloga, što je veoma bitno, ovog specifičnog zakona, sastojala se od dve faze – prve faze u kojoj su radili eksperti i druge faze u koju su bili uključeni predstavnici svih izabranih nacionalnih saveta. Drugim rečima, ono što mogu da potvrdim je da, uz više ili manje odstupanja, ovaj predlog zakona istovremeno predstavlja i konsenzus među izabranim nacionalnim savetima, odnosno predstavnicima nacionalnih manjina.
Nekoliko je glavnih tokova koji su vezani za ovaj zakon, odnosno nekoliko je bitnih odlika koje je ovaj zakon, koji smo svi mi koji smo pokušali da formulišemo rešenja, želeli da učinimo zakon što efikasnijim, a nacionalne savete što odgovornijim i što boljim mehanizmom za pripadnike nacionalnih manjina, kako bi realizovali svoja ustavna prava.
Najpre, s obzirom da imamo 16 izabranih nacionalnih saveta, ali da imamo i 28 nacionalnih manjina, prvo pitanje koje je bilo otvoreno je pitanje međusobne razlike, ne kulturološke, ne etničke, među nacionalnim manjinama, već one razlike koje su verovatno dovele do toga da niko nije ni želeo da se upusti u pisanje zakona o nacionalnim savetima. To su razlike koje se tiču brojnosti i naseljenosti.
Imajući to u vidu, pošli smo u rešavanje najznačajnijeg pitanja, a to je pitanje izbora nacionalnih saveta. Prvo i osnovno pitanje i prvi i osnovni princip je bio nacionalni saveti, kao izraz slobodne volje pripadnika nacionalnih manjina, treba da budu izabrani i birani na neposredan način. Pretpostavka za to jesu posebni birački spiskovi.
Posebni birački spiskovi su oduvek bili posebno delikatno pitanje. Ovo delikatno pitanje je bilo raspravljano sa predstavnicima svih nacionalnih manjina i na osnovu međunarodnih konvencija, na osnovu konsultacija sa predstavnicima međunarodnih organizacija koje se bave zaštitom ljudskih prava, na osnovu normi koje smo mi predvideli, nema nikakve dileme da formiranje posebnih biračkih spiskova ne ugrožava ustavni položaj nacionalnih manjina niti njihova građanska prava.
Daleko značajnija od ovoga je i činjenica da su nacionalni saveti prihvatili formiranje posebnih biračkih spiskova, a posebno je značajna činjenica da prijavljivanje u poseban birački spisak koji se formira za svaku nacionalnu zajednicu nije obaveza, kao da i neprijavljivanje na poseban birački spisak ne predstavlja gubitak bilo kakvih ustavnih sloboda ili prava koja su garantovana manjinama.
S druge strane, imajući svest o tome da postoje i nacionalne manjine koje nisu bile spremne ili nisu bile voljne u većem delu da izađu na neposredne izbore upravo bojeći se, imajući određene strahove prema posebnim biračkim spiskovima, predvideli smo mehanizam da ukoliko poseban birački spisak ne bude formiran na zakonom propisan način, takve nacionalne manjine idu na elektorske izbore.
Drugim rečima, izborni sistem koji je vrlo specifičan, ali koji je krajnje jasan i nadamo se efikasan, podrazumeva formiranje posebnih biračkih spiskova i nacionalna zajednica, nacionalne manjine koje upišu više od 50% svojih pripadnika koji imaju biračko pravo, idu na neposredne izbore, a one nacionalne manjine koje to ne učine idu na elektorske izbore. Ovakav sistem, ponavljam, prihvaćen je od pripadnika svih nacionalnih manjina.
Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, kao i Vlada Republike Srbije su svesni da će ovakav izborni sistem, koji do sada nije kod nas proveren, nismo imali prakse sa tim, zahtevati posebnu pažnju i delikatan pristup izbornim radnjama i upravo zbog ove činjenice, jer smo svesni mogućih problema, predvideli smo donošenje tehničkih izbornih akata kojima će se kompletizovati, pojasniti i precizirati izborne radnje koje su potrebne, počevši od formiranja posebnog biračkog spiska, preko njegovog praćenja i ažuriranja, do izbornih radnji, bilo da je reč o neposrednim izborima, bilo da je reč o izbornim radnjama koje se vrše u elektorskom sistemu.
Elektorski sistem je modifikovan u tom pravcu da kandidacione podrške moraju biti overene pred državnim organima i da na taj način za verodostojnost podrške garantuje onaj ko ju je potpisao.
Pored načina izbora, ono što je veoma značajno jesu i objašnjenja. Nalazili smo se u pravnoj situaciji da pišemo zakon koji je po svojoj prirodi zakon izuzetak, kao što je i manjinska samouprava, kako Ustav navodi, izuzetak od opšteg ustavnog pravila. Ona je dodatna garancija, ona je poseban sistem.
Drugim rečima, to je značilo da u opštim sistemima, kakvi su obrazovanje, zdravstvo, službena upotreba jezika i pisma, informisanje, moramo propisati kakav sistem, takve nadležnosti, koje će realizovati ustavne norme.
Ovo je i u pravno-tehničkom smislu veoma, veoma težak zadatak i nadam se da smo taj zadatak obavili kao pravnici i časno i pošteno, i da smo uspeli da dosegnemo gotovo sve one kapacitete koje je Ustav u odredbama koje se tiču prava nacionalnih manjina nacionalnim manjinama garantovao.
Problem u formulisanju odredbi koje se tiču nadležnosti pre svega se sastoje u činjenici da u pojedinim oblastima društvenog života zakoni nisu bili doneti tj. da su važili zakoni iz prethodnog ustavnog sistema, ili drugim rečima da nije došlo do usklađivanja ustavno-pravnog poretka, zakonskog poretka sa Ustavom iz 2006. godine.
S druge strane, imali smo i situaciju da su donošeni zakoni, sistemski zakoni u pojedinim oblastima i da je njihovo pisanje išlo tempom koji je iza pisanja zakona o nacionalnim savetima.
Veoma je bitno da prihvatimo i činjenicu da je ovaj predlog zakona prošao proveru samih nacionalnih manjina, da na osnovu učešća nacionalnih saveta imamo konsenzus i oko načina izbora, koji je bio najdelikatniji, i oko ovlašćenja, pri čemu napominjem da je Ustav garantovao učešće odnosno odlučivanje ili učešće u odlučivanju o onim pitanjima koje garantuje nacionalnim manjinama, a da je najveći broj nadležnosti zapravo samo učešće u odlučivanju, a ne i odlučivanje samo.
I da je napokon ovakav predlog zakona u svojoj radnoj verziji otišao i na potvrdu ekspertima koji se bave u Ujedinjenim nacijama, Savetu Evrope, Evropskoj komisiji zaštitom ljudskih prava i dobio ocenu da je, što se tiče regiona odnosno što se tiče svih onih država koje imaju nacionalne savete i Ustavom zagarantovana manjinska prava, zapravo zakon koji je lider. Ostaje samo da vidimo i da pomognemo da realizacija ovog zakona teče nesmetano.
Ono što je najbitnije, i u to duboko verujem, da je ovaj zakon i u svom pravnom i u svom političkom značenju zakon koji će služiti na čast Republici Srbiji, i da je jedan od retkih zakona u oblasti ljudskih prava koji je, povezujući i proceduralne i materijalne odredbe, zapravo zakon koji obezbeđuje mehanizam neposrednog uživanja ljudskih prava.
Otuda verujem da će i rasprava biti zanimljiva, a ono što posebno verujem da će nakon donošenja ovog zakona svako ko bude došao u Srbiju videti model ustavnog garantovanja i zakonskog realizovanja manjinskih prava koje u Evropi ne postoje, pre svega u njegovoj efikasnosti i u njegovoj punoći.