Da li izvestilac Odbora za međunacionalne odnose, narodni poslanik Miletić Mihajlović, predsednik Odbora, želi reč? (Ne.)
Da li izvestilac Zakonodavnog odbora, narodni poslanik Vlatko Ratković, želi reč? (Ne.)
Da li narodna poslanica Milica Vojić-Marković, koja je izdvojila mišljenje na sednici Odbora za međunacionalne odnose, želi reč? (Da.) Izvolite. Reč ima narodna poslanica Milica Vojić-Marković.

Gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, Demokratska stranka Srbije ne spori ni jednog jedinog trenutka da je ovaj zakon morao konačno da se nađe pred poslanicima jer je praktično on jedan u nizu onih zakona o kome se dugo priča i na kojem se dugo radi.
Od 2002. godine, kada je donet Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, pa do danas zaista je rađeno mnogo nacrta. Znam da su rađeni nacrti i usaglašeni su sa nacionalnim manjinama, da postoji mišljenje Saveta Evrope na jedan takav nacrt koje kaže da je taj nacrt dobar i da ga treba razraditi. Rađeno je od 2002. godine na ovom zakonu i sasvim je u redu da se konačno nađe pred nama.
Na kraju, i Ustav Republike Srbije iz 2006. godine daje jedan vrlo širok spektar prava i sloboda nacionalnim manjina i na osnovu toga što je taj Ustav predvideo Srbija je na kraju postala i lider prema pravima i slobodama nacionalnih manjina koje daje u regionu.
Podvlačim, DSS ne spori potrebu da se ovaj zakon donese, ali ono što jeste problematično za DSS jeste što se ovaj zakon u mnogim svojim odredbama kosi sa Ustavom. On je protivustavan u mnogim svojim odredbama.
Takođe, ne priznaje zakone koji su regularno doneti u Republici Srbiji, regularno doneti u ovom parlamentu, koji su i dalje na snazi, nisu suspendovani. Dakle, ti zakoni moraju da se poštuju. To jeste sporno za DSS, nepoštovanje Ustava i nepoštovanje zakona koji postoje u ovoj zemlji.
Na Odboru za međunacionalne odnose pitala sam gospodina ministra i bilo mi je vrlo značajno to što mi je odgovorio, da mi objasni način na koji je ovaj zakon usaglašavan sa ostalim ministarstvima u Vladi i da mi odgovori kako je glasala Vlada, kako su se članovi Vlade izjasnili o ovom zakonu.
Zbog čega sam to pitala? Prosto mi je neverovatno da je Ministarstvo kulture zaboravilo da postoji Zakon o radio-difuziji, koji je još uvek na snazi u ovoj zemlji, nije suspendovan, a ovaj zakon je u direktnoj protivurečnosti sa ovim zakonom.
Da li je moguće da Ministarstvo finansija, recimo, nije primetilo jedan deo ovog zakona, gde se kaže da nacionalni saveti mogu da formiraju privredna društva?
Nacionalni saveti su, prema Predlogu ovog zakona, budžetski korisnici. Budžetski korisnici, prema zakonima ove zemlje, ne mogu da formiraju privredna društva.
Da li je moguće da Ministarstvo pravde ne kaže ni jednu jedinu reč na očigledno kršenje Ustava kada se kaže da građani Srbije, pripadnici nacionalnih manjina, treba da se izjašnjavaju o svojoj pripadnosti određenoj nacionalnoj manjini. To je direktno protivno onome što kaže Ustav u članu 75. i neverovatno mi je da Ministarstvo pravde samo na tom delu, a ima jako mnogo stvari na koje treba da se ukaže, ne kaže ni jednu jedinu reč.
Prema onome što znam, ministarstva u Vladi Srbije su dala negativno mišljenje na ovaj zakon. Ministar me je demantovao, rekao je da su svi dali pozitivno mišljenje i da su se uglavnom problemi u usaglašavanju svodili na zakone koji nisu doneti, a upravo su u pripremi, a ne u očiglednoj koliziji sa zakonima koji postoje u ovoj zemlji.
Na kraju, ono što je za mene neverovatno, Vlada je glasala jednoglasno za protivustavan Predlog. Da li je moguće da u jednoj zemlji, a Republika Srbija važi za normalnu zemlju, za jednu regularnu zemlju, Vlada te zemlje urušava tu zemlju i sistem u toj zemlji, glasajući za potpuno neustavan Predlog?
Ne mogu da ne kažem zato što pripadam poslaničkoj grupi čiju su celu poslaničku grupu, ministar koji je tada bio sudija Ustavnog suda isterao iz parlamenta ljude koji su potpuno regularno prošli na izborima i bili članovi ovog parlamenta i prosto se plašim da on svoju karijeru nastavlja u istom pravcu. Kršio je Ustav, ili da kažem da je vrlo osobeno tumačio, da budem fina, i nastavlja osobeno tumačenje Ustava i u ovom slučaju.
DSS niti hoće niti je spremna da ćuti o tome. Kršenje Ustava jedne zemlje, zemlje Republike Srbije u ovom slučaju, mora da bude javno obznanjeno u parlamentu Srbije. Zbog toga sam na tom odboru svoje mišljenje izdvojila i imam pravo to da kažem pred poslanicima.

Reč ima ministar Svetozar Čiplić.

Veoma je jasno da će veliki broj izlaganja otvoriti velike pravničke dileme, pogotovo što mi koji smo učestvovali u tome smo morali prvo da shvatimo da je ovaj zakon sistem koji zakon mora da formuliše podsistem, sistem iznad drugih sistema, sistem izuzetak.

Da li je neustavno da se neko izjasni o svojoj nacionalnoj pripadnosti? Da, samo onda ako on to neće, njega teraju.

U svom izlaganju sam obrazložio vrlo jasno da je upisivanje na poseban birački spisak slobodna volja svakog pripadnika nacionalne manjine. Niko u slučaju da se na taj birački spisak ne upiše ne gubi nikakvo pravo koje iz ovog zakona proizilazi.

Istovremeno, pošto je reč o ličnoj, vlastitoj, Ustavom garantovanoj volji da se neko na taj način izrazi, onda nema dileme da je ovakvo izjašnjavanje u skladu sa Ustavom.

S druge strane, poseban birački spisak ne mora biti formiran u onim elementima i na onaj način kako to zakon predviđa. Drugim rečima, nacionalna manjina koja birački spisak ne formira, odnosno ne upiše više od 50% svojih pripadnika, izjasnila se da hoće da ide na elektorske izbore.

Ne postoji u ovom zakonu nijedan prinudni mehanizam. Obično jasna norma možda i budi dilemu, ali ono što treba sve dileme da razuveri jeste sam stav pripadnika nacionalnih manjina, da oni protiv ovakvog rešenja nisu imali ništa, da su se sa njim saglasili, i ako hoćete, na njemu su i insistirali.

Dakle, niko nema obavezu da se izjašnjava o svojoj nacionalnoj pripadnosti. To je tačno. Niko nikome ne može da zabrani da se o istom ličnom svojstvu izjasni. Upravo su to odredbe ovog zakona kada je reč o posebnim biračkim spiskovima. Tu nema nikakve dileme.

Možda se nismo najbolje razumeli na Odboru za međunacionalne odnose. Kada se upućuju mišljenja, nismo dobijali negativna mišljenja, nego smo dobijali stavove kako pojedina pitanja treba rešiti, kao i veliki broj predloga zakona.

Tako je, pogotovo u Predlogu zakona, odnosno tada u nacrtu zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, bilo dilema iz pojedinih resora na nivou stručnih lica, savetnika i saradnika iz ministarstava oko toga šta treba uraditi, a šta ne.

Svako resorno ministarstvo ima pravo i obavezu da pojedine predloge ili primedbe prihvati ili ne. Ako ih ne prihvati, ima pravo i obavezu da obrazloži zašto ih nije prihvatilo. Ta procedura je primenjena u malom broju, ponavljam malom broju primedbi kada je ovaj zakon bio u pitanju, kao što se to dešavalo i kod drugih predloga zakona koje je parlament u ovom sazivu već i usvajao.

Nije bilo političkih protivljenja ovom zakonu. Bilo je upravo ono što sam i nagovestio u uvodnom izlaganju, a to je da jedan zakon izuzetak, po prirodi i raciju prava kao zakon izuzetak, ne može biti u saglasnosti i ne može imati ista rešenja kao zakoni koji su opšti, generalni. Zato je on i zakon izuzetak. To je logika prava.

To je notorna stvar još od Rimskog prava, da specijalni zakon i odredbe specijalnog zakona derogiraju odredbe opšteg zakona, kao i da dva zakona iste pravne snage ne mogu biti u suprotnosti jedan sa drugim. Oni mogu imati različita rešenja. Otuda i ovo pravilo.

Zaista smo se namučili kod nekih stvari, pogotovo kod onih zakona koji su donošeni nešto pre Ustava 2006. godine, pa nisu mogli ni konstatovati činjenicu, odnosno određena prava koja je Ustav iz 2006. godine pomenuo. Tu činjenicu tj. ta prava nismo mogli da ignorišemo, pošto ih Ustav pominje.

Jedno od njih su i prava u oblasti informisanja. Otuda verujem da polako i odslikavam probleme s kojima smo se susretali, pre svega u pravno-tehničkom pogledu koje smo imali u toku pisanja i usaglašavanja rešenja.

U elektronskom sistemu je prijava narodne poslanice Milice Vojić-Marković. Slučajno? Hvala.
Da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa od najmanje ka najvećoj?
Predsednik ili ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe PUPS? (Ne.)
Predsednik ili ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe manjina? (Ne.)
Predsednik ili zamenik predsednika poslaničke grupe Nova Srbije? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Miroslav Markićević.

Poštovana potpredsednice, gospodine ministre, politički stav Nove Srbije i moj ljudski jeste da moj sin Vladimir ne treba nikakva prava ni za dlaku, ni za jotu da ima od bilo kog Zoltana, Mehmeda, Josipa u ovoj državi. Mislim da ovim stavom izražavam stav 99% pripadnika srpskog naroda.
Ništa nije sporno što se tiče ovih nacionalnih saveta manjina. Ovaj zakon shvatam, pre svega, neću da kažem izbornim zakonom za savete nacionalnih manjina, ali otprilike tako ispada na način na koji se regulišu njihova prava, odnosno kako će oni svoje predstavnike da izaberu u savete nacionalnih manjina.
Moram da vam kažem, gospodine ministre, da u Novoj Srbiji ima u članstvu pripadnika svih nacionalnih manjina koje hvala bogu žive u našoj zemlji. U jednoj opštini u vašoj Vojvodini, gde je 83% Srba, sa ponosom kažem da je Ištvan Nađ, popularni Beli, predsednik opštinskog odbora. To mi na neki način daje pravo da vam postavim neka pitanja.
Želim da odgovorite pošto sam, evo da kažem tako, moje šlagvort pitanje već nekoliko meseci, pitao sve ministre. Vama će biti oprošteno ako ne znate odgovor na ovo pitanje. Ministar trgovine nije znao koliko je cena jednog energenta.
Postavljam pitanje, da li su ugrožena ljudska prava pripadnika nacionalnih manjina koji se greju na gas? Gde je Agencija za energetiku? Gde je Komisija za sprečavanje monopola? Gde je Ministarstvo energetike? Gde su nacionalni saveti potrošača ili kako se već to zove? Svi oni primaju platu iz budžeta, kao i mi poslanici, kao i vi gospodine ministre, i niko ne želi da odgovori.
Dakle, od 228.000 domaćinstava u Srbiji koja gas koriste kao energent za grejanje zimi, više od 70% je u Vojvodini. Ne znam tačno koliko se pripadnika nacionalnih manjina greje na gas, ali verujem da je dobar broj i mislim da ih ovo pitanje koje postavljam pre svega interesuje kao građane, jer oni koji pljačkaju sa onom cenom gasa građane Srbije, njih ne interesuje da li je neko Srbin, Mađar, Rumun, Bonjšak. Oni smo žele da uzmu pare.
Vas kao ministra, kao predstavnika Vlade hoću da pitam, i molio bih vas da uzmete olovku pošto su svi do sada uzimali olovku i pisali. U odgovoru vašeg kolege ministra Petra Škundrića, koji sam posle nekoliko meseci dobio, kaže - dva parametara koji najviše utiču na cenu energetskog subjekta koji se bavi trgovinom prirodnog gasa radi snabdevanja tarifnih kupaca su uvozna cena prirodnog gasa i kurs dolara.
Dakle, uvozna cena gasa i kurs dolara. Kada ste 60% povećali cenu gasa i izazvali odijum i u političkoj i svakoj drugoj javnosti, kada su ovde bile predstave i priče o gasnoj mafiji i rušenje Vlade, pravima Vojvođana i građana Vojvodine koji se greju na gas, otprilike je ostao samo Markićević samo da priča. Možda zbog toga što se i ja grejem na gas. Ništa nije sporno, pričam iskreno.
U tom trenutku, govorim vam o ta dva parametra, tu su podjednako ugroženi i pripadnici većinske nacije i pripadnici nacionalnih manjina. Zato ste dužni i tu neku vezu hvatam da odgovorite na ovo pitanje. Dakle, hiljadu kubika gasa je tada koštalo 496 dolara. Dolar je bio 51 dinar. Gospodine ministre, to je 25.296 dinara.
Sada je uvozna cena hiljadu kubika gasa 230 dolara i dolar je skočio, 66 dinara, to je 15 hiljada i 180 dinara. Pitam i verujem da bi želeli da čuju odgovor na ovo pitanje svi građani Srbije, bilo da su pripadnici nacionalnih manjina ili većinskog naroda, svejedno. Gde je ovih 10 hiljada? Gde je taj ekstraprofit?
U odgovoru ministra se kaže da nema monopola, pa između ostalog on kaže u jednom pasusu, posebno napominjemo da kvalifikovani potrošači, pa je u zagradi stavio gospodin, svi kupci osim domaćinstava, mogu kupovati prirodni gas na slobodnom tržištu po cenama koje nisu regulisane.
Dakle, za domaćinstva postoji monopol, za pripadnike nacionalnih manjina, ako danas pričamo o njihovim pravima i kako će oni da urede svoje prava, odnosno kako će oni da se organizuju. Mislim da to spada i u korpus ljudskih prava da neko ko ima monopol na uvoz nekog energenta koji je mnogo važan, grejna sezona nam je na pragu, brzo će da prođe, znate kako narod kaže, od Svetog Ilije sunce sve milije, 2. avgust je, preobraženje i polako dolazimo u predgrejnu, odnosno grejnu sezonu, niko ovde ne može da odgovori.
Da li je ovo pitanje toliko komplikovano. Direktor Srbija gasa nije znao ništa drugo da mi kaže nego da nemam pojma. Dobro, nemam pojma, nema ovaj narod ništa pojma, samo odgovorite na ovo pitanje. Ima li neko pametan i kvalifikovan iz Vlade da dođe i da odgovori?
Kada se ne daju prave informacije i odgovori, onda idu raznorazne poluinformacije i poluistine. Zato ste vi, kao Vlada, krivi. Evo o čemu se radi. Tvrde neki izvori, ne znam da li je to tačno. Vi ste ovde dužni da odgovorite građanima Srbije.
Onaj zimus gas što je naš predsednik, inače rođeni Sarajlija, svom rodnom gradu poklonio, ko je platio taj gas? Da li je on to platio od svoje očevine, đedovine, ušteđevine ili sada po tim poluistinama, da kažemo, treba sada da plate svi građani Srbije, bilo da su pripadnici nacionalnih manjina ili da su Srbi. Da li je to istina?
Zašto pravovremenom informacijom ne suzbijete, recimo, takve glasine. Još uvek neću da verujem u to. Nemoj neko da se pravi ovde dobročinitelj i humanista na širem balkanskom prostoru preko leđa i preko džepova ionako osiromašenih građana.
Prema tome, gospodine ministre, mislim da je vama ovo pitanje veoma jasno. Biću zadovoljan kao narodni poslanik i da vi kažete, pošteno i ljudski, ovo nije moj sektor i nisam nadležan, pitaću na sledećoj Vladi. Dakle, ponavljam, gospodine ministre, 496 dolara.
Znate kako je objašnjavano 60% poskupljenje. To se samo radi u banana državama, gde su građani obespravljeni i nemaju ljudska prava, kada se nešto poveća 60%.
Sada imamo najavu iz krugova bliskih Vladi, pošto će najverovatnije skoro izbori, kako do nove godine nećemo povećavati struju, gas itd. Ko priča o povećanju? Pričam o smanjenju. Vi ovom cenom pljačkate građane Srbije koji se greju na gas, dakle, sve građane Srbije i pripadnike nacionalnih manjina, jer su oni danas na svu sreću posebna tema.
Lepi zakoni, prava poličara ko će da predstavlja koju grupu manjinsku, nacionalnu, sve je to lepo, ali od čega će narod da živi? Da li će ovim zakonom koji danas donesemo da se smanji cena gasa Mađara u Vojvodini koji se recimo greju na gas? Mislim da neće, a na to pitanje bi možda oni danas želeli veći odgovor.
Mogu da budem Srbin ne znam koliko velik i gospodin Pastor ne znam koliko veliki Mađar, ali ako nema narod da živi, on ne može da bude čovek, pre svega, a kamoli Mađar, kamoli da misli o svojim ljudskim, kulturnim i svakim drugim pravima.
Prema tome, molim vas da odgovorite na ovo pitanje, a ja ću unapred biti zadovoljan ako vi kažete nisam stručan, pitaću u četvrtak na Vladi. Kako je moguće ovako nešto da mi plaćamo najskuplji gas u Evropi?
Najskuplji gas Srbija plaća, kao što ima i najskuplji benzin. Nemojte to da vezujete za Ruse i prodaju NIS-a. To nema nikakve veze sa Rusima. To ima veze sa akcizama koje su duplirane. Kako narod kaže, gospodine ministre, vita jela, zelen bor, čekam brzi odgovor, a verujem i mnogi građani u Srbiji.

Reč ima narodni poslanik Kenan Hajdarević, ovlašćeni predstavnik LDP.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, već od samog početka stvaranja zakonske regulative za formiranje nacionalnih savjeta nacionalnih manjina u javnosti su se pojavile polemike o tome da li ti nacionalni saveti će imati pravi legitimitet i relevantni demokratski potencijal da budu reprezentativno tijelo nacionalnih manjina.
Da li će funkcionisati kao svojevrsni manjinski parlament u kome će se, u demokratskom dijalogu, razgovarati o svim problemima važnim za nacionalnu manjinu koju taj nacionalni savjet predstavlja i da li će ukazivati na te probleme i pokušati da ih riješava u saradnji sa predstavnicima vlasti.
Ova polemika se vodila zbog tri problema koji su uočeni u zakonu po kome su formirani prvi nacionalni savjeti. Prvo je bio sporan način izbora nacionalnog savjeta odnosno taj elektorski sistem, odnosno zato što je bio zanemaren taj neposredan izbor nacionalnih savjeta. Drugo, polemika jeste vođenja zbog načina finansiranja nacionalnih savjeta i treći je bio problem što nisu bile poznate ili kompetencije tih nacionalnih saveta u pojedinim trenucima nisu bile jasno definisane.
Predlog zakona o kome danas govorimo rešava ova tri problema, po nama iz LDP na relativno dobar način, i mi ćemo podržati Predlog ovog zakona, iako ćemo da iznesemo neke kritike. Predložili smo šest amandmana želeći da poboljšamo ovu verziju ovog predloga zakona.
Naše kritike prevashodno će da idu u pravcu budućeg djelovanja nacionalnih savjeta. Mi smo svedoci da u Srbiji postoji, kao što ste vi u obrazloženju ovog zakona rekli, veliki broj dokumenata i zakonskih predloga koji govore o pravima nacionalnih manjina. Međutim, zato što ne postoji način sprovođenja tih odredbi, stiče se utisak sa nacionalne manjine imaju prava na papiru, dok u stvarnom životu teško ili veoma rijetko to mogu da dožive.
Primjer je službena upotreba jezika nacionalnih manjina. Opštine i druge institucije koje ne poštuju Ustav Republike Srbije, ne poštuju Zakon o lokalnoj samoupravi, ne poštuju Zakon o zaštiti nacionalnih manjina i etničkih zajednica, upravo kad govore o službenoj upotrebi manjinskih jezika, a ne postoji nikakva zakonska mogućnost da se te lokalne samouprave ili državni organi natjeraju da ispoštuju ustavnu i zakonsku odredbu.
Nacionalni savjeti, nažalost, u proteklom vremenu nikako nisu opravdavali očekivanja. Savjeti su, nažalost, postali produžena ruka bilo vlasti bilo neki pojedinih političkih stranaka koje predstavljaju nacionalne manjine.
Bojimo se da su u prethodnom periodu, a nadamo se da se neće u budućnosti nacionalni savjeti i ta manjinska politika svesti na neku begovsku politiku, odnosno na politiku vođenja samo manjinskih prava unutar jedne političke stranke ili elite koja sebe doživljava kao nacionalnu, odnosno manjinsku elitu.
Zbog svega toga mi smo, analizirajući ovaj predlog zakona, uočili neke nedostatke o kojima bi trebalo da povedemo računa svi zajedno i da nađemo mogućnost da to izmjenimo.
Prva i najvažnija kritika ovog predloga zakona tiče se čl. 70, 73. i 100, koji govori o izboru nacionalnih savjeta, odnosno načinu izbora. Ovde se u članu 70. kaže: "Izborne liste mogu, pod uslovima utvrđenim ovim zakonom, predlagati grupa birača upisanih u poseban birački spisak odgovarajuće nacionalne manjine, odnosno organizacije, udruženja građana, kao i političke organizacije nacionalne manjine". Slično o tome govore i članovi 73. i 100. ovog predloga zakona.
Šta to znači? To znači diskriminaciju svih nas pripadnika nacionalnih manjina koji pripadamo građanskim strankama, jer po Predlogu ovog zakona ne možemo da učestvujemo u izborima za nacionalni savet, odnosno i ako možemo da učestvujemo, moramo da se švercujemo preko grupe građana, neke nevladine organizacije, a ne možemo da izađemo sa listom one političke stranke kojoj mi pripadamo.
Na ovaj način to nije samo diskriminacija osoba koje se članovi stranaka građanske orijentacije, to je diskriminacija svih birača pripadnika nacionalnih manjina koji glasaju za stranke koje nisu stranke nacionalnih manjina.
LDP smatra da ako neko ne može da bude veći patriota u Srbiji samo zato što ima određeno ime i prezime od nas koji nemamo slično ime i prezime, isto tako smatramo da ne mogu pripadnici nacionalnih manjina koji su članovi nacionalnih stranaka da imaju ekskluzivno pravo zastupanja nacionalnih interesa određene nacionalne manjine.
Jer biti građanin ne znači ne biti pripadnik svoje nacionalne manjine, ne znači odeći se vjere i nacije, ne znači ne biti Bošnjak, Srbin, Mađar, Hrvat, Albanac itd. Naprotiv, biti građanin znači biti sve ovo, a politička pripadnost znači samo pripadnost nekim političkim idejama i način ostvarivanja tih političkih ideja.
Zaista, za nas iz LDP je neprihvatljivo da građani na izborima, bilo lokalnim, bilo republičkim, bilo predsedničkim, glasaju za određene političke partije građanske orijentacije, a da kada treba da glasaju za nacionalne savete imaju to zakonsko ograničenje, odnosno ti građani na republičkim izborima glasaju za politiku LDP ili nekih drugih građanskih stranaka, a kada treba da glasaju o svojoj kulturnoj, obrazovnoj autonomiji moraju da glasaju za pripadnike stranaka koji pripadaju strankama nacionalnih manjina.
Mi smo tu predložili amandman koji omogućava da svi pripadnici nacionalnih manjina, bez obzira na njihovu stranačku pripadnost, mogu da učestvuju na izborima, da budu birani.
Naravna stvar, kada govorimo o izboru i organima nacionalnih saveta mi smo podneli još jedan amandmana koji govori o sukobu interesa, jer ovim Predlogom zakona o nacionalnim savjetima nije definisan sukob interesa u punom smislu te reči. Imamo samo jedan član koji govori da članovi nacionalnog savjeta, odnosno predsednik ne može da bude sudija, sudija Ustavnog suda ili tužilac, ali mi smo mišljenja da se i za nacionalne savjete mora apsolutno primeniti - zakon o sukobu interesa, jer ne mogu da dopustim da samo jedna određena "elita" mogu da budu i poslanici, i ministri, i predsednici opština i da budu članovi nacionalnih savjeta.
Mislim da pripadnici nacionalnih manjina, veliki broj njih postoje koji nisu članovi bilo koje stranke, a ovako definisan predlog izbora nacionalnih saveta bojim se da uvodi još jedan partijski organ u funkcionisanje države.
Mi od toga moramo da pobjegnemo, odnosno mi moramo da stvorimo takve organe koji će zaista da predstavljaju pravu sliku pojedinih nacionalnih manjina. Pripadnici nacionalnih manjina nisu samo oni pripadnici koji pripadaju određenim političkim strankama, a naročito strankama nacionalnih manjina.
Takođe, ako govorimo o ovom zakonu, videćete da se u članu 9, tačka 6) u jednom delu kosi sa članom 2. stav 2. U članu 9. tačka 6), između ostalog se kaže - osniva ustanove, udruženja, fondacije, privredna društva u oblastima kulture, obrazovanja, obaveštavanja i službene upotrebe jezika i pisma i u drugim oblastima za očuvanje integriteta nacionalne manjine. Dok se članom 2. stav 2. kaže - nacionalni savet predstavlja nacionalnu manjinu u oblasti obrazovanja, kulture, obaveštavanja na jeziku nacionalne manjine i službene upotrebe jezika i pisma. Znači, nema "i drugih oblasti".
Kada govorimo o nadležnosti nacionalnih saveta, vezano za kulturu, za obrazovanje, za obaveštavanje i za službenu upotrebu jezika, član 14. tačka 10), član 17. tačka 10), član 20. tačka 3) daju neke suprotne odrednice.
Tako član 14. u tački 10) kaže - da nacionalni savet, u skladu sa zakonom u oblasti obrazovanja, daje mišljenje o postupku raspodele sredstava iz budžeta Republike, AP, lokalne samouprave itd. Dalje član 17, koji govori o oblasti kulture, u tački 10) kaže - daje predlog za raspodelu sredstava koja se dodeljuju putem javnog konkursa iz budžeta Republike, AP ili jedinice lokalne samouprave. Takođe i član 20. tačka 3), koji govori o nadležnosti u oblasti obaveštavanja, kaže - da nacionalni savet daje predlog za raspodelu sredstava koja se dodeljuju putem javnog konkursa.
Mišljenja smo da nacionalni savjeti mogu da daju samo mišljenje. Ne mogu nacionalni saveti da daju predloge ako se radi o javnom konkursu.
Takođe, ovde u članu 17. tačka 10), daje predlog za raspodelu sredstava ''i udruženjima nacionalne manjine u oblasti kulture''. Mislim da ovde treba da stoji jedna opšta odredba - udruženjima u oblasti kulture koja se bave manjinskim pravima, odnosno promovišu kulturu nacionalnih manjina, jer ne smijemo reći one institucije, odnosno one nevladine organizacije, one organizacije koje ne pripadaju usko nacionalnoj manjini, da samo one mogu da imaju ta sredstva.
Takođe, ako govorimo o članu 28, gospodine ministre maloprije ste vi rekli, 2. stav člana 28. je nepotreban, koji govori - da će se nacionalne manjine same opredeliti kojem će od ova dva načina dati prioritet. To govori o načinu izbora nacionalnih savjeta jer ovamo je jasno definisano kada se koristi elektorski i kada se koristi neposredni sistem, tako da smatramo da je ovaj stav nepotreban.
Kada govorimo o članu 38, obavezama sredstava javnih informisanja da prate izbore nacionalnih saveta, ponovo se vraćamo na situaciju - da stranke nacionalnih manjina koje mogu po ovome učestvovati, biće privilegovane u odnosu na druge organizacije i grupe građana, zbog samog svog organizacionog delovanja i sredstava koja oni mogu da koriste u toj izbornoj kampanji, da je tako nazovemo.
Član 114. ovog predloga zakona, koji govori o obavezi lokalne samouprave da finansira rad nacionalnih savjeta, u svom zadnjem stavu govori - da lokalne samouprave u kojima pripadnici nacionalnih manjina dostižu najmanje 10% ukupnog stanovništva, da te lokalne samouprave finansiraju nacionalne savjete tih nacionalnih manjina, ili nacionalnih manjina čiji je jezik u službenoj upotrebi na teritoriji jedinice lokalne samouprave.
Smatramo da je nepotrebno da stoji ovo "ili nacionalnih manjina čiji je jezik u službenoj upotrebi na teritoriji jedinice lokalne samouprave", zbog zakonskog ograničenja koje govori da je u službenoj upotrebi u opštinama, odnosno u jedinicama lokalne samouprave manjinski jezik ako se po zadnjem popisu 15% stanovništva izjasnilo da govori tim jezikom.
Tako smatram da je ova odredba veća, odnosno da ne treba da zadržimo ovu odredbu koja govori o 10% pripadnika nacionalne manjine.
Finansiranje nacionalnih savjeta je ovim zakonom dosta dobro regulisano. Međutim, mi imamo jednu načelnu primedbu, iako je ovde definisano koliko, na primer, lokalne samouprave izdvajaju za rad nacionalnih saveta, da se formira budžetski fond nacionalnih savjeta i ostalo, mislim da je trebalo da se definišu i odnosi - kako da se troše ta sredstva iz tog budžetskog fonda, jer ovde postoje neki kriterijumi, ali smatram da bi to trebalo možda procentualno da se odredi, odnosno sredstva koja nacionalni saveti dobijaju za svoj rad ne koriste se samo za zaposlene, jer nacionalni savjeti treba prevashodno da rade na promociji kulture, obrazovanja i službene upotrebe jezika i informisanja.
Tu treba da se da prednost u finansiranju tih projekata u odnosu na sam način funkcionisanja tog nacionalnog sistema.
Takođe, ovde imamo jedan veliki problem, maloprije ste i vi gospodine ministre isto govorili o tom posebnom biračkom spisku. Taj problem posebnog biračkog spiska imaće pripadnici nacionalnih manjina, naročito pripadnici nacionalnih manjina koji su manjine u svojim lokalnim samoupravama zbog straha da se ti birački spiskovi mogu zloupotrebiti i mislim da u narednom periodu država, državni organi treba da urade više na informisanju o onome što ste vi maloprije govorili o tom posebnom biračkom spisku.
Mi smo takođe predvideli jedan amandman u dijelu kaznenih odredbi, koji povećava novčani iznos kazne za zloupotrebu podataka koji se nalaze u tom posebnom biračkom spisku. Jer, ponavljam, ne smijemo zaboraviti strah pojedinih pripadnika nacionalnih manjina od zloupotrebe tih podataka sa posebnog biračkog spiska.
To za posledicu može imati da relativno mali broj pripadnika nacionalnih manjina odluči da se prijavi na taj poseban birački spisak, a manji broj pripadnika nacionalnih manjina koji se odluče da se prijave za taj poseban birački spisak može da dovede da mi nemamo reprezentativno tijelo te nacionalne manjine, odnosno nacionalni savjet te nacionalne manjine.
Nama svima, i Ministarstvu i pripadnicima nacionalnih manjina, treba da bude cilj da što više pripadnika nacionalnih manjina se prijavi za taj poseban birački spisak, kako bi imali što demokratičniji ili i bolji izbor, odnosno da bi imali što reprezentativnije tijelo tih nacionalnih savjeta.
Takođe, kada govorimo ovde o elektorskom sistemu izbora, imamo član 101. tačka 5) koji je malo nerazumljiv. Ovde se kaže da pismenu ispravu o odluci skupštine organizacije ili udruženja nacionalne manjine kojoj je odrađeno za elektora nacionalne manjine.
Ako organizacija neke nacionalne manjine predloži nekog čoveka za elektora, da li on isto mora da prikupi tih 100 potpisa, ovaj član je malo nedefinisan po tom osnovu, ili je dovoljan samo statut i predlog te organizacije da neka osoba bude elektor u budućoj toj elektorskoj skupštini?
Na kraju, ponoviću stav LDP da ćemo podržati ovaj predlog zakona. Nadamo se da ćete uvažiti amandmane koje smo mi predložili, naročito ovaj amandman koji omogućuje i pripadnicima nacionalnih manjina koji nisu članovi nacionalnih stranaka da učestvuju na ovim izborima.
Na kraju samom, ne smemo dozvoliti mi iz Liberalno-demokratske partije naročito, da u tekstu ovog predloga zakona imamo klicu diskriminacije, kao što imamo klicu diskriminacije u samom Ustavu Republike Srbije.

Reč ima ministar Svetozar Čiplić.

Uvaženi poslaniče, mnoga od ovih pitanja koja ste pokrenuli jesu bila pitanja s kojima smo se i mi dugo suočavali. Svi ovi problemi koje ste vi izneli jesu problemi i dan-danas, ali mi smo naprosto morali da se od mogućih rešenja tih problema ili različitog pristupa tim problemima opredelimo.
Što se tiče političkih stranaka, prvenstvena stvar je da kao pripadnik srpskog naroda duboko verujem da se život ni jedne nacionalne manjine neće svesti na funkcionisanje nacionalnog saveta. Naprosto, nacionalni savet je, pored svog dosadašnjeg bogatstva zajedničkog života, socijalnog života jedne nacionalne manjine, jedan novi dodatak koji će se baviti specifično omogućavanjem uživanja, življenja, izvršenja, kako god hoćete, ustavom garantovanih posebnih prava nacionalnih manjina. Dakle, reč je o jednom mehanizmu za izvršenje.
Naravno, svi mi dobro znamo, s obzirom da reč o mehanizmu, organu koji, međutim, nije državni organ, koji treba da izvršava ustavne garancije, da je njegov politički autoritet svakako velik. To nije sporno.
Ono što lično nisam mogao da odbijem kao argumentaciju je sledeća činjenica. Prvo, političke stranke, sve koje su ovde, jesu političke stranke koje kreiraju politički život. Veoma je teško, kada nacionalna manjina uspe da iznedri i političku stranku, a to je, rekao bih, element života svake nacionalne manjine, da vi tu političku stranku ignorišete. To je sa jedne strane.
S druge strane, ne svodi se, naravno, čitav život jedne nacionalne manjine, pošto neka može, a neka i ne mora imati političku stranku, samo na to, nego i na kulturne institucije, na institucije obrazovanja.
Ako imate 16 formiranih nacionalnih saveta, 16 nacionalnih manjina, videćete da neke imaju npr. institucije kulture koje se zovu matice, neke nemaju. Međusobno se razlikuju po formi, po sadržini itd. Jednu stvar smo morali da uradimo, da pokušamo da na najopštiji način sve to obuhvatimo, sve međusobne razlike, da nijedna institucija neke nacionalne manjine ne ispadne iz ovih zakonskih rešenja.
Dakle, to je pokušaj, pri čemu smo odmah bili svesni činjenice da je kroz, kako ste vi rekli, liste grupe građana moguć i politički uticaj drugih političkih stranaka koje nemaju nacionalni znak. To su stvari oko kojih smo morali da prelomimo. Prelomili smo na ovaj način.
U razgovoru i u argumentaciji vezano za amandmane mi možemo o tome ponovo popričati, ali ono što je činjenica jeste da su nacionalne manjine koje nisu imale ili još uvek nemaju političke stranke sa nacionalnim predznakom smatrale da upravo politička stranka jeste deo bića nacionalne manjine koja ima predznak – nacionalna, ako je naravno izlazila na izbore i ako je formirana, i da i to treba obuhvatiti.
Tu je dodatno još jedan problem bio, što smo imali u proceduri, tu ću delimično odgovoriti na još neka vaša pitanja, već dugo vremena zakon o udruženjima građana. Bilo je jako teško utvrditi ko je taj ko u ime državnih organizacija daje kandidaturu, pošto svaka državna organizacija ima pravo da uredi određene nadležnosti kako sama hoće.
U tom smislu, pokušavajući da dajemo odgovore na sva bitna pitanja, da na sva ta bitna pitanja imamo efikasan odgovor, funkcionalan odgovor, morali smo da biramo između minimalno dva, nekad i više rešenja.