Narodni poslanik Željko Tomić ima reč.

Da li mogu prvo po Poslovniku? Jeste da je čudno, ali molim vas.
Gospođo Dejanović, mislim da ste morali da reagujete na izlaganje gospodina Damjanovića koji je rekao da do sada Romi nisu mogli ništa, ali evo ovim zakonom će ostvariti i pravo na školovanje, i ne znam šta je sve pričao.
Gospodine Damjanoviću, pa ko je promovisao Dekadu Roma? Ko je ustanovio, emancipovao i potpuno promovisao vaš nacionalni savet? To je bilo za vreme Vlade Vojislava Koštunice. Zašto to niste rekli?
Nemojte sada da do ovog zakona nije moglo ništa da bude, mi smo jedna nacija koja nije imala kolektivnu organizaciju, a sada će ovim zakonom, kako ste sami rekli, citiram vas, ovim zakonom ćemo steći ne znam koliko više prava. Nemojte, molim vas, istorija je veliki naš svedok i ne možemo da pričamo i da zaboravimo nešto što je bilo tek tako lako.

Dobro. Izvolite.

Sada kao ovlašćeni predstavnik.
Najpre bih želeo da podsetim da institucija nacionalnih saveta nacionalnih manjina uvedena u pravni poredak Zakonom o zaštiti sloboda i prava nacionalnih manjina iz 2002. godine, onim, tako se zvalo, saveznim zakonom, odnosno izglasanim u Saveznoj Skupštini SRJ. Usvajanjem novog Ustava Republike Srbije 8. novembra 2006. godine nacionalni saveti postaju ustavna kategorija.
Citiram i mnogi su poslanici to činili, citiraću još jednom u toku svog govora, Ustav predviđa u članu 75. stav 3, da pripadnici nacionalnih manjina radi ostvarenja prava na samoupravu u kulturi, obrazovanju, obaveštavanju i službenoj upotrebi jezika i pisma mogu izabrati svoje nacionalne savete u skladu sa zakonom. Ova odredba Ustava se u više navrata krši u ovom zakonu i o tome ćemo pričati.
Zakon iz 2002. godine uredio je i postupak izbora nacionalnih saveta u prelaznim i završnim odredbama, kojima je predviđeno da će do donošenja posebnog zakona, pretpostavljam da je to ovaj, izbor nacionalnih saveta vršiti skupština elektora nacionalnih manjina, i da pravo da budu elektori imaju poslanici i odbornici u jedinicama lokalne samouprave u kojima je manjinski jezik u službenoj upotrebi i koji su na tu funkciju izabrani zbog svoje pripadnosti nacionalnoj manjini lica koja sakupe 100 potpisa podrške pripadnika nacionalne manjine i lica koja odrede manjinska udruženja i organizacije.
Ministar je u svom izlaganju dao meni za šlagvort jednu odličnu stvar. On je rekao decidirano, i tu je problem i tu ćemo ući najviše u problem, da nacionalni saveti imaju politički autoritet. Pazite, politički autoritet. Citiram - ostvaruju prava na samoupravu u kulturi, obrazovanju, obaveštavanju i službenoj upotrebi jezika i pisma.
Da li mi izlazimo iz kulturne autonomije ovim zakonom? Šta znači politički autoritet? Da li se to nekome ovde baš želi to dati, politički autoritet? Da li nije dovoljno što određene nacionalne manjine imaju i političke stranke? Ne, nego će i nacionalni saveti imati politički autoritet. Ne znam da li je to ministar svesni ili podsvesno, ili nesvesno rekao, ali tu je suština problema što politizacija nacionalnih saveta, verujte, bio sam svedok mnogim takvim slučajevima, postoji.
Podsetiću ovde prisutnog poslanika Esada Džudževića, koji je svojevremeno bio predsednik skupštinskog Odbora za nacionalne manjine, da smo bili na jednom sastanku jednog saveta, gde je predsednik jednog saveta nacionalne manjine sve svoje sunarodnike iz drugog dela koji žive dalje od te njegove regije nazvao dijasporom. To ćemo se lako setiti.
Hoću da kažem da je ta politizacija u okviru nacionalnih saveta prisutna i bojim se da ovaj termin - politički autoritet mora da se izbegne, odnosno ne treba da postoji. U tome je velika razlika između nas ministre.
Konkretne primedbe na zakon, naravno, duže i više ćemo pričati u raspravi o amandmanima, ali treba neke napomenuti. U članu 2. stav 2. se predviđa - da nacionalni savet predstavlja nacionalnu manjinu u oblasti obrazovanje, kulture, je li tako, obaveštavanja itd. i da nacionalni saveti mogu da osnivaju privredna društva. Pazite, "privredna društva", još jedan izlazak iz tzv. kulturne autonomije, iz okvira koji je postavio član 75. stav 3. Ustava.
Privredna društva deluju u oblastima društvenog života, u kojima nacionalni saveti predstavljaju nacionalne manjine. To rešenje nije u skladu sa ustavnim i zakonskim rešenjima.
Postavlja se pitanje - da li je osnivanje privrednih društava uopšte spojivo sa kulturnom autonomijom? Ko će to ovde da obrazloži valjano i ubedljivo - po meni to ne može niko? Onda se postavlja pitanje - da li je osnivanje privrednih društava i bavljenje privrednom aktivnošću saveta spojivo na kraju krajeva sa budžetskim finansiranjem saveta.
Dalje, u članu 3. stavovi 2. i 3. Predloga zakona predviđaju - da se upis u registar nacionalnih saveta vrši na osnovu zahteva za upis itd. Za iznešena rešenja nemam nikakve zamerke, velike, ne bi moglo da bude, da nacionalni saveti već nisu upisani u registar. Da li to znači da ćemo nakon svakih izbora za nacionalne savete, kakvi god da odlučimo da budu, obnavljati registre?
Da li ćemo nakon svake konstitutivne sednice novog saziva nacionalnog saveta vršiti upise saveta u registar, ili je registar stalan ili ako se pojavi novi, onda ga dopunjavaju? Da li to znači da ćemo mi to da radimo stalno.
Član 12. u stavu 1. predviđa - da nacionalni savet predlaže članove upravnog, odnosno školskog odbora, predstavnike jedinica lokalne samouprave u ustanovama lokalne samouprave u kojima se u većini odeljenja obrazovno-vaspitni rad izvodi jeziku nacionalne manjine. To sada ruši onaj koncept, je li tako, tri-tri-tri, gde imamo tri predstavnika iz škole, tri iz sastava roditelja i tri iz sastava lokalne samouprave.
Teoretski može da se desi da u oblastima gde su dominantne nacionalne manjine monolitne da imamo monoetničke školske odbore. Onda tu više nema priče o višenacionalnosti, o multikulturalnosti, o multinacionalnosti itd. To može da predstavlja takođe zgodan teren za manipulaciju, odnosno za politizaciju, čak i u školama od strane nacionalnih manjina koje mogu tome da pribegnu.
U članu 13. je sadržano rešenje prema kojem - nacionalni savet daje mišljenje, pazite, Nacionalnom prosvetnom savetu, između ostalog, na nastavne programe srpskog, kao nematernjeg jezika, što je vrlo interesantno. Takvo rešenje uveliko prevazilazi ulogu koju jedan nacionalni savet može da ima. Odakle sada to pravo, kada i Ustav i važeći Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina to ne regulišu?
Recimo, iz oblasti prosvete, da li to znači da mi možemo danas da napravimo pauzu, figurativno govorim naravno, ne mislim bukvalno, dok se svi nacionalni saveti ne izjasne o recimo ona dva zakona iz oblasti prosvete koja imamo na dnevnom redu? Pazite, vi pravite opasne nonsense.
Zatim, politizacija i uloga nacionalnih saveta je, ponavljam, više nego moguća ako ovako nastavimo. Dalje, u članu 19. se propisuje - da nacionalni savet može samostalno ili zajedno sa drugim pravnim licem osnivati, kao što sam rekao, i ustanove i privredna društva i za obavljanje radio-televizijske delatnosti.
Sećamo se da su u celini ili delimično već preneta osnivačka prava na nacionalne savete. Tako smo imali slučaj, gospodin Čiplić to jako dobro zna, da smo 2005. godine sa Skupštine Vojvodine na nacionalne savete predali ta ovlašćenja, pa je redakcija Mađar soa iz Novog Sada preseljena u Suboticu.
Koliko je to srećno rešenje i koliko ovaj zakon i dalje usavršava taj model, vi i ja kao Novosađani možemo da prošetamo Novim Sadom i ako nađete jednog jedinog novosadskog Mađara koji je zadovoljan takvim rešenjem, a pitajte po redakciji, znate jako dobro koliko je to nezadovoljstva izazvalo i u Novom Sadu i u okolini, baš među mađarskom nacionalnom manjinom. To je bio opasan presedan, opasna stvar koja se dogodila.
Tako da mislim da i nacionalni savet može da utiče i na uređivačku politiku samim ovim "i svojih glasila" i da politički zloupotrebljava, ne govorim sada o ovom konkretnom primeru, nego u načelu. Podsetiću vas da to nije dobro odjeknulo među mađarskom populacijom van Subotice. Apsolutno je naišlo na osudu, ali nije imao ko to da sluša.
Dalje, član 22, vrlo osetljiv, piše - da nacionalni saveti, pazite izraz, "utvrđuju" tradicionalne nazive. Utvrđuju. pa kako tradicionalni nazivi mogu da se utvrđuju, ako su tradicionalni? Oni mogu da se konstatuju, a ne danas mi da utvrđujemo šta je tradicionalni naziv. Mi možemo da konstatujemo šta nam je istorija ostavila, po raznim nazivima mesta itd. Vi danas dozvoljavate mogućnost da se danas utvrđuje šta je tradicionalno. Mi možemo samo da konstatujemo. Tako da i tu dolazimo u još jedan problem.
Izbori su veoma zanimljivi. O njima će govoriti više moje koleginice iz poslaničke grupe DSS, ali ću vas podsetiti, i to nećete moći da sporite, izazivam vas - nijedan međunarodni dokument, nijedan, a naročito Okvirna konvencija ne predviđa ovakav model izbora. Mislim da ne postoji, nigde na svetu to ne postoji. U uporednom pravu nađite takav model.
U Hrvatskoj se uporedo sa lokalnim izborima, na primer, održavaju, kako oni kažu, izbori za lokalna nacionalna vijeća, koja onda formiraju te njihove krovne udruge, kako oni kažu, na državnom nivou. Nema neposrednih izbora na državnom nivou.
U Mađarskoj, predstavnici lokalnih manjinskih samouprava, dakle elektori, za šta se mi zalažemo, što smo velikom količinom amandmana predložili da ide taj način, elektorski način izbora, onda ti elektori u Mađarskoj biraju, kako oni kažu, zemaljsku tzv. manjinsku samoupravu.
Vi ste u uvodnom izlaganju rekli da su elektorski izbori manje demokratski, da se ne mogu smatrati baš demokratskim. U prenesenom značenju mogu iz tog vašeg stava da izvedem naravoučenije da ni Barak Obama nije izabran na jako demokratski način, pošto je izabran na elektorskim izborima.
Sve u svemu, što se tiče posebnih biračkih spiskova, to je posebna tema. O tome ćemo najviše pričati povodom amandmana.
Birački spisak nacionalnih manjina je veliki problem.
S jedne strane, u tehničkom smislu, vi ćete sada pristupiti formiranju tih biračkih spiskova, najranije krajem ove godine, najkasnije početkom sledeće, a 2011. godine već imamo zakazan, je l' tako, popis stanovništva. Na osnovu tog popisa stanovništva bilo bi normalno praviti ovakav birački spisak kako ste vi zamislili.
Zaštita podataka o ličnosti se jamči i vi takođe morate da odgovorite gde postoji u svetu primer ovakvog biračkog spiska? Gde to postoji? Gde postoje ovakvi izbori, to sam vas već pitao. Znam da vi ne možete da odgovorite da to negde postoji i da vaša reč "izuzetak", po meni, ne zadovoljava ništa i nikoga, jer to jeste protivustavna norma, jer član 47. Ustava stav 2. izričito predviđa - da niko nije dužan da se izjašnjava o svojoj nacionalnoj pripadnosti.
Ne kažem da država ovde, što ste vi rekli, neće da prisiljava nikog, naravno, ne postoje pritisci, ali onog trenutka kad ulazim na birački spisak i svojom voljom se izjašnjavam o nacionalnoj pripadnosti, ali morate da znate da postoje ljudi koji jednostavno to ustavno ovlašćenje žele da koriste, a žele i da učestvuju na izborima. I zbog toga je elektorski sistem mnogo jednostavniji i mnogo bolji i svrsishodniji.
Sve u svemu, podsetiću vas, rekli ste da se maltene nije smelo, nije htelo ili smelo, ne znam, ne sećam se tačne formulacije, pristupiti izradi ovog zakona ranije. Postojao je nacrt ovog zakona, i te kako je postajao i to je moja suštinska primedba - zašto ovaj zakon nije donet ranije?
Ovaj zakon čini na neravnopravnosti velikih i malih nacionalnih manjina, nisu sve jednake. Uostalom, to će se, ako se, ne daj bože, usvoji u ovom obliku, vrlo brzo videti i to će pripadnici tzv. manjih nacionalnih manjina vrlo brzo i jasno reći.
Postoji neravnopravnost manjina, to ćemo posebno u raspravi o amandmanima da pričamo, iz centralne Srbije i Vojvodine, postoji i dualitet, postoji različit pristup. Velike nacionalne manjine će se, prvenstveno mislim na mađarsku, dobrim delom i na bugarsku, lakše snalaziti u ovome, a male nacionalne manjine će se zbog svojih slabijih uticaja teže snalaziti nakon donošenja ovog zakona.
Ne možete da sporite da su na ovaj nacrt zakona sva ministarstva dala negativno mišljenje. Mi to znamo. Sva ministarstva su dala negativno mišljenje i u vladajućoj koaliciji ima mnogo onih koji, figurativno rečeno, jako škripe zubima, škrguću zubima na ovaj zakon.
Od protivustavnih normi ima dosta, neke sam naveo, pričaćemo još. Podsetiću vas, nekako mi uvek ide blaga digresija, ali moramo podsetiti da u raspravi o zakonu o Vladi, a sećate je se, pretpostavljam, jer se vas ticala, baš iz vaše stranke je, to nikada nećemo zaboraviti, došao amandman da ovo vaše ministarstvo ne bude predviđeno, odnosno da se ukine a da ne bude onako kako je zamišljeno, pa tek intervencijom poslanika iz vaše vladajuće koalicije, iz Saveza vojvođanskih Mađara, da kažem tako, oformili ste ovo ministarstvo i sada ste, po meni, jedna vrsta, ne znam kako da se izrazim, ali mislim da se u vašem ministarstvu sada može određeni nacionalni savet, određena nacionalna manjina lakše izboriti za svoja prava, u to sam duboko ubeđen, za svoje želje a ne prava.
Kada govorimo o nadležnostima saveta, to je jako bitno. Vi u stvari ne govorite o nadležnostima, vi kažete nadležnostima, ali kada vidite šta sve saveti sada imaju, to su ovlašćenja, to više nisu nadležnosti.
To je vrlo opasno. Zašto? Zato što stečena prava iz Ustava se ne mogu umanjivati. To znamo. Da li to znači da se ta ovlašćenja više nikada ne mogu ukidati, pa makar se pokazala nefunkcionalnim ili lošim? Po meni lično, ovaj zakon duboko korespondira sa protivustavnim predlogom statuta AP Vojvodine i o tome ću više govoriti u raspravi o amandmanima.
Neko je to već spomenuo, moje je mišljenje da ovde nema građanske ustavnosti i građanske demokratije, da ste stvorili, baš kako je neko rekao, plemenske asocijacije kojima se daju više nego velika ovlašćenja.
Zaista sam uveren da ovaj predlog zakona može doneti mnogo problema, da je više nego nesprovodiv, da naveliko širi i preskače sve što se tiče kulturne autonomije i da zalazi u nešto mnogo opasno, i da takođe predstavlja jednu klicu nečega što ne vodi ka očuvanju države, nečega što može da izazove velike probleme ako se neko želi igrati zloupotrebama ovakvog teksta koji ste vi ovde podneli.

Reč ima gospođa Marina Toman.

Dame i gospodo poslanici, ministre, pred nama se nakon dugo godina odugovlačenja nalazi zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Još 2002. godine Zakon o zaštiti sloboda i prava nacionalnih manjina predvideo je formiranje nacionalnih saveta i donošenje zakona. Zaista je prošlo mnogo godina od tada.
SRS smatra da je zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina neophodan, pogotovo i zbog činjenice da Ustav u svom članu 75. propisuje da pripadnici nacionalnih manjina, radi ostvarivanja prava na samoupravu u kulturi, obrazovanju, obaveštavanju i službenoj upotrebi jezika i pisma, mogu izabrati svoje nacionalne savete. Skandalozna je činjenica da se zakon tek danas nalazi u proceduri. Skandalozna je činjenica da se nakon toliko godina priča, polemika, rasprava i rada nalazi u ovom obliku, sa mnogo nelogičnosti, pred poslanicima.
Zakon utvrđuje proceduru izbora nacionalnih saveta, nadležnosti, finansiranje, imovinu itd. Međutim, u ovom obliku u kome se danas nalazi pred nama za nas je neprihvatljiv. Ne sporimo da je zakon neophodan, ali ne zakon u ovom obliku.
Zakon je manjkav, kontradiktoran, konfuzan, neusklađen sa nekim drugim zakonima, što će se odraziti na njegovu primenu u praksi. Zapravo, možemo da kažemo da je u pitanju jedan prilično ambiciozan pilot projekat koji će u neko dogledno vreme morati da pretrpi određene izmene i dorade.
Smatram da u ovom trenutku zapravo niko sa sigurnošću ne može da kaže kako će njegovo sprovođenje, kada su pojedine njegove odredbe u pitanju, izgledati u praksi. Mislim da to ne možete sa sigurnošću ni vi ministre da kažete.
Nakon toliko godina najavljivanja, čekanja, usaglašavanja, pravne praznine, zaista smo očekivali mnogo bolja zakonska rešenja. Ukratko, ovo su neki od razloga zbog kojih SRS neće da glasa za ovaj zakon. Moje kolege pravnici, Krasić i Martinović, više će se pozabaviti tom pravnom usklađenošću, odnosno neusklađenošću sa drugim zakonima.
U formalnom smislu Ustav Republike Srbije garantuje najviša moguća prava nacionalnim manjina. Jedan čitav deo Ustava je posvećen ljudskim i manjinskim pravima i slobodama. U tom smislu oštrica naše kritike nije usmerena na Ustav ili ka formalno-pravnim odredbama, već na sprovođenje tih prava, odnosno odredaba u praksi.
Naravno, ne tvrdimo da je to slučaj samo kada su manjinska prava u pitanju, jer pripadnike manjina posmatramo kao sastavni deo ovog društva. U pitanju je jedna opšta pojava koja se odražava i reflektuje na živote svih stanovnika Srbije, a samim tim i na pripadnike nacionalnih manjina.
Pripadnicima nacionalnih manjina Ustavom i zakonima, a sada i ovim predlogom zakona, zagarantovana su, da ponovim, određena prava u oblasti kulture, obrazovanja, obaveštavanja i službene upotrebe jezika i pisma itd. Propisani su načini za njihovo ostvarivanje.
''Ako država pruži pravo nacionalnim zajednicama da formiraju savete, onda im mora pružiti i logistiku da ti saveti mogu da žive'', izjavili ste vi, ministre Čipliću. Međutim, kakvu to logistiku može država da pruži kojoj zbog katastrofalno vođene ekonomske politike preti bankrot, kakvu može pružiti logističku podršku nacionalnim savetima? Mislim na onaj deo sprovođenja ovog zakona u praksi.
Sveopšta situacija u zemlji i te kako će uticati na ostvarivanje prava nacionalnih saveta, odnosno manjina u praksi. Vlast, koja od gromoglasnih priča o EU, boljem životu, putovanjima, nerealnom cilju očuvanja KiM i ulaska u EU, dotiranja stranih automobilskih kompanija enormnim zaduživanjem zaboravlja na osnovne probleme društva, zaboravlja na njegove socijalne i ekonomske aspekte, i ne može biti dobar partner građanima Srbije i ne može adekvatno učestvovati u ostvarivanju njihovih prava, pre svega prava na bolji život, na život dostojan čoveka. A kako Ustav to nalaže, ljudsko dostojanstvo je neprikosnoveno, bio u pitanju Srbin, Slovak, Mađar, Musliman itd.
Prihvatanjem pogubnih uslova MMF-a, Vlada, a gospodine Čipliću, vi ste njen sastavni deo, u proseku, svakom ministarstvu smanjuje izdvajanje za oko 25%. S jedne strane, predlažete zakon za čije sprovođenje treba mnogo para, a sa druge strane u budžetu imate manje para na raspolaganju. U pitanju je čista kontradiktornost. Ni postojeće obaveze nisu mogle da se isfinansiraju, a kamoli ove obaveze.
Navešću samo jedan primer. U prvo izbornoj godini za aktivnosti obrazovanja posebnog biračkog spiska, prevođenje materijala, izradu formulara, biće potrebno obezbediti sredstva u visini od oko pet miliona dinara. Zbog toga tvrdnja o tome, kako ste to rekli vi, ministre Čipliću, ''sa ovim predlogom zakona možemo da kažemo da smo država koja je prva u regionu na ovaj način detaljno i široko definisala manjinsku samoupravu'', izaziva skeptičnost i zebnju.
Da vas podsetim, sredstva za finansiranje rada nacionalnih saveta obezbeđuju se iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine, lokalne samouprave, donacija i ostalih prihoda.
Zakon i njegove odredbe su samo jedan deo priče o ostvarivanju manjinskih prava. Drugi deo je njihovo ostvarivanje u praksi, ostvarivanje prava kao i svih građana Srbije.
Danas to želim otvoreno da kažem, Slovaci u Srbiji kao nacionalna manjina nisu ugroženi, ali su ugroženi kao ljudi, kao građani Srbije koji teško žive, koji nemaju para da plate račune, da školuju svoju decu, koje muči nezaposlenost, da ne spominjem kupovinu štampe i knjiga na maternjem jeziku, koji isto tako, kao i ostali građani Srbije, nemaju para za pozorište, koji svake godine zbog malog nataliteta, uostalom kao i većinski narod, ima sve manje.
Navela sam primer Slovaka, ali isti problemi muče i razaraju živote svih građana Srbije, bili oni Srbi, Slovaci, Mađari, Rumuni, Muslimani. Da ne spominjem Rome, čija je većina još uvek mnogo koraka od ostvarivanja sna o nekom normalnom životu. Zbog toga će ovaj zakon biti još samo jedno mrtvo slovo na papiru.
Uostalom, ministre, vi ste davali slične izjave koje potkrepljuje naše stavove. ''Da nema tih socijalnih problema, nacionalne zajednice bi imale samo slatku muku kako da realizuju i iskoriste svoja prava.'' Videli smo da nacionalne manjine, kao i ostali građani Srbije, ne da nemaju, kako vi kažete, tu slatku muku, već da imaju ogromne egzistencijalne probleme.
Predlog zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina propisuje da Republika, AP Vojvodina ili lokalna samouprava mogu preneti u celini ili delimično osnivačka prava na socijalne savete u oblasti obrazovanja, kulture, obaveštavanja.
Ministre, vi ste izjavili da se ovim zakonom uvodi jedna samouprava u ostvarivanju prava nacionalnih manjina, gde će nacionalni saveti imati više prava, ali i više obaveza. Da li će nacionalni saveti u svim tim oblastima moći da nadomeste putem donacija nedostatak sredstava iz budžeta? Naravno da neće moći.
S druge strane, moramo da uzmemo u obzir još jednu činjenicu. Nacionalni saveti mogu da broje od 15 do 35 članova, relativno mali broj ljudi da bi se na adekvatan način obavio tako zahtevan i obiman posao.
Osnovni problem koji je trebalo predloženi zakon da reši jeste regulisanje nadležnosti i stvaranje uslova za demokratičan izbor nacionalnih saveta. Predlagač se odlučio za kompromis. Zakon propisuje da nacionalne manjine same odluče da li će prioritet za izbor članova nacionalnog saveta dati neposrednim izborima ili elektorskoj skupštini.
Međutim, nije jasno i nije definisano na koji način će nacionalne manjine odrediti prioritet. Nije u pitanju udruženje građana, čiji se članovi mogu skupiti na jednom mestu i dogovorom ili glasanjem doneti odluku. U pitanju su nacionalne manjine.
Da li će svaki pripadnik nacionalne manjine koji to želi moći da učestvuje u donošenju jedne tako važne odluke? Ako to želi, na koji način će da učestvuje u donošenju te odluke ili će ipak odluku o tome u ime nacionalnih manjina doneti nacionalni saveti, naravno, ukoliko su oni već formirani ili neke druge grupe građana, udruženja itd.
Znači, od najave da će zakon garantovati da izbor bude rezultat zajedničke volje svih pripadnika određene nacionalne manjine nema ništa. Pomenuti stav je suvišan i zbog stava koji propisuje da neposredni izbori mogu da se održe ukoliko do dana raspisivanja izbora u poseban birački spisak bude upisan zakonom određeni broj pripadnika nacionalne manjine. Ukoliko se taj uslov ne ispuni, ide se na elektorsku skupštinu.
Kod obrazovanja posebnog biračkog spiska nacionalnih manjina takođe se javljaju veliki problemi. O tome su govorili i poslanici iz drugih poslaničkih grupa.
Naime, na osnovu Predloga zakona, svaki građanin sa biračkim pravom, pripadnik nacionalne manjine, može na posebnom obrascu pismeno zatražiti da bude upisan u poseban birački spisak odgovarajuće nacionalne manjine.
Znači, ukoliko želi da ostvari svoje biračko pravo, mora da se izjasni o svojoj nacionalnoj pripadnosti upisom na poseban birački spisak. Kako će to da izgleda u praksi? Mnogi će u startu odustati, što zbog otpora prema administraciji, što zbog nedostatka vremena, što zbog straha od zloupotrebe podataka sa posebnog biračkog spiska, što zbog stava da je u pitanju jedna vrsta diskriminacije. Neki prosto to neće uraditi zbog neobaveštenosti.
Može Ministarstvo i da pokrene kampanju putem sredstava javnog informisanja da je započelo obrazovanje posebnog biračkog spiska, kako to nalaže uostalom i ovaj predlog zakona. Ne vidim da će to dati očekivane rezultate.
Inače, volela bih da mi odgovorite na pitanje – kako će to izgledati kampanja koja će koštati 200.000 dinara? Mislim da sam dobro videla te podatke i prosto ne mogu da zamislim tu kampanju. Verovatno neće izgledati nikako.
Zamislite samo romsku populaciju, čiji pripadnici, nažalost, uglavnom žive u veoma teškim materijalnim uslovima, na granici ili ispod donje granice siromaštva, bez struje, vode, o gledanju televizije, slušanju radija ili kupovini dnevne štampe da i ne govorimo. Proći će još mnogo godina dok svi oni koji žele da se nacionalni saveti biraju neposrednim putem savladaju sve prepreke na putu koji je zakon propisao i ostvare to pravo. Dotle će mnogi i dalje članove za nacionalne savete birati putem elektorske skupštine koji poslednjih godina trpi dosta kritika.
Takođe, moram da istaknem i stav da SRS, kao stranka koja u svojim redovima ima pripadnike nacionalnih manjina, zastupa stav da predlagač liste, odnosno da na izborima mogu učestvovati, pored političkih organizacija nacionalnih manjina, i ostale političke organizacija.
Svi pripadnici nacionalnih manjina, bez obzira na političku pripadnost, moraju da imaju mogućnost da učestvuju na izborima. Niko ne sme da se odbaci, odnosno da se vrši selekcija po političkoj pripadnosti, naravno, ukoliko se svi oni koji učestvuju na izborima bore za ostvarivanje prava nacionalnih manjina.
Kada je u pitanju oblast obrazovanja, tu ću izdvojiti jedan segment. Nacionalni saveti moći će da daju mišljenje ministru prosvete u postupku utvrđivanja mreže srednjih škola i ustanova učeničkog i studentskog standarda, što je vrlo bitno.
Mi koji potičemo iz višenacionalnih sredina u kojima postoji srednja škola, u kojoj se nastava obavlja na jeziku nacionalne manjine, znamo kako tamošnje stanovništvo strepi neće li država ukinuti školu ili odeljenje zbog smanjenja broja učenika.
Zaista, bitan pomak u odnosu na, recimo, tzv. zakon o sedištima sudova, on se tako ne zove, ali tako je imenovan u javnosti. Kada su preko noći mnogi sudovi, pa i oni u višenacionalnim sredinama sa jako dugom tradicijom, sudovi koji su bili primer, ne samo u Srbiji, već i u Evropi, za poštovanje prava nacionalnih manjina ili postali sudske jedinice ili su ukinuti.
Mogu da navedem primer, recimo, opštine Kovačica, u kojoj pored Srba žive Mađari, Rumuni, Romi itd. i Slovaci, i u čijem je sudu, starom više od 100 godina, u službenoj upotrebi bilo više jezika. Država tada nije želela da uvaži mišljenje predstavnika nacionalnih manjina. Mislim da je učinjena neprocenjiva šteta za pomenute sredine, za pojedine pripadnike nacionalnih manjina.
Ovaj zakon uvodi drugi oblik uređenja odnosa između nadležnih državnih organa i nacionalnih manjina, ali strepnja ipak postoji. Hoće li se zakon poštovati u praksi, kako će se zakon sprovoditi u praksi?
Hoće li njegova primena rešiti probleme koji se javljaju kod još jednog aspekta. Sada ću da izdvojim – nacionalne manjine poslednjih godina suočavaju se sa problemom nedostatka nastavnih kadrova za obavljanje nastave na maternjem jeziku iz pojedinih predmeta. Ukoliko se nešto ne preduzme, a ministre mislim da ste i vi upoznati sa ovim problemom, na ovom polju, smatram da ćemo doći u situaciju da ćemo imati škole, ali nažalost, u njima neće imati ko da predaje.
Po Predlogu zakona, nacionalni savet može da stipendira učenike, odnosno studente iz sopstvenih sredstava. Ovaj problem bi zaista mogao da se reši na ovaj način, jer nacionalni saveti ipak imaju najbolji pregled situacije. Međutim, problem nedostatka novca će ih u tome sprečiti i to nas ponovo vodi ka lošoj ekonomskoj politici vlasti, odnosno da tražimo nove modele rešavanja tih problema.
Pitanje informisanja, odnosno obaveštavanja na jeziku nacionalnih manjina takođe je vrlo bitno pitanje i o njemu ćemo da govorimo kada su amandmani u pitanju, a takođe govoriće i moje kolege.
Na kraju, još jednom da ponovim, zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina je neophodan, ne zbog toga što su pripadnicima nacionalnih manjina u Srbiji ugrožena i uskraćena neka prava, već pre svega da bi se u skladu sa Ustavom ova vrlo važna oblast za naše društvo i državu preciznije uredila zbog te postojeće pravne praznine koja je postojala.
Međutim, ovakav predlog zakona, konfuzan, u nekim delovima kontradiktoran, u nekim delovima nedorečen, za nas je neprihvatljiv.

Reč ima šef Poslaničke grupe manjina gospodin Balin Pastor.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, veoma sam srećan što danas na dnevnom redu Narodne skupštine imamo Predlog zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Skoro sam, ako mi dozvolite, da ovako lično počnem, dve i po godine narodni poslanik i skoro nijedna tema nije bila na dnevnom redu kada u mom govoru se nisam dotakao malo neophodnosti donošenja zakona o nacionalnim savetima. Nije bilo nijednog skupštinskog obraćanja skoro kada nisam ukazao na to da, nažalost, pravna regulativa zaštite prava i sloboda nacionalnih manjina nije zaokružena u Srbiji, jer nije donet zakon o nacionalnim savetima.
Sada se pokazalo i to da smo bili u pravu da je neophodno da u Srbiji postoji Ministarstvo za ljudska i manjinska prava. Ubeđen sam da bez ovog ministarstva mi danas ne bismo imali Predlog zakona o nacionalnim savetima na dnevnom redu Narodne skupštine, zbog toga što smo videli prethodnih godina da kada ne postoji Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i kada svako ministarstvo na neki način na papiru se bavi problematikom, odnosno temom zaštite prava i sloboda nacionalnih manjina, onda se u realnom životu niko i ne bavi tim pitanjem i jednostavno ne postoji državni organ koji bi podneo Predlog zakona o nacionalnim savetima Narodnoj skupštini na usvajanje.
Ovaj zakon je za nas jedan od najvažnijih zakona koje će Narodna skupština doneti u ovom sazivu. Smatramo da će donošenje ovog zakona doprineti tome da se ne izlože nekakve paušalne ocene u vezi prava i sloboda nacionalnih manjina u Srbiji.
Vrlo dobro znate, gospodine ministre, da se mogu čuti dve vrste mišljenja. Po jednoj vrsti, ovde su prava pripadnika nacionalnih manjina na najvišem mogućem nivou, nema nikakvih problema, nema nikakvih nedostataka u pravnoj regulativi i taj stav naravno mi ne možemo da zastupamo jer ne odgovara stvarnosti.
S druge strane, imamo i drugu krajnost, prema kojoj ništa ne valja. Pripadnici nacionalnih manjina ne uživaju nikakva prava, prava se ne poštuju, a ni sa time se ne možemo složiti, ni to nije prava situacija.
Prava situacija je takva da Srbija jednostavno na osnovu Ustava Republike Srbije mora da donese zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, jer bez donošenja tog zakona ta pravna regulativa nije zaokružena.
Nije zaokružena zbog toga što je bez ovog zakona pripadnicima nacionalnih manjina onemogućeno da uživaju kolektivna prava. Onemogućeno je zbog toga što bez ovog zakona nije regulisano pitanje načina izbora zakonom nacionalnog saveta, nisu regulisane nadležnosti nacionalnog saveta i način finansiranja nacionalnog saveta. Neophodno je da te oblasti budu zakonom, a ne uredbom ili nekim pravilnikom regulisane.
Ustav Republike Srbije u članu 75. kaže – radi ostvarenja prava na samoupravu u kulturi, obrazovanju, obaveštavanju i službenoj upotrebi jezika i pisma, pripadnici nacionalnih manjina mogu izabrati svoje nacionalne savete u skladu sa zakonom.
Sada se donosi ovih dana ovaj zakon i nadam se da će biti usvojen do kraja jula. Ovo je neophodno zbog toga da bi nacionalni saveti kao partneri države mogli da funkcionišu, da bi pripadnici nacionalnih manjina imali mogućnost da uživaju kolektivna prava i da bi imali pravo da formiraju svoju manjinsku samoupravu, kao najviši organ personalne ili kulturne autonomije jedne nacionalne manjine.
Nadam se, naravno, da će ovaj zakon biti usvojen ogromnom većinom, kao što je to bio slučaj 2002. godine, kada je u ovoj istoj sali donet zakon, tada savezni, o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.
Posle slušanja argumenata opozicije nisam baš siguran da će ovaj zakon biti usvojen većinom, ali bi to sigurno dobro značilo i za pripadnike nacionalnih manjina i za čitavu Srbiju ukoliko bi ovaj zakon bio usvojen ne sa 126 ili 128 glasova, nego sa više glasova za.
Naravno da ovaj zakon ne može da bude odgovor na sve probleme koje imaju nacionalni saveti, a pogotovo ne može biti odgovor na nesumnjivo postojeće ekonomske probleme sa kojima se suočavaju i pripadnici nacionalnih manjina, kao što se suočavaju sa tim problemima i pripadnici srpskog naroda, ali će svakako biti dobro ukoliko će se ovaj zakon doneti, ne zbog toga što se nedonošenje ovog zakona spominje u negativnom kontekstu u svim izveštajima već godinama i EU i Saveta Evrope.
Ne treba to da bude glavni razlog zbog kojeg treba da donesemo ovaj zakon. Ovaj zakon ne treba doneti zbog toga što je nekakav zadatak na putu ka članstvu u EU, treba ga doneti isključivo zbog toga što je to naša ustavna obaveza i zbog toga što će doprineti boljem i većem uživanju kolektivnih prava pripadnika nacionalnih manjina zagarantovanih Ustavom.
Naravno, ne smatramo da je ovaj predlog zakona idealan. Ne može se napraviti zakon koji će odgovarati u istoj meri i pripadnicima onih nacionalnih zajednica koje broje nekoliko hiljada članova i onih nacionalnih zajednica koje imaju više stotina članova, ali smatramo da je predloženi tekst zadovoljavajući za sve nacionalne zajednice u Srbiji i zbog toga smatramo da ga treba svakako doneti.
Rekao sam da nije idealan. Nije idealan zbog toga što, nažalost, ovaj zakon ne sadrži finansijske garancije, kako smo mi to želeli da sadrži. Ne sadrži možda sve one nadležnosti koje smo želeli da sadrži, ali će svakako sadržati nadležnosti na osnovu kojih ćemo moći da kažemo da u Srbiji postoje najviši organi kulturne autonomije određenih nacionalnih manjina, određenih nacionalnih zajednica.
Da postoje nacionalni saveti koji mogu da zastupaju interese dotične nacionalne manjine u sferi obrazovanja, kulturi, službenoj upotrebi jezika i obrazovanja i svakako će postojati nacionalni saveti koji će na najbolji mogući način da se staraju o onim institucijama koje su od nesumnjive važnosti za pripadnike nacionalnih zajednica.
Suština kulturne ili personalne autonomije jeste ta da se nacionalna zajednica samostalno brine o svojim institucijama preko legalno izabranih predstavnika. To omogućava ovaj zakon i zbog toga ćemo podržati Predlog zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Moram da kažem i to da je mađarska nacionalna zajednica svakako pristalica direktnih izbora i uveren sam da će se mađarski nacionalni savet birati na osnovu direktnih izbora, ali isto tako smatramo da je dobro što je ostavljena alternativa i za elektorske izbore, ne zbog nas, nego zbog onih nacionalnih zajednica koje ne mogu i ne žele da organizuju neposredne izbore za nacionalni savet nacionalne manjine.
Na kraju bih želeo da ukažem na jedan problem koji, nažalost, postoji. Svedoci smo toga poslednjih dana. To je moguća kolizija između odredaba ovog zakona, koji se odnosi na nadležnost nacionalnih saveta, u odnosu na druge zakone iz sfere obrazovanja, kulture ili informisanja.
Na ovoj sednici Narodne skupštine se nalazi i Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Pored toga, na dnevnom redu ove sednice Narodne skupštine se nalazi i Predlog zakona o udžbenicima i drugim nastavnim sredstvima, a isto tako i Predlog zakona o kulturi. Svakako bi bilo dobro da rešenja ovih nekoliko zakona budu u potpunosti usaglašeni i da ne dođemo u situaciju da određeni posebni zakoni budu u koliziji sa ovim zakonom, nakon što ovaj zakon u ovoj formi bude bio izglasan.
Zbog toga mislim da treba da uložimo dodatan napor da se otklone nekakvi nedostaci, da se otklone nedoumice i da svi mi shvatimo da je zakon o nacionalnim savetima zakon izuzetak i da bi ostali zakoni koji se tiču obrazovanja, kulture, službene upotrebe jezika i informisanja na jezicima nacionalnih manjina trebalo da budu u saglasnosti sa ovim zakonom o nacionalnim savetima.

Zahvaljujem, gospodine Pastor.

Reč ima gospodin ministar Svetozar Čiplić.

Poštovana predsednice, poštovane poslanice i poslanici, mislim da je u toku dosadašnje rasprave praktično veliki deo okolnosti koje su uticale na pisanje zakona, uticale na to zašto ovaj zakon ima baš ovakva zakonska rešenja, u velikoj meri rasvetljen, kao i činjenica da smo se možda i suočili sa načinom na koji se razmišlja ili razume šta nacionalni saveti jesu, odnosno šta manjinska samouprava jeste.
O tome, naravno, nemam nikakvo vrednosno opredeljenje u ocenjivanju, već samo konstatujem da u velikoj meri od 2002. do 2009. godine nije donošen, a ne pisan ovaj zakon ili zakon ovakvog karaktera, upravo zbog toga što su ljudi koji su u tome učestvovali, u pisanju, a katkad i u nameri da se takav zakon i donese, odustajali zbog toga što je reč o sistemu izuzetku.
Daleko je lakše nakon 2006. godine sačiniti ovakav predlog zakona, jer je i ustavotvorac sada već odredio, konstatovao okvire manjinske samouprave.
Ono što je bitno je sledeće. Reč je o tome da Ustav Republike Srbije iz 2006. godine jemči i garantuje nacionalnim manjinama sva ona prava u delu koji se tiče nacionalnih manjina, koje sve zajedno čine ono što govorimo i kažemo da je reč o manjinskoj samoupravi, i da to nije učinjeno, odnosno da se ovaj zakon ne donosi ni zbog mode, ni zbog toga da bi se po nekim ocenama već dobra pozicija, normativna pozicija nacionalnih manjina sada još dodatno poboljšala, niti zbog toga, i to je netačno, da se ovaj zakon nalazi kao obavezan zakon na mapi puta ka EU. Ne, ovo je ustavna obaveza, jer je ovo ustavna garancija, jer ustav govori o manjinskoj samoupravi.
S druge strane, priroda manjinske samouprave, priroda nacionalnih saveta je takva da ima više aspekata, da nacionalni saveti, kao i do sada, a posebno od sada, iako govore o kulturnoj autonomiji, odnosno o manjinskoj samoupravi u domenu kulture, obrazovanja i informisanja, činjenicom da predstavljaju sredstvo za realizaciju ustavnih prava imaju politički autoritet, kao što su ga imali do sada, iako su bili formirani po pravilniku i iako su bili formirani po Zakonu o zaštiti slobode i prava nacionalnih manjina. To je naprosto notorna činjenica, slagali se mi s time ili ne.
U uvodnom izlaganju sam rekao, kao pripadnik srpskog naroda to ne mogu da doživim, ali ono što mogu da doživim iz razgovora sa pripadnicima nacionalnih manjina koji su učestvovali u pisanju zakona, ovo jeste sloboda odnosno forma slobode kojom nacionalne manjine preuzimaju odgovornost za stanje izvršenja ustavnih garancija za njihova manjinska prava.
Dakle, nije to samo pravo. To su, pre svega, obaveza i odgovornost. Jedan od elemenata koji će možda svima nama, koji pripadamo većinskom narodu ili koji ne učestvujemo u radu nacionalnih saveta, odslikati šta to znači jeste i činjenica da je u velikom broju nacionalnih saveta već došlo do toga da ljudi odustanu od rada u nacionalnim savetima.
Svakako da postoji i određeni deo onoga što se zove politički autoritet, ali nacionalni saveti kako su do sada funkcionisali, kako ih je Ustav predvideo i kako ih je ovaj zakon predvideo biće, pre svega, sredstvo i mehanizam koji će, u zavisnosti od stepena koliko će ostvarivati i obezbeđivati da pripadnici nacionalnih manjina ostvaruju Ustavom garantovana prava, toliko biti izvrgnuto kritici pripadnika svoje nacionalne zajednice.
Dakle, ovo jeste manjinska samouprava i jeste činjenica da je Ustav Republike Srbije iz 2006. godine garantovao nacionalnim manjinama da mogu, da imaju slobodu da izaberu nacionalne savete i da se sami, u onome što im Ustav garantuje, staraju, uz saradnju sa državom.
Njihova organizacija, njihov izbor, njihova odgovornost. Nema maloletnih i punoletnih nacionalnih manjina. Sve one samostalno, i to nije ništa novo, mogu i imaju pravo da se same staraju, ma koliko velike bile, ma koliko male bile. Kao što i nemaju obavezu da formiraju nacionalne savete.
Bitno je još nešto. Očekivao sam, verovao sam i nadao sam se da ovde neću čuti onu vrstu argumentacije iz koje provejava ili prosejava ksenofobija, o tome da postoje opasne i manje opasne nacionalne manjine, ili da su jako opasne nadležnosti koje su propisane u zakonu zato što može nešto opasno iz toga da proizađe. Verovao sam da to neću čuti i žao mi je što sam to čuo.
(Predsednik: Gospođo Radeta, zamolila bih vas da ne ometate ministra dok govori. Molim vas da mu omogućite da govori. Ako želite da se javite, javite se, dobićete reč.)
Dobro sam čuo to što sam čuo i zapisao sam. Nadam se da je postojeća praksa da nacionalni saveti već žive, možda žive ne previše blisko očima javnosti, očima centara, pošto su nacionalni saveti retko koji u Beogradu i registrovani, oni žive detaširano, rade detaširano, kao što su manjine po celoj Srbiji.
Nadam se da ovakva vrsta argumentacije i ocenjivanja neće baciti senku na ovaj zakon, na Ustav Srbije koji to garantuje kada govori o manjinskoj samoupravi. Nadam se da će ova skupštinska rasprava biti posvećena onome što je ovom predlogu zakona možda i najpotrebnije, a to je debata oko nekih rešenja oko kojih smo, eventualno, imali dilemu, da bi se čulo mišljenje koje može da dodatnom argumentacijom poboljša tekst zakona ili da potvrdi ovakvu verziju zakona.