Nisam želeo da vama na bilo koji način uskratim pravo da tu teritoriju nazivate Sandžakom, samo sam rekao kako je ja nazivam i kako bi trebalo istorijski da se naziva, a vi imate pravo da je nazivate i Sandžakom, i nikad vam to neće niko da zabrani, ali zaista ste izdvojili Sandžak. Pogledajte stenogram, Vojvodinu i Sandžak ste izdvojili.
Dakle, mislim da sam bio potpuno jasan. U Vojvodini su pripadnici nacionalnih manjina na vlasti. U Sandžaku, da koristim vaš izraz, pripadnici nacionalnih manjina su na vlasti. Izgleda da su ovi sposobniji tamo u Vojvodini nego vi u Sandžaku, ali ako mislite da to može bolje da se ostvari preko nekakve autonomije Sandžaka u odnosu na Srbiju, vi znate koliko je to dug put i da jednostavno nije moguće stvoriti novu autonomiju, bar po ovom ustavu sada. Vi nećete imati 50% upisanih građana nikada za takvu odluku.

Reč ima narodni poslanik Petar Kuntić, a posle njega narodni poslanik Sulejman Spaho.

Poštovani gospodine ministre, poštovana predsedavajuća, uvaženi narodni poslanici, pred nama je jedan od najvažnijih zakona za nas pripadnike nacionalno-manjinskih zajednica. Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina iz 2002. godine, formiranjem nacionalnih vijeća, tj. nacionalnih savjeta, zaživelo je jedno novo razdoblje u životu nacionalno-manjinskih zajednica na prostoru Srbije. Tu, počev od 2002. godine počeli su se javljati određeni problemi.
Naime, stare manjine, one koje su imale status za vreme bivše zajedničke države, u tom novom nekom okruženju jačale su svoje nacionalno-manjinske institucije vezano za te četiri oblasti, a mi pripadnici novih manjina, koji smo to postali raspadom zajedničke države ili na temelju ovog zakona iz 2002. godine, imali smo probleme da od nule faktički podižemo institucije nacionalno-manjinske zajednice.
Poglavito je bilo teško u oblasti obrazovanja. Upravo smo imali situacija koje nacionalno vijeće, tj nacionalni savet nije mogao riješiti. Recimo, da imamo nastavu na maternjem jeziku, a da nemamo udžbenike, onda se nastava obavlja bez udžbenika, a onda sledeće godine kada je upis, isti ti roditelji postavljaju pitanje kakva je to nastava koja se obavlja bez udžbenika.
Tu dolazi do određene turbulencije unutar same manjinske zajednice, pa smo imali u skoro svim nacionalnim savetima, u većini nacionalnih saveta određene turbulencije koje su konačno završile sa tim da sa današnjim danom imamo 15 nacionalnih savjeta formiranih, sada već stabilnih, i 16 je savet židovskih opština u Srbiji.
Tada smo očekivali i jedva smo dočekali tu 2006. godinu, pošto je mađarska zajednica prva formirala svoj nacionalni savet i onda svi ostali kasnije, i tamo negde 2006-2007. godine smo očekivali konačno te izbore, kada smo smatrali da novi ljudi u nacionalnima zajednicama će doneti određeni kvalitet i ti novi ljudi će moći da isprave i reše sve one probleme koji se javljaju u četiri oblasti, u oblasti te kulturne autonomije manjinskih zajednica.
Međutim, prošla je 2006. godina, 2007. godina, novog zakona o izborima nacionalnih savjeta nije bilo i evo, za tako reći godinu dana, ovo ministarstvo je uspelo da se uhvati u koštac sa tim problemom i mi imamo jedan od najvažnijih zakona za nacionalno manjinske zajednice u Srbiji pred nama.
Zakon je dobar. Ovde je neko malopre vrlo dobro kazao, fino vrši integraciju nacionalno-manjinskih zajednica u društveno-politički i privredni život Republike Srbije i zaustavlja asimilaciju.
Prema tome, sve ovo što je vezano za neposredne izbore, za sam izborni zakon za nove nacionalno-manjinske savete, bilo da se radi o neposrednom i elektorskom načinu, mislim da je jasno da smo nekoliko puta ovde već čuli, a da je najbitnije da i jedno i drugo zavisi od same organiziranosti i jačine nacionalno-manjinske zajednice.
U svakom slučaju, kod elektorskog načina je novitet, i to je ključ i sadržina svega, da se ti izbori ne razlikuju ni u čemu od izbora kada se raspišu parlamentarni ili pokrajinski, ili na nivou opština. Znači, da će ti potpisi biti kontrolirani ovjerom u institucijama da li suda ili institucijama opštine.
Takođe, veoma je bitno da je rešen način i unutrašnje kontrola materijalno-finansijskog poslovanja samih nacionalnih savjeta i samo finansiranje nacionalnih savjeta i više se neće događati da to zavisi od toga da li ima novca ili nema novca i tačno je propisano kako će se finansirati sami nacionalni saveti.
Isto tako, da ne bi neki nacionalni savjeti otišli možda predaleko iznad onoga što se zove kulturna autonomija, ministarstva za ljudska i manjinska prava imaju pravo da sve akte, statute itd. preispitaju i ono što misle da nije u skladu, da to pitanje postave Ustavnom sudu.
Na kraju, želio bih da podržim da ovaj zakon ide po hitnom postupku, zaista dugo smo ga čekali, veoma je važan za nacionalno-manjinske zajednice.
Koalicija ZES će zasigurno jednoglasno dati podršku ovom zakonu, nadam se i ostale poslaničke grupe u Skupštini, jer se ova odluka temelji na konsenzusu svih nacionalnih saveta koji sada egzistiraju u Republici Srbiji.

Reč ima narodni poslanik Sulejman Spaho, a posle njega narodna poslanica Vesna Pešić.

Dame i gospodo narodni poslanici, skoro svi zakoni koje je Vlada uputila u ovaj parlament su bili nedorečeni. Takođe, i ovaj zakon o nacionalnim savetima ima svoje propuste i nedorečen je.
Nacionalni savet i nacionalna manjina u upravni poredak države uvedeni su još 2002. godine Zakonom o zaštiti sloboda i prava nacionalnih manjina. Uprkos pričama vladajuće koalicije o tome kako se u pravima nacionalnih manjina mora otići korak dalje, kako mora zakonski da se zaokruže oblasti, godinama smo čekali na ovaj zakon. Na njega nisu čekali samo pripadnici nacionalnih manjina, već i građani Srbije koje je ovaj zakon interesovao.
Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina tek danas se nalazi pred nama poslanicima, sedam godina nakon usvajanja pomenutog zakona i tri godine nakon usvajanja Ustava. Da podsetim, Ustav sadrži odredbe koje omogućavaju pripadnicima nacionalnih manjina da neposredno ili posredno preko svojih predstavnika učestvuju ili sami odlučuju o pojedinim pitanjima vezanim za ostvarivanje prava iz oblasti kulture, obrazovanja, upotrebe jezika i pisma. Ustav takođe daje mogućnost nacionalnim manjinama da izaberu svoje nacionalne savete.
Postavlja se pitanje - zašto smo dugo čekali na ovaj zakon? Međutim, to pitanje, nakon što smo videli konačnu verziju Predloga zakona, ovaj zakon pada u vodu. U ovom trenutku bitnije je da nam odgovorite na pitanje - zašto smo nakon toliko godina, nakon toliko priča dobili Predlog zakona koji sadrži toliko mana? Dobili smo Predlog zakona koji je u pojedinim delovima i nedorečen, a i nejasan. Gospodine ministre, nakon toliko godina, nakon toliko rasprava, priča, polemika, zakon mora da bude savršeno jasan.
SRS će svojim predloženim amandmanskim rešenjima pokušati da ispravi pojedine njegove odredbe, međutim, sa nekim odredbama to je prosto nemoguće. Zakon je na prvi pogled dobro upakovan, ušminkan, međutim, nakon te savršene spoljašnosti otvaraju se mnogobrojni problemi. Pre svega, njegova priprema u praksi, mogućnosti, odnosno nemogućnosti sprovođenja pojedinih njegovih odredbi u praksi i posledice koje će proizvesti odredbe u ovom zakonu o nacionalnim savetima.
SRS smatra da je ovaj zakon neophodan. Neophodan je jer uređuje jednu veoma važnu oblast, oblast prava nacionalnih manjina. SRS je uostalom i godinama ukazivala na potrebu donošenja jednog takvog zakona. Međutim, Predlog zakona u obliku u kom se našao pred poslanicima, tj. pred nama, za nas je neprihvatljiv i za njega, gospodine ministre, nećemo glasati.
Zakon propisuje da nacionalne manjine same odlučuju kako će da biraju članove nacionalnih saveta. Izbori za nacionalne savete mogu biti neposredni ili putem elektorske skupštine, međutim, nejasno je kako će se vršiti opredeljenje.
U zakonu stoji: "Nacionalne manjine će se same opredeliti kojem će se od ova dva načina dati prioritet", u stvari, na koji način ćemo, recimo, mi pripadnici muslimanske veroispovesti izjasniti kome ćemo od ova dva načina dati prioritet.
Da li će svi zainteresovani moći da učestvuju u donošenju tako važne odluke ili će odabrana grupa ljudi to odlučivati u moje ime i u ime svih nas koji pripadamo strankama koje nisu nacionalne. Verujem da to pitanje i ta dilema ne muči samo nas muslimane, već i Rome, Slovake, Rumune i Rusine.
S druge strane, ako se donese odluka da se izađe na neposredne izbore i ako ne bude upisan dovoljan broj birača na poseban birački spisak, izbori za nacionalni savet održaće se putem elektorske skupštine. Ubeđen sam, dame i gospodo, da je većina zainteresovana da to budu neposredni izbori.
Pokazalo se da elektorski izborni sistem izbora članova nacionalnog saveta ima puno mana. Neposredni izbori su mnogo bolji i konstruktivniji način da se izaberu predstavnici nacionalnog saveta. Isto sam tako uveren da će biti veliki problem kod izrade, gospodine ministre, posebnog biračkog spiska. Bojim se da vam taj birački spisak ne posluži isto kao u kampanji za dodeljivanje kafe, šećera i ostalog.
Način formiranja posebnog biračkog spiska je izazvao, to dobro znate, polemike i rasprave, posebno u Odboru za nacionalne manjine. To što ste propisali da birači moraju da sami podnose zahtev za upis je možda jedna vrsta diskriminacije. S druge strane, kažete da ćete organizovati kampanju za upis u birački spisak, međutim, ne verujem da će ta kampanja dati željene rezultate, a verujte mi, svi to dobro znamo, da će mnogo i koštati državu.
Uzmimo, gospodine ministre, primer muslimana. Oni su raštrkani po čitavoj Srbiji. Nisu skoncentrisani na jednom mestu. Neki žive u gradovima, neki po zabitim selima, gde nema struje, samim tim i televizije, a da ne spominjem novine.
Ako kojim slučajem i čuju za poseban birački spisak, za njih će biti vrlo komplikovano i predstavljaće veliko maltretiranje da se upišu u poseban birački spisak. Mnogi možda neće ni želeti da se upišu u ovaj posebni birački spisak, plaše se njihovih zloupotreba. SRS je upravo zbog toga predložila amandmanima veće kazne od onih koje je predložio predlagač ukoliko dođe do zloupotreba podataka sa posebnim biračkim spiskovima. Međutim, kod ljudi postoji bojaznost, treba ih razumeti.
Takođe, predložili smo da, pored političke organizacije nacionalnih manjina, mogu i druge političke organizacije da se prijave za ove nacionalne savete. Time sprečavamo diskriminaciju pripadnika nacionalnih manjina, pružamo mogućnost da na izborima učestvuju svi, bez obzira na političku pripadnost.
Zašto bih ja Sulejman Spaho, musliman, poslanik SRS ili bilo koji drugi moj kolega bili u podređenom položaju u odnosu na kolege koji su u strankama, koji se definišu kao političke organizacije nacionalnih manjina?
Svako zna program Spahe Sulejmana i SRS i zato ostavljamo narodu da on odluči ko će ga u nacionalnom savetu zastupati, a ne u startu nekog eliminisati. Ovo je samo neka od zamerki, a moje kolege će pričati o drugim aspektima ovog zakona.
Na kraju, još jednom da ponovim stav SRS. Zakon nacionalnim savetima nacionalnih manjina je neophodan da bi se uskladila sa Ustavom ova vrlo važna oblast za naše društvo i našu državu, daleko preciznije uredila. Međutim, ovakav predlog zakona, koji je u nekim delovima nedorečen, za nas je neprihvatljiv.
Nismo mi protiv zakona, već protiv ovakvog oblika zakona. Isto kao što je meni kao muslimanu i SRS drago što je vladajuća koalicija preuzela neke naše stavove, kao musliman moram da konstatujem da ohrabrujući korak predstavlja to što se država u spoljnoj politici opredelila za saradnju sa nesvrstanim zemljama i velikom većinom u Organizaciji islamske konferencije.
Takođe, dobro je što je predsednik palestinske samouprave Mahmud Abas bio u Beogradu, a koliko su iskreni ti koraci, videćemo u budućnosti. Ukoliko uzmemo u obzir vaše ponašanje svih ovih godina, moramo biti skeptični.
Znam kojem nacionalnom korpusu pripadam. Pripadam srpskom, zato što se deklarišem kao Srbin islamske ispovesti. Znam takođe da pripadam srpskoj islamskoj zajednici, kojoj je sedište u Beogradu. Pripadam i ponosan sam sa tim što pripadam SRS, a ono što je najvažnije, moj predsednik je Srbin, ne Srbin, nego Srbenda, srpski junak dr Vojislav Šešelj i dok Srbija bude imala take srpske junake dotle će i da postoji. Je l' tako, gospodine Nikoliću?

Reč ima narodna poslanica Vesna Pešić, vreme na raspolaganju poslaničkoj grupi LDP je četiri minuta i 20 sekundi.

Već je ranije rečeno da će LDP glasati za ovaj zakon. Htela sam da napravim nekoliko komentara. Prvo, moj utisak kada je reč o ovom zakonu kao da, gospodine ministre, postoji nekakav višak regulacije u ovom zakonu. Toliko ste sve izregulisali, da mi se čini da je rađeno kao za jednu jedinu manjinu i po tom modelu te manjine je sve to regulisano.
Odmah ću da kažem šta pri tom mislim. Recimo, kod izbora za nacionalne savete, da li direktno ili preko elektora, traži se jako velika dokumentacija, a znamo da postoje neke manjine kojima je vrlo teško da ostvare tu dokumentaciju, recimo, Romi.
Možda bi Romi voleli da ne bude tako skockano sve, kako ste vi ovde preregulisali. Oni možda neće moći da odgovore, zato što iz realnog života znamo da vrlo često oni nemaju ni lične karte, nemaju dokumentaciju.
A onda i kada je reč o popisu stanovništva, gde prema tome određujete koliki broj će imati savet, znamo da kod nekih manjina, jer one se između sebe veoma mnogo razlikuju, postoji fenomen mimikrije, koje se ne prijavljuju kao pripadnici tog naroda, nego se u stvari ili uopšte ne prijavljuju na popisima ili ih je veoma teško uhvatiti na popisu.
A onda, na primer, u članu mislim 8, kažete tako striktno koji broj, najveći je broj 35 članova. Onda, sve prema propisu tačno, kao da pravite neke kutijice, kažete - ako je upisano na poslednjem popisu stanovništva 10.000 onda ima 15 članova, a ako ima od 10 do 20... hoću da kažem to nisu tako egzaktne stvari, kako ste vi ovde postavili. Drugo, šta to vas briga koliko će oni da imaju tih članova. Šta je to toliko važno?
To mislim da je malo preregulisano, ako ih je 10.000, pa neka imaju i 20 u tom savetu. Zašto mora da bude tako precizno? Zašto mora to da bude sve jedno sa drugim tako da se to uklapa?
Možda se za neke manjine uklapa, možda nekoj manjini to odgovara, ali manjine su po svojoj prirodi veoma različite. Neke manjine imaju daleko veću težnju da se na neki način separiraju, da drže veoma jako, čvrsto svoju različitost i možda njima ovakav jedan zakon odgovara.
Vi imate neke manjine koje će da mere koliko mi poštujemo manjinska prava, koliko on ima prava da se integriše. Recimo, opet uzimam primer Roma. Imate jednu manjinu koja je veoma slaba manjina zato što nema svoju matičnu državu. Ne zna se tačno, ima nekakav jezik, ali nije dovoljno afirmisan, kao što su neki drugi jezici afirmisani.
Njena je mera upravo u tome koliko će biti upisano u najobičniju školu njihove dece, jer ih već u prvom razredu likvidiraju iz tih škola. Oni nemaju nastavnike, oni nemaju lekare, oni nisu uopšte komparabilni u nizu struka. One bi više imale meru svoje ravnopravnosti time što bi imale mogućnost da se integrišu, nego da dobiju sve svoje posebno.
Kada je ovako preregulisano i suviše precizno rečeno, pitanje je koliko to kojoj manjini odgovara. Čini mi se kao da ste pred očima imali samo jednu manjinu, pa prema njoj ste sve to skockali, a da druge manjine možda bi malo više razbarušeno voleli da mogu slobodnije, fleksibilnije da se organizuju nego što je ovde dato, jer ovu preciznost kao manjina ne mogu da ostvare.
Znači, to je jedna generalna primedba, ona onda pokazuje jednu krutost ovom vašem zakonu. Već sam navela ovaj član 8, gde ministar, na primer, raspisuje, onda ministar određuje, onda vi, na primer ste isto u vašim intervencijama, kao što znate, izjavljivali, eto, mi imamo nacionalne manjine, eto, one su danas…
(Predsednik: Vreme gospođo Pešić, završite molim vas.)
… jeste, ali vi ste se više puta stalno izjašnjavali kakvom narodu vi pripadate. Vi ste ovde državni činovnik. Meni apsolutno to nije važno i tu i jeste stvar.
Znači, možemo da gledamo koliko jedna manjina ima prava upravo prema tome koliko će da bude sudija, koliko će da bude državnih činovnika, a ne samo to koliko će ona da ima mogućnosti da izražava određene kulturne ili druge potrebe, koliko će imati prava na rukovodeće položaje, da li je reprezentovana rukovodećim položajima. Recimo i kod one…

Zahvaljujem, gospođo Pešić.

Gospodin Todorović reklamira povredu Poslovnika.

Na osnovu člana 27, gospođo predsednice, tražim informaciju da nam kažete šta se to dešavalo u Skupštini.
Po nekim informacijama, na ulazu iz Kosovske pojavila se žena sa pištoljem. Dolazili su pripadnici MUP. Po nekim informacijama, tražila je nekoga ko se bavi privrednim kriminalom, da nije mogla do sada da reši probleme koje ima i mi imamo takvu informaciju. Da podsetim da se pre 20 ili mesec dana jedan sličan događaj desio preko puta nas, u Predsedništvu.
Očito je da situacija u našoj državi je takva da sve veći broj građana ne vidi izlaz ni za sebe, a ni za probleme s kojima se susreće i onda pribegavaju sredstvima i načinima za koje misle da su jedina moguća rešenja, a vi o tome ćutite.
Mislim da bi bio red da poslanici o tome saznaju od vas, da date odmah objašnjenje, odnosno da nas obavestite, a ne da po hodnicima saznajemo, da nas susreću novinari, da nas zovu telefonom, što mislim da nije korektno i da nema razloga da se skriva od narodnih poslanika.
Jer ionako će to verovatno sutra, a i večeras, svi elektronski mediji javiti, a mi ćemo verovatno zbog toga što ćemo završiti rad tu oko pola tri, kada je i vreme, saznati ili nećemo, ili ćemo sutra ujutru saznati šta se dešava u Skupštini Republike Srbije.
Molim vas da nam date, ako vi znate, obaveštenje odmah.

Kakav bih bila predsednik da ne znam. Nema povrede Poslovnika, jer povredu Poslovnika mogu učiniti dok traje sednica.

Naravno, dok nisam dobila zvaničnu informaciju nisam bila u mogućnosti niti da vam se obratim, niti da kažem o čemu se radi.

Devojka je htela da uđe u Skupštinu. Zaista su u njenoj torbi bili i pištolj i meci u posebnoj kutiji. To je identifikovano sve na ulazu u Skupštinu i određeni organi iz MUP-a i iz zdravstvene službe su reagovali, jer je bilo potrebe i za jednom i za drugom reakcijom.

Reč ima narodni poslanik Milica Vojić-Marković.