Narodna poslanice, trenutno smo u raspravi o amandmanu na član 5, koji su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Šami i Milica Vojić-Marković, tako da ako želite da nastavite da govorite biće vreme poslaničke grupe. Vaš amandman je sledeći na redu.
Da li se još neko javlja za reč po amandmanu koji su podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković i Zoran Šami? (Ne.)
Na član 5. amandman je podnela narodna poslanica Radica Jocić. Reč ima narodna poslanica Radica Jocić.

Na Predlog ovog zakona, u ime poslaničke SRS, podnela sam amandman kojim sam tražila da se u članu 5. stav 6. briše.
Stav 6. glasi: "Opšti standardi postignuća utvrđuju se na osnovu opštih ishoda obrazovanja i vaspitanja po nivoima, ciklusima i vrstama obrazovanja i vaspitanja, odnosno obrazovnim profilima".
Samo bih da podsetim da je kao značajan razlog za donošenje ovog zakona, između ostalog, navedeno i sledeće: to su empirijski pokazatelji kvaliteta i efikasnosti obrazovanja u Republici Srbiji koji su, blago rečeno, zabrinjavajući, a ovde ću pomenuti samo dva vezana za ovaj član.
Prvi - rezultati učeničkih postignuća pokazuju da deca u Republici Srbiji imaju niži nivo postignuća od vršnjaka iz drugih evropskih zemalja, i to posebno u pogledu upotrebe stečenih znanja u novim situacijama, što je ozbiljan pokazatelj nedovoljne funkcionalnosti našeg obrazovanja.
Drugi - obrazovni sistem nije usklađen sa potrebama privrede, a što je takođe indikativno; ostvarivanje programskih sadržaja ne obezbeđuje dovoljnu konkurentnost svršenih učenika na tržištu rada.
Dame i gospodo narodni poslanici, šta ovo znači? Dok se Vlada i Ministarstvo razbacuju bombastičnim izrazima, kao što je npr. izraz postignuća, naše škole završavaju učenici koji, ni pored određenih diploma, nisu sposobni za primenu znanja u bilo kakvoj proizvodnji i da čak prilikom zapošljavanja prolaze slabije nego oni koji nisu završili konkretnu stručnu školu.

Reč ima narodni poslanik Dragoljub Mićunović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe ZES. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je jedini strateški zakon koji je iznad svih ostalih zakona, jer nijedan drugi zakon ne prodire toliko u budućnost kao zakon o obrazovanju. To znači da pripremamo ljude koji će nastaviti da razvijaju ovu zemlju. To je okrenuto budućnosti do kraja.
Naravno, investicije u obrazovanje se brzo ne vraćaju, ali su toliko važne da sve ozbiljne zemlje koje žele da zadrže svoje mesto na lestvici razvijenih zemalja najviše sredstava sada ulažu upravo u obrazovanje.
Videli ste da u SAD sto milijardi dolara je sada uloženo, da neki veliki biznismeni, poput Bil Gejtsa, ulažu milijarde takođe, shvatajući da se bez dobrog obrazovanja i novih kadrova neće moći pratiti tehnološka revolucija u budućnosti.
Na početku bih želeo da pozdravim ovaj zakon i da pohvalim i ministra Obradovića, sekretarku Tinde-Kovač takođe, koji su uložili veliki trud u saradnji sa svim poslaničkim grupama, želeći da dođu do jednog zakona koji neće biti sporan ni za koga, za koji će moći da glasa najveći deo poslanika.
Postoji niz pitanja ideoloških koja su ovde pokušala da se postave kao predmet rasprave, ali im ovde, po mom mišljenju, nema dovoljno mesta. Postoje nastavni planovi, postoje nastavni programi, udžbenici gde će se određeni stavovi, naučni, ideološki i svi drugi, kulturni, tamo izlagati.
Hteo bih nekoliko reči da se razumemo, da se objasnimo. Postoje neki termini koji ulaze iz populističkih i drugih razloga, ali previše su dugo ovde rabljeni i jako mnogo zloupotrebljavani.
Jedan takav termin je, na primer, patriotizam. Tu smo imali problem sledeći. To je jedna vrednost koja se podrazumeva za svakog člana te zajednice, ali kada unosite, onda treba da unosite i meru, a to se radilo ovde 20 godina - ko je 20% patriota, ko je 80% patriota, ko je 100% itd.
To je jedna zloupotreba ako vi koristite jednu vrednost, a niste u stanju da je objektivirate, nego proizvoljno, kako god hoćete, od nekog pravite izdajnika, neko je veliki patriota, pa se pokaže da nije tako itd.
Zbog toga treba da se klonimo tih termina koji mogu da izazovu zabunu. Slažem se da treba kroz sve nastavne sadržaje ljubav prema svojoj zemlji kod učenika da se razvija itd. Zato razumem zašto nije to u one vrednosti, kao što je npr. solidarnost ili bilo koja druga, uneto.
Drugi problem je termin tradicija. Sa tim se maše kao da imamo neki određeni spisak šta je to što u našoj tradiciji treba prihvate đaci, a šta ne. Imamo jedan deo epske tradicije, sasvim je sigurno ne može da bude vrednost juriti Turke na buljuke i sve ono, konjma na repove žene razvlačiti itd, svašta ima u toj epici. Ne može to postajati sadržaj i ako đaku damo da uči „Skadar na Bojani“ kao nešto što njega vrednosno obrazuje, to je skandalozno. To je toliko mrsko.
Šta je sad tradicija? Šta je za koga tradicija? Dositej Obradović je uneo prosvetiteljsku tradiciju. Rekao je – gradite škole. To je i Zmaj govorio – gradite škole, deca vas mole. Da li je i onda tradicija graditi samo crkve, a ne graditi škole? Ko je to propisao?
U našoj tradiciji imali smo i uspone i padove. Imali smo Dositeja Obradovića, koji je želeo da uvede prosvetiteljstvo, koliko je mogo, u tu Srbiju koja je tek izašla iz rata. Došao je posle toga Miloš.
Pošto se radi o đacima, uputiću vas na Đorđa Milićevića, „Znameniti Srbi“, da pročitate šta se desilo Miloju Đaku, zato što se zove Đak. Miloje Đak je imao dve godine nekakve škole, bio je pisar kod Karađorđa, malo se, koliko-toliko, opismenio da bi mogao da trguje stokom.
Vratio se u Kusadak, tamo je Miloš slao svoje pandure da teraju seljake da kuluče. Oni su pravili zulum po selu, jer naravno to je bio primitivan svet. Krenulo je njih stotinak i nešto da se žale Milošu. Miloš pošalje Vučića koji ih sačeka puškama. Više od polovine pobije, a ranjenog Miloja Đaka izda jedan u Mokrom Lugu i onda ga vežu za konja, i onda on prolazi kroz špalir, koji je i Miloš gledo, i svi pucaju u njega.
Mrtvo telo je bačeno da se ne sahrani danima. Onda je bila Miloševa milost, posle 40 dana, da da ženi da ga ipak negde sahrani. Onda se u tom Saboru, u toj Skupštini našo čovek koji je rekao – vidite kakva je opasnost od đaka. Treba pobiti sve pismene ljude, jer samo oni prave bunu.
Dakle, ima takva tradicija. Mi nećemo da idemo uz tu tradiciju. Daćemo Milošu ulicu zbog nekih drugih razloga, ali nemojmo da odmah uzmemo i kažemo, e sad to je naša tradicija koja je bila takva.
Kada govorimo o školama, pročitajmo Vuka Karadžića, šta on govori o tome kako su ga opismenjavali ili učili. Pročitajmo Svetozara Markovića kako su nas vaspitavali. Pročitajmo Nušićevu autobiografiju, gde je to izvrgnuto do krajnjeg rugla, na šta je ta škola ličila. Da li je sve to naša tradicija? Nije.
Imali smo drugu tradiciju, kada je Mihajlo slao u Hajdelberg, u Berlin itd, mnoge ljude koji su ovde napravili posle veliku školu, koji su bili neka druga tradicija.
Tradicija nije tako jednostavna. Ako tu uđu i druge ambicije drugih institucija, koje smatraju da su one nadležne da kažu šta je identitet nečiji, onda ulazimo u veliku opasnost. Zato se meni u ovom zakonu dopada što je on želeo da izbegne sve te vrednosne stvari koje mogu kasnije da se zloupotrebljavaju.
Drugi problem o kome sam hteo da govorim je stanje naše prosvete, stanje duha i zašto je ovaj zakon toliko značajan u ovom trenutku. Ministar je u uvodu govorio kolika je nepismenost u Srbiji, kako izgledaju škole, kakva je klima u školama, koliko je malo para za škole. Podigli smo desetine i desetine crkava, a jednu ili dve-tri škole u nekom mestu. Neka ravnoteža bar bi morala da postoji u tome čemu služe škole, nadam se da njihovi rezultati, što se obrazovanja tiče, sigurno su veći nego što to mogu da daju neke crkve.
Videli smo da su nekada škole bile tako velika vrednost, pa su mnogi jako bogati ljudi, kao što je Miša Anastasijević, Kolarac i mnogi drugi, koji nisu uvek svi bili poslovno čisti i nije to uvek bio čist novac kako se onda trgovalo, ali su oni bili patriote, da upotrebim taj izraz, jer su to dokazali. Dakle, to je postojala mera.
Pa su onda otečestvu poklonili za Filozofski fakultet zgradu, drugi narodnom univerzitetu zgradu itd. Kada krenete Beogradom, videćete jako mnogo zgrada poklonjenih za kulturne institucije. Beogradski univerzitet ima silne zadužbine koje su mu bile nacionalizovane, sada muku muči, ratuje sa raznim institucijama, da iseli uljeze da bi moglo služi univerzitetu.
Kako danas stoji? Koji su to bogati ljudi koji podigoše škole? Po čemu ćemo ih pamtiti? Posle silnog zgrnutog bogatstva, šta su to podigli? Kada prvom siromašnom đaku daju zimski kaput, nosiću ga po ovoj temperaturi tri dana ovde u Beogradu. (Aplauz.)
To je žalosno stanje našeg duha. Moramo da okrenemo stvar, pa da i te ljude, koji su i bogati i sve druge, usmerimo da ostave nešto otečestvu u tom smislu da zidaju škole i kulturne ustanove.
Ovde imamo još nekoliko pitanja o kojima sam želeo da kažem nekoliko reči. Založio sam se sa dva amandmana za veće učešće đaka u upravljanju školama, i to iz dva razloga.
Prvo, šta su škole, jer su sve države imale ambiciju da vladaju vaspitanjem, da samo ono što oni žele to se uči, znamo dovoljno za socijalističku indoktrinaciju đaka, kako su izgledali udžbenici i šta se sve moralo raditi, činiti itd. Ali, uprkos velikim problemima u kojima se svet nalazi, ekonomskih kriza, velikog raslojavanja, velikih socijalnih nepravdi, postoji napredovanje svesti o slobodi, širi se obrazovanje i mora da se širi, jer je to deo ljudskih prava.
Veliki je greh i prethodnih i ovih vlasti što još uvek imamo nepismene. Moramo odmah da vidimo, ne moramo biti veliki sociolozi, da je nepismen čovek siromašan čovek, da su deca nepismenih ljudi mahom takođe nepismena, što znači samo fizički eksploatisani radnici. Tu počinje svaka nejednakost, upravo u školi, u pristupu obrazovanju.
Danas imamo jednu manjinu, to su Romi, o kojima smo govorili. Imamo problem kako da ih integrišemo: samo preko obrazovanja, samo preko škole. Ali imamo problem da postoje hiljade ljudi, takoreći nepostojećih, koji su pravno nevidljivi. To su romska deca koje ne prijavljuju matičnom uredu. On nema krštenicu, on nije rođen, ne može da dobije ličnu kartu, ne može da se zaposle, nije državljani, ne može da glasa.
Kažemo – pa dobro, šta da radimo, to jeste jedan problem, ne zna se ni koliko ih ima, ni šta će se raditi. Radiće se sledeće, moraju se stvarati ekipe koje će ići od kuće do kuće, od čerge do čerge i reći – dete, u redu, ti si rođen tad kako mu kaže majka, da bi moralo da ide u školu.
Sa školom smo imali sledeći problem. Zahvaljujući razumevanju ministra Obradovića uspeli smo da spasimo čast Ustavu. Po našem Ustavu propisano je da je osnovno školovanje obavezno i besplatno. Obavezno bilo i nije bilo iz raznih razloga koje sam video, neki su odgovarali što ne šalju decu, neki nisu, a besplatno nije bilo.
Kako se može staviti jedna takva uredba, a da se naplaćuju udžbenici? Čovek sa troje-četvoro dece mora da uzme kredit da bi mogao da kupi udžbenike svojoj deci. Nažalost, stanje je takvo da smo morali da počnemo od prvog razreda. To je takođe jedna mera.
Ne možemo nikada uspostaviti demokratsko društvo jednakopravnih ljudi ako nemaju jednaku šansu da se obrazuju. Ko danas u Srbiji može da studira iz unutrašnjosti? Kada sam studirao, 90% ljudi je bilo iz unutrašnjosti. Danas nemate ni 3%. Ne može otac da plati školarinu za dva studenta, koje se kreću oko 150 ili 200 hiljada. To je udar na ravnopravnost ljudi i o tome ćemo valjda, kada dođe sledeći zakon, takođe morati da razgovaramo.
Zalagao sam se za učešće učenika u nastavnom procesu i u upravljanju školama. Škole postoje radi učenika, a ne radi profesora. Nego, u istoriji smo imali to da postoji država koja je monopolist svega i ona hoće u dečije glave da uđe sve što država želi. Ona ima svoju žandarmeriju, tako da kažem, prosvetnu, profesore, koji će im to reći, onaj mora to napamet naučiti, pa ponoviti i to je ta represivna škola.
Bilo je svojevremeno, sećam se Ivana Iliča, jednog velikog filozofa, koji je govorio - dole škole, takve kakve jesu, represivne, potpuno nekorisne za kasniju budućnost tih građana.
S druge strane, nema dobre države bez dobrih građana. Naravno, i dobrih građana bez dobre države. Hajde da budemo dobra država toliko, pa da omogućimo da se prave dobri građani. Imali smo jednu inicijativu, jednu ideju o đačkim parlamentima. To je bila sjajna ideja. Prvo je bila u Užicu, pa onda po Kragujevcu, u Kikindi itd. Napravili su po celoj Srbiji te svoje parlamente. Oni su ovde dolazili dva puta dok sam bio predsednik Skupštine, vodili su zanimljive debate.
Dakle, ako nisu odgovorni, a đački parlament preuzima odgovornost, imaju svog ministra kulture, sećam se nekih, koji onda dovedu pevače, dovedu glumce u škole itd, dolaze besplatno. Imali su ministra policije, koji organizuje straže da dileri ne mogu da priđu školi. Oni su preuzimali veliki deo odgovornosti za bezbednost i napredak škole. Nema nikakvog razloga da oni budu van toga procesa i da budu samo puki objekti nekih nastavnih sadržaja u kojima nisu mogli da učestvuju.
Ovo je jedno demokratsko pitanje, ali nije samo demokratsko, ono je i civilizacijsko. Neće škole dugo biti ovako, dođe učitelj ili profesor, ispriča to što mu je ostalo da kaže, hajde proziv, sveska, ko zna, ocenu, ko ne zna pao je itd. Ne. Moderna tehnologija ulazi u škole svuda u svetu, pa će i kod nas.
Svuda će morati da rade novom digitalnom tehnologijom, sa kompjuterima. Moraće da vode debate. Moći će i kada je đak kod kuće da učitelj i profesor ima s njim komunikaciju. Moramo ih pripremiti za to vreme, a to vreme će doći sutra jer nećemo biti drukčije konkurentni kao škola.
Zbog toga je veoma važno, tu sam dao dva amandmana, da se u školske odbore obavezno uključe, u osnovnoj školi dva, koji neće odlučivati, ali moraju da budu prisutni, da deca znaju i da čuju šta školski odbor o njima misli i šta oni mogu da pomognu itd.
U srednjim školama da u nekim pitanjima prvo da moraju obavezno biti pozivani, uvek dva člana u školski odbor, a uz to da mogu o bitnim pitanjima koje se škole tiču, ne finansiranje škole ili izbor direktora, ali sva druga pitanja koja se tiču škole, oni u tome treba ravnopravno da učestvuju.
Predložio sam, takođe, da u Nacionalnom savetu od 43 člana budu i dva punoletna srednjoškolca. Neka gospoda akademici čuju i vide kako to izgleda u školi. Dakle, čujmo one kojih se to tiče i koji to znaju na najbolji način. Verujem da ovim načinom mi unapređujemo školu tako što uključujemo učenike u zajednički proces, a nemamo samo subjekte i objekte na drugoj strani, nego škola predstavlja jednu celinu, ona uostalom i postoji samo radi učenika.
Ovaj zakon je početak, po mom mišljenju, jedne ozbiljne reforme, ali zahteva punu podršku u čitavom društvu. Način na koji se društvo do sada ponašalo prema školi govori o tome da nije mnogo razmišljalo o svojoj budućnosti. To jesu neka ulaganja za koja mi kao nemamo sada vremena, imamo preča posla itd, ali ne postoje nigde u svetu važnija.
Neke zemlje, kao što su bile, recimo, Irska ili Finska, i neke druge siromašne zemlje, one su ulažući ogromna sredstva, pre svega u obrazovanje i to u moderne tehnologije u obrazovanju, uspele vrlo brzo da budu među najrazvijenijim zemljama.
Mi nismo zemlja bogata ni naftom, ni zlatom itd, kako se nekada učilo da smo bogati rudnim blagom i ne znam čim sve, ali imamo decu. Nažalost, sve ih je manje. Ali, da bi bili kvalitetniji, njima se mora pružiti mogućnost da to budu. Što znači, moramo obratiti najviše pažnje da obrazovanje stigne do svakoga.
Napoleon je napravio mnogo štete Francuzima, ali je uradio jednu dobru stvar. On je uveo to obavezno istovremeno ocenjivanje, maturiranje i obaveznu nastavu za sve, pa su najbolji dobijali stipendiju. Tako je stvorena "École Normale Supèrieure", škola koja je dala najveći deo francuskih intelektualaca i državnika.
Danas se iznenadimo i vidimo da naši đaci osvajaju olimpijske medalje itd. Šta se dešava sa njima? Ko je posle brinuo o njima? Ponekad se pojavi nekakva nagrada, ali to nije dovoljno. Moramo da zahvatimo iz dubine naroda sve, jer to je naš resurs.
Ako ne budemo doveli u škole i na univerzitete sve one koji žele da uče, mi smo osakatili zemlju, jer smo njen najvažniji resurs koji ona ima, a to su ljudski potencijali, bacili u ćošak, zarad trgovinskih lanaca, brze neke zarade itd, šta će nam reći MMF kako se brže postiže, ne znam, visoki rast itd. Nema visokog rasta bez stručnjaka. To su samo trenutne iluzije. Stručnjaci se moraju napraviti.
S druge strane, nema, što sam rekao već, dobre države bez dobrih građana. U mnogi zemljama postoje, recimo u Nemačkoj, Politische Bildung, to je obavezan predmet. Onda oni ljudi uče šta su njihova prava, šta su njihove obaveze, kako se diskutuje, šta je amandman, šta je predlog, šta je debata. On se sprema za građanina već od osnovne škole.
Kod nas, nažalost, postaju ljudi i funkcioneri i svašta, ali su daleko od nekih elementarnih razumevanja nekih političkih kategorija.
Ovo je trenutak svima, da ne pominjem tu reč za koju sam rekao da je previše rabljena, nego svakom kome je stalo do budućnosti ove zemlje, da učini sve što može da pomogne da deca dođu u škole. Nemojmo ovako mizeran broj stipendija imati. Bogate zemlje, ali i siromašne zemlje, a kada sam studirao mi smo bili još siromašnija zemlja, ali je 50% studenata imalo stipendije, tako se stvaraju kadrovi.
Gde su ti fondovi iz kojih ćemo mi finansirati te ljude? Ne može siromašan roditelj iz Babušnice da školuje dva studenta. Oni mogu biti genijalni talenti.
Znam mnogo primera jako siromašne dece, izuzetnih talenata, koje je eventualno neko lično pomogne ili ne, ali oni će ostati tamo u toj provinciji i zamreti do kraja.
Predlažem da Vlada pronađe izvore, a moguće je naći i međunarodne izvore koji će pomagati unapređenju školstva, da učini sve što može i da se pomogne da ovo Ministarstvo prosvete bude stožer oko koga će se okupljati svi mogući potencijalni darodavci, finansijeri, stručnjaci, da se stvori jedna dobra škola u ovoj zemlji. Bez dobre škole nigde dalje nećemo otići. (Aplauz.)

Narodni poslanik Dragoljub Mićunović iskoristio je sve vreme koje ima kao ovlašćeni predstavnik i osam minuta od vremena poslaničke grupe ZES, tako da je vreme na raspolaganju 83 minuta i 30 sekundi za poslaničku grupu.
Narodni poslanik Tomislav Nikolić, vreme za poslaničku grupu Napred Srbijo je 25 minuta i 12 sekundi. Izvolite.
(Slobodan Samardžić: Replika. Da objasnim, pominjao je...)
Narodni poslanik Tomislav Nikolić je tražio reč i dobio, bio je već registrovan u elektronskom sistemu.
Vreme na raspolaganju njegove poslaničke grupe je 25 minuta i 12 sekundi. To vreme koje trenutno teče će biti oduzeto, pošto ima pravo na korišćenje ukupnog vremena.
(Tomislav Nikolić: Valjda će biti dodato.)
Pravo na repliku koju traži narodni poslanik Slobodan Samardžić, nemate pravo na repliku. Narodni poslanik Dragoljub Mićunović nije u svom govoru stvorio osnov za bilo čiju repliku.
Narodni poslanik Nikola Savić dobiće reč posle narodnog poslanika Slobodana Samardžića.
(Slobodan Samardžić: Po Poslovniku.)
Narodni poslanik Tomislav Nikolić je dobio reč. Kad završi, dobićete reč po povredi Poslovnika. Izvinite, poslaniče i nastavite. Za 52 minuta će biti produženo vreme.

Govoriću kao predstavnik poslaničke grupe SNS, ali zaista kao predstavnik svoje stranke, pošto mi se u velikom delu diskusije prethodnika učinilo da ne zastupa stavove svoje stranke, pa ne znam po kom osnovu ste mu dali reč?
Gospodin Mićunović i ja smo na zalasku političke karijere. On je pročitao mnogo više knjiga nego ja, neke smo možda čitali istovetne, kako to da smo ih različito tumačili nije mi jasno? Izgleda mi da, gospodine Mićunoviću, da vi pripremate knjigu svojih govora iz Skupštine i tu se ne obazirete na politiku svoje stranke, jer ako biste govorili pozitivno o onome što je vaša stranka uradila za ovih 10 godina, ne biste imali dobru knjigu iza sebe.
Vi ovde govorite o nedostacima uočenim u poslednjih 10 godina, kao da ste iz opozicije - sve što ne valja treba popraviti, a ko će, opet vi, je l' da?
To je populizam, gospodine Mićunoviću. Doveli ste nas do dna, a sad odjedanput počinjete da govorite kao ljudi koji jedini možete da nas sa tog dna podignete, da nas iz tog blata izvadite - neće moći, gotovo je, gotovo je.
Dakle, gospodine Mićunoviću, komunizma više nema. Ovo su bile vaše žalopojke za vremenom u kome ste učili decu. Kada dobro razmislim sada, izuzev tog komunističkog vremena, i ovog vremena u kome ste se jako loše svi vi pokazali, ne mogu zaista da se setim kada ste vi to dobro učili decu.
Na tome da se ne neguje patriotizam, na tome da se napada crkva kad god progovorite, na tome da se naša istorija nipodaštava radi nekakve budućnosti u kojoj nam neće biti mesta za istoriju, na tome biste da učite decu?
Onda biste još i da deca vladaju školama. To je bilo u komunizmu. Bio sam član nekog razrednog veća, ne nastavničkog. Bilo nas je po dvoje u tom razrednom veću.
Evo i sada ovde vidim da će neko veće da odlučuje, iako u zakonu kaže da učenik može da se prevede ukoliko ima slabe ocene. Opet će veće da donese nešto, neko rešenje. Što veće da donosi rešenje, ako je po zakonu da se on prevodi? Možda će veće reći - ovog ćemo da prevedemo, ovog nećemo.
O tome, recite mi ministre, jer uostalom nekoliko članova je loše napisano, a tvrdoglavo ste ostali pri tome da ne treba da ih menjate.
Ako žalimo za prošlim vremenima u kojima su deca bila izjednačena u pravima školovanja - jesu bila, onda ne možemo da govorimo sa pozicija onih koji ih je raslojio. Gospodine Mićunoviću, vaša stranka ih je 2001. godine raslojila - na one koji imaju novca da se školuju i na one koji nemaju.
Ne na one koji žele da uče, koji uče, koji stiču znanja i na one kojima to nije želja, nego na one, kako vi to lepo rekoste, koji mogu da dođu u Beograd, koji mogu da odu u centar gde ima univerziteta ili fakulteta, koji žele da uče, i na one kojima roditelji nemaju novaca.
E sad, koliko je onih kojima roditelji imaju novaca, a koliko je onih koji nemaju? Sve je manje onih koji imaju novaca da svoju decu školuju. Zato vi između lošeg izbora, posebno kada stignu iz srednje škole, dece kojima je jedina prednost bila u tome da su imali novaca da dođu na fakultet, birate one najbolje od njih da oni završe fakultet, a deca koja su kao i vi, i mnogi još ovde, došla sa sela da studiraju, u drugo vreme, i imala mogućnosti da studiraju i svojim talentom odskočila jako daleko, vi stigli do univerzitetskog profesora - za njih danas nema mesta na visokom obrazovanju.
Danas vi, gospodine Mićunoviću, sa 19 godina ne biste mogli da upišete fakultet - vaši roditelji za to ne bi imali novaca, a vi imate mozga da postanete univerzitetski profesor. To je slabost ovog društva i sve posle pada u vodu - sve priče o tome da mi imamo decu.
Za šta imamo decu? Čemu ih mi to učimo u tim školama? Videli ste onu besmislicu sa zadatkom iz matematike, koji traži da mu se opiše dete koje je delilo bombonu, da se uđe u psihu zadataka iz matematike - šta je četvrtina, šta je polovina. Videli ste da se žaba potkiva, podigli ste nogu, potkovali ste svoje noge i sada zvečite kroz ovu skupštinu, tandrljate, zakone donosite, zakone kojima menjate svoje zakone proglašavate reformama - reforma reformisanih zakona.
Po ovom zakonu prestaju da važe mnoge odredbe iz Zakona o osnovnom obrazovanju, srednjem, a vi ste ih doneli. Kako to hoćete sebi da prigrabite pravo - da sve izmene u društvu vi vršite? Pa ćete tako da eksperimentišete pet godina, deset godina sa jednom politikom - ne ide, promenićete politiku.
Vi isti da promenite politiku - gde je to moguće, gospodine Mićunoviću? Zamislite, vi sada u još jedan proces od 10 godina izmene politike da se vi lično upustite?
Imate zakon kojim se poništava osnovna ideologija privatizacije koju je izvršila Vlada Zorana Đinđića. Je l' to nije valjao Zoran Đinđić - pa recite nam? Nemoj da ga veličate. Recite - ta vlada je bila užasna.
Sad moramo da nadoknađujemo štetu koju je ta Vlada nanela Srbiji, tim što su otišle fabrike, otišlo građevinsko zemljište, sve otišlo budzašto, pa ćemo sada 10 godina kasnije da naplatimo onima kojima smo rekli - evo vam zakon, kupite sve što može da se kupi, kupite za evro, kupite za 100 hiljada, za pet miliona, ali to je zakon, mi više nećemo da se vraćamo u prošlost.
Šta je sad to, šta se to oseća u ideologiji vaše stranke i u njenom ponašanju? Probali ste evropske integracije, ubeđivali nas deset godina da jedino vi znate šta je Evropa, jedino vi možete sa Evropom, jedino vi treba da vladate da bismo stigli u Evropu.
Sada kada je jasno da u Evropu s vama na čelu ne možemo da stignemo, sada tražite - kako li nas ovi drugi pobeđuju? Aha, voli ih narod. Sada ćemo mi da se predstavimo kao opozicija sebi, pa ste vi sada gospodine Mićunoviću opozicija Borisu Tadiću i sad će narod da kaže - pa vidiš ti da ova DS menja stvari, hajde ponovo da glasamo za njih i ponovo da prevarite građane Srbije i ovaj narod - nema više govora o tome.
Nemojte da koristite svaki zakon, i onaj koji je dobar i onaj koji je loš, da pokažete svoje mane i nedostatke. A od vaših lepih reči već me zabolela glava. Jedno govorite vi, jedno govore ministre, treće predsednik Republike, četvrto se radi u ovoj skupštini. Gde smo stigli – nigde. Šta smo radili – ništa.
Da deca vladaju školama. Pa je l' vidite da tuku učitelje i nastavnike. Koliko još treba da srozamo njihov autoritet da podignemo dečiji autoritet u školama? Šta je sada škola postala za dete - mesto gde će da upravlja? Kako ono rekoste - ode u mesni ured i donese izvod iz knjige rođenih i počinje da vlada školom u kojoj treba nešto da nauči. Koji je motiv učitelja da ga nečemu nauči ako ovaj vlada tamo?
Amerikanci promenljivih shvatanja o tome šta je obrazovanje, Amerikanci koji su uzimali decu roditeljima koji im opale šamar, danas potpuno menjaju svoje osnove, pošto više nijedan učitelj ne sme da uđe u školu. Učitelj, a gde su nastavnici, a gde su profesori? Ne sme da uđe u školu. Od koga, od dece koja vladaju?
Šta je zadatak u toj školi - da nauče? Šta sve da nauče - i život i predmet? Ko da ih nauči životu - ovi zakoni u kojima učitelj slobodno sme da mu kaže da je gej i ne sme niko da mu radi ništa? To su zakoni.
Kažete da je napravljeno više crkava nego škola, pa crkve gradi SPC, Islamska verska zajednica, rimokatolička crkva. Škole gradi država, škole gradimo mi iz poreze. Što ne pitate svoju Vladu gde su pare iz poreza, pa nema škola? Koga vi to pitate ovde u Skupštini - poslanike opozicije što nema škola u Srbiji? Za 10 godina vladavine DS u Srbiji nema škola.
Ne pitate Vladu kada će da odstupi pošto nema škola u Srbiji. Ne, vi biste da se ne grade ni crkve, jer ako nema škola šta će nam crkva. Što neko da napreduje, ako država ne ume da napreduje u stvarima za koje je obavezana?
Trebalo bi da neko drugi predstavlja ovaj zakon, neko od vas mlađih koji ste skorije završili škole.
Gospodin Mićunović se iz toga isključio potpuno, isključio se on iz svoje stranke i sad priča kako bi trebalo da izgleda ta njegova stranka kad je na vlasti.
Kasno je, gospodine Mićunoviću. Negde ste izgubili taj dizgin iz ruku i mislim da nema smisla više da ga tražite ponovo nazad. Ili trpite šta rade, pa nemojte da dolazite na sednice kao što to radite stalno, ili nastupajte kao opozicionar, pišite knjige. Nama to u ovim godinama još jedino i preostaje.
Ali, zaista očekujem odavde pa naovamo kritike Vlade, a ne odavde pa na tamo, jer kad počnu kritike Vlade odavde na tamo, očekujem da Vlada padne, a ne da neko sebi podiže ugled, da neko pravi od sebe idola i heroja.
Dakle, vi iz DS nemojte sebe da kritikujete više, nemojte, hvalite se, lepo padate kad se hvalite, lepo vam pada popularnost. Hvalite se, pokazujte mostove, puteve, pruge, jer ako počnete da kritikujete sve ono što ne valja u vašoj vlasti, stvarno se bojim za glasove opozicije. Bojim se da ćete da pobedite kao opoziciona stranka same sebe.
Lepo je to pobediti samog sebe, ništa lepše od toga nema, ali u politici to je katastrofa za državu. Predstavili ste se, znamo svi kakvi ste, vama izmena više nema. Stigli ste do vrha, mi stigli do dna. Sad ćemo mi da stignemo do vrha, a vi ćete da stignete do dna, a Srbiji će samo da bude bolje.

Narodni poslanik je iskoristio 11 minuta i 20 sekundi od vremena poslaničke grupe Napred Srbijo, tako da je na raspolaganju poslaničkoj grupi 14 minuta.
Narodni poslanik Nikola Savić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe... Narodni poslanik Slobodan Samardžić traži povredu Poslovnika.
Molim da se registrujete u elektronski sistem, pa ću vas prozvati. Izvolite, Slobodan Samardžić, povreda Poslovnika, član 100. stav 1.

Vrlo je jasno i očigledno da je DSS najviše insistirala na dve stvari koje je apostrofirao prof. Mićunović u svom izlaganju...

Narodni poslaniče, ako želite da govorite o povredi Poslovnika, molim da navedete član i da ne zloupotrebljavamo pravo da se govori o povredi Poslovnika onda kada diskrecionim pravom predsedavajućeg je procenjeno da nema osnova za repliku, a na izlaganje narodnog poslanika Dragoljuba Mićunovića.
Ako postoji povreda člana Poslovnika, molim da je citirate i da se vaše izlaganje i reč dobijena na osnovu člana 100. svode na primenu člana 100. Izvolite.

Dakle, povreda je Poslovnika utoliko što je prof. Mićunović apostrofirao ono na čemu  je DSS insistirao u obrazloženju. Dakle, ovo je član 101, pogrešno tumačenje reči i to ću da obrazložim, ako mi dopustite, jer imam i ja pravo na moje tumačenje onoga što osećam kao reakciju...