Pravo da se dobije reč na osnovu člana 100. stav 1. i da ako za sebe tražimo pravo koje nam daju članovi Poslovnika, da onda to pravo koristimo brižljivo i sa svešću o tome kolika je snaga naše javne reči.
Molim vas da ne iznosite neistine o onome što govorim ili da pažljivije slušate dok govorim i dajem objašnjenje.

Mogu da završim od dva minuta?

Naravno da možete, bez neistina.

To što vi govorite, vi mislite da je istina. Imam i ja pravo na moju istinu, gospođo predsednice, i mojim očima koje nisu baš u cvetu mladosti...

Nemate prava, narodni poslaniče, nemate prava na moju i na vašu istinu.
Ako sam govoreći tokom sednice rekla da ministar nije prisutan, da tvrdite da u zapisniku piše drugačije. Neko će zbog toga morati da odgovara i to vrlo ozbiljno.
Zahvaljujem vam i molim vas da sledeći put pažljivo koristimo svoje pravo na član 100. koji nam daje pravo da govorimo o povredi poslovnika.
Zahvaljujem.

Nemam prava na dva minuta...

Zahvaljujem, narodni poslaniče, i upozoravam vas da u skladu sa Poslovnikom koristite pravo na reč.

U skladu sa Poslovnikom koristim...

Ne koristite u skladu sa Poslovnikom. Narodni poslaniče, imate drugo upozorenje da koristite svoje pravo na reč u skladu sa Poslovnikom, da ne dobacujete, da ne kršite član 104. i da se ponašamo u skladu sa Poslovnikom.

Nije ovo Haški tribunal...
Šta hoćete, da mi uzmete novac? Evo ti tri hiljade.
(Miroslav Markićević ustaje sa mesta i stavlja novac na sto predsedavajuće.)