Na član 23. amandman je podneo narodni poslanik Paja Momčilov. Da li neko želi reč? (Da.).

Radi se o tome da o postupcima biomedicinski potpomognute oplodnje iz stava 1. ovog člana, ministar na predlog ekspertske komisije propisuje standardne operativne procedure i vodiče dobre kliničke prakse. O tome smo dosta pričali.
Ne mogu to da rade ovi iz uprave, to je svima jasno. Uprava, kako je po našem zakonodavnom sistemu zamišljena, neću sada mnogo da govorim, ona je pre svega stručni organ, kažu nama ovde, pa je onda organ uprave.
Gde vi možete dobiti stručno mišljenje? Možete dobiti, ponavljam po stoti put, jedino od ljudi koji se time bave neposredno, ne može niko drugi da donosi standarde.

Na član 24. amandman je podneo narodni poslanik Paja Momčilov.

Da li neko želi reč? Izvolite.

Vrlo prosto, malo je teško slediti ovaj brzi ritam koji namećete. Sada ću samo da vam pročitam član 24. da vidite.
Kaže se u prvom stavu: Postupci BMPO se obavljaju sa ciljem rađanja deteta. Nije to valjda cilj, da se rodi kljasto i bogaljasto? I to ako mi ispravimo, pa kažemo ovako - obavljaju se sa ciljem rađanja zdravog deteta, bez narušavanja zdravlja roditelja, to ne važi, to ovi neće da usvoje.
Vi ćete to glasati. Ne mogu ništa ljudski da vam kažem drugo nego - sram vas bilo. Eto, glasajte. Ako nećete da kažete da treba da dođemo do zdravog deteta i bez ugrožavanja zdravlja roditelja, onda ne znam šta da kažem.
Šta se meni kaže? U članovima od 4. do 12. kaže - ne sadrže se jasno izneti ciljevi, ne dovodi do neprihvatljivog rizika po zdravlje za život i bezbednost majke, odnosno deteta. Znači, upućuju me na članove od 4. do 12.
Ako vi čitate te članove od 4. do 12, videćete da nemaju veze sa ovim što pričam. Jedino član 4. kaže - ne dovodi do neprihvatljivog rizika po zdravlje. Šta je to prihvatljiv, a šta je neprihvatljiv rizik? To vas pitam.
Prema tome, jasna, kratka i imperativna je odredba naša. Na kraju krajeva, mi smo tražili da se briše stav 3, koji nije cilj. Vidite šta kaže u samom stavu 3: U postupcima BMPO, po pravilu, upotrebljavaju se polne ćelije supružnika, odnosno vanbračnih partnera, osim ako ovim zakonom nije drukčije određeno.
Cilj postupanja to nije. Je l' razlikujete vi šta je cilj, a šta je ono šta se koristi? Vi to ne razlikujete. Stavili ste babe i žabe zajedno. Samo toliko.

Gospodine Momčilov, razlozi vašeg nezadovoljstva ne leže u meni, a vi se sve vreme ljutite danas na mene, potražite ih na drugoj strani.

Na član 25. amandman je podneo narodni poslanik dr Paja Momčilov, koji ima reč. Izvolite.

Sada smo došli do člana 25, malo ste me i zbunili. Nije upućeno vama, jasan sam i precizan, vama zameram što ćete vi ovakve gluposti da izglasate. Zašto? Silom neprincipijelne koalicije koja već postaje sramotna. Samo je to moja zamerka. Naravno, da vi ovo niste pisali, niti znate.
Pazite, mi preciziramo mesto ovoga što je ovde napisano, a zove se upotreba polnih ćelija, i jasno definišemo kako ona izgleda u struci.
U postupcima BMPO se koriste prvenstveno vlastite polne ćelije bračnog para ili partnera. Kada se ne mogu u cilju uspešne BMPO koristiti polne ćelije jednog od bračnih drugova ili partnera, ili se BMPO primenjuje u cilju sprečavanja prenošenja teškog naslednog oboljenja, mogu se koristiti donirane polne ćelije.
Naravno, u zadnjem stavu dodajemo još samo jedan dodatak – da je sa savremenim dostignućima medicinske nauke i prakse potrebno postupati sa tim jajnim ćelijama. Nemamo vremena da obrazlažemo ovo detaljno, nemam stvarno mogućnosti da ovo detaljno obrazložim.
Ovde je sve precizno i jasno rečeno. Ako naslov glasi ovako, mi onda lepo kažemo šta to podrazumeva. Ono što treba kazati, mi po poreklu polnih ćelija svrstavamo u tri grupe, imamo supružnike zainteresovane za dobijanje deteta BMPO metodom, pa onda imamo partnere, imamo donatore, to treba jasno kazati, to smo samo pokušali i to je takođe odbijeno.

Na član 26. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Aleksandra Jerkov, Gordana Čomić i Snežana Stojanović-Plavšić.

Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je pravno moguć, pa konstatujem da je postao sastavni deo Predloga zakona.

Gospođa Gordana Čomić, izvolite.

 Koristim vreme poslaničke grupe ZES namenjeno raspravi u pojedinostima, bez obzira što se radi o amandmanu koji sam supotpisala sa narodnom poslanicom Aleksandrom Jerkov, Snežanom Stojanović-Plavšić, a koji je usvajanjem na Odboru za zdravlje i porodicu i odlukom Zakonodavnog odbora da je pravno moguć postao sastavni deo Predloga zakona.
Tako da je u ovom trenutku taj najsporniji član Predloga zakona o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutom oplođenja promenjen.
Suština promena je u tom najspornijem članu bila da je praktično, i teorijski-praktično, zabranjivao pristup lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja ženama koje su same, same u definiciji tada ovog zakona, same u definiciji Porodičnog zakona i same u pogrešnom čitanju prava na pristup svim vrstama lečenja.
Naši zajednički napori da se ovakav pristup u zakonu promeni počeli su na Odboru za evropske integracije i trošim vreme svoje poslaničke grupe sa željom da se zahvalim članovima Odbora za evropske integracije iz svih poslaničkih grupa koji su pokazali nesporan konsenzus oko toga da se ta odredba u zakonu mora menjati.
Dakle, u diskusiji koja je bila kada je zakon u načelu bio debatovan na sednici Odbora za evropske integracije, vrlo je jasno bilo da svi poslanici smatraju da žena mora imati pravo pristupa lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja, i da je do svih nas da nađemo za ovaj trenutak najbolji mogući mehanizam da se to ženi omogući.
Razlozi zbog kojih je predlagač u tom trenutku branio stav da ženi ne treba dopustiti pristup lečenju bio je sadržan u tome šta je definicija porodice u Porodičnom zakonu.
I bilo je meni opet drago i doživeti i učestvovati u raspravi, u kojoj su učestvovali poslanici iz skoro svih poslaničkih grupa, koji su zamolili predstavnike Vlade da razdvoje šta je to porodica i prava koja proističu iz Porodičnog zakona kada se o porodici radi i šta je ljudsko pravo na pristup svim mogućim vrstama lečenja, u ovom slučaju posebno žensko ljudsko pravo da bude lečena od neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja.
Primedbe koje su se čule u toku debate o tome kako da oblikujemo amandman, kako da nađemo rešenje koje će biti izvodljivo i primenljivo, stoje. Da li je moglo biti bolje rešenje? Verovatno. Već sam u raspravi o zakonu o vaspitanju i obrazovanju rekla da nije strašno što uvek može gore, strašno je što uvek može bolje, i to je ono što nas tera sve napred i to je ono što će verovatno dovesti do izmena ovog zakona o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja u nekoj skoroj budućnosti.
Poseban razlog zbog čega želim da još dva minuta govorim o amandmanu koji je usvojen, pa time promenjen član, jeste odredba da će se na saglasnost ministra nadležnog za poslove zdravlja i ministra nadležnog za porodične odnose, ako za to postoje naročito opravdani razlozi, izuzetno pravo za lečenje neplodnosti postupcima BMPO imati i punoletna i poslovno sposobna žena koja sama živi i ispunjava uslove iz stava 1. ovog člana.
Predstavnicima predlagača i ovlašćenom predstavniku Vlade Republike Srbije želim, stenograma radi, da uputim poruku da će mesečno jedanput biti pitani da li su doneti kriterijumi, nepristrasni, automatski, o tome šta znači ovaj poslednji red u amandmanu koji sam potpisala.
Svaka ideja da je naša spremnost za kompromise i ponovo očigledna volja, što mislim da je najbolja vest za Srbiju, koju 250 poslanika Narodne skupštine prepoznaje da postoji žensko pravo na samostalno lečenje neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja, neće moći biti drugačijim načinom uzvraćeno do redovnim mesečnim izveštajem, koji ću tražiti od ministarstva o tome u kom ste stepenu završetaka oblikovanja, nazovite to izvršna vlast, kako god hoćete, malo me se to tiče, a kada je u pitanju primena ovog člana, odnosno amandmana kojim je ovaj član promenjen.
Zašto to tražim da govorom na sednici Skupštine obeležim? Zato što mislim da je ovo jedan izuzetno važan zakon. Za razliku od mnogih, koji kad dođu zakoni iz obrazovanja, zakoni iz rešavanja problema osoba sa invaliditetom, za ovakav zakon o lečenju neplodnosti, koji kažu - ovo nije politički zakon, pa nam je lako da razgovaramo, mislim da je ovo najpolitičkiji zakon o kojem možemo razgovarati.
Jer zajedničkim naporom svih članova ove skupštine uređujemo jednu oblast na potpuno nov način, koja nije bila uopšte uređena. Sporimo se oko toga, imamo suprotstavljene argumente, ali nema više politike osim politike koju zajedno ulažemo kroz svoje političke stranke i političke ideje, kroz svoja neposredna rešenja, od volje da se u jednom zakonskom projektu, jednoj regulaciji, nađe kako mi mislimo da će na najbolji način biti rešen problem nekoga o kome brinemo.
Ne mogu da lažem da mogu da zamislim uopšte kako je to da želite da imate dete, a ne možete, to ne mogu ni da zamislim. Mogu samo da zamislim okvire u kojima vam se kao ženi ili kao muškarcu, koji dete želi, kreću emocije, a dete ne može da ima. Ali, nije pošteno da kažem da zaista mogu empatički da doživim. Nije to moj posao kao narodne poslanice.
Naš posao zajednički je da stvorimo uslove za ogroman broj žena i muškaraca u Srbiji koji imaju problem sa uspešnim oplođenjem za dobijanje potomstva, da im regulacijom stvorimo uslove, da do tog potomstva dođe. O tome je ovaj zakon, o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja, kada je neplodnost već ustanovljena i kada postoje vrlo male šanse da bilo koji drugi mehanizam, osim ovog, dovede do rezultata da žena ili muškarac, žena i muškarac zajedno, dobiju zdravo potomstvo.
Koliko će biti važno pratiti kako se primenjuje ovaj zakon? Biće, po izveštajima, koje ću tražiti, kao narodna poslanica, ne samo od Ministarstva zdravlja, kako primenjuje ovaj zakon i na koji način, kojim pravilnicima, kojom procedurom će donositi odluku o ženama koje su izuzetno iz stava ovog člana zakona, odnosno iz amandmana koji smo zajedno potpisali, nego i iz od Zaštitnika građana, da vidimo izveštaje kako se prate ljudska prava i žena koje su predmet našeg amandmana, i parova koji su po definiciji Porodičnog zakona porodica, bez obzira da li su bračna, vanbračna, privremena ili kako ih već definiše Porodični zakon, dakle Zaštitnika građana i Ministarstva za ljudska i manjinska prava.
Primena ovog zakona je veliki ispit za izvršnu vlast u Republici Srbiji; iz dva razloga - prvo, što potpuno na nov način uređuje jednu novu oblast, a drugo, što Vlada Republike Srbije nema pred sobom 128 ili 130 poslanika koji je podržavaju u onome što čini dnevno ili u donošenju predloga zakona, nego ima pred sobom 250 poslanika koji smatraju da i žena koja je sama ima pravo na pristup lečenju i da joj to zakonodavac mora omogućiti. To je odlična vest za Srbiju. Spremna sam da saslušam sve kritike koje se odnose na nedovoljnu radikalnu snagu amandmana koji je usvojen, ali ono što je i meni dobra vest je da je konačno usvajanje zakona, izmena zakona i regulacija važnih oblasti postala u ovoj zemlji sistemska.
Narodni poslanici imaju biti uvažavani, bez obzira da li pripadaju opoziciji ili vladajućoj većini, i rešenja koja se izmenama amandmanskim unose u zakon biće praćena, kontrolisana zajedničkim radom i opozicije i vladajuće većine.
Još jednom zahvaljujući Ministarstvu na četiri ova ili skoro svim zakonima koji su u oblasti zdravstva na dnevnom redu Skupštine, nadam se da ćemo na izmenama i dopunama nekog zakona ili pri zahtevu izveštaja o tome kako se primenjuje ovaj zakon, videti i ministra Tomicu Milosavljevića i da će on moći da nam da sve moguće odgovore na ono što su naša pitanja o tome kako se primenjuje zakon.

Reč ima prof. Žarko Korać.

Ovde postoje dva problema i ima jedna narodna izreka - terali ste lisicu, isterali vuka. Ovde se pokazuju dve stvari.
Prvo da je vrlo tendenciozno ovaj ceo problem smešten, obratite pažnju u koji kontekst.
Ovo je zakon o lečenju neplodnosti, a mi raspravljamo o nečemu sasvim drugom, o pravu žene na veštačku oplodnju. Znači, sasvim svesno zakonodavac je pokušao da izigra pravu temu.
Pod dva, ako baš sad hoćete pažljivo da počnem da čitam član 26, ovde ima formulacija koje su direktno opasne. Pravo na lečenje neplodnosti postupcima BMPO imaju punoletna i poslovno sposobna žena i muškarac koji vode zajednički život u skladu sa zakonom kojim se uređuju porodični odnosi, supružnici, odnosno vanbračni partneri i koji su, s obzirom na godine života i opšte zdravstveno stanje, sposobni da vrše roditeljsku dužnost i koji su u takvom psihosocijalnom stanju.
Pošto je to ipak malo bliže mojoj struci, psihički uslovi mogu biti, šta su ovi socijalni? To znači da treba da imaju dobar socijalni status da bi vi njima lečili neplodnost. To je jedna besmislica opasna. Znači, nikakav socijalni status ne određuje da li nekom može da se leči neplodnost, može da bude i nezaposlen i da ima nizak socijalni status.
Vi uvodite sad jednu diskriminaciju potpuno nejasnu. Socijalni status u praksi znači i ekonomski status, iako bi bio vrlo maliciozan što nisam, rekao bih da ovde uvodite sada da siromašni ljudi ovo ne mogu.
Ovde imate član 27. U ovom zakonu se govori neprekidno o tome da su potrebni uslovi da neko može bude lečen od neplodnosti, odnosno da dođe do oplodnje na ovakav način. Jedini uslov može biti medicinski, podrazumevajući i psihičko stanje.
Sve ostalo što opterećuje ovaj zakon proizvodi ovu diskusiju, nikakav ekonomski, nikakav drugi. Vi te uslove ne možete postaviti za ljude u braku.
Ako ljudi žele decu, imate predsednicu Skupštine koja je neuropsihijatar, nije jedini u sali, kada dvoje ljudi koji se leče u bonici za mentalne bolesti žele da ostanu u drugom stanju, njima se sugeriše da nemaju decu, je l' tako? Ne možete im zabraniti. Koji to zakon, koji državni organ može? Kaže se - postoje šanse povećane da vaše dete ima neku bolest i onda je sugestija psihijatra da nemaju decu.
Vi ovde želite da kontrolišete proces na koji država nema pravo. Ovo je primer etatizma, koji je prodro na mala vrata. Da ne govorim o aroganciji.
Sada se obraćam koleginici Plavšić. Rekao sam da ću glasati da bi ova oblast bila uređena. Ovo je pionirski zakon, ali znate šta, zamislio sam se da li da glasam, pošto je Ministarstvo odbilo amandmane na ovu temu. Da je ministar prihvatio samo dva amandmana koje, gle čuda, vaša poslanička grupa predlaže, i to u dogovoru s njim, to se još nije desilo. To pokazuje jednu želju da se ne ignoriše parlament, izvinite, mi predstavljamo javnost i građane Srbije. Izgleda da nekog uopšte ne interesuje šta imamo da kažemo o svemu ovome.
Ovo je sve nepotrebno. Dovoljno je bilo reći da su medicinski razlozi, uslovi, kako hoćete, oni koji određuju da li toj ženi, odnosno bračnim partnerima, odnosno vanbračnim partnerima ili samoj ženi da se da ta pogodnost, sve ovo ostalo opterećuje ovaj zakon i proizvodi ovu diskusiju. Zašto tražite sve te uslove kada oni ne postoje kod drugih bračnih partnera koji na normalan način dobijaju decu.
Potpuno mi je nejasno koji su motivi da se ovoliko ovde raspreda jedna priča o tome ko može. Pogledajte situaciju u Hrvatskoj. Tamo će Ustavni sud odlučivati o tome, jer su oni nešto pametnije etatistički rekli, da vanbračni odnos važi samo ako traje tri godine, jer su oni rekli kakav je to uslov.
Vi ovde nemate čak ni to. Ko proverava da li žive vanbračno. Kada dođu muškarac i žena i kaže žena da bi da se veštački oplodi, vi kažete odlično, vi ste partneri. Otkud znate da su partneri? Da li su doneli potvrdu, dva svedoka, kao nekada za abortus? Ne znam da li znate, treba da bude i svedok tamo, da podržava to ako je devojka maloletna?
Drugim rečima, ovo je besmisleno. Ovo pokazuje, u načelnoj raspravi, znam šta sam rekao, rekao sam da nije bilo hrabrosti. Kada kažete za ovaj trenutak, koji je to trenutak? Ovo je 2009. godina, ovo je jedna moderna država, vi ste emancipovane žene, mi smo emancipovani muškarci.
Koji to trenutak treba da čekam da se ženi da ono pravo koje ima prirodno, tj. da može da rodi, a ovaj put joj neko pomaže da rodi. Ona može da rodi kroz celu istoriju i tako što nije imala stalnog bračnog partnera.
Kako se to pravo može oduzeti ženi? To su se nekada žene koje rode vanbračno decu prikivale na stub srama i tu decu zvala kopilad. To je završeno. Taj istorijski period je završen.
Meni je malo apsurdno da branim prava žena, a da je ovde ovoliko poslanica koje sede, ne ustaju i ne brane to pravo. Izvinite, ovo nije u redu čime je opterećen ovaj zakon, izvinite, sem Vesna Pešić i neki drugi.