Gospodine Iliću, vi ste želeli ponovo. Po kom osnovu? Ponovo replika. Dobro, izvolite, ali, molim vas, da završimo sa replikama.

Veoma kratko. Sredstva postoje. Odluke postoje godinama. Sve je završeno i završena je i zgrada koja je tamo stajala, lično sam razgovarao sa ministrom više puta, nismo završili ništa. Morate da budete uporni da završite posao. Vaš je bio direktor kontrole leta. Potrebno je bilo da montira opremu u ''Lađevcima'', da se dovede aerodrom u ispravnost za kargo-letove. Mi smo to tražili i želeli, i to je bilo pri kraju. I postoje opštinske odluke dve opštine, Kraljeva i Čačka, pošto je na međi aerodrom i treba to da se završi.
Znate li šta je problem, gospodine ministre? Vi imate u ''Ponikvama'' avione sa bojevom municijom, zatrpane, koje ne znate da demontirate i da ih sklonite, zato ne može to da se završi, jer vi to godinama ne možete da uradite i da rešite. Raspitajte se.
Vaši avioni su sa bojevom municijom zatrpani i leže, i ne sme ništa da se radi zbog toga što to mora da se otkloni!
Prema tome, dođite kod mene, imam sve informacije, mogu vam sve pomoći da rešite, verujte mi. (Aplauz.)

Obaveštavam da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog jedinstvenog pretresa, prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele sledeće poslaničke grupe: Socijalistička partija Srbije-Jedinstvena Srbija, Nova Srbija, G17 plus, Liberalno demokratska partija, Za evropsku Srbiju, Demokratska stranka Srbije, Napred Srbijo i Srpska radikalna stranka.

Reč ima gospodin Saša Dujović, izvolite.

Uvažena predsednice, poštovane kolege, poštovani ministre odbrane, Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije i Strategija odbrane Republike Srbije su u ovom trenutku u kojem se nalazi naša država značajna dokumenta, koja su preduslov da naša država napokon utvrdi svoj pravac i da započne kreiranje svog puta ka ustrojavanju pitanja nacionalne bezbednosti i odbrane Republike Srbije u svojoj budućnosti.
Srbija mora posle dugo godina lutanja, kao i velikih ratnih razaranja i stradanje, da uspostavi svoj bezbedonosni put, podigne svoju borbenu moć, a sve u skladu sa svojim istorijskim nasleđem, kao i ekonomskom situacijom u kojoj se nalazi. U ovom trenutku važno je biti krajnje realan prema mogućnostima kojima raspolažemo, kako bismo sproveli u delo predložene strategije. Činjenica da se na delu teritorije Republike Srbije nalaze strane oružane snage, pre svega NATO pakt, otežava sprovođenje predloženih strategija, jasno je da se radi o teritoriji AP Kosovo i Metohija, a po našem važećem Ustavu, Kosovo i Metohija je još uvek, a nadam se i zauvek, sastavni deo Republike Srbije.
Ukoliko realno sagledamo činjenice, Republika Srbija, evidentno, ne može da svoje strategije u potpunosti sprovodi na celokupnoj teritoriji.
Na ukupno bezbednosno stanje u Republici Srbiji u znatnoj meri utiče posledica višegodišnjeg rata vođenog na prostorima nekadašnje SFRJ, međunarodne izolacije, nametnute sankcije SRJ i kao krajnji metod represije – NATO bombardovanje. Sastavni deo teškoća u sprovođenju bezbednosti predstavlja sprečavanje ili spor povratak prognanih, izbeglih, raseljenih Srba sa prostora bivše SFRJ u svoje domove i na svoja imanja.
Sistem odbrane mora biti strukturno uređena celina snaga i subjekata odbrane, čiji je osnovni cilj zaštita interesa Republike Srbije od oružanog ugrožavanja mogućeg spoljnog neprijatelja. U tom slučaju, Vojska Srbije je osnovni subjekt sistema odbrane. Potrebno je da sistem bezbednosti bude jedinstven, i to kao uređena celina snaga i sredstava, čiji je cilj zaštita nacionalnih interesa u domenu unutrašnje bezbednosti.
O unutrašnjoj bezbednosti potrebno je da okosnicu unutrašnjih snaga predstavljaju MUP, kao i bezbednosne službe. Ova činjenica je posebno važna kada znamo da je opasnost od terorizma velika i da od terorizma niko nije pošteđen. Pretpostavka da je agresija na Republiku Srbiju malo verovatna istu ne isključuje. Sama agresija postavlja se kao pretpostavka oružanih sukoba globalnih ili regionalnih razmera. Ipak mišljenja sam da je potrebno da naše odbrambene snage budu spremne za neposredne kontakte u smislu pre svega oružanih provokacija, pogotovo na rizičnim područjima na teritoriji Republike Srbije, kao i spremnosti u cilju zaštite našeg naroda na prostoru AP Kosovo i Metohija.
Predložene strategije su potrebne našoj državi. Mi smo svojim sugestijama i predlozima smatrali da će navedeni predlozi strategija biti poboljšani. U svakom slučaju, želeo bih da naglasim da će Poslanički klub SPS-JS podržati u danu za glasanje predložene strategije. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem.

Reč ima Aleksandra Janković. Izvolite, gospođo Janković.

Gospodine ministre, moram da vam zahvalim što ste nas počastvovali svojim dolaskom u Skupštinu i drago mi je da niste ne Pešteru, tako da ove zakone koji se tiču odbrane i bezbednosti Srbije neće braniti ministar trgovine i usluga. Moram da priznam da mi je jako neobično, izgleda da je reč o nekim reformskim tendencijama ili ispunjenju Đelićeve opaske da će u Vladi doći do rotacija. Čim ministar trgovine i usluga može da dođe da brani set vojnih zakona, onda verovatno kada budemo raspravljali o trgovini, vi ćete biti izvestilac Vlade.
Svakako vam neću zahvaliti za ono što ste očekivali, a to je da kažem kako ste obavili i doneli poslove "Slobodi" iz Čačka, to je vaša obaveza. Ono što mislim da je dobro i sa čim počinje praktično ova odluka o usvajanju Strategije nacionalne bezbednosti je konstatacija da se svet suočava sa izazovima koje nameće grubo kršenje Povelje UN i opšte prihvaćenih normi međunarodnog prava, a posebno mešanje u unutrašnje stvari suverenih država, kao i koncepcija i praksa preventivnog napada i vojnog intervencionizma. Pokušaj davanja legitimiteta, stvaranje novih državnih tvorevina na teritorijama suverenih država, članica UN, narušavaju postojeći međunarodni poredak i znatno ugrožavaju opšte stanje bezbednosti u svetu. Tu se potpuno slažemo.
Moje pitanje je – zašto ste onda potpisali novi protokol sa Euleksom kojim se uspostavlja granica između Srbije i Kosova, i koliko ćete kriomice i od građana Srbije i od Skupštine Srbije ovakvih protokola potpisati? Ogromnom propagandom DS pokušava da sakrije, i od građana, šta zapravo znači ovaj sporazum o uspostavljanju granice i prekogranične saradnje između Srbije i Kosova. Sa jedne strane, daje se časna Titova pionirska reč, jer vi iz DS očigledno ste dobri nastavljači Brozove politike, da se nikada neće odreći Kosova, a s druge strane potpisuju se sporazumi kojima se korak po korak potpisuje nezavisna država Kosovo. Izgleda da vi pretpostavljate kako su Srbi glup narod, pa ne mogu ni da zamisle kako je, upravo, vlast srpske države ta koja je praktično saučesnik u priznanju lažne države Kosovo! Zna li, recimo, ova vlast, to ću vam posle pokazati dokaze, da usred srpske prestonice, u Beogradu, vi možete da kupite cigarete sa nalepnicom Republika Kosovo?! Da li vi to znate?
Dakle, slažemo se da bezbednost jeste nedeljiva, da nijedna zemlja nije u stanju da samostalno rešava sve složenije probleme očuvanja i jačanja nacionalne bezbednosti, ali isto tako je tačno da rešenje na globalne pretnje jeste u integraciji nacionalnih sistema bezbednosti, pri čemu između integracije nacionalnih sistema bezbednosti i evrointegracije, ipak, ne stoji znak jednakosti.
U ovoj drugoj stavci govoreći o regionalnom okruženju vi kažete nešto što je meni bilo gotovo neverovatno. Države u regionu jugoistočne Evrope prihvataju i unapređuju vrednost demokratije, ekonomske i društvene stabilnosti i bezbednosti, zalažu se za dijalog. To se, pretpostavljam, odnosi i na Hrvatsku, a svedoci smo upornog odbijanja Republike Hrvatske da omogući povratak prognanim Srbima, da im prizna ljudska i kolektivna prava, što naravno opterećuje obe države i naravno da u budućnosti može predstavljati ozbiljnu pretnju miru.
Skoro smo čak bili suočeni sa predlogom ili zahtevom hrvatskog udruženja domoljuba, dragovoljaca i veterana ''Vukovar 91" koje je podnelo predlog da se u Srbiji podigne spomen ploča na mestu "stradanja", kako su naveli, hrvatskih zarobljenika u logorima koji su se nalazili u Stajićevu i Begejcima. Vlast Srbije je čak bila spremna da ovo i uradi.
Međutim, srpski narod oličen u Udruženju ratnih vojnih invalida Zrenjanina i opština Žitište pobunio se protiv ove odluke, rešen da svojim prisustvom onemogući bezumni naum vlasti Srbije, koja je onda na kraju morala i da odustane.
To bi bilo jedan nula za narod, da opet nije interes srpske vlasti da štiti nečiji tuđi interes, osim interesa svoga naroda, pa je vlast uradila, znači izgubila možda jednu bitku, ali ne i rat protiv svog naroda, tako da je ćutala, a naravno, ćutanje može da znači odobravanje povodom postavljanja spomen-ploče na Kajmakčalanu palim Makedoncima, žrtvama nasilne regrutacije srpske vojske. Mislim, ovakva vrsta gesta najbolje pokazuje koliko ova partijska država i partijska vlast zapravo vodi računa o bezbednosti svojih građana.
Osim toga, mislim da bi se prethodni kolega Saša Dujović i mnogi u ovoj Skupštini složili da nije omaška, nego možda može da govori o motivima predlagača ove strategije, činjenica da nigde nije spomenuto da je reč o NATO agresiji, dakle, da je nad našom zemljom izvršena NATO agresija. Stoji da na ukupno bezbednosno stanje u znatnoj meri utiču posledice višegodišnjeg građanskog rata i NATO bombardovanja.
Treba da stoji – NATO agresija, jer je to veoma važno zbog konstatacije ugroženosti spolja, zbog čega sasvim drukčije mogu da se definišu rizici po Republiku Srbiju, ali i našu obavezu u multinacionalnim i koalicionim snagama i naravno, taj građanski rat zašto je vođen. Nigde opet nije ubačeno da je reč o nasilnom razbijanju SFRJ i toj posledičnoj NATO agresiji. Kada smo već kod NATO agresije, evo ovde vi kažete da postoje pretnje i rizici za destabilizaciju regiona i naravno Republike Srbije u vidu formiranja paravojnih tzv. kosovskih bezbednosnih snaga, koje predstavljaju ozbiljnu pretnju postojećem režimu regionalne kontrole naoružanja i ugrožavaju ravnotežu u regionu.
Bezbednost Republike Srbije, gospodine ministre odbrane, može ponovo biti ugrožena oružanom pobunom. Postojanje tuđe vojne baze na teritoriji Srbije, kao što je Bondstil u našoj južnoj pokrajini, predstavlja pretnju bezbednosti Republike Srbije.
Kaže se ovde dalje u tekstu – proliferacija oružja za masovno uništenje je najveća pretnja globalnoj evropskoj bezbednosti, a naravno i bezbednosti Srbije. Ovo je inače vrlo čest izgovor velikim silama za osvajanje prostora bogatog rudnim bogatstvom, kao što su primeri za to bili Irak i Iran, a sada, nažalost, naša južna pokrajina Kosovo i Metohija.
Osim toga, niste vi u obračun sa javnim glasilima, nacionalno svesnim organizacijama, organizacijama mladih ljudi i u svojevrsnu, kažem, medijsku sablju i neku drugu vrstu sablje, krenuli zato što vam samo smetaju nekakvi natpisi u tim novinama i korišćenje likova maloletnika.
Vi ste krenuli da bi se od naroda i građana Srbije sakrila činjenica da se pravi novi ''antiraketni štit'' na Balkanu i da je praktično NATO agresija za posledicu imala formiranje prve NATO države na teritoriji Evrope. Nakon toga je formirana i NATO baza, a sada dobijamo i ''štit''.
Profesor sa Stanforda Dan Vilkining, inače arhitekta Obaminog štita, sada smatra da umesto Poljske i Češke optimalna mesta za protivraketni štit jesu Turska i Balkan. E, kada se kaže Balkan, misli se pre svega na Bugarsku i Rumuniju, mada naravno Tirana i Priština nude, pogodite šta, Bondstil na Kosovu. Kada se tome doda i činjenica da je 31. maja otvoren u Kalimašu tunel, kao deo autoputa između Albanije i Kosova, koji su naravno predstavnici Tirane i Prištine smatrali veoma istorijski značajnim za razvoj Albanije, Kosova i čitavog regiona, stvari postaju jasnije.
Tog 31. maja, tačno u podne, premijeri Albanije i Kosova, Sali Beriša i Hašim Tači, našli su se negde na sredini tunela, gde nisu tu i ostali, uglavnom ono što je veoma bitno je da je Tači tad rekao da je ovaj autoput remek delo Albanaca, autoput nade i integracija, glavni element ove duhovne, moralne i fizičke blizine Tirane i Prištine, jeste nezavisnost Kosova.
I, sada, pogodite iz tri puta ko izvodi radove na izgradnji ovog autoputa, čija je firma poznata američka kompanija ''Behtel-Enka''. Da li je to slučajno? Teško.
Ako ste pročitali, ako pratite, a morali biste kao ministar odbrane da pratite komentare na raznoraznim sajtovima, spomenuću sajt vaše omiljene "Nove srpske političke misli", evo šta kažu ljudi na instaliranje ovog ''štita''.
U prevodu – američka administracija očekuje naredne godine zvanično priznanje nezavisnog Kosova od strane Republike Srbije, vi praktično, potpisivanjem ovih protokola to radite, i uspostavljanje dobrosusedskih odnosa između Republike Srbije i republike Kosovo. Kada se to desi, a uveravanja sa srpske strane su čvrsta, može da se krene u razmeštanje komponenti ''štita'' na Kosovu.
Znači, ostalo je par sitnica – da se slomi svaki otpor NATO intervencijama u Srbiji, zato imamo sada set ovih zakona, gde se u stvari lobira za NATO, da se pokvari svaki posao sa Rusijom i da se svi koji drugačije misle o evroatlanskim integracijama sateraju u mišju rupu. (Aplauz.)

Gospođo Janković, vreme je isteklo. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Željko Ivanji. Izvolite.

Zahvaljujem. Uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, uvažena predsednice Skupštine, ono što je važno reći, a ostalo mi je u ušima u nekim prethodnim izlaganjima, to je pojam nacionalne svesti.
Kada govorimo o strategiji, onda moramo imati u vidu i ono što predstavlja nacionalnu svest, ali ukoliko nacionalnu svest zamenite za ekonomski patriotizam, onda imate nacionalni ponos koji je branjen u prethodnom mandatu, nacionalni ponos koji je završio u njivi Istanbula. To je, zapravo, jedna slika nečega što jeste demagogija, zamenjena i definisana nečim što se zove ekonomski patriotizam.
Važno je imati strategiju i smatram da je ovo dobar posao koji je uradilo Ministarstvo, imajući u vidu da smatram da ovo ministarstvo u pogledu reforme Vojske radi jedan važan, hrabar i do sada uspešan posao.
Ono što je, takođe, važno jeste to da se mora imati u vidu da se ove strategije donose prvi put u istoriji i pohvaljujem istrajnost koja je pokazana u insistiranju na donošenju ovih strategija. Siguran sam da one neće ostati okamenjene, i nerazvojne i nepromenjene iz razloga što se stvarnost dnevno menja, imajući u vidu narastajuće opasnosti koje su od prirodnih katastrofa do terorizma i to možemo videti svakodnevno.
Ova strategija se donosi u specifičnim okolnostima i tako je treba tumačiti, imajući u vidu da postoji ona odluka koja i nas obavezuje, a to je odluka o vojnoj neutralnosti i unilateralno proglašenje nezavisnosti Kosova.
Zato donošenje ovakve strategije predstavlja hrabar čin i u svakom slučaju podrazumeva da moramo imati strategiju, ali svakako da strategiju moramo i da realizujemo.
Ono što moramo imati u vidu nošeni nacionalnim interesima jeste to da danas nijedna zemlja nije u mogućnosti da rešava sve složenije probleme očuvanja i jačanja nacionalne bezbednosti.
Svakako da je na ovom polju najizraženije pitanje suvereniteta svake države i upravo zbog tog pitanja suvereniteta je možda najslabiji stub Evropske unije zajednička spoljna i bezbednosna politika, koja je u fazi razvoja i menja se na dnevnoj osnovi.
Naravno da tu nije cilj gubljenje identiteta ili suvereniteta, već bezbednost svakog građanina koji živi na teritoriji prvenstveno države koja jeste članica EU i same EU.
Ukoliko se svaki građanin, koji je osnova sistema bezbednosti, ne oseti bezbednim, besmislena je svaka priča o identitetu ili suverenitetu, ali je preduslov za sve biti i ostati živ.
Pre neki dan sam pročitao izjavu nekoga ko sebe predstavlja političarem i rekao je u toj svojoj izjavi da su nama potrebni, kako on kaže, i ''Ameri'' i Rusi, ali postavljam pitanje – da li smo mi potrebni ''Amerima'' i Rusima? To je odgovor na mnoga naša pitanja koja postavljamo.
Pozicija Srbije mora da bude pozicija poželjne države, a ne države mračnog vilajeta, jeftinog života, pogažene privatnosti, crnog tržišta.
Znači, upravo Srbija ne sme da bude onakva zemlja koju su stvarali oni koji sada pozivaju i prizivaju Ruse i ''Amere'' i smatraju da je naša potreba da budemo zajedno sa njima, a ne njihova potreba da budu zajedno sa nama. Zašto smo u toj poziciji? Zato što smo propustili priliku da budemo Švajcarska. Zašto nismo Švajcarska? Zato što nismo imali ni politiku ni strategiju, nego smo kroz istoriju tumarali predvođeni onima koji su vođeni ličnim interesima gazili po nama.
Nije nama najvažnije da uz sebe imamo ''Amere'', Ruse, zemlje nesvrstanih, Kinu i ne znam još koga, mi moramo jasno definisati naše nacionalne interese, treba nam odgovorna politika, ali su nam potrebni i političari koji će hrabro preuzeti na sebe odgovornost, prihvatiti odgovornost za politiku koja će biti u interesu ne nas samih nego onih ljudi koji će živeti posle nas.
To je ono što predstavlja strategiju i zato se strategija donosi. Jednostavno, ne donosimo je za danas nego je donosimo za neko buduće vreme i moramo voditi računa i o realnosti i o politikama bezbednosti, moramo voditi računa o našim oficirima, da i oni moraju da imaju znanja koja su tekovina civilizacije i ne mogu da ostanu zatvoreni jer ne mogu da dođu do tih znanja.
U obe strategije su dobro prepoznate opasnosti, ali ono što je nedvosmisleno i što uvek podvlačim jeste da ne možemo sami. I kada je zvanična politika smatrala da možemo sami i da će svet saznati našu istinu, usledila je katastrofa.
Principi – međunarodno pravo, prijateljski narodi, braća i slični termini, možda postoje u međunarodnoj politici, ali su svakako najtanja karika u njoj.
Nas treba da opredeljuju naši interesi koje odgovorna politika mora da prepozna, a to su; vrlo pojednostavljeno: da kada izađemo iz kuće na ulici budemo bezbedni, od toga da mi ne padne saksija na glavu pa do toga da me neko ne prebije, jer mu se učinilo da sam ga popreko pogledao, da me država ne opterećuje dažbinama, da ne izdvajamo milione na kupovinu novih aviona, odnosno da dobijem jasnu računicu koliko me to košta i šta dobijam kao pojedinac za to.
Postoje još mnoga pitanja – koliko sada izdvajam za svoju bezbednost i koliko bih izdvajao ukoliko bi država bila članica nekog vojnog saveza, koliko me košta ukoliko sam vojno neutralan? Tek onda mogu da donesem valjanu odluku i onda možemo da imamo referendum na kojem ćemo se izjašnjavati o državnim, zajedničkim interesima naših porodica, ali sa svim sećanjima na sva bombardovanja koja su bila i saveznička i koja su bila okupatorska, spremni da oprostimo, ali svakako ne i da zaboravimo.
To su osnovni postulati koji treba da vode ovu državu, počevši od interesa koji su naši, lični, interesi da živimo bezbedno, u miru, ali koji zajedno predstavljaju naš nacionalni interes koji mora da bude definisan. I, to je ono što je najvažnije. Hvala.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik gospođa Vesna Pešić.

Mi smo se već do sada izjasnili da je naša glavna primedba na Nacionalnu strategiju bezbednosti u tome što su izostavljeni važni elementi bezbednosnih integracija. Međutim, za jedan momenat proširila bih i rekla da se baš iz ove nacionalne i bezbednosne strategije vidi da je glavni problem, i to naročito od 2003. godine, zamućivanje i nedovoljno jasno profilisanje Srbije, njenog položaja, budućnosti, bezbednosti, uopšte pravca u kome treba da se kreće.
Drugim rečima, nije jasno da se i preko ove strategije Srbija negde smešta između Istoka i Zapada i da ta neodređena pozicija između Istoka i Zapada, što vrlo često čujemo, u stvari na neki način politizira ideju o bezbednosti, zato što se uopšte ne zna šta to znači da Srbija ostane na takav jedan način nedovoljno definisana.
Smatram da je najveći propust skoro potpuno ignorisanje pitanja bezbednosti integracija, a to kažem u kontekstu toga da se Srbija ovim dokumentom nije odredila u odnosu na najvažniji savez, gde treba da pripadamo, budući da se pripremamo da uđemo u EU, a to je integracija u NATO savez.
Pored toga, nigde se u ovoj strategiji ne pominje Rezolucija Narodne skupštine o vojnoj neutralnosti, niti se bilo šta o tome obrazlaže, niti se to pominje ovde, tako da ako je reč o osnovnom strateškom dokumentu, ne znam u kakvoj je relaciji taj dokument sa tako važnim dokumentom kao što je donela Skupština.
Jer, kao što vidim, toga uopšte u ovoj strategiji nema, niti se govori šta bi bila nekakva vojna neutralnost, kada je reč o ovom strateškom dokumentu.
Time ova strategija umesto da utvrdi strateški pravac Srbije, zapravo doprinosi strateškoj konfuziji u kom se pravcu kreće Srbija uopšte. Takođe, ističe se da osnovno pitanje bezbednosti jeste pokušaj otcepljenja teritorije AP Kosovo i Metohija. Ovo jeste, i svi smo toga svesni, jedno teško i veoma osetljivo pitanje, a ako to bude osnovno pitanje bezbednosti, onda moram da poručim građanima da su oni zaista u svakom pogledu potpuno nebezbedni!
Zašto? Zato što su skoro sve države iz susedstva i članice Evropske unije priznale nezavisno Kosovo, te je logično da su ove države onda i nosioci glavne pretnje po bezbednost Srbije. Međutim, Strategija navodi da Srbija teži razvoju dobrosusedskih odnosa, znači sa državama u regionu koje su priznale nezavisno Kosovo, a, takođe, teži i ka integraciji u Evropsku uniju. Onda ispada, pošto su te države priznale Kosovo, a i same su, u najvećem broju, skoro sve članice NATO-a, da imamo jedni šizofrenu situaciju, umesto koherentnu, i konfuziju u samoj Strategiji i da je to najslabija tačka čitavog ovog dokumenta.
Ja mogu da navedem i neke delove koji su dobro napravljeni u ovom dokumentu. Recimo, kada se govori o nacionalnim vrednostima. Zaista ne vidim šta bih dodala tim vrednostima koje treba da se štite, ali ova, osnovna, suštinska konfuzija oko određenja položaja Srbije, naravno, i kada je reč o susedstvu i Evropskoj uniji, mislim da zaista ne može da se izbegne i da čitav ovaj dokument, praktično sa tom unutrašnjom kontradiktornošću, pada na ispitu jedne jasne i validne strategije nacionalne bezbednosti.
Sada ću samo da se osvrnem konkretno na nekoliko stvari. Čini mi se kao da su neki delovi ove strategije pismeni kao da ih je pisao Veljko Kadijević. Kao da podsećaju na neko drugo vreme i veoma su politizirani.
Na početku kada govorite – Regionalno okruženje, kažete: ''Rizici od izbijanja ratova i drugih oružanih sukoba na prostoru jugoistočne Evrope, iako su smanjeni, nisu eliminisani. Pokušaj revizije odredaba Dejtonskog sporazuma, koji bi bio u suprotnosti sa interesima bilo kog konstitutivnog naroda, destabilizovao bi bezbednosnu situaciju u Bosni i Hercegovini, a time i u regionu.''
Mislim da ovakva formulacija ''suprotnost interesa konstitutivnih naroda'' – pa, zato što su ti interesi bili suprotstavljeni zato je i došlo do destabilizacije, zato je bilo tamo ratova. Dejtonski sporazum je bio sporazum koji je zaustavio rat u BiH. Ali za formiranje, efikasne, funkcionalne države Dejtonski sporazum nije dovoljan.
Verovatno, a na tome se sada i radi, da će sva tri konstitutivna naroda morati, možda, da bi se od te države napravila, ne da bude propala, nego država koja može da funkcioniše, da se odreknu nekih svojih suprotstavljenih interesa da bi ta država mogla da funkcioniše.
Budući da se na tome radi, ovo izgleda, veoma grubo rečeno, da ako se odstupi od Dejtonskog sporazuma, dakle, da je mirovni sporazum u osnovi, a ne izgradnja jedne buduće države koja treba da funkcioniše – da se ovako u zaoštrenoj formi stavi kao mogućnost čak i izbijanja ratnih sukoba.
To bi bila prva primedba, koja mi se čini prejaka, kada je reč o regionu, a da ne govorim da se tu pominju i druge zemlje koje priznaju Kosovo. Već sam rekla da to izaziva dvostruki osećaj, s jedne strane, bezbednosna komponenta nam je dobri odnosi sa susedima, a onda ih navodimo kao izvor nestabilnosti. To su sve te suprotnosti koje su evidentne.
Kada sam rekla da me podseća na neka stara vremena terminološki, moram da vam kažem da se, recimo, stalno pominje u Glavi 2: Izazovi, rizici i pretnje bezbednosti, pa i ovde, na kraju, kada se govori o regionu, o bezbednosti regiona, stalno se govori o višegodišnjem građanskom ratu vođenom na prostorima nekadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, o međunarodnoj izolaciji. Vi pišete o tome kao da mi nikakve veze sa tim nemamo.
Dalje govorite – sankcije koje su bile izrečene, bombardovanje, a naročito ove sankcije, a posle toga kažete – i tranzicija. Pa, mi vodimo tu tranziciju. Šta je to u toj tranziciji što izaziva nekakve bezbednosne pretnje, ostaje potpuno nejasno. Kada se pozivate na sankcije koje smo imali, sećam se one fraze koja je bila često izgovarana – ''sankcije ničim izazvane i nezaslužene''.
Da li vi, gospodo, iz vojne službe, iz Ministarstva, znate zašto je Srbija 31. maja 1992. godine dobila te sankcije? Zato što su UN i sve države glasale i zato što je Srbija bila umešana u rat u BiH. Sada vi to prikazujete kao neku objektivnu okolnost koja i dan-danas traje, da su ničim zaslužene sankcije, one su sada uzrok svega toga. Idete toliko daleko i tvrdite da su ostali ljudi u Vladi učestvovali u pisanju ovog dokumenta, jer kažete, u istom tom sektoru, da je problem ekonomskog razvoja Republike Srbije nastao usled višegodišnjih ekonomskih sankcija i uništenja vitalnih objekata privrede i saobraćajne infrastrukture, tokom NATO bombardovanja – znači i ekonomsku situaciju i razvoj, a ne onim što se događalo devedesetih godina, ne one katastrofalne inflacije, ne totalna destrukcija naše ekonomije, nego ''nezaslužene i ničim zaslužene i izazvane sankcije''.
Zato sam rekla da ova terminologija nije depolitizirana, nego me zaista podseća na neko vreme kada su možda mogli Božidar Adžić i Kadijević da se lepo zabave ovom terminologijom.
Dodala bih još nešto, možda je malo preterano, da se u Strategiji o nacionalnoj bezbednosti i rizicima govori o destruktivnom delovanju pojedinih verskih sekti. Vi znate da je naš zakon podelio verske zajednice na tradicionalne i na netradicionalne, i da su male verske zajednice izložene diskriminaciji. Koje to satanističke sekte postoje? To sam htela da vam pokažem, da li je moguće da ste morali tako nešto da nabrojite, jer se zaista mogu neke grupacije osećati da su ugrožene zbog ovakvog navođenja.
Ovim ću da završim, to potiče otuda zato što je dokument, koji imamo pred sobom, rađen gotovo isključivo od strane Ministarstva odbrane, nije učestvovao civilni sektor, mnogi nisu bili konsultovani, kada je reč o Strategiji nacionalne bezbednosti, a trebalo je, jer da su učestvovali verovatno bi ovakve stvari bile otklonjene. Ovde se više vidi taj vojno – centrični pristup koji uvek deluje starinski i nedovoljno moderno, pa su se neke stvari provukle.
Na kraju, samo da završim sa tim, zaista se ne zna, ako Srbija ne reši svoje bezbednosno pitanje, ako ne reši pitanje svojih bezbednosnih integracija, postavljam vam pitanje, niste ovde objasnili, da li vi mislite da će Rusija da bude garant bezbednosti Srbije? Mislim da takva koncepcija koja vas je naterala da praktično izbegnete pitanje bezbednosnih integracija u sklopu približavanja i učlanjenja Srbije u EU, a na tom putu nam stoji NATO, da je to jedan ustupak Rusiji, koji nas, kako mi se čini, dovodi u veoma nebezbednu situaciju. Hvala.