Zahvaljujem. Prošlo je tri minuta.
Narodni poslanik gospodin Mirko Čikiriz ima reč.

Gospođo predsedavajuća, ja sam se javio za repliku pošto je pomenuta poslanička grupa SPO, pa bih molio da mi to vreme ne računate u vreme za diskusiju.
Gospodin Rogović, koga izuzetno uvažavamo, postavio je pitanje poslanicima SPO da li se zbog izjava koje daje naš ministar mi odričemo Ravne gore.
Ono što je fizički vidljivo, to je da je Srpski pokret obnove sagradio spomen-dom na Ravnoj gori, crkvu zadušnicu, finansirao izgradnju lokalnog puta, elektromreže, podigao spomenik generalu Mihailoviću ne samo na Ravnoj gori, već u nekoliko gradova u Srbiji i inicirali smo da mnoge ulice i trgovi u Srbiji dobiju ime generala Draže Mihailovića i jedan od tih trgova je trg u Lapovu.
To je ono što je vidljivo fizički, a čini mi se da se zalaganjem SPO izjednačio ravnogorski i antifašistički pokret. Ono što je osnova politike SPO, a što je nastavak politike generala Dragoljuba Mihailovića, to je da ni u onom momentu kada su se zapadni saveznici nekorektno poneli prema našem pokretu ili prema našoj zemlji, to nije uticalo na promenu kursa naše politike, odnosno politike generala Mihailovića.
Jer, kada je 1943. godine na Jalti doneta odluka o podeli interesnih sfera, u kojoj je Bor Komarovski, vođa pokreta otpora u Poljskoj, morao da bude žrtvovan, isto i vođa pokreta otpora u Bugarskoj, vođa pokreta otpora u Srbiji, to nije promenilo stratešku politiku tog pokreta, i posle toga je general Mihailović, sa ravnogorcima učestvovao u velikoj akciji spasavanja savezničkih pilota, koji su bili od strane fašista oboreni na našem nebu.
Prema tome, SPO želi svojom politikom da obnovi savezništva koju je Srbija imala pre dolaska komunizma i koja su u pogledu državne politike postigla izvanredne rezultate, jer je tada Srbija stalno širila svoje granice, ekonomski je napredovala i nije imala migracije iz svoje zemlje, pre svega ekonomske i političke, kakve je imala posle Drugog svetskog rata.
To bi bila moja replika, a sada bih nešto rekao, ako dozvolite i molio bih da...

Završeno je vreme za repliku, tako da će gospođa Kolundžija prvo dobiti reč, pa ću onda dati vama da uzmete učešće u raspravi.
Izvolite, gospođo Kolundžija.

Mislila sam i nadala sam se da se neće zloupotrebljavati ono što narodni poslanici ovde govore, i da se neće to koristiti u nekakvim obračunima. Kao i do sada, pažljivo smo slušali primedbe opozicije. Kada god smo nalazili argumentovane razloge za to da neki od amandmana doprinose poboljšanju zakona, mi smo se i sami zalagali da ti amandmani budu usvojeni.
Ne stoji činjenica da su vaši razlozi zbog kojih odbacujete ovaj zakon identični sa dilemama koje sam ja iznela u vezi s njim. Suštinski problem, ono što vi kažete, jeste da je ovo partijski zakon. Ja kažem da je ovo zakon države kojim ona opredeljuje svoj stav prema pitanjima iseljenika i Srba u regionu. Tu se mi suštinski razlikujemo.
Vaša primedba i argumentacija da ovim zakonom prestaje potreba za postojanjem Ministarstva suprotna je onome za šta se ja zalažem, a to je jačanje kapaciteta institucija države u ostvarivanju ovih ciljeva. Moja dilema je bila da li su ovim zakonom predviđene sve nadležne organizacije i institucije, koje su neophodne kako bi ovaj zakon mogao da bude implementiran u punoj meri.
Tu se mi suštinski razlikujemo i ne možete identifikovati ono što je bila moja dilema i ono što su vaši razlozi za osporavanje ovog zakona.
Naravno, ključna stvar je da je ono što sam ja govorila zapravo odnos države prema iseljenicima i da ovaj zakon treba da definiše taj odnos države i njene instrumentarije, kako bi ostvario ciljeve vezane za iseljenike i duboko se suprotstavljam svakome ko misli da država treba da uređuje pitanja vezana za iseljenike. To je takođe jedna suštinska razlika.
Zaista vas molim, ako ćemo razgovarati o amandmanima, vrlo pažljivo ćemo razmatrati vaše amandmane i svaki amandman koji može da doprinese tome da se možda neka nejasnoća u zakonu ili neka nedorečenost otkloni. Ali koncepcijski, suštinski se razlikujemo u ovom pristupu. Ja koncepcijski podržavam pristup Ministarstva da država na ovaj način određuje svoj odnos prema dijaspori i Srbima u regionu i da gradi sopstvene kapacitete za realizaciju ovog zakona. Hvala vam.

Gospodine Nikoliću, po kom osnovu ste se javili? Replika? Niste shvatili, vaša poslanička grupa je interpretirala na jedan način, a gospođa Kolundžija je to pojasnila. Nije bilo ničeg uvredljivog i nejasnog u njenom izlaganju. Vi ste pogrešno protumačeni? Onda izvolite.

Pozvaću se na stenografske beleške od juče, odnosno od sinoć, kada ste o ovom zakonu govorili. Rekli ste – po mom dubokom uverenju, zakon treba da se donese pre svega zbog toga da bi država utvrdila svoj odnos prema dijaspori i Srbima van Srbije, da bi utvrdila organe koji će se baviti unapređivanjem tih odnosa, da bi utvrdila instrumente za unapređivanje tih odnosa i u tom smislu, po meni, ne bi trebalo da se bavi pitanjima organizovanja same dijaspore.
Sjajno. Sve ovo i mi tvrdimo, samo kažemo da je zakon negacija svega ovoga, proklamovanih želja i ciljeva koje ste vi stavili i koji su nam zajednički.
Kada ste osporili Skupštinu, jer mi kažemo da je konstituisanje Skupštine u stvari politička manipulacija, vi kažete sledeće: Sada dolazimo do ovog pitanja – ukoliko je ovo zakon koji definiše odnos države Srbije i njenih institucija prema dijaspori i Srbima koji žive van Srbije, da li je onda mesto u ovom zakonu Skupštini dijaspore konstituisanoj na ovaj način?
Vi postavljate i otvarate pitanje Skupštine, a mi to takođe radimo. Mi jesmo za to da se sedne i o ovome razgovara. Ministar ne želi o tome da razgovara. On ovde napadno ćuti. Hajde da otvorimo ovaj problem, jer ste vi na neki način izrazili dilemu. Da li ovako konstituisana Skupština može da bude spona između države i dijaspore na pravi način, onakav kakav vi to želite, a na taj način i mi želimo da taj kontakt bude ostvaren?
Koncepcijski je zakon već osporen. Da vidimo da li je način konstituisanja, mandat i sve ostalo, da li je to ovim zakonom predviđeno na pravi način. Mi tvrdimo da nije i podneli smo amandmane u tom pravcu, a ima i amandmana kolega iz drugih poslaničkih grupa. I ja samo o tome govorim. Ali danas predstavnici vlasti, odnosno pozicije, pričaju o problemima dijaspore, pričaju o sećanjima, pričaju o ne znam čemu, a ne pričaju o ovim argumentima. Mi upravo želimo da pokrenemo razgovor na bazi argumenata.
Dosad od ministra nismo čuli nijedan kontraargument. Mi smo ovo izrazili u jednoj oštrijoj formi, vi ste izrazili u formi kako to piše u stenografskim beleškama, to ne osporavam niti preuveličavam, niti zloupotrebljavam, ali je to dovoljan razlog da napokon otvorimo ozbiljnu raspravu o ovom zakonu u parlamentu.

Gospodine Nikoliću, zahvaljujem. Pravo ministra je da sasluša sve poslanike, sve eventualne dileme i da se na kraju obrati. Ne možemo određivati kada će on to učiniti. Najveći broj ministara upravo ima taj pristup, da prati izlaganja poslanika i obrati se na kraju. Vaše uporno insistiranje da uključite ministra kada vi želite, prosto ne nailazi na pozitivan odgovor. Ministar ima pravo da odluči kada će se javiti.
Gospodin Aleksandar Jugović. Takođe replika. Šta je osnov za repliku kod vas?

Dva puta me je pominjao gospodin Nikolić u vezi sa mojim izlaganjima, pa je to osnov moje replike.
Prvo bih rekao gospodinu Nikoliću, koji je rekao da je Koštunica nekome davao nekakve šanse, da niko personalno, pa ni u politici, ni u bilo kojoj sferi, ne može davati nikakve šanse. Politika je takva da narod daje šansu.
Narod je SPO-u dao šansu, to je u Vladi od 2004. do 2007, od 2003. do 2004. godine je konstituisana. Istom Koštunici je narod oduzeo šansu, a SPO je opet dobio šansu da se bavi problemima dijaspore, očigledno jer je to radio na dobar način.
Dalje, vidim da se ovde mnogi hvataju za leksemu, a ne razumeju suštinu. Nije bitno kako ćemo nazvati patriotizam, nego je bitno njega artikulisati na pravi način. Mnogi ovde koji ne razumeju šta znači ta reč, traže svoju potporu u politici u devedesetim godinama. Vidim da se mnogi prepoznaju zbog onog diskontinuiteta koji hoće SPO da napravi.
Nije novi patriotizam nešto što je novo. Novi patriotizam jeste sasvim drugačiji pogled od onog koji je Srbiju vodio u bedu i ratove. Mi hoćemo snažnu Srbiju u svakom pogledu, ekonomski, sa prijateljima na Zapadu. Mislim da je to suština i ono čemu bi trebalo da teži svaki građanin Srbije.
Ravna gora takođe ne bi trebalo da brine poslanike SNS-a. Gospodin Rogović je moj veliki prijatelj, to nije sporno, ali razumem, on je u jednoj mladoj političkoj partiji, oni još uvek lutaju. Jednostavno, mi znamo koja su naša opredeljenja, a oni ih još uvek traže. Tako da je, mislim, ovim mojim izlaganjem stavljena tačka na neke nedoumice koje su se kod opozicije pokazale.

Reč ima gospođa Nada Kolundžija.

Nadam se da više neću imati potrebe da se javljam. Radi se o tome da, ako imate neku dilemu ili ako smatrate da neka odredba stava nekog člana možda nije dovoljno jasno precizirana, onda nas suštinski razlikuje to što ja kažem - da, ovaj zakon je dobar i mi ćemo ga podržati, ovaj zakon je neophodan, i ako ima primedaba koje mogu da ga poprave, mi smo spremni i ministar je spreman da o tome razgovara.
A vi kažete potpuno suprotno. Vi kažete - imamo sitne primedbe na ovaj zakon, ali zakon ne valja ništa i mi nećemo da ga podržimo. Zbog toga vas molim da me ne uzimate kao poređenje.
Mi se suštinski razlikujemo u odnosu prema ovom zakonu. Dakle, sve ono što je definisano kao državni prioriteti, sve ono što je utvrđeno kao zajednički interes između države Srbije i dijaspore i Srba koji žive u regionu, svi instrumentariji koje je država kao svoj kapacitet uključila da bi to radila, za nas su potrebni.
Samo sam postavila pitanje - da li postoji potreba da još uključimo neke instrumentarije kako bismo ojačali to, polazeći pre svega od toga da bi Ministarstvo za dijasporu, a i Vlada Srbije i mi ovde, utvrdili da je ovo krucijalno važno pitanje i da njemu treba da se posvetimo maksimalnim kapacitetom koji država ima na raspolaganju.
Kada je u pitanju moja dilema oko toga da li ima i naznaka toga da se država meša u organizaciju dijaspore, tu sam samo navela pitanje za Skupštinu. Činjenica da svi govore o tome i većina opozicionih partija traži da se država meša u to (jer se ne meša, po ovom zakonu) meni daje da zaključim mirne savesti da u ovom zakonu nema te vrste rizika da će se država na bilo koji način mešati u organizaciju, organizovanje, disciplinovanje i ne znam ni ja šta.
Naša argumentacija je u tome da ovo nije nikakav partijski zakon, ovde se državnim organima daju nadležnosti koje su bitne za ostvarivanje ovih ciljeva. To je ono što bi i vama trebalo da bude argument da podržite zakon, boreći se da nekim amandmanima popravite ono što možda smatrate da nije dovoljno precizno navedeno. Hvala.