Zahvaljujem. Nema više osnova za repliku. Dovoljno ste pojasnili Skupštini. Ako ima nekih nejasnoća, neka ide među vama na pauzi. Na mene ne možete imati repliku, nisam govorila o materiji koja je na dnevnom redu. Ako imate povredu Poslovnika, moram vam dati reč. Izvolite.

Pogrešno sam protumačen. Vi ste meni zamerili, na izvestan način, što pozivam ministra da se uključi u ovu raspravu i rekli ste da on ima pravo da se na kraju rasprave uključi i da svoj završni komentar. Upravo je to manjkavost ovog parlamenta, zato što mi posle nemamo mogućnost replike na ministrovo izlaganje.
On, naravno, to pravo ima, ali mu niko ne osporava pravo ni da se u svakom momentu diskusije po bilo kom zakonu, odnosno zakonu koji predloži, ovde uključi u raspravu. To rade mnogi ministri i to je moj savet ministru Srećkoviću, da se uključi, da bismo neke dileme otklonili. Mi ćemo se vraćati na ove dileme koje je gospođa Nada Kolundžija imala, a mnoge dileme može upravo ministar da razreši.
Po mom mišljenju, nije dobro da se ministar, kada se otvaraju ovako ključni problemi, obrati na kraju rasprave. Poželjno je da se ministar uključi i još jednom ga pozivam da to učini.

Težnja za interaktivnim odnosom očigledno postoji i moguća je kod rasprave u pojedinostima.
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, poštovane kolege i koleginice, mislim da bi trebalo, makar prećutno, da postignemo dogovor da o jednom ovako važnom zakonu, koji je vrlo bitan, jer se prvi put donosi od strane ove države, jer reguliše jednu značajnu materiju i odnosi se na veliki broj naših državljana, treba ipak diskusiju da usmerimo u drugom pravcu.
Ako postoji prvi put situacija u našoj zemlji da se sistemski i normativno, zakonski bavimo dijasporom, to pokazuje da država nije bila, sve do današnjeg dana ili do ovih dana, ozbiljna u pogledu odnosa prema svojim državljanima koji žive van granica naše zemlje.
Mi smo često, kada smo sretali naše iseljenike, posle razgovora sa njima zaključivali da je njihov odnos prema matici često mnogo zreliji, odgovorniji i ozbiljniji nego naš. Sama činjenica da postoji nekoliko stotina ili nekoliko hiljada udruženja, organizacija, asocijacija naših državljana koji žive van granica naše zemlje, a da država ništa do sada ozbiljno nije uradila u smislu njihovog organizovanja, pokazuje dosadašnji nemaran odnos matice prema svojim građanima van granica.
Nacrt zakona, to ste mogli da vidite u obrazloženju, dobilo je 2.400 udruženja, asocijacija, organizacija i uticajnih zainteresovanih pojedinaca za normativno uređenje ovog zakona. Ovaj zakon je, naravno, usaglašen i sa Kabinetom predsednika Republike i Ministarstvom spoljnih poslova. On nije partijski zakon i molim sve kolege, pre svega iz DSS, da ne prave dodatnu zabunu kod ionako dovoljno zbunjene dijaspore, sa paušalnom tezom da je ovo partijski zakon.
Da je partijski zakon, poslanici SPO ne bi podneli šest amandmana na njega. Verovatno bismo seli unutar naše stranke, dogovorili kako zakon treba da ide, dogovorili sa koalicionim partnerima da oni ne podnose amandmane jer je to naš partijski zakon i onda ni naši koalicioni partneri ne bi podnosili amandmane ili izražavali određene sumnje u pogledu kvaliteta samog zakona.
U uvodnom izlaganju, što su mnogi zaboravili, ministar je rekao da će, s obzirom na to da je podnet veliki broj amandmana na ovaj zakon, sve amandmane koji poboljšavaju ovaj zakon, u dogovoru sa Vladom, vrlo rado prihvatiti.
Drugo, ako se govori o najvažnijim telima, znači Skupštini koju biraju naši ljudi van granica naše zemlje i o Savetu koji čine predsednik Republike, predsednik Vlade, ministar spoljnih poslova, ministar dijaspore, prosvete, kulture, vere, finansija, predsednik Izvršnog veća AP Vojvodine, predstavnik SPC - nećete valjda reći da su sve to kadrovi SPO i da oni čine tako važno telo?
Naravno, sloboda govora omogućava svima da kažu šta hoće, ali mislim, pre svega zbog tog osetljivog odnosa prema dijaspori, koja je decenijama podeljena, zbunjena, dezorijentisana, ostavljena od matice, da mi u ovom visokom domu ne treba dodatno da zbunjujemo ionako dovoljno zbunjenu dijasporu.
Da je ovo partijski zakon, SPO bi pričao dominantno o onome o čemu smo pričali od 1990. godine, o političkoj emigraciji posle 1945. godine.
Međutim, zakon tretira i političku emigraciju i ekonomsku emigraciju i tzv. humanu emigraciju i emigraciju nastalu u ratovima, bespotrebnim, od 1990. godine naovamo.
Naravno, i to je stranački stav, SPO ima emociju i jedina je politička stranka u Srbiji, politička stranka sa liste ZES, desna evropska Srbija, koja ima odnos poštovanja prema ljudima koji su bili politički progonjeni, prema kojima je država ostvarivala i odvajala značajna finansijska sredstva za njihovo tajno praćenje, prisluškivanje, za nalaženje izvršilaca surovih ubica.
Gospodin Jugović je pričao o Dragiši Kašikoviću. SPO je i ustanovio nagradu "Dragiša Kašiković". A kakav je odnos matice prema, recimo, nagradi "Dragiša Kašiković" pokazuje i podatak da jedna dobitnica nagrade, inače kandidat LDP-a za gradonačelnika Beograda, nije znala da izgovori prezime čoveka čije ime nosi dodeljena nagrada.
SPO smatra da sa ovako sistemskim zakonom treba da počnemo da povezujemo dijasporu i maticu. U tom delu očekujemo konstruktivnu podršku svih. Nećete mi valjda reći da je predstavnik Srpske pravoslavne crkve kadar SPO?
Poslanike DSS izuzetno poštujem. Mislim da su vrlo kvalitetni kadrovi, ali se ne slažem sa njihovom politikom i ne mogu da razumem njihovu jučerašnju i današnju ostrašćenost i razjarenost. I mi smo gubili izbore, pa šta. Bili smo dva puta ispod cenzusa, pa smo preživeli kao stranka. Preživećete i vi.
Promenili ste kurs. Smatrate sada da je Slobodan Milošević imao dobre političke ciljeve ali pogrešne metode i, ako bi se vama pružila šansa, da biste vi ostvarili iste političke ciljeve, samo drugačijim metodama. Zbog toga ste sada u bloku sa SRS, koja slično razmišlja kao i vi. Ako, i treba da budete.
Vaše je političko pravo da do 2000. godine budete monarhistička stranka, da kada se mi penjemo na Ravnu goru idete na u selo Ba, a onda da od 2000. godine postanete republikanska stranka. Vaše je pravo da vašeg predsedničkog kandidata, koji je dobio mandat za promene, reklamirate da je to potomak vojvode Mišića, nikada član Saveza komunista, monarhista, šta ja znam šta sve ne, a onda najveći zaštitnik upravo onih koji su srpskoj političkoj emigraciji dolazili glave posle 1945. godine.
Međutim, vratio bih se na ono što je prethodilo ovom zakonu. Nacrt zakona, pored toga što je dobilo više od 2.400 udruženja, organizacija i asocijacija, usaglašen je sa međunarodnim principima i standardima koji se odnose na položaj dijaspore.
Osnovane su mnoge kancelarije za dijasporu pri lokalnim samoupravama. SPO učestvuje u trideset i nešto posto vlasti u lokalnim samoupravama, ali ne u svih 100%. Posebno u lokalnim samoupravama gde ima najviše ljudi van granica naše zemlje, posebno u istočnoj Srbiji.
Održana je Druga konferencija srpskih asocijacija zemalja u okruženju, Međunarodna konferencija o srpskoj dijaspori i razvoju matične države. Napravljen je, i na sajtu Ministarstva može da se vidi, informativni priručnik za dijasporu. Otvoren je niz javnih debata na temu - srpska dijaspora, položaj, učešće i važnost za predstojeće izbore za Evropski parlament.
Uručene su mnoge zahvalnice, knjige, udžbenici, finansirana je izgradnja spomen-ploče Milevi Marić-Ajnštajn u Cirihu, ostvarena saradnja sa sportskim, kulturnim organizacijama.
Do sada naši ljudi iz inostranstva, kada dođu u maticu, nisu imali svoje ministarstvo. Nisu imali u lokalnoj samoupravi kancelariju u kojoj mogu da reše elementarna pitanja od važnosti - putne isprave, pravna pitanja, carinska pitanja itd. Bili su ''reketirani'' na svakom koraku, opljačkani sa Zajmom za preporod Srbije. Tražio se od njih novac za ratove. Mnogi su dolazili i ostavljali živote u ovim zadnjim ratovima i ostajali bez prebijenog dolara, koji je stican desetinama godina.
Prema tome, mi zaista moramo, kao što to rade Irska, Italija, Nemačka, Grčka, kao što rade zemlje u okruženju, kao što radi Hrvatska (ma kakvi odnosi između Hrvatske i Srbije u prošlosti bili), voditi ozbiljan odnos prema dijaspori i moramo sistemski urediti te odnose.
Da li je to što dijaspora sama bira svoje predstavnike u Skupštinu dijaspore partijsko pitanje i da li je to uticaj države na izbor njihovih delegata?
Verujte da je mnogo sastanaka sa najuticajnijim organizacijama napravljeno i došlo se, posle tih razgovora, do zaključaka da oni žele da se samoorganizuju i da je to najbolje, da matica ne treba da se meša u njihov izbor.
A ovde se postavlja pitanje kakve su nadležnosti Skupštine izuzev ovih nadležnosti pobrojanih u zakonu. Ta skupština naravno da ne može imati ni zakonodavnu, ni izvršnu, ni sudsku, ni normativnu vlast itd. Ali je ona potrebna da definiše osnovne probleme dijaspore, da ih u saradnji sa Ministarstvom za dijasporu, Ministarstvom spoljnih poslova, kao i svim ostalim ministarstvima i savetima, kroz državne organe rešava, pre svega diplomatijom, u dogovoru sa matičnim zemljama.
Da li je to partijsko pitanje? Mi ne vidimo. Kažem, da se zakon bavi isključivo političkom emitacijom, da članove Saveta čine kadrovi SPO, da Skupštinu bira glavni odbor SPO, onda bi to stvarno bilo stranačko pitanje. Ovako, molim vas da se svi uozbiljimo, molim da svi kod rasprave u pojedinostima obrazlože svoje amandmane.
Evo, odmah ću vam reći, uopšte me ne interesuje stav moje stranke, glasaću da se ustanovi nagrada "Slobodan Jovanović". Mislim da je podnosilac amandmana podneo izvanredan amandman. Mislim da je to naš najznačajniji teoretičar politike, države i prava. Postoje, naravno, značajni naši državljani.
Recimo, Jovan Hadžić, koji je takođe iz dijaspore, jer je Vojvodina tada bila van granica Srbije, dao je najznačajniji doprinos normativnom ustanovljenju države. U velikoj meri je pravio zakone po ugledu na tadašnje evropske zakone, na Napoleonov "Code civil", nemački građanski zakonik, austrijski građanski zakonik.
I svi oni koje je malopre pobrojao gospodin Aleksandar Čotrić - Dositej Obradović, Vuk Karadžić, Jovan Hadžić, Mihajlo Obrenović, zbog toga što su bili desničari, patriote, zbog toga što su bili Evropejci, imali su problema sa primitivcima u svojoj zemlji koji ništa nisu razumeli i koji su ih zvali ''strani špijuni''.
I danas možete mnoge da čujete da je Vuk Stefanović Karadžić upropastio srpski jezik, upropastio našu azbuku, bio austrougarski špijun itd.
Molim vas da poseban odnos poštovanja imamo prema ljudima koji su dali veliki značaj obnovi srpske državnosti.
Ne zaboravimo, u 19. veku, kada u Srbiji nisu postojale škole, u Srbiju su došli iz Austrije i Mađarske, pre svega sa teritorije današnje Vojvodine, mnogi školovani i učeni ljudi da budu pisari, da budu učitelji, da budu prosvetitelji, ali zbog načina ponašanja, načina oblačenja, zbog drugačijih navika, nepismeni narod ih je sa prezirom zvao ''nemačkari'' i ''švabovija''.
Ali su ''nemačkari'' postavili temelje naše nove srpske državnosti i kada pričamo o dijaspori, osećam u ime SPO potrebu da se sa ove distance setimo ''nemačkara'', da se setimo tih ljudi koji su ostavili lagodne živote u Pešti, Beču, Novom Sadu, Subotici i došli u ruralnu i nepismenu Srbiju, nošeni najlepšim patriotskim pobudama.
Šta želi ovaj zakon? Ako želimo da taj talas, ta reka obrazovanih, onih koji treba da budu nosioci srpske građanske, po nama desne, evropejske Srbije, ne nose svoju pamet i ne koriste je ni na istoku, ni na zapadu, ni na severu, ni na jugu našeg kontinenta, već ovde u Srbiji.
Razumem da je, verovatno, ljude iz stranke koju sam pomenuo dodatno razjario i naš stav o NATO-u, ali sam zato malopre i pomenuo generala Mihailovića i rekao da, i u onom momentu kada su saveznici bili totalno nepravedni prema njemu, to nije uticalo na kurs njegove politike. Zbog toga SPO smatra da, ako zaista želimo ekonomski da oporavimo zemlju, ako želimo da budemo veliki deo porodice evropske zajednice, moramo ući u NATO.
Naravno, u raspravi o pojedinostima ovog zakona SPO će za sve amandmane koji po našem mišljenju i dubokom uverenju kvalitativno poboljšavaju ovaj zakon, dati svoj glas. Hvala.

Zahvaljujem.
Izvolite, gospodine Nikoliću. Po Poslovniku.

Član 101. Poslovnika. Funkcionišemo po sistemu prepodnevne rasprave. Dakle, ja sam ovlašćeni predstavnik i kada god se pomene stranka, poslanička grupa u negativnom kontekstu ili u pogrešnom kontekstu, onda predsednik, odnosno ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe ima pravo na repliku. Zamolio bih vas da u skladu sa Poslovnikom dobijem reč, jer ipak su ovde izrečene neke krupne stvari i optužbe u odnosu na DSS. Je li bih mogao, u skladu sa Poslovnikom?
(Predsednik: Možete da koristite vreme za reklamiranje Poslovnika. Imate još minut i po.)
Imam minut i po, sasvim dovoljno.
Gospodine Čikiriz, don't mix grandmothers and frogs. Dakle, ja i mi iz DSS ovde čitavo pre podne zaista pokušavamo, otvaramo određenu argumentaciju i tražimo kontraargumente. Ministar ćuti celo pre podne. Okej, to je njegovo pravo. Razumem da vi, kao predstavnici SPO, ovde morate da branite zakon, ali ajde onda iznesite neke argumente. Stalno emocije, stalno sećanje.
Sa svim ovim što ste iznosili malopre u završnici, ja se slažem. Ali, rekli ste na početku, i zato reagujem, i zato imam pravo, da DSS vodi politiku Slobodana Miloševića 90-ih godina.
Oprostite, prvo hronološki da kažem jednu stvar, vrlo važnu. Nismo mi do 2000. godine bili ni u jednoj vladi Slobodana Miloševića, a SPO je bio. Drugo, logički, ako kažete da mi vodimo politiku Slobodana Miloševića 90-ih godina, s kim vi sada sedite u Vladi? Da li se predstavnici SPS-a (vi ste, kao predsednica parlamenta, i potpredsednik SPS-a) podrškom ovog zakona zapravo odriču politike koju je vodio Slobodan Milošević tokom 90-ih godina?
Jer, na osnovu ovoga što je gospodin Čikiriz rekao, onda se vi odričete politike, jer koliko ja vidim, SPS nije imao nikakvu zamerku na ovaj zakon i dao mu je podršku. Mi imamo zamerku, a vi onda kažete da mi vodimo tu politiku. Dakle, jednostavno, logički nešto ne stoji.
Ako je istina da mi vodimo politiku koju je vodio Slobodan Milošević 90-ih godina, onda je se stranka koja je naslednik te politike odrekla. I da vas podsetim da ste u dve vlade bili sa nama koalicionih partneri i tada tako niste pričali. Vi ste, izgleda, sada tek shvatili, 2009. godine, da smo se i mi promenili.
Zaista vas pozivam, ako diskutujete, mi ovde iznosimo određenu vrstu argumentacije, osporen vam je zakon i od šefa poslaničke grupe, gospođe Nade Kolundžije, iznesite kontraargumente. Ubedite gospođu Nadu Kolundžiju da svoje nedoumice oko ovog zakona raščisti i da ih više nema, pa onda možemo da pričamo o nekim drugim stvarima.

Nema povrede Poslovnika. O pravu na repliku u skladu sa Poslovnikom odlučujem - sve je jasno i nije bilo uvreda. Ni sada ih nema, gospodine Čikiriz, tako da nećete dobiti reč.
Gospodin Nikola Lazić ima reč. Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, osvrnuću se na početku na nešto što je gospodin ministar rekao kada je polemisao sa gospodinom Đokićem, predsednikom Odbora za Srbe van Srbije, a to je da bi i on verovatno bio protivnik i kritizer ovog zakona da je u opoziciji.
Mi u DSS-u ne razmišljamo na taj način. Mi smatramo da, kad god je kvalitetan zakonski predlog na dnevnom redu, njega valja podržati. Za to ima više primera, ali osvrnuću se na ekološki set zakona, koji je naša poslanička grupa podržala jer smatramo da je kvalitetan, potreban i da je bio dobro urađen.
Što se tiče toga da su se poslanici SPO u većem delu svojih diskusija bavili DSS-om nego što su se bavili samim meritumom zakona i našim primedbama, to govori o tome da oni zapravo nisu imali šta da odgovore na te naše primedbe. Čini mi se da je sam zakon, osim možda naziva zakona, promašio temu.
Takođe, poslanici SPO su optuživali nas kao stranku, identifikovali su nas sa politikom 90-ih godina, brojnim žrtvama, itd. Mislim da se onda stvarno postavlja pitanje da li su poslanici SPO svesni s kim sede u Vladi, odnosno da su ti koje oni kritikuju i koje optužuju da su najveći krivci, zapravo najvatreniji zagovornici usvajanja ovog zakona, što smo imali prilike da čujemo juče i danas.
Mislim da ovako koncipiran zakonski predlog neće rešiti praktična pitanja koja i dalje stoje otvorena pred dijasporom. Takođe, ovo neće učiniti saradnju države sa dijasporom efikasnijom, reverzibilnom i, na kraju krajeva, neće blagotvorno delovati.
Ministar je juče, predstavljajući zakon, rekao da je ovaj zakon zapravo temelj odnosa sa rasejanjem. Moram da primetim da će, ukoliko je ovako koncipiran zakon temelj odnosa sa dijasporom, čini mi se, ta građevina biti zapravo Potempkinovo selo. Čak je i šefica najveće vladajuće stranke u parlamentu juče iznela ozbiljne rezerve i primedbe na neke od ključnih odredaba zakona, kao što je Skupština dijaspore itd., što se zapravo u velikoj meri poklapa sa primedbama koje su izneli poslanici DSS-a.
Činjenica jeste da ne postoji precizno definisana baza podataka o dijaspori. Taj zadatak svakako jeste težak kad se uzme u obzir njena heterogenost kada su u pitanju motivi za odlazak iz Srbije, bilo da su oni politički, ekonomski ili neki drugi. Takođe, ti razlozi umnogome određuju i kvalitet interesovanja pripadnika dijaspore u odnosu na maticu, a i različit je stepen integrisanosti pripadnika dijaspore, čak je negde i asimilacija u društvima u kojima oni danas žive.
Kada se sve ovo sagleda, postavlja se pitanje da li ovako koncipiran zakonski okvir može da se smatra kao ozbiljan izraz namere države da se zaista na kvalitetan način bavi dijasporom i Srbima u regionu. Svi ćemo se složiti da je odnos države prema dijaspori u drugoj polovini prošlog veka bio maćehinski, da su vlasti generisale i podsticale mnoge podele u dijaspori, bilo je čak i drastičnijih primera i poteza.
Razlog je krajnje jednostavan, a to je bio strah od ozbiljnijeg organizovanja dijaspore, bilo da je ono političko ili neko drugo, iz straha da ne bi bio ugrožen tadašnji režim. Naravno, dijaspora je to osećala, jer dijaspori nije potrebna kontrola, već je dijaspori potrebna saradnja i partnerstvo.
Što se tiče vraćanja poverenja dijaspore u maticu, ono se ne može dogoditi preko noći, već je to jedan dugotrajan i veoma zahtevan proces. Prvi formalni korak u tom pravcu je preuzela vlada Vojislava Koštunice, time što je omogućeno da naši državljani u inostranstvu mogu da glasaju.
To što je odziv dijaspore na biračkim mestima u inostranstvu još uvek mali, samo govori o činjenici da još mnogo mora da se učini kako bi oni želeli da učestvuju u političkim procesima u našoj zemlji. Ali to je, svakako, dobar početak.
O tome kolika je privrženost dijaspore matici ne treba dodatno trošiti reči, to može da se vidi i prilikom svake međunarodne sportske priredbe, gde god se ona, širom sveta, odvijala. Naši pripadnici zaista veoma srčano bodre sve naše timove.
Takođe, kada je formirano Ministarstvo dijaspore, postojala je ideja da ono interveniše u nizu različitih zakonskih predloga, kako bi se pitanja iz te oblasti efikasno rešavala. Nažalost, to je izostalo. Čini mi se da su oni koji su vodili ovo ministarstvo brinuli o svemu drugom mnogo više nego o pitanjima dijaspore. Neki su čak koristili Ministarstvo dijaspore za promociju sopstvenih stranaka. Neki su čak razmišljali i o isplativom biznisu, na primer da naplaćuju pripadnicima dijaspore oslobađanje od služenja vojnog roka pet hiljada evra, dve i po hiljade evra, ili već da ne spekulišemo o ciframa.
Čini mi se pisac ovog zakona nije uspeo da razluči do kraja u kojoj meri država želi da učestvuje u životu dijaspore, kao i u kom stepenu treba dijaspora da učestvuju u životu matice. To se posebno odnosi na uređenje ili kontrolu njihovog organizovanja.
Ovako koncipiran tekst uobličava neke formalne, manje značajne stvari, a izostalo je formulisanje suštinskih ciljeva. Takođe, postavlja se pitanje u kojoj meri je bilo kvalitetne rasprave među pripadnicima dijaspore o ovom zakonskom predlogu.
Što se tiče primedaba, DSS ih ima mnogo i one su formulisane u amandmanskim intervencijama koje smo podneli, a neke od njih se poklapaju sa primedbama, kao što sam već rekao, pojedinih predstavnika vladajućih stranaka.
U ovom predlogu zakona nije dosledno praćena nit koja pravi razliku između toga gde je naša populacija zaista dislocirana od matice, a gde su Srbi autohtono stanovništvo. Takođe, kada se tretiraju pitanja Srba u regionu, ne vidi se da zakonodavac zaista razume situaciju gde su Srbi konstitutivni narod, a gde su manjina.
Jedna od ključnih primedaba, o čemu je najviše bilo reči, jeste način na koji je osmišljena Skupština dijaspore. Ona je nejasno i konfuzno definisana, jer se ne nude odgovori na to ko bira Skupštinu, gde je bira, kako ona funkcioniše, koliki joj je mandat itd. Zbog moguće i verovatne kompromitacije jednog važnog pitanja, poslanička grupa DSS je amandmanski intervenisala u ovom slučaju, jer umesto da bude vezivno tkivo dijaspore i matice, ovakvo rešenje bi samo podstaklo podele u dijaspori i otvorilo bi prostor za moguće manipulacije i partijske privatizacije ovako značajnog pitanja.
Takođe, način raspolaganja novcem, odnosno Fond nije precizno razrađen. Dodatno, zakon predviđa samo sufinansiranje projekata, ne ostavlja mogućnost da jedna ili druga strana samostalno finansira određene projekte od zajedničkog interesa. Kada se uzme u obzir da su mnogi manipulisali novcem dijaspore i države u ne tako davnoj prošlosti, jasno je da ovi mehanizmi moraju biti precizni, sa naglaskom na kontroli tokova novca. Kada su u pitanju nadležnosti Saveta za odnose sa Srbima u regionu, pojedine stavke su sa spoljnopolitičkog aspekta u najmanju ruku škakljive, a o unutrašnjopolitičkom aspektu smo govorili. U Savetu se predviđa da sedi predstavnik samo jedne autonomne pokrajine, a koliko znamo, Ustav Srbije poznaje dve pokrajine u sastavu Srbije.
Takođe, pitanje koje je otvorilo više poslanika, to je zašto u Savetu nema predstavnika Narodne skupštine Republike Srbije. Mislim da je to zaista neprihvatljivo i mi smo amandmanski intervenisali na to pitanje. Nadam se da ćete primedbe uvažiti, mada, ukoliko čak i budu neke od ovih primedaba uvažene, mislim da to suštinski neće promeniti kapacitet ovog zakona.
Da rezimiramo, ne može se jednim površnim aktom napraviti ozbiljan pomak u odnosu Srbije sa dijasporom i Srbima u regionu. Za to je neophodan sveukupan proces u društvu, koji podrazumeva ugrađivanje u sistemske zakone važnih pitanja, pitanja pored statusnih, kulturnih, ekonomskih, političkih i drugih.
Da li mislite da će ovaj zakonski predlog omogućiti i pomoći da se u zemlju vrate stotine hiljada mladih, obrazovanih ljudi koji su je napustili 90-ih? Svakako neće. Da li će povećati volju dijaspore da ulaže u privredu Srbije? Čini mi se da neće. Ovo više podseća na traženje razloga da Ministarstvo za dijasporu pokaže da nešto radi.

Zahvaljujem.
Gospodine Đokiću, reklamirate Poslovnik ili šta?
(Branimir Đokić, sa mesta: Replika.)

Kolega iz DS-a me je u izlaganju pomenuo, a mislim da me nije dobro razumeo, pa bih samo da repliciram. Nisam imao nikakav poseban dijalog sa gospodinom ministrom, jednostavno sam tražio da mi se odgovori konkretno na pitanje zašto u zakonu o dijaspori i Srbima u regionu ne postoji u Savetu predstavnik sa KiM, a postoji za AP Vojvodinu. To je jedno pitanje.
Drugo pitanje na koje sam tražio od ministra da odgovori jeste zašto su u zakonu iz regiona izbačeni Srbi koji žive u Bugarskoj i Grčkoj. Tražio sam konkretan odgovor, s obzirom na to da sam doneo istorijsku građu da tamo živi preko 100.000 Srba još od sedmog veka.