Za razliku od našeg fudbalskog reprezentativca Krasića, koji igra odlično i vrlo je precizan, njegov prezimenjak ovde u Skupštini sve promaši. I ne samo to, nego i tim koji predvodi i ostali igrači su takođe bili vrlo neprecizni u diskusiji vezano za odredbe ovog zakona.
Ukratko, kada se radi o pripadnicima srpskog naroda koji žive u Bugarskoj i Grčkoj, što je predmet ovog amandmana, zaista nema Srba u te dve zemlje koji žive tamo kao autohtono stanovništvo. Nema ih već vekovima. Živeli jesu u srednjem veku, ali ih već nekoliko vekova nema. I kada govorimo o Srbima u Bugarskoj i Grčkoj, onda možemo da govorimo samo o Srbima koji idu tamo na pijacu ''Ilinci'' ili u ''Metro'' da nešto kupe. Kada iz Niša odu tamo, borave nekoliko sati. To su jedini pripadnici našeg naroda u Bugarskoj. U Grčkoj možda malo duže borave preko leta, kada su na godišnjem odmoru.
Kada ste govorili o ćirilici, zaista je za svaku pohvalu napor Ministarstva da se sačuva to naše pismo, ali ne vidim kakve veze ima... Kada ste već pomenuli reč "galimatijas", onda je galimatijas to o čemu ste govorili. Kakve veze imaju natpisi u Knez Mihailovoj sa nadležnostima Ministarstva za dijasporu?
Slažem se da bi država trebalo više da učini, ali preko drugih nadležnih institucija, da se očuva naše pismo, pogotovo u centralnim gradskim ulicama, ali nemojte da sprečavate napore da se zaista pomogne svima koji žele u dijaspori da pišu na ćirilici, što Ministarstvo čini pomažući im.
Nemojmo da budemo kratkog pamćenja. Pre nego što je formirano Ministarstvo za dijasporu, postojalo je Ministarstvo za Srbe izvan Srbije. Od 1997. do 2000. godine član SRS je bio na čelu tog ministarstva, dakle više od tri godine, i tada uopšte nije bilo reči o zakonu. Čovek na čelu tog ministarstva ništa nije radio.
Da vam ispričam. Kada sam, posle jedne posete Srbima u Rumuniji otišao kod njega da ga zamolim za pomoć za srpske škole u Đerdapskoj klisuri, u Belobreški, koje su u očajnom stanju, on je već dve godine bio ministar, kaže on meni - pa, da li je moguće da žive Srbi u Rumuniji, to nisam znao.
Eto kako je bio uspešan ministar. Čovek je radio tako da niko živi u dijaspori nije znao ni da on postoji, a kamoli da je ministar i da nešto radi. Kada sam ga pitao da li može Ministarstvo za Srbe izvan Srbije da izdvoji neka sredstva da se pomogne srpskom školstvu u Rumuniji, kaže - ne možemo, 70% budžeta smo dali za borbe bikova na Grmečkoj koridi. To je u vaše vreme bila osnovna delatnost ministarstva koje je trebalo da se bavi statusom i pravima našeg naroda u rasejanju.
Kada je reč o ćirilici i latinici, pa vaš predsednik gospodin Šešelj je sve svoje knjige objavljivao na latinici. Čak sam ja bio recenzent nekih od njih. To su "Knjige za lomaču", "Veleizdajnički proces", "Hajka na jeretika". Sve su objavljivane 80-ih godina. Gospodin Šešelj ih je sam i pisao i umnožavao i prodavao, a izgleda da ih je sam i čitao u to vreme.
Zaista me čudi toliko nepoznavanje prilika u dijaspori. I gospodin Krasić je na neki način sve više pripadnik dijaspore, pošto više vremena provodi u Hagu nego u Beogradu, tako da bi ova pitanja trebalo da poznaje malo bolje.