Na član 26. amandman je podnela grupa od 20 narodnih poslanika poslaničke grupe „Napred, Srbijo“. Reč ima gospodin Božidar Delić.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kao što smo u članu 10. izvršili intervenciju, tamo gde je govoreno o tome da Ministarstvo kulture piše statute i predlaže izgled odlikovanja, dali dopunu da za vojna odlikovanja to radi Ministarstvo odbrane, isto tako smo i u članu 26, da bismo napravili kontinuitet sa članom 10, napravili ovu dopunu. Znači, da pored Ministarstva kulture, i Ministarstvo odbrane, onako kako je dato u zakonu, praktično bude odgovorno za te predloge kada su u pitanju vojna odlikovanja.
Vojna odlikovanja su, inače, posebna vrsta odlikovanja. Praktično, odlikovanja su se prvo i pojavila kao vojna, da bi se tek u 18. veku pojavila kao civilna. U ovom zakonu to ne može da se vidi, ali ako se pogledaju neki drugi ordenski sistem, recimo Republike Srpske iz 1993. godine ili uopšte svi ordenski sistemi, može da se vidi da pretežnu grupu odlikovanja praktično čine vojna odlikovanja. To nas je rukovodilo time da u predlogu za član 10. i član 26. damo određena zaduženja i Ministarstvu odbrane, da se ono pita i, na kraju krajeva, da učestvuje u određivanju izgleda odlikovanja.
Mogu da vam kažem da je čak i za prethodni ordenski sistem sam izgled naših odlikovanja, kada se uporedi sa odlikovanjima nekih drugih država, bio prilično siromašan i da o tome baš nije mnogo vođeno računa. Jednostavno, ne razumem zbog čega to nije omogućeno i u članu 10. i u članu 26.
Kada smo u raspravi u načelu govorili o zakonima, kada sam pomenuo Ministarstvo kulture, gospodin ministar je došao da mi kaže – da Ministarstvo kulture više nije odgovorno za ovaj zakon i da ono nije učestvovalo u njegovoj izradi.
Onda je pitanje - kako će, ako nije učestvovalo u izradi zakona, učestvovati u izradi podzakonskih akata? Ja sam upravo tada govorio negativno o ovom zakonu i o Ministarstvu kulture, kao što bih govorio uvek negativno o bilo kome ko je ovakav neprimereni predlog dostavio pred Narodnu skupštinu.

Hvala, gospodine Deliću.
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, da li predstavnik predlagača želi da da završnu reč? (Da.) Gospodin Milan Marković, ministar, želi da da završnu reč.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, i u ovoj raspravi i u onoj u načelu, kada je bio moj kolega Slobodan Milosavljević, primetio sam dve vrste primedaba na ovaj zakon. Jedna grupa je suštinska i preovlađujuća; to je pitanje same koncepcije i pristupa u rešavanju pitanja odlikovanja. Druga vrsta primedaba je nomotehnička, pravno-tehničkog karaktera, kao recimo pitanje zašto su organi autonomne pokrajine u jednini. To je stvar nomotehnike. I organi jedinice lokalne samouprave su u jednini, a imamo 175 jedinica lokalne samouprave. To ne bi trebalo da izaziva zabunu.
Pitanje da li predsednik Republike sebi može da dodeli odlikovanje je dobro i sasvim legitimno. Nije predviđeno da predsednik Republike može sebi da dodeli odlikovanje, to bi bilo potpuno neprimereno. Član 120. Ustava se odnosi na situacije kada se predsednik Republike zamenjuje zbog objektivne nemogućnosti da vrši svoju dužnost i mislim da tu ne bi mogao da se primeni. Iako je pitanje samo po sebi interesantno, mislim da, bar za nas kao predlagače, za Vladu, tu nema nikakvih dilema.
Ova glavna pitanja, suštinskog karaktera, jesu koja su to odlikovanja predviđena. Jeste samo šest vrsta ordena i tri vrste medalja. Imam ovde i prethodni zakon, kojim je to regulisano na nivou SRJ, i tu ima, recimo, sigurno 20-30 različitih odlikovanja.
Zašto smo se mi, kao Vlada, opredelili za ovaj pristup? Zbog toga što je, dao bog, Srbija imala zaista bogatu istoriju i veliki broj ljudi koji su tu istoriju obeležili svojim junaštvom, svojim znanjem, pa bi bilo vrlo teško i vrlo loše, pre svega, pokušati da se na neki način rangiraju svi ti događaji.
Recimo, u prethodnom zakonu imamo Orden Tesle. S punim pravom bi neko postavio pitanje zašto nemamo orden Milutina Milankovića. Ili, imamo Karađorđevu zvezdu. U našoj istoriji je Karađorđeva zvezda zamenjena Takovskim krstom negde 1876. ili 1877. godine, ne znam tačno, što je bila posledica podeljenosti u našem narodu kada je u pitanju kruna, pa je posle ponovo vraćena Karađorđeva zvezda.
Želim da kažem da bi, imajući u vidu bogatstvo naše istorije i ljudi koji su obeležili tu istoriju, pisanje jednog ovakvog zakona, bojim se, izazvalo mnogo više podela u našem narodu i mnogo više polemike oko toga šta se kako rangira nego što bi zaista ostvarilo svrhu ovog zakona.
Ne sporim da je taj pristup, kao pristup, potpuno legitiman, ali mi smo se opredelili za ovaj, gde jedan mali broj odlikovanja, u stvari, daje i tim odlikovanjima na značaju.
Vi ste lepo primetili u diskusiji da se u nekim zemljama ta odlikovanja dodeljuju baš velikodušno, pa pojedinci praktično imaju na reverima neverovatan broj medalja. To je, opet, stvar pristupa.
Mislim da mali broj tih odlikovanja i relativno mali broj ljudi koji dobije i zasluži to odlikovanje upravo govori o vrednosti njihovog dela, njihovog doprinosa društvu, njihove zasluge u jednoj od ovih oblasti za koje su predviđena odlikovanja. Mislim da su sa ovih šest odlikovanja i tri medalje obuhvaćene sve oblasti društvenog života, sve ono što se u realnom životu može ostvariti kao poseban doprinos našoj državi i našem narodu.
Dakle, ne bih bio tako strog prema zakonu. Prosto, različit je pristup. Mislim da je, suprotno iznesenom u ovoj diskusiji, Vlada odabrala pristup koji je iznedrio ovaj zakon koji baš može da traje, suprotno nekim stavovima ovde. Kažem pristup koji može da traje upravo zbog toga što ordeni i medalje nisu vezani ni za kakve posebne istorijske okolnosti i ni za kakve posebne ideološke, ne daj bože, predznake.
U tom smislu, mislim da je zakon, u stvari, vrlo kvalitetan. Radio ga je Sekretarijat za zakonodavstvo, u skladu sa svojim ovlašćenjima, odnosno u skladu sa nadležnostima koje su utvrđene Zakonom o ministarstvima. Moram reći da u Sekretarijatu za zakonodavstvo rade najbolji pravnici u Vladi. Nemamo bolje pravnike od onih koji sede u Sekretarijatu za zakonodavstvo. To su ljudi koji su sedeli tu i prethodnih 10 i 15 godina, vrlo stručni ljudi, koje zaista, kao kolega, izuzetno cenim i čije je mišljenje za mene lično uvek ono kome poklanjam posebnu pažnju.
U svakom slučaju, zakon je trebalo doneti mnogo ranije. To je naša greška i naša odgovornost zbog toga što, realno, zbog nedostatka ovog zakona predsednik Republike ne može da vrši deo svojih ovlašćenja, a verovatno postoje i ljudi koji su zaslužili da dobiju odlikovanje u proteklom periodu, ali ga, zbog toga što nema zakona, nisu dobili.
Zahvaljujem na ovoj diskusiji. Mislim da je bila vrlo poučna i da je neko ko ju je slušao mogao mnogo naučiti jer su narodni poslanici izneli veliki broj istorijskih detalja koji čine deo bogatstva naše istorije i nadam se da će ovaj zakon, zbog ovih kvaliteta koje sam sada izneo i zbog ovog opredeljenja za koje mislim da je ispravno, dobiti većinu glasova u parlamentu.
Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine ministre.
Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u Danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Prelazimo na 9. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O DIJASPORI I SRBIMA U REGIONU (pojedinosti)
Gospodinu ministru i njegovom saradniku zahvaljujemo.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Donka Banović, Milica Vojić-Marković, Nikola Lazić, Željko Tomić, Zoran Nikolić i Milan Dimitrijević, zajedno Aleksandar Čotrić, Aleksandar Jugović, Mirko Čikiriz i Žika Gojković, zajedno Tomislav Nikolić, Jorgovanka Tabaković, Zoran Antić, Veroljub Arsić, Zoran Babić, Igor Bečić, Jelena Budimirović, Božidar Delić, Stefan Zankov, Oto Kišmarton, Milan Knežević, Saša Maksimović, Zoran Mašić, Predrag Mijatović, Ljiljana Miladinović, Mileta Poskurica, Gojko Radić, Mićo Rogović, Vučeta Tošković i Dragan Čolić, zatim Aleksandra Janković, Milorad Buha, Branimir Đokić, Zoran Krasić, Dušan Marić, Vjerica Radeta, Gordana Pop-Lazić, Aleksandar Martinović, Dejan Mirović, Slađan Mijaljević, Milan Škrbić, Nikola Žutić, Momčilo Duvnjak, Mirko Munjić, Nikola Savić i Zoran Antić, amandmane Vlade i amandmane koje je, na osnovu člana 142. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine, podneo Odbor za odnose sa Srbima izvan Srbije.
Primili ste izveštaje Odbora za odnose sa Srbima izvan Srbije i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 142. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na naziv zakona amandman, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanik Aleksandra Janković i narodni poslanik Milorad Buha.

Činjenica je da je od 123 amandmana, koliko je podneto... (Predsednik: Gospodine Krasiću, očigledno ometate gospođu Janković. Zamolila bih vas da ne dobacujete.) ... na zakon o dijaspori, Vlada prihvatila čak devet. Sasvim slučajno, tih devet uglavnom potiče iz poslaničke grupe SPO, sa retkim izuzecima.
Kako god bilo, amandman koji sam podnela jeste da je potrebno promeniti naziv zakona, da umesto ''zakon o dijaspori i Srbima u regionu'', naziv treba da glasi – ''zakon o Srbima izvan Srbije''.
Za jaku dijasporu potrebna je jaka Srbija, a kada je država ovako nemoćna i paralizovana, onda više ne postoji ni državna politika koja bi očuvala ekonomiju, vodila pravednu socijalnu politiku, uspostavila doslednu strategiju za očuvanje KiM, uredila autonomiju Vojvodine saglasno Ustavu i obezbedila slobodu medija, a naravno, uz sve to, uspostavila spoljnopolitičke prioritete koji su u državnom interesu Srbije.
Ministru sam i prošli put rekla da pogleda Izveštaj o političkim pravima srpskog naroda u regionu za 2008. i 2009. godinu, izveštaj Naprednog kluba. Sumnjam da ste ga pročitali. Tu je rečeno da u naše vreme izvan granica Republike Srbije živi oko 1/4 srpskog naroda.
Ovim zakonom se problem tretmana tog naroda neće rešiti ni u pojedinostima, ni u globalu.
Ovaj izveštaj, koji govori o političkim pravima srpskog naroda u regionu, konstatuje da Republika Srbija nema promišljenu politiku prema srpskom narodu koji živi van njenih granica. Racionalizacija što nema takve strategije je zapravo to što Srbi imaju građanska i ljudska prava u tim republikama u kojima žive i, pošto će Zapadni Balkan uskoro ući u EU, to će obesmisliti sve ove granice i omogućiti Srbima da žive objedinjeno.
Znači, ne treba da se borimo ni za kakva prava Srba izvan Srbije, jer ćemo svi jednom zajedno biti u EU. No, stav Nove Srbije je da Srbija i te kako, kao jaka država, mora da ima jaku dijasporu i da pokaže ozbiljan interes i promišljenu državnu politiku u odnosu na sve Srbe koji žive van granica države Srbije.
Jasno je da ova država nikako ne vodi aktivnu politiku prema balkanskim Srbima koji žive van njene teritorije, bez obzira što je to ustavna obaveza. Jer, koliko znamo, mitrovdanskim ustavom iz 2006. godine Srbija je definisana kao država srpskog naroda, koja je samim tim obavezna da vodi računa o srpskom narodu u susednim državama i dijaspori. Do sada to zaista nije organizovano na adekvatan način.
Problematična su pitanja odnosa prema Srbima u Crnoj Gori, Makedoniji, Albaniji i Sloveniji. Srbija i dalje, očigledno, ne priznaje postojanje srpskog naroda u Crnoj Gori. Srpska diplomatija se, na kraju, tim pitanjem više i ne bavi, ne bavi se više ni Ministarstvo, a sve polazeći od stava da su Srbi i Crnogorci jedan narod.
Zašto bismo se mi i bavili time kada je moguće da u Kotoru papin izaslanik kardinal Franc Rode na obeležavanju 1.200 godina od donošenja moštiju sv. Tripuna u Boku, u društvu Filipa Vujanovića, kaže da se mučeništvo Sv. Tripuna može uporediti sa slučajem zagrebačkog nadbiskupa Alojza Stepinca, po mnogim istorijskim izvorima nadbiskupa genocida iz doba Pavelićeve NDH, koga je beatifikovao papa Jovan Pavle Drugi.
Nimalo slučajno, poziv nije bio upućen ni Mitropoliji crnogorsko-primorskoj, a naročito ne mitropolitu Amfilohiju. Tako izgledaju ljudska prava Srba koji žive u Crnoj Gori i tako je jasno određen njihov status.
U Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji srpski narod takođe ne uživa slobodu veroispovesti. U toj državi je u toku proces asimilacije srpskog naroda, koji je, doduše, dugo bio podstican od strane zvaničnih vlasti. Naravno da je Srpska pravoslavna crkva u Makedoniji praktično zabranjena, a da Srbija nije nikada, ni pred Savetom Evrope ili pred ustanovama UN, iznela to važno pitanje.
Naravno, krajnje je simbolična i briga o srednjovekovnim spomenicima iz balkanskih i Prvog i Drugog svetskog rata na teritoriji Makedonije. Prošli put sam rekla i podsećam vas da je činjenica da je više srpskih predstavnika bilo birano u parlament Osmanlijskog carstva, nego što danas ima političkih predstavnika Srba u makedonskom Sobranju. To bi nekome trebalo da bude značajna činjenica.
O čemu da govorimo kada pričamo o srpskom narodu u Sloveniji? On ne uživa čak ni status nacionalne manjine. Velikom broju stanovnika Slovenije je izbrisano državljanstvo.
Pitanje Hrvatske. O tome gotovo da ne možemo govoriti, zato što je u Republici Hrvatskoj srpski narod praktično potpuno izbrisan. On više nije državotvorni narod. Gospođa Kosor je najavila promenu hrvatskog ustava i ne samo da je preglasavanjem u hrvatskom Saboru jedan od dva državotvorna naroda praktično izbrisan kao državotvorni i konstitutivni, pa su Srbi postali nacionalna manjina, nego će sada, radi usaglašavanja hrvatskih zakona i ustava sa zakonima EU, doći do nove promene hrvatskog ustava. Šta tu tek možemo očekivati da će se događati sa Srbima u Hrvatskoj? Verovatno je bolje da ne spekulišemo.
Pitanje stanarskog prava nije ni iz daleka rešeno. Povratnici nisu ravnopravni sa novodoseljenim stanovništvom. Etnički motivisani incidenti su gotovo svakodnevni (znamo kako izgledaju ove utakmice), ali izgleda da vlasti u ovoj zemlji odgovara da samo srpski navijači budu huligani. Hrvatski navijači su, jednostavno, navijači, a to što malo prebiju i izvikuju parole u kojima bi trebalo opet staviti Srbe na vrbe, to mi treba da tolerišemo.
Dva autonomna kotara, uspostavljena Tuđmanovim režimom, ukinuta su 1997. i 2001. godine.
Iako uživaju puna prava nacionalnih manjina, Srbima u Mađarskoj i Rumuniji takođe preti asimilacija. Razlog tome je opet slaba aktivnost Republike Srbije na kulturnom planu.
Šta da govorimo o Srbima u Albaniji? Oni, naravno, u Albaniji nemaju određen status. Čak nije poznat njihov broj. Naravno, učestvovali su u izradi nacrta zakona o pravima nacionalnih manjina.
Vlada Republike Srbije i ovo ministarstvo propustili su da uvrste obaveze prema Srbima u regionu. Doduše, te su obaveze u skladu sa Ustavom iz 2006. godine, uz svoje prioritete kao državne, spoljne i privredne politike.
Drugo, da definiše odnose prema Srbima u regionu u novonastalim političkim i ekonomskim odnosima. Znači, nismo baš okruženi samo prijateljima i vrlo dinamični procesi se dešavaju u našoj okolini. Treće, da prepozna značaj statusa Srba u regionu za razvoj demokratije u Republici Srbiji, integraciju i emancipaciju njenog društva.
Vlada Republike Srbije je upotrebljavala interese, prava i organizacije Srba u regionu u svrhu svoje unutrašnje stranačke politike. Šta je Napredni klub, čiji izveštaj očigledno niste pročitali, propisao kao neku vrstu preporuka? U samom izveštaju ovog zaključka stoji da je Republika Srbija obavezna da poštuje Ustavom određene obaveze prema Srbima u regionu i da bi bilo pravedno da Republika Srbija prihvati političke i ekonomske obaveze prema srpskom narodu u regionu, srazmerne obavezama koje izvršava prema nacionalnim manjinama u Srbiji.
Tvrdim da je neophodno razdvojiti politiku prema srpskom narodu koji živi u regionu i Srbima u iseljeništvu i u dijaspori. O tome ću govoriti u jednom od narednih amandmana. Zatim, uvrstiti politiku prema srpskom narodu u regionu među prioritete spoljne politike, jer to zapravo nameće razvijanje i prilagođavanje i diplomatske i konzularne mreže u regionu.
Kulturna saradnja u regionu mora biti intenzivirana, usklađena i podređena očuvanju identiteta srpskog naroda koji živi izvan naših državnih granica. Dalje, Republika Srbija treba u punoj meri da primeni Zakon o državljanstvu i omogući pripadnicima srpskog naroda iz regiona stupanje u državljanstvo Republike Srbije.
Još jednu stvar treba naglasiti. O tome sam takođe podnela amandman, pa ću u okviru amandmana diskutovati o tome, a to je da je potpuno pogrešno u zakonu o dijaspori tražiti da i KiM da predstavnika za Skupštinu dijaspore. Pogrešno je i to što se predsednik Izvršnog veća Vojvodine uopšte stavlja u taj savet. Da li je moguće da mi u državi Srbiji donosimo zakon kojim praktično svoje sunarodnike iz južne pokrajine i iz Vojvodine tretiramo kao dijasporu?
Pretpostavljam da je to bio nekakav „žuti“ uslov podrške za ovaj zakon, naročito uslov koji dolazi od ovih „žutih“ iz Vojvodine. Takav zahtev je potpuno protivan Ustavu, Zakonu o ministarstvima i praktično se duplira i meša u posao Komesarijata za izbeglice. Ministar je kao razlog naveo postojanje izbeglica u Vojvodini o kojima treba da se brine Ministarstvo za dijasporu. Zašto je protivno Ustavu to što ste vi tražili? Zato što Republika Srbija štiti prava i interese svojih državljana u inostranstvu, unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa matičnom državom.
Po Zakonu o ministarstvima, član 25, ''Ministarstvo za dijasporu obavlja poslove državne uprave koji se odnose na položaj državljana Republike Srbije koji žive izvan Republike Srbije, poboljšanje uslova za ostvarenje biračkog prava državljana Republike Srbije koji žive u inostranstvu, poboljšanje veze iseljenika državljana Republike Srbije koji žive u inostranstvu i njihovih organizacija s Republikom Srbijom, informisanje iseljenika državljana Republike Srbije u inostranstvu o politici Republike Srbije.''
Zanima me, gospodine Srećkoviću, da li ste vi negde implicitno smatrali da je unapred potrebno, pre nekakvog donošenja statuta Vojvodine koji, bogu hvala, neće biti donet u ovoj skupštini, da obezbedite Vojvodinu kao jednu potpuno novu jedinicu i da obezbedite Srbe koji žive u našoj severnoj pokrajini kao ljude koji će biti predstavnici dijaspore?
Što se Komesarijata za izbeglice tiče, to je posebna organizacija, osnovana 1992. godine Zakonom o izbeglicama.
Kao organ državne uprave, Komesarijat za izbeglice obavlja stručne poslove od interesa za Republiku Srbiju i sa njima povezane izvršne poslove, u skladu sa Zakonom o izbeglicama i Zakonom o državnoj upravi.
Komesarijat obavlja poslove koji se odnose na utvrđivanje statusa izbeglica, zbrinjavanje izbeglica, vođenje evidencije utvrđene ovim zakonom, usklađivanje pružanja pomoći izbeglicama od strane drugih organa i organizacija u zemlji i inostranstvu i staranje o ravnomernom i blagovremenom pružanju te pomoći, obezbeđivanje smeštaja, odnosno razmeštaja izbeglica na područjima teritorijalnih jedinica, obezbeđivanje uslova za povratak izbeglica na područja koja su napustile ili druga područja koja Komesarijat odredi, odnosno do njihovog trajnog zbrinjavanja na drugi način, i obavlja druge poslove iz svog delokruga utvrđene ovim zakonom.
U skladu sa odredbama međunarodnih konvencija koje je ratifikovala Jugoslavija, a koje uređuju položaj i prava izbeglica, radi zbrinjavanja izbeglica na teritoriji Republike Srbije, Komesarijat pokreće inicijative za traženje međunarodne pomoći od institucija UN i drugih organizacija za pružanje međunarodne pomoći. Naravno, ostvaruje saradnju sa organizacijama Crvenog krsta, humanitarnim, verskim ili drugim organizacijama i građanima.
Komesarijat za izbeglice sprovodi funkcionalnu tranziciju svoje delatnosti iz humanitarne u razvojnu fazu, u kojoj bi trebalo da se obezbede trajna rešenja za izbeglice, kako u pogledu masovnijeg i bržeg povratka tako i integracije, znači rešavanje problema stanovanja i zapošljavanja u Srbiji.
Prema tome, jasno su definisane nadležnosti i posao Komesarijata za izbeglice, tako da to ne može biti racionalizacija za ovo što ste vi pokušali da uradite sa predstavnikom autonomne republike, po vama, Vojvodine.
Nastaviću u sledećem amandmanu da objašnjavam kako izgledaju prava Srba u regionu, u BiH, posebno u Republici Srpskoj, i kakva je vaša briga i odnos prema onome što se trenutno događa na navodnoj reviziji Dejtonskog sporazuma u Butmiru.

Zahvaljujem. Potrošili ste 13 minuta, samo mi recite da li kao ovlašćeni predstavnik ili od poslaničke grupe. Kao ovlašćeni predstavnik, u redu.
Gospodin Buha ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, pred nama je jedan od bitnih zakona o kojima raspravlja Skupština na ovom zasedanju.
Smatram, u ime SRS, da mu moramo posebnu pažnju posvetiti jer je tretmanom ovog zakona obuhvaćeno između tri i četiri miliona Srba koji žive izvan Srbije.
Da se vratim na amandman. Ovim amandmanom sam, u ime SRS, predložio da se naziv zakona definiše kao zakon o Srbima izvan Srbije. Naime, u javnoj raspravi koja je trajala gotovo godinu dana bilo je više predloga za naziv zakona s obzirom na to da je jako teško jednim pravnim terminom definisati, odrediti i dati nadležnosti organa, a i obuhvatiti ogromnu populaciju Srba koja živi u inostranstvu.
Opredeljenje SRS je bilo da to bude zakon o Srbima izvan Srbije, koji će imati više poglavlja.
Prvo poglavlje, odnosno prva populaciona grupa treba da bude naša prava dijaspora, Srbi koji su odlazili sa ovih prostora pre 100-150 godina. Oni moraju i kod nas i u inostranstvu uživati poseban status s obzirom da je ta populaciona grupa manje-više zaboravila srpski jezik, ne govori više njime, ima poseban ekonomski status itd. Zbog toga ta populaciona grupa mora biti obuhvaćena posebnim programom mera.
Druga populaciona grupa su Srbi koji su odlazili posle Drugog svetskog rata i njihovi potomci. To je najbrojnija populaciona grupa. To je tzv. ekonomska migracija stanovništva posle Drugog svetskog rata i ona mora imati posebne mere i aktivnosti države da bi se sprečila diskriminacija i asimilacija ovog stanovništva.
Treća populaciona grupa treba da obuhvati Srbe u regionu. Mi smo definisali koje su to države koje treba da uđu u region.
Četvrta grupa, koja je takođe brojna, ovog trenutka broji, što u Srbiji što u inostranstvu, negde oko 500-600 hiljada Srba. To su izbeglice iz Republike Srpske Krajine, Republike Hrvatske, BiH i određena grupa Srba koja je došla na ove prostore u ratnim godinama, od 1991. godine, pa čak i dan-danas dolaze.
Nažalost, predlagač zakona se nije opredelio za ovu varijantu, opredelio se za drugi naziv ovog zakona, ali bitna su pravna suština i administrativna određenja zakona koji definišu određene nadležnosti Ministarstva za dijasporu.
Ministarstvo je sebe našlo ovde. Nažalost, drugi državni organi nemaju nadležnosti u ovom zakonu, a moraju da imaju. Zašto?
Zato što mi u pravnom sistemu Republike Srbije imamo mnogobrojna pravna pravila koja obavezuju državne organe Republike Srbije da deluju u pomoći, u saradnji prema Srbima koji su izvan Srbije, ali niti te saradnje ima, niti ti organi osećaju tu nadležnost i nema onoga što je neophodno da se učini prema Srbima koji žive u inostranstvu.
Moram akceptirati odredbu Ustava koja obavezuje sve državne organe da pomognu Srbima u pogledu njihovih prava i obaveza u inostranstvu.
Ta obaveza postojala je i po ranijem ustavu i po ranijim zakonskim propisima, ali stvarne i materijalne primene ovih ustavnih i zakonskih odredaba nije bilo. Zbog toga je bila šansa da se kroz ovaj zakon pomogne i da se nađu pravni instrumenti kako i na koji način obavezati državne organe da stvarno deluju.
Ako zadržimo samo nadležnost Ministarstva za dijasporu, ništa nismo napravili. Desetak aktivnih radnika u vašem ministarstvu ili ukupno 30-ak radnika neće napraviti ništa ukoliko nemamo tu interdisciplinarnu saradnju sa svim drugim državnim organima, počevši od predsednika Republike, koji će na svoj način obavljati poslove u ovoj sferi.
Evo, vidimo, pre 20 dana je bio u Sloveniji, potpisan je Sporazum o socijalnom osiguranju, koji je bio otvoreno pitanje dobrih 18 godina itd.
Znači, to je ta nadležnost, ali pored toga, njegovim odlaskom tamo moraju se rešavati i druga pitanja Srba koji žive i rade tamo, sa svim njihovim imovinskim, socijalnim, stečenim pravima itd.
Što se tiče Vlade, Ministarstva spoljnih poslova, šta nam radi diplomatija danas?
Da li je iko od njih pozvao Ministarstvo za dijasporu i tražio određena pravna tumačenja oko pravnog statusa Srba u inostranstvu, da li je tražio određene instrukcije od vas, vezane za određene probleme koje imaju Srbi? Verovatno vrlo malo. Zašto? Zato što Ministarstvo spoljnih poslova ne oseća tu potrebu; nema direktnih zakonskih odredaba koje obavezuju Ministarstvo spoljnih poslova, pa se oni tako i ponašaju.
Znači, ako nemamo pravni obuhvat, nemamo određene nadležnosti i nemamo, na kraju, informisanje. Ovaj parlament mora biti informisan o svim problemima. Ovaj parlament, odgovorno tvrdim, nije informisan, a reći ću vam samo jedan primer.
Evo, recimo, za godinu dana sam postavio Ministarstvu za dijasporu i drugim državnim organima iz ove oblasti bar 50-ak, možda i više poslaničkih pitanja.
Dobijao sam odgovore na svako sedmo pitanje. Zašto? Zato što je to škakljiva materija, što se određeni državni organi tom problematikom ne bave, što ta materija zadire u regionalne odnose sa konkretno Republikom Hrvatskom, pa i BiH, Crnom Gorom, Makedonijom itd. To su škakljiva pitanja, bolje ne odgovoriti, ne izazvati određene reakcije u parlamentu, a posebno od opozicionih poslanika.
Da se vratimo na određene vitalne probleme koje imaju… Vrlo kratko ću, s obzirom da smo mnogo pričali o problemima Srba u Evropi, Americi, Australiji itd. U ovom ministarstvu nemate adekvatan broj ljudi i, ukoliko ne budete interdisciplinarno radili sa drugim državni organima, nećete napraviti ništa.
Dalje, oko materijalnih sredstava, 150-160 miliona, verovatno za iduću godinu daleko manje, izgubićete sve ono što ste zacrtali ovim zakonskim projektom. Manje-više ostaće to na nivou ličnih zarada radnika u Ministarstvu, eventualno materijalnih troškova, direktnih i indirektnih troškova, i ta sredstva će se potrošiti. Tamo gde moramo ulagati, to je saradnja sa našom dijasporom. I tamo moramo uložiti ogromna sredstva.
To sam govorio i u načelnoj raspravi. Ova država, ako želi ozbiljnu saradnju i ozbiljan rad sa našom dijasporom, ukoliko želi privući sredstva dijaspore, ukoliko želi intelektualnu, naučnu i svaku drugu podršku od strane dijaspore, mora uložiti sredstva, informisati dijasporu o svim problemima ovde, o svim mogućnostima čoveka koji radi u inostranstvu, koji ima sredstava, koji želi da uloži ovde. Ukoliko ne nađemo njega, ukoliko ga nemamo u popisu, a nemamo popis Srba u inostranstvu, kako možemo onda učiniti bilo šta u smislu privlačenja sredstava, omogućavanja tim ljudima da dođu, da ulože sredstva ovde itd.?
Naši ljudi u inostranstvu nemaju pravu informaciju o političkim, privrednim, ekonomskim, finansijskim i drugim događajima iz matične države. Zašto? Zato što drugi državni organi, naglašavam, ne rade svoj posao. Ministarstvo kulture i Ministarstvo spoljnih poslova moraju tu dati punu podršku. Srbi u inostranstvu štampaju brošure, imaju svoje elektronske medije preko kojih mogu informisati Srbe u svojoj okolini, ali to neko mora organizovati. Ministarstvo za dijasporu može da bude jedna od poluga, ali ne može samo.
Od onih koji su otišli pre 150 i više godina, ovih koji su ekonomskom migracijom otišli u inostranstvo i ovih koji trenutno žive u okruženju, mislim da je u ekonomskom i životnom smislu najugroženija populaciona grupa izbeglica koja je genocidnom politikom hrvatske države i etničkim čišćenjem proterana sa svojih ognjišta. Oni su došli su na prostore Republike Srpske, Republike Srbije, žive ovde u vrlo teškim životnim uslovima, a država Srbija ne čini ništa da im pomogne.
Ti Srbi ne traže ništa tuđe, traže samo svoje. Osuđeni su da sami idu i traže svoja prava, zaustavljaju se na mnogobrojnim šalterima administracije i u Hrvatskoj i u BiH i u drugim državama. Imaju ogromne probleme zato što te države stvaraju administrativne, sudske i druge prepreke Srbima da ostvare svoja prava.
Sada ću vam pročitati odredbu važećeg Zakona o izbeglicama. U članu 4. se kaže: ''Republika Srbija obezbeđuje kolektivnu zaštitu ličnih, imovinskih i drugih prava i sloboda izbeglica i obezbeđuje međunarodnu pravnu zaštitu na način koji je utvrđen za njene građane''. Ovaj propis nije u funkciji. Niste ga oživotvorili. Državni organi Republike Srbije ovaj član nisu oživotvorili, kao što nisu oživotvorili mnogobrojne druge zakonske propise. Sad ću vam reći zašto.
Evo konkretnog primera. Hrvatska je 1991. godine, kada je došlo do ratnih sukoba, prekinula isplatu penzija Srbima na prostoru Republike Srpske Krajine, od avgusta. Ta isplata je otprilike za negde oko 25-26 hiljada penzionera i 15-ak hiljada primalaca raznih drugih naknada, što je snosila republika kao federalna jedinica ondašnje Jugoslavije. To je negde oko 40-ak hiljada korisnika penzija i drugih naknada.
Od 1991. godine, po podacima Udruženja penzionera u Hrvatskoj, sa normalnim kamatama, koje po međunarodnom pravu pripadaju onima kojima se ta naknada ne isplaćuje, to je svota od negde sedam milijardi. Oni kažu sedam milijardi. Udruženje penzionera u Srbiji kaže da je to osam milijardi evra. Vlada Republike Srpske Krajine se opredelila za varijantu Udruženja penzionera Srbije da je to negde oko osam milijardi evra. Osam milijardi evra za neisplaćena sredstva koja pripadaju Srbima.
To je samo jedan od problema u pogledu isplate penzija. Sada ću vam reći koji su to drugi. To su penzije, koje po međunarodnom pravu i po Ustavu Hrvatske pripadaju građanima. To je stečeno pravo, koje se ne može oduzimati. Zašto?
Po međunarodnom pravu, jednom stečeno pravo ne može se oduzeti ni najtežim kriminalcima. Nekom ko je izvršio najteža krivična dela ne može se uskratiti pravo na penziju, jer je on to zaradio. Srbima su ta prava oduzeta.
Idemo dalje. Druga kategorija su penzioneri koji nisu tog trenutka bili u Republici Srpskoj ili Republici Srbiji, odnosno SRJ, od trenutka kada je Hrvatska vratila, kako oni kažu - ušla u svoj suverenitet na prostoru Republike Srpske Krajine, odnosno Republike Hrvatske. Od 1998. godine počela je isplata penzija za određen broj ljudi koji su se prijavili kao stari nosioci penzija. Svi drugi su ta prava dobijali negde do 2000-2001. godine.
Ali, veliki problem je usledio onoga trenutka kada su SRJ i Republika Hrvatska potpisale Sporazum o socijalnom osiguranju.
Republika Srbija je toga trenutka prekinula isplatu penzija Srbima koji su to pravo ostvarili u Hrvatskoj ili u Srbiji. Tu se javio vakuum od tri meseca, šest meseci, pa čak i godinama određeni Srbi koji su ostvarili penziju u tom periodu nisu dobijali penziju, ili su dobijali prevremene penzije koje su 30-40% manje od stvarnih penzija.
Da se ne muči kad dođe na šalter penzijsko-invalidskog osiguranja u Hrvatskoj, kada mu kažu - donesite ovo, donesite ono itd., čovek kaže - sit sam više administracije, bolja mi je i ova prevremena penzija, koja je niža 20-30-50 posto od stvarne penzije, pa nekako ću preživeti.
Sledeća kategorija o kojoj moramo govoriti su penzioneri posle potpisivanja Sporazuma o socijalnom osiguranju. Naime, postavio sam jedno poslaničko pitanje 2007. godine – šta čine Ministarstvo rada i socijalne politike i Fond penzijsko-invalidskog osiguranja u smislu ubrzavanja postupka dobijanja penzija za Srbe koji su radili malo u Hrvatskoj, malo u Srbiji, pa su podneli zahtev ili ovom fondu ili fondu u Hrvatskoj?
Upravni postupci za dobijanje penzija traju godinama. Na to moje poslaničko pitanje iz 2007. godine dobio sam odgovor od Ministarstva rada i socijalne politike da se radi o jednoj grupi od 24.000 Srba koji su ostvarili pravo na penziju.
Tvrdim vam da je taj broj i dan-danas tako veliki, zato što i u međuvremenu pristižu ljudi koji ostvaruju pravo na penziju. Zašto? Zato što hrvatski državni organi i njihov fond penzijsko-invalidskog osiguranja ne čine ništa da taj postupak ubrzaju. S obzirom na to da se radi o ljudima, koji su smrtni, jednostavno razvlače.
Dvadeset četiri hiljade penzija u periodu od 2007. i 2008. godine, pa evo sad je i ova godina pri kraju, sa nekom prosečnom penzijom preko 300 evra - radi se o 70-80 miliona evra što hrvatska država ne daje Srbima. Pa sad vi vidite.
Tamo smo rekli 7-8 milijardi. Pored toga, moramo dodati i ove koji nisu regulisali status od 1998. pa do 2001. godine, pa oni koji su imali probleme u implementaciji Sporazuma o socijalnom osiguranju, pa ovi koji sada... Radi se o ogromnim milijardama.
Znači, ti ljudi traže svoje. Ostvarili su pravo na penziju i oni tu penziju hoće. Oni traže od države Srbije da primeni odredbu Zakona o izbeglicama koja vas obavezuje da se potrudite da u direktnim odnosima sa hrvatskim državnim organima to razrešite.
Ako hrvatska država to neće, onda ne možemo imati ovakve diplomatske odnose. Ako hrvatska država ne rešava ono što je u obavezi, prema međunarodnom pravu, onda to mora imati međunarodni karakter i mora se raspravljati u UN i u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, evropskim institucijama itd.
Državni organi Republike Srbije moraju internacionalizirati ovaj problem. Bez toga nema sreće.
S obzirom na vreme, izneću samo ću još jedan slučaj koji govori o tome koje probleme imaju Srbi u Hrvatskoj. Radi se o konvalidaciji staža. Srbi koji su živeli na prostoru Republike Srpske Krajine nemaju priznat radni staž od 1991. do 1998. godine.
Evo primera kako se izigravaju zakonski propisi. Naime, hrvatska država je donela zakon o konvalidaciji radnog staža negde 1996. godine, sa vrlo kratkim rokom primene tog zakona. Više od 90% Srba nije ostvarilo to pravo.
Prošle godine je donet novi zakon o konvalidaciji, koji u svojoj osnovi ima takve zakonske odredbe da Srbi ponovo neće moći izvršiti konvalidaciju staža.
U konkretnom slučaju, to je rešenje Hrvatskog zavoda za mirovinsko osiguranje, Područna služba u Osjeku. Evo šta oni traže od čoveka koji treba da konvalidira svoj radni staž u periodu 1991-1997. godine: dokaze iz radnog odnosa, ugovore o radu, rasporedna rešenja (to su ona rešenja o rasporedu na radna mesta), rešenja o godišnjem odmoru, staru zdravstvenu iskaznicu, isplatne liste i druge isprave.
Pitam vas – ko od nas, posle 18 godina, ima isplatu listu iz 1991. godine? Ko od nas ima rešenje o rasporedu na radno mesto? Ko od nas ima rešenja o godišnjem odmoru u tom periodu? To je samo administrativni način kako sprečiti podnosioca zahteva da ostvari svoje pravo. Vidite s čim se Srbi suočavaju, koji su to problemi.
Zbog vremena, samo ću toliko. Uključiću se kasnije po amandmanima. Ali, morate shvatiti suštinu. Sada, kada gledam ministra za dijasporu, gledam celokupnu Vladu i državne institucije Republike Srbije koje se moraju uključiti. Radi se o ogromnim sredstvima. Govorili smo o penzijama, osam milijardi itd. Još bi se tu nakačilo, za ovih 15-ak godina, jedno dve-tri milijarde.
Zanimljivo je da niko ne spominje akcije. Vrednost akcija je, po računicama Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu, nešto oko 15 milijardi evra. To je ono što pripada Srbima. Ko je ostvario pravo? Niko.
Dalje, 50.000 stanova u društvenom vlasništvu itd. To je ukupna suma od 30 do 35 milijardi evra.
Tražimo svoje. To morate shvatiti. Ne tražimo njihovo, tražimo svoje. Mi smo ovde, ne možemo se fizički vratiti, ali tražimo svoja stečena prava.

Gospodine Buha, govorili ste u okviru vremena kao ovlašćeni predstavnik, obrazlagali amandman i potrošili još pet i po minuta vremena vaše poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Siniša Stamenković. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, poštovana gospodo saradnici, posle veoma složene i aktivne rasprave u načelu o Predlogu zakona o dijaspori i Srbima u regionu, te posle sednice Odbora za Srbe izvan Srbije, na kojoj je razmatrano oko 130 amandmana a usvojeno svega devet, poslanička grupa PUPS zaključila je da u raspravi u pojedinostima zatraži od nadležnog ministarstva da prihvati još jedan broj zaista svrsishodnih i elokventnih amandmana, utemeljenih u zakonodavstvu Evrope, u našim pozitivnim propisima i, što je još važnije, u životnoj praksi Srba i građana Srbije izvan Srbije.
Evropski centar za parlamentarna istraživanja i dokumentaciju () je u svojoj studiji broj 840 i 1124 utvrdio najbolja rešenja i konstatovao veliki značaj odnosa evropskih nacionalnih država prema sunarodnicima koji žive van njenih granica. Najvažnija su sveobuhvatna zakonska rešenja kojima se dijaspore tih zemalja uključuju u politički i društveni život matične države.
Na primer, Italija, Rumunija, Francuska i Portugal su pravno uredili zastupljenost dijaspore u svom parlamentu. Austrija, Bugarska i Rusija su državnu politiku prema dijaspori usmerili na kulturnu saradnju i na visoko školstvo.
Slovačka i Mađarska su usvojile praksu izdavanja posebnog iseljeničkog dokumenta, koji im omogućava niz povlastica. Slovenija je detaljno uredila obaveze za svoje građane, a posebno utvrđuje postupak repatrijacije.
Srbija ima istorijsku šansu da ozbiljnim, sveobuhvatnim, stručno utemeljenim zakonom razreši mnoga pitanja dijaspore i svojih građana u regionu.
Poslanička grupa PUPS smatra da je buđenje nacionalne svesti nesporna potreba unutrašnje i spoljne politike za veće učešće u ekonomskom razvoju naše zemlje, potreba da se ostvari istorijsko pomirenje raznih delova naroda, kao i potreba da se pomire politički stavovi između nacionalnih manjina i etničkih grupa.
Takođe smatramo da se definitivno mora pretočiti u zakon sve ono što je ponuđeno kao rešenje a usvojeno i kroz dobre amandmane, bez obzira od kojih političkih grupa u parlamentu Srbije dolazili.
Kriterijumi utvrđivanja statusa naših sunarodnika i građana Srbije koji žive izvan Srbije su opštepriznati, i obligacioni i za međunarodnu zajednicu i za zemlje koje ih prvi put pretaču u jedan tako važan i odgovoran zakon kao što je zakon o dijaspori i Srbima u regionu.
Amandmani podneti na ovaj predlog zakona treba da pomognu boljem definisanju statusa naših sunarodnika i građana u dijaspori i regionu.
Poreklo, mesto stalnog boravka, poznavanje nacionalnog jezika, status članova porodica, naročito mešovitog etničkog porekla, postupci sticanja prava na stalni ili privremeni boravak, utvrđivanje državljanstva, viznog režima, prava na rad, prava iz oblasti socijalne zaštite i statusa pri upisu u obrazovne institucije, podrška udruženjima sunarodnika u inostranstvu, kao i negovanje nacionalne kulturne tradicije, a zatim i razvoj imovinskih prava i uslova za učešće u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti države matice, velika su obaveza ovog zakona i naše države. Poslanička grupa PUPS smatra da amandmani podneti na Nacrt zakona takođe imaju za cilj da bliže i jasnije definišu pojmove koji će egzistirati u zakonu, kao što su: pojam dijaspore, pojam emigracije, pojam izbeglica, pojam lica prebeglih sa teritorije stranih država, kao i pripadnika etničkih i nacionalnih manjina.
Cilj amandmana je da svi ovi pojmovi budu kristalno jasni, bez izuzetka i bez ikakvog zaostatka, da bi se izbeglo bilo kakvo politikantsko obrazlaganje i manipulisanje njima. Amandmani na Predlog zakona imaju za cilj da se eliminišu sve zaostale tendencije iz prošlosti koje su proistekle iz političkih sukoba, unutrašnjih i spoljnih podela, iz ratova i prekrajanja granica, iz masovnog raseljenja Srba i drugih nacionalnosti i drugih etničkih grupa u Srbiji.
Amandmani imaju za cilj da jednu veoma široku i heterogenu materiju kao što je ovaj zakon uvedu u unutrašnji pravni poredak naše države, ali tako da veliki broj međunarodnih dokumenata, kao što su višestrani međunarodni ugovori, ugovori o državljanstvu, ugovori o zaštiti manjina, ugovori o pravima radnika migranata, ugovori o nostrifikaciji svedočanstava i diploma, ugovori o završenom obrazovanju - da se uvedu u potpun i zaštićen pravni red.
Poslanička grupa PUPS smatra da je, pored toga, neophodno da se ovim zakonom stvori dobra osnova za pokretanje jednog velikog broja novih ugovora o pravnom položaju konkretnih nacionalnih manjina, o socijalnom osiguranju, saradnji u oblasti kulture, o očuvanju istorijskih, kulturnih i religijskih vrednosti našeg naroda.
Amandmani podneti na predlog ovog zakona uz već usvojene amandmane trebalo bi da bitno doprinesu većem aktiviranju svih resursa pripadnika dijaspore i Srba u regionu. Naša ministarstva, Vlada, udruženja nacionalnih manjina i etničkih grupa moraju brzo, efikasno i sveobuhvatno raditi na uspostavljanju međusobnog poverenja, na zakonskom uspostavljanju stalnih i stabilnih odnosa kako sa stranim državama tako i sa našim građanima koji u njima žive.
Srbija kao država spada u red populaciono najstarijih država u svetu, uz vrlo visoku emigracionu stopu ka razvijenom svetu, sa većim brojem lokalnih integracija i niskog prirodnog obnavljanja stanovništva, što preti da ugrozi biološki opstanak naše nacije.
PUPS smatra da, donošenjem ovakvog sistematskog zakona, moraju da se regulišu svi principi i svi momenti u odnosima između matične države i dijaspore, i matične države i Srba u regionu, što bi sa ovim zakonom predstavljalo početak višestruko pravnih partnerskih odnosa, iz kojih bi različiti nivoi humanog, kulturnog i populacionog kapitala bili usaglašeni i usmereni na opštu nacionalnu blagodet.
Amandmani imaju za cilj da se, pored humanog i kulturnog kapitala, popravi i socijalni kapital, tako što će se neformalne veze i mreže komunikacija sa ovim zakonom pretvoriti u veoma ozbiljnu bazu poverenja, reciprociteta i utvrđenih zajedničkih vrednosti.
Srbi i građani Srbije u dijaspori, regionu i svetu moraju popraviti svoj status, u značajnoj meri popraviti svoj identitet, moraju afirmisati sve posebnosti koje su važne odlike jedne odgovorne, kulturne, ekonomski stabilne nacionalnosti.
U postupku usaglašavanja amandmana u Odboru za Srbe izvan Srbije postignuta je i napravljena ravnoteža u smislu pojedinih odredaba ovoga zakona, a pre svega o odlučivanju i donošenju konkretnih odluka i projekata važnih za funkcionisanje sistema zaštite naših građana u dijaspori i regionu.
Utvrđena je nesporna ravnoteža između funkcionalnosti, sa jedne, i najšire demokratičnosti, sa druge strane. Kontrola i nadzor nad namenskim korišćenjem sredstava za vršenje ovih funkcionalnih poslova između sunarodnika i države takođe je, kao veoma važan faktor, usaglašeno, uprkos mnogim drugačijim mišljenjima i okolnostima.
Amandmani podneti na nacrt ovog zakona su pokušaj da se značajno poprave različiti statusi naših sunarodnika i državljana Srbije koji sada žive u susednim državama, a koji ne uživaju u punoj meri sva zagarantovana politička prava koja u našoj zemlji uživaju druge nacije i nacionalnosti.
Srbija sada pokazuje značajnu volju da se trajnom politikom prema srpskom narodu u regionu poboljša statusni položaj svih naših iseljenika, svih građana Srbije koji žive izvan Srbije.
PUPS smatra da zakon mora da ostvari neposredan uticaj na države u regionu, u smislu da se obustave bilo kakvi pritisci u Republici Srpskoj zbog pokušaja ukidanja Republike Srpske, kao i pokušaj umanjivanja kolektivnog prava srpskog naroda.
Ovim zakonom se mora postići puna ravnopravnost naših sunarodnika i građana Srbije sa drugim konstitutivnim narodima u državama u okruženju.
U Republici Hrvatskoj se konačno mora uspostaviti potpuna ravnopravnost Srba sa ostalim građanima, uz definitivno rešenje stanarskih , kao i pojedinačnih političkih prava.
Srpski narod u Crnoj Gori uskoro mora imati jasno određen status, uz ravnopravnu zastupljenost u državnim ustanovama i upravi. Verska prava Srpske pravoslavne crkve moraju se takođe jasno garantovati od obe države. Sloboda vere i ispovesti srpskog naroda u Makedoniji, kao i potpuna politička prava, moraju zaustaviti asimilaciju srpskog naroda. Ovim zakonom, kao i amandmanima na njega, a i daljim operativnim delatnostima nadležnih ministarstava, u Sloveniji se mora povratiti status nacionalne manjine Srbima.
Aktivnosti Republike Srbije na planu podrške kulturnom i obrazovnom životu Srba i građana Srbije u Mađarskoj, Rumuniji i Albaniji mora se ovim zakonom bitno obezbediti u daleko većem obimu.
Poslanička grupa PUPS smatra da bi bilo pravedno da Republika Srbija ovim zakonom prihvati i sprovede sve političke i ekonomske obaveze prema srpskom narodu u regionu. Prioritet naše spoljne politike, pored već postojećih, ovim zakonom nametnuće i dalje razvijanje, prilagođavanje diplomatsko-konzularne mreže potrebama naših sunarodnika u regionu i dijaspori, o čemu su drugi poslanici govorili.
Republika Srbija mora intenzivirati kulturnu saradnju u regionu i istu uskladiti i podrediti očuvanju identiteta srpskog naroda izvan granice Srbije.
Ovaj novi zakon obavezuje Republiku Srbiju da u punoj meri primeni Zakon o državljanstvu i omogući pripadnicima srpskog naroda iz regiona stupanje u državljanstvo Republike Srbije.
Poslanička grupa PUPS moli Ministarstvo za dijasporu i Vladu Republike Srbije da u današnjoj raspravi u pojedinostima prihvati sve amandmane koji su podređeni tom cilju.