Na član 1. amandman su, u istovetnom tekstu, podneli narodni poslanici Aleksandra Janković i Branimir Đokić. Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima gospodin Đokić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, pre nego što pređem na amandman koji sam podneo na zakon koji je na dnevnom redu, zamolio bih da koristim i vreme koje je predviđeno za SRS.
O ovom zakonu se već dosta vodila diskusija i javna rasprava. Naravno, i na Odboru za Srbe izvan Srbije je vođeno dosta razgovora. Ministar je imao svoje izlaganje koje je davalo neku nadu da će ovaj zakon dobiti nekakav konsenzus, da ćemo nastupiti u najboljem interesu za Srbe, kako u državi tako i u regionu, kojih ima tri do četiri miliona. Nadali smo da bar ovde neće biti nekakvih političkih i stranačkih interesa, da ćemo naći zajednička rešenja koja bi najviše odgovarala narodu zbog koga se i piše ovaj zakon.
Međutim, kako je tekla ova rasprava i kako se odvija situacija, došao sam do zaključka da sve je to na neki način bila, da ne upotrebim tešku reč - demagogija, ali zar je moguće da je od 125 amandmana koji su dati od strane opozicije i par amandmana od pozicije svega devet amandmana prihvaćeno?
Mi kao predstavnici SRS i ja kao predsedavajući Odbora za Srbe van Srbije pokušali smo i na Odboru da ukažemo gospodinu ministru i članovima njegovog ministarstva na određene pogubne odredbe ovog zakona. Znamo da ovaj zakon ne može rešiti sve probleme Srba u dijaspori i regionu, ali postoji bar 15-20 članova zakona koji će stvarno sprečiti da ovaj zakon uopšte može da zaživi.
Međutim, sve je ostalo samo na našoj želji da ministar i članovi Ministarstva to razumeju, možda i ne žele da razumeju, pa se skupštinski odbor završio tako što je većinom glasova potvrđeno ono što je Vlada donela i što je ministar prihvatio, svega devet amandmana na zakon o dijaspori i Srbima u regionu. Naravno, od tih devet amandmana, prihvaćeno je pet ili šest njegovog stranačkog kolege gospodina Aleksandra Čotrića. Nemam ništa protiv, gospodin Čotrić poznaje dobro dijasporu, ali se pitam šta mi sada ovde radimo. Šta mi danas ovde radimo kada su svi ovi amandmani, o kojima treba da pričamo, pregledani i diskutovani?
Ministarstvo za dijasporu je, na čelu sa gospodinom Srećkovićem, imalo prilike da ih vidi, a sada smo na početku. Navodno ćemo danas u Skupštini, ili sutra ako nastavimo jer nećemo stići, uspeti da ubedimo gospodina ministra Srećkovića i njegovo ministarstvo da su izvršene strašne greške pri donošenju ovog zakona.
Bilo bi možda lično moje mišljenje kada bi se radilo o par amandmana koje sam podneo ja ili neko od mojih kolega, ali ovde se radi o 125 amandmana. Zar je moguće da od 125 amandmana na zakon koji ima svega 45 ili 46 članova ništa ne valja? Pitam se da li samo ministar i njegovo ministarstvo znaju i najbolje poznaju problematiku dijaspore ili još neko u ovoj zemlji zna nešto.
Ako su oni jedini eksperti, oni jedini to znaju, onda da završimo raspravu, da nemamo izlaganja i da to ide u paketu, pa ćemo neke referate da čitamo ovde na sednici, da izađemo u javnost u novinama da poručimo našim ljudima koji žive u dijaspori – evo, sada je med i mleko, doneli smo zakon i sve će taj zakon da reši – i da to na neki način traje dok smo mi na vlasti, a sutra šta će biti, nema veze.
Ovde se potkradaju mnoge stvari o kojima ću govoriti kasnije, kada budem iznosio amandmane na određene članove zakona. Radi se o stvarima koje su da čovek stvarno ne poveruje. SRS se ozbiljno spremao pre nego što smo počeli da pišemo amandmane.
Konsultovali smo se s istoričarima pošto ovde ima i istorijske građe, jer se radi o Srbima koji žive vekovima u okruženju i o Srbima koji žive ko zna koliko dugo po celom svetu, pa smo pokušali da to amandmanima na neki način razdvojimo na Srbe u dijaspori i Srbe u regionu, kako i zakon kaže. Tu se ispostavilo da Srbi koji žive u Bugarskoj i Grčkoj ne pripadaju ovom regionu, jer ministar i njegove kolege smatraju da Srbi tamo nisu autohtoni narod. Da bismo dokazali da jesu proučili smo istorijsku građu iz Akademije nauka i Arhiva Srbije, pogledali malo u knjige Srpske pravoslavne crkve, potrudili se da prikupimo neke činjenice i s njima izađemo pred Ministarstvo. To smo doneli. Međutim, ostalo je da to ne važi.
Želim nešto da pitam ministra i njegove kolege iz Ministarstva. Prošle godine je Ministarstvo za dijasporu izdalo knjigu čiji su autori Mića Jakšić i Simo Đuretić. Ovde se spominju Srbi u Bugarskoj u 7. veku. Oslanjaju se na dokumenta u knjizi koju su izdali Ministarstvo za dijasporu i Ministarstvo kulture. To je „Ilustrovana istorija srpske dijaspore“, gde se isto pozivaju na određene istorijske činjenice, Akademiju nauka i ostale institucije koje su na neki način i dale podatke da se knjiga objavi.
Prošle godine je bila konferencija „Položaj i perspektive srpskog naroda u zemljama okruženja“. Na toj konferenciji sam bio i ja, kao predsednik Odbora. Tu je bio i predstavnik Bugarske. Bili su mnogi predstavnici naših udruženja, predstavnici Srba u regionu. Ministarstvo je tada na neki način uvažavalo i predstavnike Albanije, Bugarske, Grčke. Tada nije bilo da nisu autohtoni narod, da bi samo godinu dana kasnije u zakonu taj narod jednostavno nestao. Želim da pitam – gde je nestao taj narod koji je naseljavao Balkan u 7. veku, koji je živeo na prostorima Bugarske, gde je kralj Milutin sahranjen u Sofiji, kad je južna Srbija bila na granici sa Grčkom? Gde smo mi to nestali? Ali, to je priča koju će kasnije verovatno nastaviti i moje kolege. Podneo sam amandman na član 1, pa da pričam dalje da ne bih oduzimao vreme, a biće dosta interesantno da se ovde diskutuje danas.
Tražio sam da se član 1. promeni i glasi: ''Ovim zakonom uređuju se način očuvanja, jačanja i ostvarivanja veza dijaspore i Srba u regionu sa Republikom Srbijom, nadležnost i međusobni odnos organa Republike Srbije u obavljanju poslova u oblasti odnosa sa dijasporom i Srbima u regionu, konstituisanje i nadležnost Skupštine dijaspore i Skupštine Srba u regionu, osnivanje Budžetskog fonda za dijasporu i Budžetskog fonda za Srbe u regionu, osnivanje Saveta za odnose sa Srbima u regionu i Saveta dijasporu, evidentiranje organizacija u dijaspori i organizacija Srba u regionu i dodela nacionalnih priznanja u oblasti odnosa Republike Srbije i dijaspore, kao i Republike Srbije i Srba u regionu''.
Obrazloženje je da SRS smatra da termin ''matična država'' treba zameniti terminom „Republika Srbija“. Iako se to pojavljuje u članu 2, gde kaže da to znači Republika Srbija, to treba promeniti zbog toga što je istorijska činjenica da Srbi nisu državotvoran i konstitutivan narod samo na području današnje Republike Srbije, nego širom Balkana (Republika Srpska, Crna Gora, Republika Srpska Krajina...). Tako da ima dosta razloga da se ''matična država'' zameni sa ''Republika Srbija''. To bi bio moj amandman na član 1. Za sada toliko.

Gospođa Aleksandra Janković ima reč.

''Nova Srbija'' smatra da je termin ''matična država'' potrebno zameniti terminom ''Republika Srbija'' jer je istorijska činjenica da su Srbi državotvoran i konstitutivan narod ne samo na području današnje Republike Srbije, nego i širom Balkana - i u Republici Srpskoj i u Republici Srpskoj Krajini i u Crnoj Gori. Spomenula sam da se u Hrvatskoj priprema i da će bez neke posebne rasprave biti usvojen novi ustav koji bi trebalo, po rečima premijerke Jadranke Kosor, da doprinese evropskim integracijama Hrvatske. Činjenica je i da je Hrvatska, kao dvonacionalna, preglasavanjem hrvatskih poslanika u parlamentu već bila promenila ustav i državotvorni srpski narod proglasila nacionalnom manjinom.

To je, otprilike, isto toliko demokratski i u skladu sa Poveljom UN o pravima čoveka kao kada bi, recimo, u dvonacionalnoj Belgiji jedan od dva državotvorna naroda, Valonci i Flamanci, onom drugom ukinuo državotvorno pravo. Vrlo je važno podsetiti predstavnike Vlade, posebno Ministarstva za dijasporu, da nijedna od članica EU neće zahtevati od Hrvatske da vrati državotvorna prava srpskom narodu, koja oni uživaju od 1471. godine u Ugarskoj, od 1630. u Austriji, u Kraljevini Jugoslaviji od 1918, u komunističkoj Jugoslaviji od 1945.

A samo bi vraćanje tih prava Srbima obezbedilo stabilnost i mir na teritoriji bivše Jugoslavije, jer je uskraćivanjem tih prava Srbima 1990. započeo teror hrvatske države nad Srbima koji se završio progonom 80% Srba iz Republike Srpske Krajine i Hrvatske i oduzimanjem celokupne srpske pokretne i nepokretne imovine. Stoga sam smatrala da treba da usvojite ovaj amandman.

Reč ima gospodin Miletić Mihajlović.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da na samom početku, s obzirom na to da je reč o članu 1, na koji su dati neki amandmani, mogu da udenem određeno pitanje koje je važno u smislu kako se tretira deo dijaspore koji tamo živi i radi, a zapravo su državljani Republike Srbije. U ranijem vremenu se govorilo da su to ljudi na privremenom radu u inostranstvu. Verovatno takva formulacija ne može više da stoji.
Molim samo, ako mi dozvolite, da koristim vreme poslaničke grupe. Zahvaljujem.
Ovo pitanje je veoma značajno sa određenog aspekta i pokušaću to da objasnim. Nije stvar pozicionog ili opozicionog ukazivanja na problem. Ovo je opšti problem, koji se tiče, pre svega, nerazvijenih delova Srbije, koji pogađa po više osnova, a mislim da određen tretman ove kategorije ljudi dodatno doprinosi osiromašenju ili sužavanju određenih normi u smislu davanja tim sredinama za njihovo opstajanje.
U istočnoj Srbiji je naročito prisutno da se u mnogim opštinama gotovo trećina stanovništva nalazi u zapadnim zemljama, gde žive i rade, i koje po ovom zakonu tretiramo kao dijasporu. Na primer, Petrovac na Mlavi od 46.000 stanovnika ima nekih 12.000-13.000 ljudi koji rade tamo. Opština Negotin takođe ima više hiljada, možda je broj tamo čak i veći. Svilajnac, Gradište, južnije u onom istočnom delu itd.
Ova kategorija dijaspore je diskutabilna u smislu onoga što jeste status tih ljudi koji dodatno i povratno doprinosi određenom statusu, rekao bih nepovoljnom, tim lokalnim zajednicama odakle potiču.
Veliki deo tih ljudi vrlo često dolazi svojim kućama, možda svake druge-treće sedmice ili mesečno. Oni veoma veliki novac ulažu u našu državu, naročito tamo u svojim sredinama. Plaćaju apsolutno sve obaveze i poreze kao i ostali građani koji žive ovde u državi Srbiji, dobar deo njih ima decu koja idu u školu ovde kod nas, a država participira u delu njihovog školovanja po određenim funkcijama koje zakon uslovljava, što ih apsolutno stavlja u istu kategoriju kao i građane koji ovde žive i rade.
Ti građani, koji pripadaju tom korpusu dijaspore, koriste medicinske usluge čak mnogo češće u našoj sredini, jer je to neuporedivo jeftinije i isplativije nego da se leče tamo. Sve administrativne usluge, na primer u opštini ili drugim organima države ili lokalnim organima, koriste u istoj meri kao i ostali građani koji su ovde.
U svojim mesnim zajednicama učestvuju u komunalnoj izgradnji kroz učestvovanje u samodoprinosima ili kroz lične priloge. Recimo, opština iz koje ja dolazim, Petrovac na Mlavi, poznata je po tome da su građani u mesnim zajednicama učestvovali sa više stotina hiljada evra u izgradnji infrastrukture na toj teritoriji, a veliki deo tog novca su dali ti ljudi koji rade na Zapadu.
Zašto je sada ovo važno? Zato što se kao osnov za određivanje normativa i standarda u smislu ostvarivanja prava lokalne zajednice uzima onaj broj stanovnika koji živi i radi ovde u našim sredinama, a ti građani koji su državljani Republike Srbije a rade na Zapadu, koji u jednakoj meri koriste sve ovo u našoj sredini i ulažu novac, ne tretiraju se kao naši građani i to se ne uzima kao reper.
Na primer, kada se određuje iznos koje lokalne samouprave ostvaruju iz budžeta Republike Srbije, reč je o transferima, onda se transferi ostvaruju na osnovu onog broja stanovnika, bez ovih ljudi koji žive na Zapadu, odnosno koji trenutno tamo rade.
Konkretno u opštini Petrovac na Mlavi, umesto 46.000 ljudi broj se umanjuje za 12.000-13.000 i spušta na 33.000, što znatno umanjuje transferna sredstva iako funkcije lokalne samouprave ostaju i dalje u istom onom obimu.
Dozvoliću sebi da o ovom pitanju ponovo diskutujem, sa istim argumentima i još možda nekim dodatnim, vrlo brzo, kada na dnevnom redu budemo imali zakon o smanjenju broja zaposlenih u lokalnim samoupravama. Recimo, tu će se gledati i broj zaposlenih u lokalnim samoupravama prema broju stanovnika, gde (prema nezvaničnim podacima, jer nismo još proučili predlog zakona) mislim da na 1.000 stanovnika mogu biti zaposlena četiri izvršioca u lokalnoj administraciji.
I broj lekara se određuje prema broju stanovnika koji živi tamo, a rekosmo malopre da znatan broj tih ljudi koji živi i radi na Zapadu dolazi da koristi medicinske usluge ovde kod nas. Takođe, kada se određuju sredstva iz NIP ili neke investicije, jedan od kriterijuma je i broj stanovnika, pa se i tu uskraćujemo.
Na jednoj strani imamo priču o ravnomernom regionalnom razvoju, o podsticaju nerazvijenih sredina, a zapravo ovakvim pristupom neprekidno uskraćujemo mogućnost da te sredine napreduju i da dobiju bar ono što im sleduje po onom stvarnom broju stanovnika koji imaju. Time se dodatno doprinosi migracijama i odlasku tih ljudi u veće centre.
Kako neki podaci govore, i studenti koji studiraju u Beogradu i drugim većim univerzitetskim centrima računaće se kao stanovnici koji ne žive tamo odakle dolaze, tako da to dodatno uvećava potencijal tih većih sredina u ostvarivanju onih prava za koja se bore ova siromašna područja, odnosno opštine.
Zamolio bih gospodina ministra da se, kada se razmatraju ovakvi aspekti, koji se ne tiču samo ovog zakona nego i drugih zakonskih rešenja i standarda i normi, aktivno uključi u pripremu određenih odluka, normi, normativa, zakona itd, kojim se neće sredine o kojima govorimo dodatno oštetiti i onemogućiti da koliko-toliko drže korak sa drugim sredinama koje su mnogo razvijenije.
Znam da se ovakvo posmatranje, da ti ljudi nisu praktično stanovnici naše države, da su oni u pravom smislu pripadnici dijaspore, kao što su na primer naši građani, državljani koji su nekada to bili, pa su otišli, jer su i oni dijaspora, ali oni su opet neka druga, posebna kategorija, u pravom smislu dijaspora, možda brani time da su to određeni standardi u zapadnoevropskim zemljama ili u EU.
To možda i odgovara pojedinim zapadnim zemljama, kao što su Nemačka, Francuska, Italija, gde radi i živi ogroman broj ljudi iz Male Azije i Istočne Evrope.
Po tom osnovu, oni po tim standardima ostvaruju određena svoja prava, a mi se uskraćujemo za ista ta prava, ne na međudržavnom nivou, nego unutar svoje države.
Slažem se da moramo da poštujemo te standarde, koji su važeći u Evropi kojoj i mi težimo, ali unutar naše zemlje možemo da činimo određene izuzetke, bar u onom delu koji će omogućiti da ostvarimo one prinadležnosti koje proizilaze iz onog broja ljudi i stanovnika koji žive u našim sredinama i koji stvarno tamo i ulažu svoja sredstva i imaju decu i koji koriste određene usluge i funkcije države i lokalne samouprave u tim sredinama.
U protivnom, ako buduća strategija ne uključi rešavanje ovih pitanja na pravi način, mislim da veštački gradimo jednu priču, koja će učiniti da vremenom te sredine još više osiromaše, i u onome što je materijalna osnova i u broju stanovnika.

Na član 1. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Donka Banović, Milica-Vojić Marković i Nikola Lazić.
Gospođa Donka Banović želi reč. Izvolite.

Hvala, gospođo predsedniče.
Gospodine ministre, znate li kako bi se sa dve reči mogao opisati ovaj vaš predlog zakona? Kao uobličena praznina. Jeste, vi ste nama u Skupštinu poslali jednu uobličenu prazninu.
To je zakon koji, ovakav kakav je, neće nimalo doprineti rešavanju svih onih problema s kojima se suočavaju građani Srbije koji žive u dijaspori i u zemljama u regionu. Ovaj zakon uopšte ne obećava da će rešiti ijedan od tih problema, a moje kolege poslanici su već govorili o svim tim nagomilanim problemima sa kojima se suočavaju naši građani.
Kada je bila rasprava u načelu, poslanici DSS su vam predlagali da ovaj zakon povučete iz procedure, da neka rešenja budu potpuno drugačija i da ga ozbiljno pripremite.
Ovaj amandman na član 1. Predloga zakona je jedan u nizu amandmana gde DSS predlaže da u ovom trenutku ne idete ka stvaranju Skupštine Srba u dijaspori i Srba u regionu. Zašto? Zato što je ovo potpuno nepripremljeno.
Dakle, vi i u ovom zakonu, a mi to svi znamo, govorite o tome da ne postoji nikakva evidencija o tome koliko Srba u kojoj državi živi. Od 2004. godine se govori o tome kako Ministarstvo za dijasporu radi na tom problemu. Mi i u ovom zakonu, gde vi govorite o tome da treba da se krene u ozbiljno vođenje evidencije, vidimo da se tu nije odmaklo.
U obrazloženju kažete da će Skupština dijaspore i Srba u regionu biti noseća institucija novog odnosa matične države prema dijaspori i Srbima u regionu, a pri tom matična država ne zna koliko Srba živi u kojoj državi. Ovde govorimo da je to dva do četiri miliona.
Dalje, ovaj zakon apsolutno ne definiše način na koji će se birati delegati, budući članovi te skupštine. Ko će ih birati i na koji način? U julu smo mi ovde imali Predlog zakona Republike Srbije o izboru nacionalnih saveta.
To ministarstvo je do u detalje razradilo čak dve varijante, dva različita načina izbora skupština nacionalnih saveta nacionalnih manjina u Srbiji. Vi se niste potrudili, čak niste ni rekli koliki je mandat te skupštine.
Znam da ste prihvatili neke amandmane koji vam, da kažem, spasavaju čast. Kada ste videli amandman, onda ste videli da ste prilično neozbiljno ovo pripremili, da ne predviđate ni mandat, dakle da li bi taj delegat bio delegat dve, četiri godine itd.
Znači, neki amandmani koje ste prihvatili su vam spasili obraz. Međutim, mi smatramo da Skupština ne sme da se formira na ovaj način i da bi trebalo da odustanete u ovom trenutku od tog rešenja.

Da li se još neko javlja za reč po ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 2. amandman u istovetnom tekstu podneli su narodni poslanici Aleksandra Janković i Zoran Krasić.
Gospodin Krasić želi reč. Izvolite.

Mogu li Aleksandri da dam prednost?