Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je pet minuta i 30 sekundi.

Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović, posle njega narodna poslanica Donka Banović.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, pokušaću da predstavim stav SRS po ovoj tački dnevnog reda, odnosno tri objedinjena predloga.

Naravno, suštinski mi nismo protiv investiranja, pa ako mogu da kažem i kreditnog zaduživanja radi ulaganja u infrastrukturne projekte, jer znamo da oni umeju da vrate to, i to dobro.

Svakako bih se u svojoj diskusiji osvrnuo na nekoliko političkih aspekata, koji bacaju senku na sve ovo i na koje zaista predstavnici Vlade treba da odgovore, odnosno treba da ih uzmu u obzir i da nam daju neke odgovore.

Prvo što smo primetili, gospodine ministre, jeste činjenica da na sva tri dokumenta koja su danas pred nama Vlada nije imala nameru da ovlasti vas da budete njen predstavnik. Ovlašćeni su neki drugi ministri ili članovi Vlade, koji danas nisu tu.

Sada, ovo ne govorim sa aspekta osporavanja vaših kompetencija da govorite o infrastrukturnim projektima, Koridoru A-10 itd, ali se zaista postavlja pitanje – zašto tu nisu oni koji su bili ovlašćeni ne samo da predstavljaju Vladu, nego i zakone, to podrazumeva i Sporazum sa Kinom i, pri tom, ovlašćeni da taj isti sporazum i potpišu?

Bilo bi vrlo korisno i za nas ovde u Parlamentu, ali svakako i za javnost u Srbiji da nam, recimo, Mlađan Dinkić, koji je u ime Vlade ovlašćen da ovaj sporazum potpiše, predstavi i promoviše sve prednosti intenzivne saradnje Srbije sa Kinom.

Podsetiću vas na poslednjih devet godina. Mislim da on pripada političkoj eliti koja nije birala ni mesto ni vreme da ospori saradnju Srbije sa Istokom, sa Kinom, sa Rusijom itd. Gle, čuda, devet godina posle toga, Vlada ovlasti nikog drugog do njega da potpisuje sporazume sa Kinom. Ali, gospodin Dinkić se danas nije pojavio ne da tu sedi umesto vas, mogao je da sedi pored vas i da nam, eto tako, odgovori na neka pitanja koja bismo eventualno bili spremni da postavimo njemu, a ne vama.

Danas, kada govorimo o ovim sporazumima, čini mi se, nekako, da u ovoj fazi u kojoj jesu, oni se ponajmanje tiču vas. Vi ste u onoj finalnoj fazi kada novac treba da se implementira na terenu i kroz projekte realizuje, odnosno materijalizuje.

Naravno, sumnju koju zbog svega ovoga izražavamo u iskrenost, hajde da ne kažem celog, ali najvećeg dela Vlade, u primenu, odnosno realizaciju konkretno ovog sporazuma sa Kinom, potkrepiću jednim tabelarnim prikazom iz upravo tog predloga zakona o potvrđivanju Sporazuma.

Ta tabela, koju je Vlada pred nas iznela, u stvari, govori o robnoj razmeni u poslednjih devet godina sa Kinom. Godine 2000. Srbija je izvozila 6,5 miliona dolara u Kinu, što je bio ukupni godišnji izvoz u Kinu.

Devet godina kasnije Srbija izvozi manje u odnosu na vreme od pre devet godina. Oscilacije su bile prisutne u tom periodu. Kada je gospodin Dinkić bio na vrhuncu svog dominiranja u oblasti finansija, ta robna razmena je bila na najnižem nivou. On danas dobija tu privilegiju da ovaj sporazum potpiše i da učestvuje u njegovoj realizaciji.

Sada, vidite, ovde ne govorim namerno o uvozu robe iz Kine. Kina je danas sila koja je zaista u ekonomskoj ekspanziji i na tu ekonomsku ekspanziju nisu mogle, da kažem, da ostanu imune mnogo jače i mnogo razvijenije države nego što smo mi, nego što je Srbija, ali oni koji su imali pametnu ekonomsku politiku prepoznavali su i videli su svoju šansu u kineskoj ekspanziji i umesto da se od Kine ograđuju, oni su u njoj našli partnera i saradnika.

Vladi Republike Srbije ili vlasti u Srbiji trebalo je devet godina da prepozna svoje šanse na Istoku u saradnji sa Kinom i investicijama koje Kina objektivno može da ostvari i da realizuje, svakako, i da od njih i ona ima korist, ali, pre svega mi koji hoćemo da živimo u Srbiji.

Onda, vidite, posle devet godina, u ovom obrazloženju pišete kako je Kina svetska radionica za robe mnogih svetskih zapadnih zemalja. Odjednom smo postali svesni svega toga i oni koji nam ovo nude kao argumente da podržimo ovaj sporazum nisu našli za shodno da danas dođu u ovaj parlament.

Čini mi se da su dvostruki razlozi zbog kojih oni danas nisu u Parlamentu. Sa jedne strane, svesni su činjenice da bi to bila kruna licemerja koja je prisutna poslednjih nekoliko nedelja u Srbiji, koja je počela jednom naglom ekspanzijom ''rusofilstva''. Danas ne znate ko je ovde za EU a ko je za Kinu.

Sa druge strane, smatramo da su razlozi nedolaska onih koji su ovlašćeni da potpisuju ove sporazume činjenica da iskreno ne veruju u to.

To je ono zbog čega SRS izražava sumnju u nameru Vlade, kada je u pitanju ovo, a svakako ne suština i smisao ovih projekata.

Naravno, Srbija je danas zaista u velikim ekonomskim problemima i svakako je odgovornost na vlasti. Ono što je, takođe, činjenica jeste da Vlada nema adekvatne odgovore na ekonomske probleme u kojima se nalazimo.

Gospodine Mrkonjiću, svedok ste, poslednjih meseci kad god ste predstavljali Vladu, i po Zakonu o bezbednosti saobraćaja ili po nekim drugim kreditima koji su se odnosili na zaduživanje Javnog preduzeća „Srbija putevi“, da je SRS upravo osporavala koncept zaduživanja koji promoviše Vlada. Mi, jesmo bili protiv kredita, ali ne zato što su krediti kao ekonomska kategorija neprihvatljivi, nego zato što im je namena isključivo bila u pokrivanju budžetskog deficita, jedne nerazumne javne potrošnje.

Čini mi se da se sećate da smo i u tim raspravama kod vas insistirali na kreditima koje ćete ulagati u infrastrukturu, na kreditima koji će biti u funkciji realizacije svih onih projekata koji su nastali na osnovu prostornih planova, urbanističkih planova itd.

Danas ovde, ako se sećate, prepoznajemo nešto iz naše priče a to je insistiranje, kada je reč o Koridoru A-10, na Transevropskoj putnoj mreži. Želim da vas podsetim da smo u svojim diskusijama upravo na tome insistirali, i da Srbija izgradnju Koridora A-10 mora da prepozna pre svega zbog toga što je Panevropska transportna mreža u suštini ishod nauke, nije izraz političkih odluka EU.

Dakle, ona se nalazi pre svega u prostornim planovima koji su definisali razvoj Evrope, odnosno evropskog kontinenta, a ne EU, nego evropskog kontinenta u celosti u smislu afirmacije infrastrukture i putne mreže.

Danas, nekoliko meseci posle toga, Vlada pokušava da ubedi Skupštinu da treba da podrži jedan takav sporazum, odnosno novo kreditno zaduživanje kojim će se takvi projekti realizovati. I to je dobro, to ima smisla. Zašto? Zato što javni radovi, radovi na infrastrukturi pokreću potrošnju, potrošnja opet pokreće proizvodnju i to je jedan zamajac koji zaista jeste prihvatljiv.

Mi istovremeno možemo sa argumentima da postavimo pitanje da li je Srbija danas kapacitativna da uzima kredita i za ove namene? Znate, za jednu državu može da se kaže da ima slobodu da uzima kredite, jednu realnu slobodu, onda kada je privredni rast u toj zemlji veći od iznosa kamata koje se odnose na kredite koje povlači. Danas mislimo da Srbija nije u takvoj ekonomskoj poziciji i to je ono što je poražavajuća okolnost za pametne projekte koji bi, objektivno, trebalo ili mogli u Srbiji da se rade.

Vlada nema odgovor, Vlada luta i Vlada poslednjih meseci priča o dve stvari: o zaduživanjima, raspravlja sa MMF o javnoj potrošnji i, naravno, o otpuštanjima.

Smatramo da tu ne može da se postigne harmonija i da će, nažalost, u Srbiji pametni i racionalni projekti, koji bi objektivno mogli ili koji bi trebalo da se finansiraju ili iz kredita ili iz sopstvenih sredstava, biti u senci plaćanja nečijeg javašluka, odsustvo ekonomskog koncepta, odsustvo vizije kojom bi Srbija trebalo da ide napred, odsustvom svega onoga što znači domaćinski opravdano i racionalno.

Naravno, SRS smatra da, ponavljam i time ću završiti, ulaganje novca u infrastrukturu svakako ima svoj smisao, ali istovremeno smatramo, da će sve ovo što se dešava i u vezi sa Sporazumom i uopšte ekonomske okolnosti, da se sve odvija u nekom čudnom ambijentu. Ne verujemo da ovde postoji istinsko i realno opredeljenje predstavnika koji danas čine Vladu, i koji su ove danas bili potrebni da ove projekte predstavljaju i brane u ime Vlade, da se ova i ovakva zaduženja stave apsolutno u funkciju razvoja i smatramo da Srbija sa Vladom, koja danas jeste tu i koja njome rukovodi, ne može da očekuje izvesniju i srećniju perspektivu. Zahvaljujem.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je 11 minuta i 20 sekundi.

Reč ima narodna poslanica Donka Banović, posle nje reč ima narodni poslanik Dobrislav Prelić.

Vreme na raspolaganju koje ima Poslanička grupa DSS jeste 14 minuta i 30 sekundi.

Zahvaljujem, gospođo Čomić.

Gospodin Milan Lapčević se javio kao ovlašćeni predstavnik, možda niste videli da se prijavio.

Sada je tok sednice u raspravi prema prijavama za reč narodnih poslanika, a ovlašćeni predstavnici dobijaju, oni koji nisu iskoristili pravo iz člana 93, nakon rasprave a po prijavama narodnih poslanika, tako da vi imate reč, isključujući ovih 20 sekundi koje ću vam produžiti.

Dobro, hvala vam.

Danas govorimo praktično o tri sporazuma. Čini mi se da najveće interesovanje kod poslanika, a time i kod građana, izaziva Sporazum o zajmu Republike Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj, zato što je taj zajam namenjen delom, odnosno kompletno je namenjen za deo Koridora 10.

Osvrnuću se na komponentu Projekta, to je deo gde imamo nekoliko komponenti opisa Projekta, a ja ću govoriti o komponenti, čini mi se da je – B.

To je komponenta Projekta koja obuhvata izvođenje radova i nabavku opreme na autoputu E-80, Niš – Dimitrovgrad, na deonici puta severno od Dimitrovgrada, ukupne dužine od 9 km, dakle, izgradnju autoputa punog profila sa 4 saobraćajne trake i računskom brzinom od 120 km, sledeće, za relevantne električne i mehaničke objekte pripadajuća područja, objekte za naplatu putarine, raskrsnice i pojedine sporedne puteve kako bi se unapredilo povezivanje sa mrežom lokalnih puteva. U toj komponenti je još predviđeno i angažovanje konsultantske firme koja će pružati inženjerske usluge za pomenuti program.

Dakle, prosto želim i drago mi je što je gospodin Mrkonjić danas ovde, hoću da mu skrenem pažnju na jedan problem koji već nekoliko meseci postoji u opštini Dimitrovgrad, a u pitanju je eksproprijacija zemljišta.

Dakle, to je onaj deo obaveze koji država mora da obavi kvalitetno bez ikakvih problema i sporova sa vlasnicima, kako bi i sam Projekat ovog dela Koridora bio urađen kvalitetno. Skoro od avgusta postoji ovaj problem između Javnog preduzeća „Putevi“ i vlasnika zemljišta u Dimitrovgradu, koje je predviđeno za eksproprijaciju.

Postoji nekoliko faza, da kažem, nastanka tog problema. Prvi je bio pokušaj, čini mi se, ponuda od Ministarstva za poljoprivredu da se zameni, odnosno vrši razmena zemljišta. Zemljište druge ili treće kategorije ponuđeno je vlasnicima da to zemljište (naglašavam da su to njive, bašte, to je bogatstvo određenih porodica, ljudi to obrađuju i prehranjuju svoje porodice) zamene sa zemljištem pete ili šeste klase u prilično nepristupačnim područjima na Staroj Planini. Nijedan od vlasnika nije prihvatio ovu ponudu. Ta ponuda je propala. Vlasnicima je nuđena veća površina na Staroj Planini, ali nepristupačan predeo i nije pogodno za obradu. Razumljivo je zašto vlasnici nisu pristali na tu ponudu.

Sledeće, mislim da su prvi sastanci bili organizovani u septembru, mada ih je bilo nekoliko, gde su bili predstavnici „Puteva Srbije“. Tu je bilo nekoliko zajedničkih sastanaka, gde su predstavnici Javnog preduzeća „Putevi Srbije“ vlasnicima za metar nudili od 260 do 360 dinara po metru kvadratnom. Opet, naglašavam, da su to njive i bašte. Dakle, nisu neke, da iskoristim reč, ''gudure'' koje te porodice ne koriste. Uvek je onaj ko prodaje nešto nezadovoljan, a onaj koji kupuje uvek misli da je dao previše. Smatram da su ovde vlasnici potpuno u pravu, da je to nedopustivo mala suma koja se nudi.

Naravno, nije teško doći do informacija koliko se u nekim drugim opštinama plaćalo zemljište. Recimo, u opštini Preševo, mada znam da tamo ima još nekih problema, vlasnicima su čak i do deset evra davali za metar kvadratni. Imamo Pirot, tu je isti kvalitet zemljišta, ponuda je bila 1.036 dinara. To je, opet, preko 10 evra.

Vlasnici zemljišta u Dimitrovgradu se zaista pitaju zbog čega je takav odnos prema njima, zašto se u nekim drugim lokalnim samoupravama stizalo do mnogo boljih cena.

Naglašavam, Dimitrovgrad je grad u kome skoro nijedna fabrika ni preduzeće ne rade. Ljudi koji primaju plate su zaposleni u nekoj budžetskoj instituciji. To su škole, to je lokalna samouprava. Inače, jako puno građana Dimitrovgrada su žrtve tranzicije ili, da kažem propalih preduzeća. Porodice koriste to zemljište za obradu. To je nešto što je za izdržavanje tih porodica jako važno.

Gospodine ministre, ne znam da li ste bili upoznati, pretpostavljam da ste čuli, bilo je u medijima o tome i hoću da vas upoznam detaljnije, nadam se da ćete u svom ministarstvu još doći do nekih informacija, kako su vođeni razgovori između predstavnika Javnog preduzeća „Putevi“, da je tu bilo nekih pritisaka, nekih ružnih reči, da su se odmah vlasnici upućivali na sud. To je ono tipa – žalite se, pa će to da traje. Mislim da ni državi nije u interesu da se sada pokreću neki sporovi pred sudom, zato što to odlaže celu stvar. Ovim putem hoću da istaknem da se lokalna samouprava u Dimitrovgradu nije mnogo angažovala da pomogne svojim građanima.

U opštini je ista vladajuća nomenklatura. U opštini su na vlasti DS i SPS. Međutim, mislim da je svakoj lokalnoj samoupravi, ko god da je na vlasti u Republici, prevashodno, najvažniji interes da se nekako izbori za interese svojih građana.

Dakle, pritisci, pretnje, pozivanje pojedinačno vlasnika zemljišta da se vrši pritisak nije u redu. To me malo podseća na one kaubojske filmove kada se osvajao Divlji zapad, pa su farmeri privođeni, pretilo im se kako bi u bescenje dali zemlju. Ovim putem vas zaista molim da pogledate taj problem i da intervenišete da se to razreši na zadovoljstvo i vlasnika i države koja svakako hoće da privede taj projekat kraju, kako treba. Hvala.

Iskorišćeno vreme je devet minuta i 10 sekundi. Vreme na raspolaganju poslaničkoj grupi je pet minuta i 20 sekundi.

Reč ima narodni poslanik Dobrislav Prelić, posle njega narodni poslanik Zoran Krasić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Mrkonjiću, u svakom slučaju SRS ne želi da ospori nijednog momenta vaše prisustvo ovde, ali je činjenica da ministri koji su bili potrebno da prisustvuju ovde nisu došli. To je jako dobro da javnost vidi i da SRS ima mogućnost da objasni našim građanima, da prezentuje, zbog čega ministri ne žele da dođu i prisustvuju u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

To se videlo, gospodine Mrkonjiću, i juče kada su bila poslanička pitanja, da ministri na mnoga poslanička pitanja nisu hteli da odgovore, ali na ona koja su odgovorili verujte da nisu bili adekvatni odgovori i da je bilo bolje da nisu ni pokušavali da daju obrazloženja.

Ono što SRS svakako želi da podrži jeste ulaganje u infrastrukturu, što su i moje kolege rekle, ali se postavlja jednostavno pitanje, program SRS je nedvosmislen i sve ono što smo godinama zastupali, pre svega saradnju sa Rusijom, Kinom i Indijom, kako to da ste se sada odjednom i vi okrenuli, odnosno ne konkretno vi kao ministar već vladajuća većina, pre svega DS od dolaska na vlast 2000. godine? Ono što su oni uradili i što je činjenica jeste svakako da su zemlju prezadužili.

Postavili smo pitanja, gospodine ministre, pod kojim uslovima se dobijaju krediti, koliki je grejs period, kolike su kamate? Na mnoga pitanja nismo dobili odgovore. Sada, odjednom, pogotovo posle posete ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva i dogovora oko kredita koji treba da dobijemo, od pojedinih političkih partija se traži transparentan rad, javni, za šta se svakako zalažemo, da se znaju kolike će biti kamate, koliki će biti grejs period itd.

Ono što su građani Srbije dobili od ove sadašnje Vlade i od, pre svega, demokratskih promena od 2000. godine, to je jedan veliki dug, jedna velika obaveza države koju će naše generacije i generacije vraćati. Samo ću da ponovim da, pre svega kada je ova vlada u pitanju, od predizbornih obećanja apsolutno ništa nije urađeno.

Da spomenemo samo nekoliko stvari: za 16 meseci ove sadašnje Vlade jednom se, ako se ne varam, premijer Cvetković oglasio posle 100 dana Vlade, kada je rekao – da ovu vladu krasi međusobno uvažavanje i tolerancija. Verovatno je bio u pravu. Kolač u Srbiji je mali, gladnih usta puno, pre svega mislim na 25 ministarstava – treba to sve zadovoljiti, a sve na uštrb građana Srbije.

Da je ovo nemoguća misija svedoči i to – da od akcija od 1.000 evra nema ništa, da socijalna pravda nije ni blizu na onom nivou o kome ste vi govorili, da penzije nisu povećane, jer danas, gospodine ministre, svi znaju da računaju, a znaju bogami i naši penzioneri. Oni danas imaju manje penzije nego što su imali, posle 11. juna, odnosno konstituisanja ove Narodne skupštine.

Čime može ova vlada da se pohvali? Obećano je 300.000 radnih mesta, a svakog dana je sve više i više otpuštaju radnici. Sve više je štrajkova i to svakodnevnih.

Od juče više ni pošta ne ide, jedno preduzeće koje je stabilno, a onda zamislite kako je u drugim strukturama. Hvalite se osnivanjem narodnih kuhinja, što znači da ste indirektno priznali da je sve više gladnih u Srbiji. Ljudi nam odsecaju prste, štrajkuju glađu, a Vlada apsolutno ne preduzima ništa.

Obećanja o belom šengenu, o skidanju (viza), a ono što je pogotovo pogodilo našu privredu, a najviše poljoprivredu je – jednostrana primena Trgovinskog sporazuma.

Videli ste, kada je pre svega izjava Holandije u pitanju, da od primene Trgovinskog sporazuma, obostranog, nema apsolutno ništa. Znači, traže se i dalje uslovi i ucenjuje se Vlada Republike Srbije, pre svega, kada je u pitanju saradnja sa Haškim tribunalom.

Kako je privreda sistematski uništena, tako je došla na red, gospodine ministre, i poljoprivreda, jedina privredna grana u kojoj država, odnosno Republika Srbija ostvaruje suficit, koja je direktno pogođena primenom jednostrane primene Trgovinskog sporazuma i uvozom strane robe na naše tržište.

Boris Tadić je pre neku noć na Prvom programu RTS dao izjavu – da država ne može da ulaže u proizvodnju. Naravno, vrlo uspešno su uništili proizvodnju u Srbiji. Ali, zato može da ulaže u "Fijat", u privatnu firmu. To je verovatno još jedno od obećanja iz vašeg koalicionog sporazuma.

Ko je dobio sredstva za oporavak privrede u Republici Srbiji – par tajkuna? Sigurno nisu dobila mala i srednja preduzeća, jer pouzdano znam da su im tražili apsolutno toliko dokumentacije i toga, bez obzira što su firme dobro funkcionisale, i na kraju ta sredstva nisu dobijena.

A, ono što je najopasnije jeste to da se budžetski deficit pokriva zaduženjima i stranim kreditima.

Gospodine ministre, pošto ste ovde, hteo bih da iskoristim priliku, da vas pitam – da li vi kao ministar za infrastrukturu raspolažete sa podacima i činjenicama na koji način se troši Fond za kapitalne investicije AP Vojvodine, gde se najviše ulaže u infrastrukturu i u putnu privredu?

Na osnovu apliciranih projekata u Fond za kapitalne investicije, opština iz koje ja dolazim dobila je za presvlačenje putne mreže oko 50 miliona i za izgradnju puta Kruščić – Bački Gračac. Mi smo podneli zahtev da taj put pređe u regionalni put, što mislimo da bi bilo od izuzetnog značaja za tu sredinu, a ja znam da vi vrlo dobro poznajete tu sredinu, pre svega poznajete i situaciju u opštini Odžaci, dakle, da taj put pređe u regionalni pošto je tu Bogojevo, jer ima jako puno prostora za ulaganja, a mislim, na kraju krajeva, da bi i Republika Srbija time dobila, međutim, odobreno nam je 19 miliona, gospodine ministre, a projekat je vredan 124 miliona dinara.

Znate li zbog čega nam je odobreno, gospodine ministre, 19 miliona? Pa, da ne bismo mogli da počnemo radove! A sve zbog toga što je na vlasti u opštini Odžaci bila Srpska radikalna stranka. Ne možemo da kažemo da nisu odobrena, ali su odobrena u tom iznosu da jednostavno, vi to znate vrlo dobro, ne možemo da počnemo radove.

Počeli smo ozbiljno da radimo, ja sam jednom o tome razgovarao sa vama, na zaobilaznici oko Odžaka, jer je to sredina, odnosno grad gde teški teretni saobraćaj prolazi kroz centar grada i mislim da bi, takođe, pre svega zbog Bogojeva, to imalo velikog značaja. Odobreno nam je 24 miliona, a vi znate koliko to košta – apsolutno, samo da ne kažu da nam nisu odobrena sredstva.

Gospodine ministre, ako ima iole demokratije, pre svega u izvršnoj vlasti AP Vojvodine, trebalo je da mi budemo mezimče, da pokažu jedan pravi stepen demokratije – da nema razlike, pre svega, u opštinama u kojima nije na vlasti DS sa koalicionim partnerima, jer i u opštini Odžaci ljudi plaćaju poreze i trebalo bi na isti način da se ta sredstva dele.

Hteo bih da vam postavim pitanje: ''Da nije slučajno predsednik Izvršnog veća, Bojan Pajtić, u sukobu interesa, kada je kao predsednik Izvršnog veća Vojvodine ujedno i predsednik Upravnog odbora Fonda?!'' Novce deli tako što mora da deli koalicionim partnerima, ali verujte, vi to dobro znate, da u Vojvodini takvi nisu potrebni, ali zato su potrebni ovde u Republičkom parlamentu – moraju prvo da dobiju te opštine, pa tek onda, ako nešto preostane, ovako na kašičicu, opštine koje pre svega ozbiljno i odgovorno rade.

Juče je ovde u Parlamentu, pre svega, gospodin Martinović pokušao da prezentuje jednu stvar – da se velika opasnost nadvila nad Vojvodinom kada je u pitanju statut i zakon o prenosu nadležnosti.

Gospodin Čiplić nije apsolutno uspeo da mu odgovori. Čak je pokušavao da prevuče temu na neku drugu stranu. Ono što je stvarno opasno i što SRS želi da prezentuje našim građanima i na vreme da upozori šta se sprema Srbiji i ovim zakonima koji su ovde usvajani, mislim pre svega na Zakon o regionalizaciji, a sada je došla na red i Vojvodina, rekao je da u Vojvodini nema separatizma, a ja ću vas podsetiti da u Vojvodini ima separatizma. To smo mi dokazali u više navrata. Siguran sam da ćemo uspeti sa tim da se izborimo i da prezentujemo javnosti pravu stvar, da Vojvodina neće dobiti to što je, pre svega, Bojan Pajtić obećao svojim koalicionim partnerima. Reći ću vam, još jednu stvar, gospodine ministre, i da završim izlaganje.

Znate li zbog čega u Odžacima nikada DS nije bila na vlasti –zbog toga što smo mi u izborima išli sa jednom, pre svega, iskrenom parolom, a to je "istinom protiv laži"? Do sada smo uspevali, a nadam se da ćemo uspeti i posle ovih izbora koji su sada raspisani. Ja vam zahvaljujem. (Aplauz.)

Iskorišćeno vreme je 12 minuta i 40 sekundi od vremena poslaničke grupe.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić i on je poslednji prijavljeni govornik.

Nisam čuo koliko je vremena.