Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ovo je još jedan od zakona za koji se sada ovde okivaju zvezde. Čuli smo lepe priče, lepe govore, posebno prethodnog govornika, šta sve treba uraditi za ženu da bi bila srećna. Znači, žene Srbije, bićete srećne kad se usvoji ovaj zakon, bićete presrećne, i više nećete imati problema, jer je ovo zakon koji vas vodi u EU, jer je evropski zakon i doneće sreću vama i vašoj porodici, vašoj deci i muževima, svi će biti presrećni.
Nije to tako, gospodo. Kakve sreće ima u jednoj porodici ako nemaju stan, ako nemaju posla, ako nemaju za doručak detetu, ako su sirotinja svi, ako znaju da će idućeg meseca možda ostati bez posla? Možete vi da donesete hiljade zakona koje ćemo ovde promovisati i pričati prazne priče i, tobože, njima donositi neku sreću, jer mi grabimo ka EU s masom zakona koje smo usvojili, sad ćemo 60 zakona usvojiti i to je kapitalno za Srbiju, a kad pitamo – zašto jedan problem nije rešen, vi kažete – epidemija, svetska kriza, to su veliki problemi.
Prema tome, ovo je jedan od zakona da pravimo EPP, da pričamo praznu priču. Nema srećne porodice, nema srećne žene bez krova nad glavom. Kako da svaka žena, svaka samohrana majka, svaka supruga poginulog borca, invalida, dođe do krova nad glavom? Šta je s tim projektima? O njima se priča mesecima, nijedan nije rešen. Bar ja nisam čuo. Nemojte misliti da je jedna žena srećna ili jedna porodica srećna ako neko ode da je obiđe i odnese kompjuter i poklone. To je prevaziđeno, to smo već gledali hiljadu puta.
Pogledajte samo vaše čelnike iz vladajuće koalicije. Kako je Đilas dozvolio da u "Velikom bratu" i u "Farmi" onoliko ponižavaju žene? To su vaša dela, vaša remek-dela, gospodo. Onaj tamo hoće da prebije onu gospođu, i to javno, cela Srbija gleda. Prema tome, nemojmo donositi prazne zakone, pričati prazne priče, jer u kući gde je prazan tanjir, tu sreće nema. Tu ne postoji zakon koji će usrećiti ženu, ne postoji zakon koji će usrećiti jedno dete itd.
Koliko novih radnih mesta je ove godine otvoreno? Koliko novih firmi? Koliko je firmi izvedeno iz stečaja? Koliko je firmi giganata po Srbiji, koje ne rade godinama, pokrenuto? Skoro nijedna, gospodo. Šta radi ministar ekonomije? Čime se bavi? Sad je sve poslove pozavršavao, pa će da kupuje, pa će da gradi autoputeve, još mu samo to fali, turizam, ravnomerni razvoj, sve živo.
Kako sada jedna žena da bude srećna, kad pričate o epidemiji, pričate o gripu, a ona nema dinara?
Neki dan sam bio u Leposaviću. Majka koja je povela dete na transplantaciju bubrega nema sto dinara, a kamoli za autobusku kartu. Kako da nađe donatora? Kako da plati? Kako da uradi?
Gde ste, gospodo iz Vlade, da priteknete s raznoraznim fondovima, nego samo dođete, usekate se, pričate da donosite evropske zakone. Naravno da donosite evropske zakone, ali u EU nema šanse da se uđe pre 2014. godine. Kako preživeti ovih pet godina?
Kako će jedna žena na selu da bude srećna ako je cena mleka 15 dinara? Kako će da bude srećna jedna koja je imala voćnjake, višnje, ako je bila otkupna cena 12 dinara? Od čega da preživi? Cena šljive je 10 dinara. Kako da školuje svoje dete? Kako da bude dostojanstvena? Kako se oseća majka koja čeka na kazanu da dobije hranu, da je odnese kući za svoje dete? Kako se tek oseća otac te porodice koji mora to sve da gleda, da trpi, jer ni on nema posla, nema platu i ima iste probleme?
Prema tome, gospodo iz vladajuće koalicije, uozbiljite se. Donosite zakone koji život znače, donosite one zakone koji će popraviti status življenja u Srbiji.
Donosite usput i ove vaše proevropske zakone, svi mi hoćemo u Evropu, ali završimo neke poslove koji su veoma važni. Ne idimo na neke najsporednije stvari i na prazne priče u ovom momentu kada gledamo da grip hara, stanovništvo zbunjeno, svi isprepadani. U Srbiji se umire. Procentualno uzmite, u odnosu na Rusiju, na Kinu, koliko posto više umire ljudi od gripa.
Ko je danas dobio tender da uveze vakcinu? Mišković, opet on. U ''Maksi'' diskont morate da idete da se pregledate. Videli ste. Znači da vam zdravstvo ne funkcioniše. Vaš ideolog, gospodin Mišković, kapa je u ovoj državi. Što ga ne ustoličite? Što se stidite? Kakve ministre imate i vlade kad vam je Mišković glavna fora, kako naš narod kaže.
Ko god dođe, dođe Medvedev, on se uvrso, bre. Dođe Amerikanac, on je na čelu. Svugde je na čelu. Svaki posao, ''Fijat'', on je glavni zastupnik. Sad i vakcina preko njega. Zar je jedan ''Torlak'' pogazio i uništio? Znate li šta je bio ''Torlak'' u Evropi za vakcine? Firma najelitnija, jedna od najelitnijih u Evropi. Ne možete da mrdnete od njega, on vas je uklještio i ne da vam da uzmete vazduha.
Prema tome, nema ovde bilo kakvog dobrog zakona i nemojte pričati, gubimo vreme u pričama, nego dajte, ovo ćete vi izglasati sve. Nijedna žena u Srbiji neće biti srećnija posle ovog zakona, nijedno dete.
Kako majka da ima više dece? Zašto je bela kuga? Od čega da preživi? Da ih vodi u Narodnu kuhinju?
Gospodine ministre, 700 hiljada ljudi se tamo hrani. Hajde jedne godine, druge, ali zar i u najrodnijoj godini koja je bila u Srbiji u poslednjih 30 godina? Kilo jabuka – tri dinara, ponavljam po stoti put, to nikada nije bilo u istoriji Srbije. Litar mleka, kilogram pšenice – osam dinara, i gladuje Srbija. Šta biste da je bila sušna godina, da nije rodilo ovoliko koliko je rodilo ove godine?
Šta radi Saša Dragin? Čime se on bavi? Vi se bavite sada statutom Vojvodine, prenosom nadležnosti. Dokoni ljudi, sto nadležnosti, Vlada je mnogo zauzeta, pa da prenese Vojvodini preko sto nadležnosti. Dajte sve duplo da radimo.
Da li je Pajtić ovde gazda koalicije ili je Boris Tadić? Vaš glavni ideolog, zna se ko je. Bili ste mu neki dan na rođendanu i doneli ste mu, on je vaš glavni ideolog, koji je ovde delio kalendare za novu godinu – Vojvodina Republika, javno, i ništa. To vama nije ništa smetalo. Daleko ćete dogurati s tim vašim problemima koje razrešavate.
Uvek nađete neke probleme. Donesete zakon o informisanju, a posle mesec dana vam ne valja zakon; neki se ograđuju, neki nisu glasali, jedni su glasali itd. Gde idemo svi zajedno? Naravno, s vama ni mi ne znamo. Mi ne znamo šta će sutra biti.
Juče sam postavio jedno ozbiljno pitanje, a vi ste se ovde smejali. Da li imate nekog normalnog da izađe pred ovaj narod i da kaže da li se treba vakcinisati ili ne treba?
Da li imate nekog normalnog da kaže – žene imaju prednost, trudnice, majke, samohrane majke, jedini hranioci porodica itd.? Niko, jedni kažu ne, jedni da, jedni – videćemo, a Mišković završava posao. On dobija vakcine, uvozi čovek, radi. Iz koje ruke se uvozi? Odakle će da bude uvezena? Preko švajcarske firme, da, ali ko je proizvođač? To se čuva, to se ne zna.
Da li možete jedan posao da odradite, gospodo, za skoro dve godine, korektno i na pravi način? Evo pasoši, zaglavili ste se, juče se ceo dan ovde vodi bitka kako da izvadimo pasoš.
Najprostija stvar, ali hajde da pozovemo u pomoć nekoga iz Evrope da nam pomogne da izvadimo pasoš, da neko ne uzme baš mnogo veliku proviziju i da zbog provizije ne kasni to godinama, nego dajte da napravimo taj pasoš. Dajte da donesemo jednu odluku na vreme i blagovremeno. Vakcina će stići negde pred Novu godinu, jer se očekuje talas iduće godine, a sada čekajte, pa šta vam Bog da.
Mnogo ste neorganizovani, imate mnogo nekih ideja, mnogo donosite neke zakone koje samo pokrivate EU. Ljudi, radite malo za Srbiju, pustite EU, to je jedan proces, oni će nas primiti tamo kad budu hteli, a vi znate šta je uslov, gospodine Ljajiću. Znate šta je uslov, znate dobro da su rekli – kad se uspostavi saradnja sa zemljama u okruženju, a znate šta to znači.
Jutros sam slušao, u jutarnjem ''Dnevniku'', ministra za KiM. Lepo je rekao – Srbi koji izlaze na šiptarske izbore, na albanske izbore, i glasaju ne mogu da izaberu dve države, moraju da se opredele za jednu državu. Koje su te dve države? Jedna je Srbija, to znamo, a koja je druga? Nadam se da mu je to omaklo, ili on ima neke bolje informacije da je to već sve završeno.
Uglavnom, čovek je lepo rekao, ne znam da li je neko od vas čuo, ali ministar Bogdanović je to rekao. Rekao je da se ne može izaći na izbore i da ne može se voditi politika u dve države, da se ne može primati plata u dve države.
Koje su to dve države? Da li je Kosovo nezavisna država, po ministru Bogdanoviću, ili nije, ili je mislio na neku drugu državu? Nisam baš najsigurniji.
Molim vas da se malo uozbiljite, da počnemo da razmišljamo zašto se prazni deo Srbije, zašto nam ljudi odlaze. Još kada dođe ovaj beli šengen, ova omladina ima da prsne po Evropi. Nećemo moći da vidimo mladog čoveka na ulici, kako je krenulo i kako ljudi ostaju bez posla i kakva je situacija trenutno u državi.
O natalitetu da ne pričam. Svake godine umire jedan grad veličine Aranđelovca, Gornjeg Milanovca. Zašto? Zato što su uslovi življenja svake godine sve teži i teži. Sve se više zadužujemo. Ne može se budžet puniti iz kredita.
Sada vam odgovara da uvedete epidemiju u Srbiju, svi da miruju, da se umire, uplaše i da sve stane. Zašto? Pa, nemate para da preživite ovu godinu do kraja, da isplatite obaveze. Ne mogu da razumem neke ljude ovde, govorili su, diskutovali, kako su se tako brzo transformisali, da su penzioneri srećni što su penzije zamrznute.
Da li znate da će struja 25% da poskupi? Da li znate da je gas poskupeo 60%? Benzin i nafta, od Nove godine do danas, skuplji su 35 dinara, a poljoprivredni proizvodi pojeftinili.
Kako, gospodo, da se preživi, to treba da budu teme za ovaj parlament, pa ćemo mi naše lepe dame poštovati, ali kada budemo obezbedili egzistenciju, uslove za život, uslove za decu, uslove da se ovde normalno živi.
Možda malo galamite, imate svetske žene, evo, ova vaša se deli s mužem, ali ona ima dobru firmu. Znate kako, vi imate ideologa u vrhu stranke koji je povećao, od kako ste na vlasti, promet s njegovom firmom, koja je zajednička sa suprugom, za 231 hiljadu posto. Oni su srećan par. Možda je ona srećna gospođa, ali koliko drugih gospođa u Srbiji ima s takvim nekim stvarima?
Kako preživeti ovu zimu u Srbiji s ovom epidemijom, sa svim ovim problemima, s vašim neraščišćenim stavovima? Ministar zdravlja, dokon čovek, ne zna šta će sa sobom, otišao je pre neki dan da se kandiduje za Akademiju nauka, da bi dobio deset glasova. Da li je normalan? Da sam na njegovom mestu, podneo bih ostavku istog časa. Kako ga nije sramota da dođe u Vladu? Da li dolazi, gospodine Ljajiću, u Vladu? Deset ljudi je glasalo za njega kao akademika. Na šta to liči? Postoji milion problema u zdravstvu, da ne kažem milijardu.
Vodite malo više računa i nemojte forsirati neke stvari; celo leto ste bili okupirani tom nesrećnom gej paradom. Sada ste počeli sa zakonom o informisanju, pa statutom Vojvodine. Zaboravili ste, gospođo Đukić, na gej paradu. Rekli ste da ćete se boriti, rekli ste da ćete biti na čelu. Toliko sam se razočarao kada sam pročitao vašu izjavu da ćete biti na čelu, ali, šta ćete.
Prema tome, moramo se boriti da porodica u Srbiji ima svoje dostojanstvo, da i muž i supruga budu dostojanstveni ljudi, da se ne brukaju pred decom, da mogu da zarade da im kupe najosnovnije, da ih odškoluju, da ih izvedu na put, da se u Srbiji poveća rađanje, da Srbija rađa, da ima više svadbi, da ima više krštenja, a ne ovako, samo ćemo deklarativno doneti neke zakone, staviti u kutiju i reći – evo, spremni smo za EU. Pa, neće nas tamo dok ne podignemo standard na jedan nivo, dok ne smanjimo broj nezaposlenih, dok ne povećamo ono što su nam postavili – stepen izgrađenosti infrastrukture itd.
Gospodo, dve građevinske sezone su prošle u ovoj vladi. Dolazi na proleće treća. Nemojte mnogo pričati prazne priče koje nemaju nikakva rešenja. Zamoliću vas da ovde stavljate ozbiljnije teme.
Gospodine Ljajiću, nekad mi se sviđa kada izađete i iznesete neku istinu o stanju u državi, ali nemojte da vas uvlače u ovakve priče. Iznesite to i na Vladu, kao resorni ministar, a i ovde u Parlamentu tu priču, da i mi malo čujemo, da potpomognemo. Nemojte očekivati da će nešto pomoći ovi što samo dođu ovde kada je dan za glasanje i dignu ruku.
Danas je parking Skupštine bio prepun. Kad sam stigao, nigde parking mesta nema. Zašto, gospodo, nema poslanika u sali, ako je parking pun?
Šta se tu, zapravo, dogodilo? Zašto poslanici neće da uđu u salu? Ovo je sada izuzetno da iz vladajuće koalicije ima, mislim da je ovo rekord, ovo je sto puta povećano nego što je normalno.
Neki dan smo sa tri poslanika iz vladajuće koalicije vodili raspravu, a prethodnih dana, kada je bio Zakon o informisanju, bilo vas je petoro u sali. To sam u svom izlaganju rekao. To vas ne interesuje. Sada ste došli, mislite da će ove naše žene pametnice, kako rekoh sinoć gospođi Čomić, tek tako da se prime, pa da prihvate da brinete o njima. Nećete, tu ste se prešli.
Vide one da je ovo jedna marketinška priča, prazna priča. One znaju šta je život, one znaju šta njima treba, šta njihovoj deci treba, šta njihovim muževima treba.
Neće biti nasilja u porodici ako svi članovi porodice imaju platu, ako imaju posao, ako dobro zarađuju, ako imaju krov nad glavom, smanjiće se nasilje sto puta, ali ako nema dinara – svi su naelektrisani, svi su nervozni, svi bi jedni druge ujedali, kao i vi u Vladi.
Čim nemate para krajem godine, vi izgiboste, ne možete da se skupite, ali čim imate para, ministara koliko hoćete, ne možemo da primimo koliko dođe ministara u Parlament. Čim nemate dinara, vi se svi ućutite i razbežite. Oni ključni ministri ne smeju da privire u Parlament. Nova Srbija je ispoštovala sve dogovore. Imamo preko 30% poslanika žena, tačno ono što zakon nalaže. Evo sada kandidata na Voždovcu, preko 50% su žene. Gospodo, koliko vi imate poslanika žena u vladajućoj koaliciji, u koaliciji ZES? Nemate ni približno tom broju. Koliko imate direktora žena javnih preduzeća? Nemate nijednu. Dajete im one resore gde imaju nekoga, a postavljate žene da dobro slušaju.
Postavite ih da odlučuju. Kada ćete predložiti, gospodo iz vladajuće koalicije, ženu premijera? Zašto nikada nije bila žena premijer?

Prošlo je 20 minuta. Zahvaljujem.
Inače, na dnevnom redu je zakon o ravnopravnosti polova.
Gospođa Nataša Mićić ima reč. Izvolite.

Poštovane narodne poslanice i narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo, nikako se ne slažem s prethodnim govornikom da je usvajanje ovog predloga zakona gubljenje vremena, i to ne samo zato što sam žena, već i zato što je antidiskriminaciona politika sastavni deo politike LDP-a.
Zato smo, kao poslanička grupa, prvi u proceduru podneli jedan takav predlog antidiskriminacionog zakona, da bi kasnije, nakon godinu dana, zahvaljujući glasovima naše poslaničke grupe, jedan takav Vladin predlog bio usvojen. Ovo ne govorim da bih istakla zasluge LDP-a, nego da bih istakla koliko je nama u LDP-u važna borba protiv diskriminacije i ova koja se konkretno bavi diskriminacijom žena.
Međutim, ono što je očigledno i što je razočaravajuće, jeste da ni institucije, ni ovaj parlament, ni Vlada, niti mediji nisu učinili dovoljno da bi podigli svest o neophodnosti usvajanja ovog zakona, o tome da je to naša civilizacijska potreba. Rekla bih da postoje izvesne sličnosti u načinu i okolnostima u kojima se usvajao i sam opšti antidiskriminacioni zakon. Podsetiću vas da ni tada ovo društvo, ni ova vlada, ni ovaj parlament nisu iskoristili priliku da podižu svest ljudi o tome da je to nužno radi našeg društvenog preobražaja, nego je, umesto toga, rasprava o tom zakonu bila iskorišćena kako bi se diskriminisala jedna manjina. Radi se o manjini drugačijeg seksualnog opredeljenja. Ono što je najgore, ti glasovi koji su se zalagali za diskriminaciju bili su glasniji od onih koji su je branili, a, uz to, bili su potpomognuti onima koji, zapravo, u ovoj zemlji diskriminaciju ne razumeju, ili se ne bore protiv nje iz čisto populističkih razloga.
Podsetiću, to su bile izjave gradonačelnika grada Beograda, pojedinih ministara, pomoćnika ministara.
Sve se završilo tako da ti ljudi, koji su ostvarili zakonsku garanciju za svoju slobodu, nisu mogli mirno da prošetaju Beogradom.
Bojim se da nas, dame i gospodo, ovakva nepažnja, nepridavanje značaja, vodi u situaciju da će biti otežana i primena ovog zakona. Poći ću samo od nas, od Parlamenta. Znamo da je bila odiseja da se ovaj zakon uopšte nađe u proceduri, višegodišnja borba, a danas se nalazi na dnevnom redu kao 20. tačka od 54 tačke dnevnog reda. Pre ove tačke je uvršćen i predlog koji je suprotan Ustavu i Zakonu o eksproprijaciji. Naime, radi se o zakonu o cevovodnom transportu. Ne znam šta bi još moglo biti gore, možda da ste spojili raspravu s nekim zakonima koji su po redosledu uvršćeni kao sledeće tačke dnevnog reda, kao npr. zakon o žigovima, ili o zaštiti topografije integrisanih kola i tome slično.
Drugo, Vlada nije posvetila potrebnu pažnju, nije alarmirala društvo i tu se, pre svega, moje kritike odnose na resornog ministra. Naime, organizovan je jedan okrugli sto. Odbor za rodnu ravnopravnost, čija sam članica, bio je organizator tog stola. Ministar nas nije udostojio ni da dođe na taj okrugli sto, niti da dođe kasnije, kada se o Predlogu ovog zakona raspravljalo u tom matičnom odboru.
Mislim, ministre, da jesu važni jednokratni dobročini akti kojima se vi bavite, i to pozdravljam, to je lepo, to je korisno, ali mogli ste za te pojedinačne akte da pošaljete izaslanike, a za ovaj jedan opšti akt, koji je reformski, koji ima karakter sistemskog zakona, jer utiče na celokupni preobražaj društva, bilo je neophodno da i vi prisustvujete, da ne govorim o tome da nisu prisustvovali ni mediji, pa su tako ti sastanci bili konspirativni.
Moje pitanje je sledeće – šta mislite o primeni i sprovođenju ovog zakona, pošto je vaše ministarstvo nadležno, kako će se žene uopšte upoznati s pravima koja ovim zakonom garantujemo? Na primer, kako će žena koja traži posao znati da poslodavac ne sme da je uslovljava njenim porodičnim statusom, odnosno planiranjem rađanja, ili kako će znati da može da podnese tužbu koja je bazirana na diskriminaciji? Tako što će čitati službene glasnike ili tako što će članice nevladinih organizacija da idu peške od vrata do vrata da bi im to pojasnile?
To nije dobro i mislim da opravdanje ne može da bude ni to o čemu se govorilo ovde pre mene, ni to što postoje prioriteti ovog društva. To je i da osudimo zločinačku politiku koja je činjena u naše ime, to je i činjenica da je zaista prisutno i siromaštvo, i ekonomska kriza, i korupcija, ali sve to, ako ništa drugo, najviše pogađa žene, s jedne strane, a, s druge strane, žene su osvajale slobodu i najbolje rezultate pravile upravo u vreme kriza i posle Prvog i Drugog svetskog rata, ili u toku ratova.
Posebna zamerka ministru, mada bi se, možda, kao neka vrsta opravdanja za njegovo nečinjenje moglo uzeti u obzir to da je ovlašćeni predstavnik za ovaj zakon ministar koji pripada partiji koja u ovom parlamentu nema nijednu ženu narodnu poslanicu. Dakle, od četiri ministra, nijedan nije žena. U 21. veku ste osnovali novu partiju. U toj partiji nijedna žena nije potpredsednik, od četiri potpredsednika, sve su muškarci. Mislim da bi neke konzervativnije partije u ovom parlamentu, koje uvažavaju potrebu da žene učestvuju u odlučivanju, možda ovaj zakon predstavljale i branile bolje.
Međutim, na sve ovo, na to ignorisanje, na taj indifirentan odnos celokupne Vlade, dodala bih i to da bi bilo dobro da je danas ovde došla ministarka pravde, pošto su odlične norme o sudskoj zaštiti u pogledu diskriminacije žena, da bi bilo dobro da je ovde ministar Bradić, da ukaže koliku štetu ženama i celom društvu čine mediji, zato što smo svakodnevno predmet omalovažavanja, zato što nas ukupno u medijskom prostoru ima 15 procenata, a od tog ukupnog procenta, 25 procenata se odnosi na kriminalističke izveštaje, gde su žene žrtve.
Kažem, uzimajući u obzir sav loš i indiferentan odnos, Predlog zakona je daleko bolji nego što se Vlada postavila prema njemu. Pre svega, tačno je da on afirmiše politiku jednakih mogućnosti i uvodi nov režim rodnih odnosa, pokriva skoro sve oblasti, mada ne jednako dobro sve. Tačno je da su napravljeni značajni pomaci u pogledu rada, zapošljavanja, socijalne i zdravstvene zaštite, obrazovanja, porodičnih odnosa, mada bih i tu imala izvesne primedbe.
Naime, radi se o čl. 13. i 19. To su odredbe koje se odnose na obaveze poslodavaca koji imaju preko 500 zaposlenih radnika. Međutim, videla sam da su i poslanici iz vladajuće većine i opozicija podneli amandmane, pa verujem da će to biti ispravljeno i prihvaćeno. Znači, potrebno je smanjiti broj. Recimo, 50 zaposlenih da bude broj u kome bi poslodavci morali da vode računa o rodnoj zastupljenosti.
Član 19. se odnosi na stručno usavršavanje i obuku poslodavca, dok u članu 31, to je četvrto poglavlje, naslov je – Ravnopravnost polova kao sastavni deo obrazovanja, u 1. stavu, iako se i poglavlje i naslov odnose na obrazovanje, vi razvodnjavate i razblažujete tu obavezu, uvodeći pojam vaspitanje. Ne smatram da je vaspitanje manje važno, ali, s obzirom na to da vi ovde predviđate da je ono sastavni deo predškolskog, osnovnog, srednjeg i visokog obrazovanja, kao i trajnog učenja, kako mislite da vaspitavate decu, odnosno mlade koji studiraju? To nisu deca, to su već ljudi. Tu bi trebalo da se koristi termin – obrazovanje.
Nemam puno vremena, a ima puno toga da se kaže. Rekla sam, odlične su odredbe koje se tiču sudske zaštite, zapravo, građansko-pravne zaštite.
Koristim priliku da kažem, možda neke žene slušaju, da te odredbe imaju u vidu i prevenciju, znači, sprečavanje daljeg vršenja nasilja i zaustavljanje tog akta i, drugo, što je jako dobro, predviđa se hitnost tog postupka, tako da je sud obavezan da prvo ročište održi u roku od 15 dana od prijema tužbe.
Takođe je jako dobro i pozitivno što se predviđa i rodno osetljiva statistika, znači, vođenje podataka koji se zasnivaju na različitosti polova. Naročito bih istakla da je zakon dobar u onom delu, tj. to su dve odredbe koje uvode udruženja u sistem države. Dakle, udruženja koja se bave ženskim pravima će činiti sastavni deo radnog tela Vlade koja se bavi ovim pitanjem, to je jedno. Drugo, ženama koje budu podnosile tužbu za diskriminaciju moći će da pomažu, kao umešači, te nevladine organizacije. To je sve bilo pozitivno i ima velikih pomaka.
Međutim, kada je reč o odredbama koje regulišu učešće žena u odlučivanju, u političkom i javnom životu, u jednakoj dostupnosti poslova i položaja, tu ovaj zakon pada i možemo reći da ovaj zakon, zapravo, znači – ženama čast, muškarcima vlast, jer nisu napravljeni nikakvi pomaci od postojećih, tako da ovaj zakon nije ledolomac, nije čak ni čamac za spasavanje, po sistemu, prvo žene i deca. Jer, u zakon čak nisu inkorporirane odredbe koje već postoje u Zakonu o lokalnim izborima i Zakonu o izboru narodnih poslanika, iako jesu neke druge odredbe, koje se tiču, npr., opšte norme o pravu na biračko pravo, ili iz drugih oblasti porodičnih odnosa, bez obzira na to što su sastavni deo posebnih, dakle supsidijarnih zakona.
Druga stvar, i u vezi s tim sam podnela amandmane na čl. 14. i 32, što se tiče jednake dostupnosti poslova i položaja i ravnomernog učešća prilikom imenovanja članova upravnih i nadzornih odbora u javnim službama, ovde je korišćen termin "treba da nastoji". Pošto sam po profesiji pravnica i radila sam i u sudu i u advokaturi i više godina sam poslanica u Narodnoj skupštini, ne znam koliko sam zakona pročitala, ali ovo je prvi put da vidim da postoji u zakonu jedna takva deklarativna odredba. Ovo bi mogla da bude deklaracija, ili preporuka, ali nikako ne može da bude sastavni deo zakona.
Šta znači – ''treba da nastoji'' i kako će se meriti da li onaj koji je dužan da treba da nastoji to činio ili nije? To mora da se ispravi. Podnela sam amandmane, ali sam videla da su i predstavnici kako vladajuće većine, tako i opozicije, podneli amandmane u vezi s tim, pa se nadam da će i ovo pitanje biti rešeno.
Što se tiče ravnomerne zastupljenosti, već sam rekla da nisu inkorporirane odredbe koje nam to garantuju. Mogao je da se napravi pomak, ne da budu kandidovane u procentu od 30%, nego da budu imenovane. Ali, ministre, s obzirom na to da sam objasnila vašu situaciju, na neki način je razumljivo da bi vam možda bilo teško da to branite.
Međutim, ne možemo zbog jednog pojedinačnog slučaja i zbog jedne političke partije da ispustimo ovakvu šansu, s obzirom na to da poslednji u Evropi donosimo ovaj zakon i da bi trebalo da se u svim segmentima oseti neki pomak.

Morate ponovo da se prijavite. Morate još jedanput, molim vas.

Što se tiče učešća žena u Parlamentu, zaista je napravljen pomak. Sada imamo preko 20%. Ne možemo se porediti sa skandinavskim zemljama, ili Švedskom, koja ima 47%, ali, u odnosu na zemlje u okruženju, taj procenat nije tako loš. Istina, Hrvatska, Makedonija i Bugarska imaju veći procenat zastupljenosti, ali je manji kod Albanije, Bosne i Rumunije.
Da bih ilustrovala koliko je učešće žena, na neki način, pokazatelj modernizacije politike, reći ću podatak da su 90-ih godina žene bile zastupljene samo sa 1,6%. Zato mislim da je važan ovaj procenat, da nije loš. Dakle, od demokratskih promena napravljen je neki pomak, ali bi se moglo postići više.
Sledeća primedba odnosi se na institucionalne mehanizme. Dakle, ne postoje, nisu predviđeni lokalni mehanizmi, niti telo, niti lice koje će se baviti ovim poslovima. Odbor Narodne skupštine, dakle, moj matični odbor, apsolutno nije uvršćen u ovaj zakon. To su veliki propusti i u tom pogledu sam podnela amandman.
Dobro, popravićete, baš dobro, zato što ne verujem da bi, bez obzira na to koliko su sposobni, koliko su veliki posao uradili, recimo, Uprava za rodnu ravnopravnost mogla da ovako obiman posao i ovakve odgovornosti i nadležnosti sprovede samo u okviru tog jednog tela. S druge strane, ta uprava za rodnu ravnopravnost nije pokazala razumevanje ni ranije.
Recimo vi ste, ministre, spomenuli u februaru ove godine da je usvojena Nacionalna strategija za poboljšanje položaja žena. Reći ću vam, tu strategiju smo mi poslanice pročitale u "Službenom glasniku", ta strategija nije prošla kroz Odbor za rodnu ravnopravnost. To nije dobro. Ako ćete tako primenjivati i ovaj zakon, onda čemu nas to vodi?
Mojim amandmanom sam predložila da Uprava za rodnu ravnopravnost najmanje jednom godišnje podnosi izveštaje o svom radu i postignutim rezultatima.
Kaznene odredbe su katastrofalne. Veoma blaga kaznena politika i te kazne, naročito za medije, od 5.000 do 25.000, recimo, za omalovažavanje, podsetile su me na rimsko pravo, kada su patriciji mogli druge slobodne Rimljane da omalovažavaju, da im lupaju šamare, da ih pljuju i da im pri tom isplate neku simboličnu sumu solida. Na to najviše podseća ova kaznena politika.
Znam da je ona predviđena u skladu s ovim opštim antidiskriminacionim merama, ali to nas ne sprečava da je popravimo. Može se promeniti i opšti antidiskriminacioni zakon. Mogli smo to sada, u okviru ove sednice, da uradimo.
Dalje, nedostaju odredbe koje se tiču višestruke diskriminacije. Tu, pre svega, mislim na žene s invaliditetom, zatim na žene Romkinje, žene sa sela, za koje danas kao da i dalje važi srpski građanski zakon u pogledu prava na imovinu, na nasleđivanje, u pogledu prava na zdravstvenu zaštitu.
Da zaključim, za nas je ovaj zakon jako značajan, za LDP, ne zato što je to ustavna odredba, što je to međunarodni standard, što je to evropski standard, već zato što je ovaj zakon unutrašnja potreba društva, jedan značajan korak ne samo za žene, nego za čitavo čovečanstvo. Ovo je veliki dan za nas, ali i za Evropu, s obzirom na to da poslednji u Evropi, odnosno u jugoistočnoj Evropi usvajamo ovaj zakon.
(Predsednik: Molim vas, privedite izlaganje kraju.)
Evo, samo ovo, molim vas. Značajan je i najznačajniji je zbog toga što ovim zakonom prestaje praksa da samo pojedinci i pojedinke, kao i nevladine organizacije koje se bave ovim pitanjima, daju svoj doprinos. Danas ovde, odnosno u danu kada budemo usvajali ovaj zakon, država preuzima odgovornost za ova pitanja.
Kada sam pomenula pojedince i pojedinke, dozvolite mi, time završavam, samo da citiram Dositeja Obradovića, koji je pre 225 godina rekao – neka se ne uzda nijedan narod do veka k prosveštenju razuma doći u kojem žene u prostoti i varvarstvu ostaju. Ukoliko ne budemo primenjivali ovaj zakon, i dalje ćemo nastaviti da žene držimo u prostoti i varvarstvu. Ženama je potrebna šansa, a ne milostinja. Zbog toga će LDP glasati za ovaj zakon, kao i za amandmane koji ga popravljaju.

Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, gospodine ministre, saradnice u Ministarstvu, dame i gospodo narodni poslanici, Poslanička grupa SPS-JS  ne idealizuje rešenja iz ovog zakona, niti smatra da će se ovim zakonom rešiti sva pitanja i svi problemi vezani za ravnopravnost polova. Mi nemamo iluziju o tome da jedan zakon, koji je proevropski i koji je svakako iskorak napred u ovoj oblasti, niti jedna deklaracija takvog karaktera, mogu da poprave stvari u Srbiji, koje su, nažalost, sasvim drugačije od onoga što bi se želelo ili kako bi trebalo da bude.
Tradicionalno, postoji jedna svest, uopšte, u životu danas u Srbiji i potrebno je dugo dugo godina da, sveobuhvatnim aktivnostima na mnogim poljima, promenimo tu svest i dođemo do drugačijeg odnosa između polova i do položaja žene kakav se očekuje u savremenoj civilizaciji.
Sam zakon pripada, kao što je rečeno, antidiskriminatornoj grupi i uređuje Ustavom zajemčeno pravo na ravnopravnost polova. To je osnova i temelj.
U našem pravnom sistemu takav nije postojao do sada i dobro je da ga danas razmatramo. Nadam se da ćemo ga i doneti.
Takođe je važno da je to i jedan korak u onoj proceduri u procesu evropskih integracija kojima težimo, to je jedan od uslova. Najvažnije, čini mi se, za nas iz Poslaničke grupe SPS-JS-a je da je donošenje ovakvog zakona jedna stepenica, naravno, uzlazna, u onom pravcu i ka jednom cilju, a to je civilizacijski iskorak, da ostvarimo položaj žene drugačiji nego što je danas.
Takvu politiku je kreirala i Vlada, donošenjem Nacionalne strategije za poboljšanje položaja žene i unapređenje rodne ravnopravnosti, u februaru ove godine. Ovo je sada drugi korak u tom pravcu.
Sva istraživanja i sve analize u svim segmentima naše stvarnosti govore da još dugo moramo da radimo na ovom planu. Ipak, to ne znači da treba da dignemo ruke od toga, imajući u vidu veoma loše stanje u nekim sferama života i rada naših građana, da postoje ogromne teškoće u ekonomskoj situaciji, u onome što je finansijska kriza; mi zaista moramo da stvaramo uporedo pretpostavke i na ovom polju.
Zakon je koncipiran kroz nekoliko odeljaka i u priličnoj meri je sveobuhvatan.
U prvom delu su načela, zapravo, osnovne odredbe, gde su istaknuta važna načela koja predstavljaju temelj rešavanja pitanja ravnopravnosti polova, kao što je – poštovanje međunarodnih standarda i ugovora, politika jednakih mogućnosti, pitanje diskriminacije itd.
U drugom odeljku je reč o zapošljavanju i zdravstvenoj zaštiti. Mislim da je bilo dosta govora i polemike nedavno, kada smo usvajali Zakon o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja.
U članu 26. stav 2. tog zakona piše – da zajednica života iz stava 1. ovog člana mora postojati u momentu unošenja polnih ćelija, odnosno embriona u telo žene. Tu postoji rešenje u kom se kaže da, izuzetno, pravo na lečenje neplodnosti postupcima BMPO ima i punoletna, poslovno sposobna žena, koja sama živi i ispunjava neke druge opšte uslove iz ovog člana, uz sporazumnu saglasnost ministra nadležnog za zdravlje i ministra nadležnog za porodične odnose.
Dakle, tim prethodnim zakonom, kroz ovaj član, ostavlja se pravo ministrima da, možda, svojim subjektivnim stavom ili poimanjem problema reše sudbinska pitanja koja se tiču elementarnih prava žene, a to je – pravo rađanja, pravo koje je stečeno Bogom, da tako kažem, ili je priroda time obdarila.
Bračna zajednica, u pravom smislu bračna, ili vanbračna, ne može da ograniči pravo žene na rađanje, koja u nekim posebnim slučajevima možda ima razloga da se podvrgne ovakvoj vrsti lečenja, vantelesnom oplođenju, a da, u krajnjoj liniji, ne postoji partner koga ona poznaje. Dakle, i u tom zakonu imamo problematiku ravnopravnosti žena i ostvarivanja njenih elementarnih prava.
U ovom zakonu, takođe, u odeljku – porodični odnosi, govori se o rađanju, o tome da svako lice u generativnom dobu ima pravo na zdravstvenu zaštitu i na planiranje porodice, bez obzira na pol. Pri tom se, u ovakvoj diskusiji, gde sam pomenuo i prethodan kontekst, postavlja pitanje – šta je porodica i u kojoj formi se ona poima i podrazumeva?
U stavu 2. se kaže – partneri su ravnopravni u planiranju broja dece itd., što čini da je ovaj član u okviru tradicionalnog načina shvatanja određenih pojmova, kao što je institut braka ili porodice, kojim se ne vrši izjednačavanje polova.
Razumemo, mi poslanici iz SPS-JS-a, da su to veoma složena pitanja, da su veoma značajna i da se mogu analizirati, posmatrati sa više aspekata. Tu su i sociološki aspekti, tu su i drugi, i pitanje tradicije i shvatanja, i onoga što jeste naša stvarnost, ali moramo da bijemo žestoku bitku u onom pravcu da ostvarimo jednako pravo kako za muškarca, tako i za ženu. Time zapravo, treba poći od sebe, posredno, bijemo bitku za ostvarivanje prava svoje majke i svojih kćerki, svoje dece, bilo da su dečaci ili devojčice, sutradan, kada dođu u situaciju da se bore za svoja prava.
Kada je reč o onome što je uloga u obrazovanju, kulturi i sportu, naša poslanička grupa smatra da je potrebno mnogo više vaspitno-obrazovnih sadržaja udenuti u programe, počev od predškolskih ustanova, preko osnovnog i srednjeg obrazovanja, pa nadalje, znači, na svim nivoima.
Posebna je priča kada je reč o medijima, koji zaista nisu na odgovarajućem nivou, ne samo u ovom pitanju, nego i u mnogim drugim pitanjima, ali to je posebna priča. Svedoci smo raznih zabavnih emisija na TV, tzv. rijaliti šoua, „Trenutak istine“ i neki drugi, gde se razne banalnosti emituju i prosto se navlači publika da krvožedno posmatra takve banalnosti, koje destruktivno deluju i koje ne neguju prave sisteme vrednosti.
Da li smo na TV imali skoro, na primer, neki rijaliti šou koji populariše znanje, lepo vaspitanje, velika dostignuća u sportu ili u učenju naših osmogodišnjaka, mislim na decu koja pohađaju osnovnu školu, ili srednjoškolaca, ili studenata? Nemamo takve primere, takva vredna deca, koja su vredna poštovanja i koja treba da budu podstaknuta od strane društva i podržana, ostaju anonimna, a postaju popularni samo oni koji su u toj dekadentnoj ravni, ili čak ispod toga, oni postaju idoli.
Naša poslanička grupa ima veoma oštar stav o tom pitanju i mislimo da u medijima treba postaviti drugačiju politiku, koja treba da da sasvim druge rezultate.
Kada je u pitanju politički javni život, i naša poslanička grupa smatra da ne može u zakonu deklarativno da stoji nešto čime se vrši apel na one subjekte koji treba određena pitanja da reše, ili to ostaje na preporuci. A šta ako se preporuka ne izvrši, odnosno ne uvaži taj apel? Koje su posledice?
Sudska zaštita kroz građansko-pravnu zaštitu je prilično dobro rešena, nadzor nad primenom ovog zakona, takođe. Možda možemo da se pridružimo mišljenju da je kaznena politika isuviše blaga. Ovaj zakon je u pojedinim delovima deklarativan i definiše pojedina pitanja nedovoljno jasno, ali mislim da se kroz amandmane može popraviti.
Kada je reč o porodičnim odnosima, svedoci smo da zaista ima mnogo nasilja u porodici. Smatramo da kaznena politika za izvršena krivična dela u ovom delu mora da bude mnogo stroža i sasvim drugačija. U situaciji smo da svakodnevno vidimo žene i decu koji su bez zaštite, koji su žrtve nasilja, a da to ostaje samo na jednoj konstataciji da nemamo pravovremeno delovanje državnih organa koji treba da to spreče, a na kraju, kada treba da se kazne takve pojave, to nije na odgovarajućem nivou.
Potrebno je još mnogo vremena za formiranje drugačijeg vrednosnog sistema u Srbiji, za izgrađivanje drugačije svesti, kojom bi zaživela suštinska ravnopravnost polova. Jednostavno, to je naša stvarnost i za to niko nije kriv.
Ali, društvo je pred sebe postavilo visoke ciljeve i, u smislu daljeg napretka, mora da na svim poljima povede odlučnu borbu za postavljanje drugačijih relacija, odnosa u kojima bi ljudi bili ravnopravni, a kad kažem – ljudi, mislim i na žene, svakako.
Ipak, ovaj zakon je jedan od veoma značajnih iskoraka u dostizanju ciljeva koje imamo pred sobom i zbog toga će SPS-JS sa zadovoljstvom glasati njega. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik, gospođa Milica Vojić-Marković.

Hvala. Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pred nama je Predlog zakona koji je već davno trebalo da bude usvojen, jer je nekoliko verzija ovog zakona kružilo, čak je jedna od njih urađena na Odboru za rodnu ravnopravnost ove skupštine. Bio je u proceduri i nije došao do poslanika u sali.
Jednostavno, prva verzija koja se zvanično nalazi pred nama je ova. Meni je vrlo žao, zato što mi se čini da su predlozi koji su bili u opticaju pre ovoga bili kvalitetniji. Reći ću i zbog čega.
Ovo je naša ustavna obaveza i naša međunarodna obaveza. Treba da usvojimo ovaj zakon, jer smo potpisnici mnogih međunarodnih dokumenata koji su obuhvatili ovu oblast. Zbog toga je vrlo problematično što se tek danas, kao 23. tačka ove sednice, našao pred nama ovaj zakon.
Naravno, ideja rodne ravnopravnosti u Srbiji nije nova. I u ono vreme socijalizma se govorilo i zagovarala se rodna ravnopravnost, pa i polna ravnopravnost. No, onda su došle te čuvene 90-te godine i akteri tih 90-tih godina su ponovo aktuelni na političkoj sceni. Kažu da će promovisati svoje vrednosti. Toga se kao žena naročito plašim, jer su te 90-te godine i te kako unazadile društveni položaj svih građana u ovoj Srbiji, pa i položaj žena, jer su i te kako doprineli tome da se Srbija kao društvo, i moralno, i ekonomski, i socijalno, potpuno slomi.
Od 2000. godine, naovamo, jako se mnogo govori o ljudskim pravima i slobodama, pa, u okviru toga i van toga, i o rodnoj ravnopravnosti i o politici jednakih mogućnosti, ali mi se čini da su činjenice neumoljive, ako se pogledaju istraživanja koja su radili Ju-En-Di-Pi i ostali akteri na našoj sceni.
Ako se pogledaju rezultati tih istraživanja, vidi se da je položaj žene prilično nepovoljan u poređenju s muškarcima, ali i prilično nepovoljan u odnosu na onaj položaj koji je žena imala do 2000. godine, odnosno do devedesetih, naročito.
Taj položaj se može pratiti naročito ako se pogledaju neke vrlo važne oblasti, neki vrlo važni aspekti, kao što su, recimo, politički život, tržište rada. Vidim da se zakon bavi upravo tim aspektima i zbog toga ga treba pohvaliti.
Ako se pogleda politički život i učešće žene u vlasti, vidi se da je danas, 2009. godine, prilično nisko, da se taj položaj popravio u odnosu na onu 2000. godinu, kada je u Parlamentu bilo negde 10,8% žena, jer je danas taj procenat nešto iznad 20%, skoro 21%. Ne mogu da zanemarim da su se u međuvremenu dogodile i neke važne stvari, kao što je izmena i dopuna Zakona o izboru narodnih poslanika 2004, kada je demokratska vlast odlučila da se ta izmena odnosi na to da se na listama za izbore narodnih poslanika nađe 30% manje zastupljenog pola. Kada se govori o lokalnom nivou, iste izmene Zakona su doprinele da se procenat žena na lokalu koje se bave politikom i učestvuju u vlasti znatno popravi, sa 7%, na 21%.
Da pređem na drugi aspekt, to je tržište rada. I gospodin ministar je govorio o tome, to je aspekt koji ne možemo da zanemarimo, jer i te kako doprinosi tom nepovoljnom položaju koji žena ima u društvu. Kada govorimo o njemu do devedesetih, žene su u ukupnom procentu radne snage bile zastupljene sa 70%. Tih devedesetih godina, zastupljenost žena je pala na 58%.
Danas nemamo tako jasne podatke, ali se smatra da je još niža, s obzirom na neke okolnosti koje su se dešavale u tom periodu privatizacije, tranzicije, restrukturiranja i slično.
Istakla sam da je sve ovo doprinelo da se položaj žene drastično pogorša i u odnosu na ono što je ona bila do devedesetih, položaj koji je imala do devedesetih godina, ali i ono što je bila u poređenju s muškarcima. Ako se posmatra, recimo, ekonomska aktivnost žena, onda se uočava da žene imaju relativno nisko učešće u aktivnom stanovništvu. Stopa zaposlenosti je mnogo niža u odnosu na stopu zaposlenosti muškaraca. Recimo, 44% su žene, 64% su muškarci. Stopa nezaposlenosti je znatno viša u odnosu na muškarce, 24:16, i kod žena je zanimljivo to što raste dugoročna nezaposlenost, što nije najčešće slučaj s muškarcima.
Kada je u pitanju tržište rada, osim mladih i onih koji imaju vrlo nisko obrazovanje, žene su u najtežem položaju. Zbog toga što ipak nešto moraju da rade za svoju porodicu, one najčešće rade u oblasti sive ekonomije. One na tržište rada ulaze pod nejednakim uslovima, u proseku, duže čekaju na posao od muškarca, pre gube posao od muškarca, i to bez obzira na stepen stručne spreme, čak i ako imaju viši stepen obrazovanja. Vrlo zanimljiv podatak. Osim toga, mnogo više nego muškarci, kada se zapošljavaju, trpe diskriminaciju.
Ne mogu da ne pomenem žene u dobi od 40 do 50 godina koje su izgubile posao, prethodni posao. One zaista nemaju nikakvu šansu da se zaposle ponovo, pri tom, nemaju uslove da steknu penziju, ostaju bez prihoda, ne može da im se poveže radni staž, za vjek i vjekova ostaju građani treće kategorije. One za državu ne postoje.
To je strašno, pogotovo što danas, kada smo kao ovlašćeni predstavnici govorili o tome koje su sve ugrožene i marginizovane grupe, niko ovu kategoriju žena nije pomenuo, niti se neko njom posebno bavi. Nisam čula da se neka nevladina organizacija posvetila tom problemu.
To govorim zato što dolazim iz Valjeva. Tamo je od 2000. godine naovamo, u onom talasu privatizacije, privatizovana jedna firma koja se zove „Uzor“, u kojoj je radilo 250 žena. One su izgubile posao, upravo ove kategorije žena od 40 do 50 godina. Dan-danas, posle silnih sudskih sporova, koje su, naravno, dobile, one su građani trećeg reda, jer niti im je povezan staž, niti mogu da ostvare svoja prava preko suda.
To je vrlo veliki problem, o kom se jako malo govori. U ovakvoj jednoj egzistencionalnoj nesigurnosti je danas 40% žena u ovoj dobi. Ništa manje diskriminisane nisu ni mlade žene koje, pre nego što se zaposle, poslodavac uslovljava da, da bi dobile posao, ne treba da osnivaju porodicu, naročito ne treba da rađaju decu. Naravno, to je nešto što je vrlo teško dokazivo. Radi se o krivičnom delu, ako mogu da kažem da je uopšte krivično delo, a jeste.
Kada pogledate ankete koje su urađene, a rade se sa ženama ove dobi, vidite da skoro svaka šesta žena navodi ovo kao jedan od ključnih uslova koje je postavio poslodavac.
Još jedna interesantna stvar je ovo otpuštanje koje je od 2000. naovamo išlo s privatizacijom, koja je u prvom krugu jako mnogo pogodila i muškarce i žene, ali su u tom nekom prvom krugu privatizovane i tekstilne fabrike i konfekcija. To su oblasti u kojima su radile žene i mnoge su u tom prvom krugu ostale bez posla.
Pošto sledi sad drugi, pa treći krug otpuštanja, vidimo ove priče, odnosno zakon o administraciji na republičkom i na lokalnom nivou, a žene rade i na lokalnom i na republičkom administrativnom nivou, očekujem da da one budu i u ovoj grupi onih koji će brzo ostati bez posla.
Zanimljivo bi bilo pratiti procentualno, recimo, podatak koliko će žena otići s takvih poslova, a koliko muškaraca. Isto tako je vrlo zanimljivo još nešto što sledi, a to je taj treći krug koji se najavljuje, to je obrazovanje, odnosno otpuštanje u obrazovanju, zatim u zdravstvu. Takođe, žene najviše rade u ovim oblastima, pa očekujem da će one i ostajati bez posla.
Moram da pročitam rečenicu koja me u svim istraživanjima naročito iritira kao ženu. Kaže se: ''Žene trpe'', kako se to bezlično kaže, ''nekompatibilnost ekonomske i reproduktivne uloge u promenjenim ekonomskim uslovima''. Užas. Drugim rečima, u ovim okolnostima u kojima država daje sve manje sredstava i za zdravstvo, i za obrazovanje, i za pomoć, dečiju zaštitu i socijalnu sferu, žene su prinuđene, država ih dovodi u poziciju da budu prinuđene da biraju između posla, karijere, s jedne strane, ili da se posvete porodici.
Kako slabe ti društveni mehanizmi zaštite žene, porodice i dece, tako su žene dovedene u poziciju da tu odluku donesu što pre, inače će za njih tu odluku doneti poslodavci. Vidite i sami da se i u državnim firmama ocenjuju. Naravno, nijedan privatni poslodavac, ili ako je poslodavac država, neće trpeti često odsustvo zbog male dece, bolesti dece ili slično.
Ono što je za mene bilo veliko iznenađenje jeste nešto što je oblast ove socijalne sfere, a pošto je gospodin ministar tu, ne mogu da se pravim luda i da o tome ne govorim, jer za mene je ovo o čemu hoću da govorim ta rodna ravnopravnost, a o samom zakonu, o tome kako izgledaju pravne norme, reći ću nešto kasnije.
Za mene je bilo vrlo interesantno i zaista sam bila zgrožena kada je gospodin ministar, koji inače treba da vodi brigu i o porodici i o ženama porodiljama, porodilje proglasio državnim neprijateljima koje, eto, kao, parazitiraju, kao oni koji sisaju krv sa državnog budžeta, hoće da prevare državu.
Ovde imam nekoliko pisama koje je Poslanička grupa dobila na mejl od porodilja, od žena koje su molile da pokušamo da neke stvari pojednostavimo, odnosno da dopru do ministra, da vidimo da li se radi o nekoj grešci, o tome da je neko pogrešno protumačen ili, prosto, Ministarstvo za rad i socijalnu politiku, a datum ove novinske vesti je 20. 10. 2009. godine, trenutno razmišlja o tome da isplate porodiljskog ograniči, sa dosadašnjih pet prosečnih plata, na tri. To znači da bi ono malo žena koje su primale neku višu prinadležnost za to, sada bile svedene na neku sumu koja je dva puta manja od onog što je trebalo da prime.
Da ne bih parafrazirala, pročitaću samo deliće toga što su žene napisale. Mislim da je to prilog ovom zakonu, jer mi možemo da govorimo sa pozicija opozicije i vlasti. Ovo nije ništa režirano.
"Molim vas, pomozite da se ovakva odluka ne donese, da ne otmu od mog deteta. Ovo je sramno, sramno, sramno. Zato vas molimo da u ime nas žena, zaposlenih budućih majki, pokrenete medijsku kampanju u naše ime što pre i ne dozvolite da se ovako stravična ideja sprovede u delo. Molim vas, u svoje ime i u ime svog još nerođenog deteta, da mi pomognete da se izborim za ono što mom detetu pripada". Neću dalje čitati, mislim da nema potrebe, ministar je razumeo o čemu se ovde radi.
Dalje, prilog rodnoj ravnopravnosti je i to što, recimo, trudnice Beograda imaju jedne prinadležnosti, a druge prinadležnosti trudnice u mom Valjevu, u Zrenjaninu, Pirotu itd. To ne može da zavisi od dobre volje lokalne samouprave i njihovog budžeta. Mora država da se opredeli da li hoće da pomogne ženama koje hoće da rađaju decu, pogotovu u situaciji kada država ima belu kugu.
Da kažem još samo nekoliko reči. Neću više o ovoj socijalnoj sferi, rekla bih nešto o položaju žena u obrazovanju. Moramo da kažemo da se taj položaj popravio, to je izuzetno važno da kažem, na nivou osnovnog i srednjeg obrazovanja taj odnos između žena i muškaraca je, praktično, isti. U visokom obrazovanju ima nešto više žena, ali među magistrima i doktorima nauka, iz nekih razloga, mogli bismo da polemišemo kojih, jer su jasni, ima više muškaraca, od 30 do 32%. Ima određene nejednakosti kada se biraju poslovi, kada se biraju zanimanja, ali to ne ulazi u sferu ove oblasti.
Kada govorimo o zdravstvu, a zakon se bavi i ovom oblašću, zaista to pozdravljam, jer to su aspekti o kojima treba da vodi računa ovaj zakon.
Ne mogu da ne prokomentarišem ono što sam danas videla ovde, a to je da će, izgleda, kao prilog rodnoj ravnopravnosti, s obzirom na to da žene obavljaju najveći deo kućnih poslova i kupovina, pa idu verovatno u "Maksi", tamo sada moći da se brinu o njihovom zdravlju, ne znam ko, pretpostavljam, zaposleni u "Maksiju".
S druge strane, ono što je problem ovde, to je izjava koju sam u nedelju pročitala u jednom dnevnom listu, a ona se odnosi na predsednika Radne grupe za pandemiju, gospodina Tijodorovića, koji je izjavio da treba voditi računa i da on ne može da ćuti na činjenicu da žene, pre svega, trudnice, nisu dobile mogućnost da se vakcinišu. To je vrlo važno.
Onda treba reći, za brojne kategorije žena, da marginalizovan društveni položaj i oskudnost resursa povećavaju rizik od pada u siromaštvo.
Pre svega, to se odnosi na samohrane majke, naročito one koje imaju malu decu, one koje imaju decu s invaliditetom, domaćice, stare žene, bolesne i žene s invaliditetom, žene na selu, pomenute su kao posebna kategorija, jer nemaju pravo čak ni na zdravstveno osiguranje, zatim, na Romkinje, žene u izbegličkom statusu, neobrazovane žene.
Pitanje nasilja je, takođe, tema za ovaj zakon. Kada govorimo o tome, hajde da ne govorimo o podacima, treba reći da je posebna kategorija nasilja zlostavljanje na poslu. Interesantno je da se u skupštinskoj proceduri već jako dugo vremena nalazi zakon o mobingu. Voljom vladajuće većine, mi, praktično, nismo u mogućnosti da ovaj zakon donesemo.
Moram da kažem još nešto. Poslednjih godina u Srbiji je donet veliki broj zakona koji mogu da poprave položaj žena, ali ono što jeste problem, to je što su ti zakoni prilično neusaglašeni između sebe. Taj zakonski okvir deluje prilično razuđeno i neujedinjeno. Često su odredbe neusklađene i protivrečne. To je mana i ovog zakona. Nema mehanizama implementacije.
Onda imamo ono što je odlika zakona koje u poslednje vreme dobijamo, da to bude jedan baš lep zakon, deklaracija do deklaracije, ali on ništa ne menja u položaju onih na koje se odnosi. To je veliki problem, ali to je stav koji ova vlada ima. Ona mnogo lepo priča, jedno misli, drugo govori, treće radi. Imamo jednu divnu priču, koja liči na bajku, ali je nema nigde u realnom životu.
Ne mogu da ne kažem, makar koliko mi vremena oduzelo, svi realni problemi koje sam navela padaju u vodu pred onim čime se javnost u poslednje vreme bavi, a to je tzv. jezik političke korektnosti, koji može da zvuči mnogima skaradno, zato što je veštački jezik, veštačka tvorevina, ne podleže zakonima lingvistike i kao takav para uši. Vidim da se smeju ''prvoborkinje'', ne spadam u ''prvoborkinje''. Apelujem da ne izvrgavamo ruglu naš jezik. To što pokušava da se napravi jedan veštački jezik, uvođenjem nekih silnih reči ženskog roda, ne doprinosi poboljšanju položaja žena.
Osim toga, dovodi do zaista prave ravnopravnosti, smeju mu se i muškarci i žene. Kada stanete iza jedne velike ideje, kao što je zabrana diskriminacije svih vrsta, onda vas prozovu da govorite smešno. Nemojmo dozvoliti da se iza dobre i plemenite ideje takva stvar sprovodi.
Evo nekoliko reči o zakonu. Zakon ima nekoliko odredaba ustavnog karaktera kojima tu nije mesto, mislim na članove 26. i 36. Zatim, zakon ima jedan veliki broj odredaba koje nisu pravne norme. Vi kažete: "treba da nastoji". Član 34. stav 1. kaže da su obrazovne ustanove dužne da nastoje da obezbede jednake uslove za aktivno bavljenje sportom itd. U stavovima 2. i 3, takođe, imate "dužni su da nastoje". To nije pravna norma. Oni mogu, a i ne moraju. Očigledno, zavisi od njihove dobre volje, a zakon ne može da zavisi ni od čije dobre volje. Takođe, u članu 14. imate to "treba da nastoji". Govorili ste da ćete prihvatiti amandmane, ali je smešno, šta ako ne nastoji? Da li on ima nekakvu sankciju ako ne nastoji?
Dalje, imate problem s definicijom diskriminacije, koja nije u skladu sa Zakonom o zabrani diskriminacije, ali, očigledno, obe definicije nisu usklađene s članom 1. Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena. Mi smo potpisnici ove konvencije.
Ono što je najveći problem za DSS u ovom zakonu, to je što ste se vi negde uplašili. Sve je dobro išlo u ovom zakonu do momenta kada je trebalo da napravite institucionalne mehanizme za njegovo sprovođenje. Na republičkom nivou, na državnom nivou, oni već postoje, tu postoji ministarstvo, postoji uprava, ali kada ste došli do lokalnog nivoa, tu ste napravili zastoj, njih tamo nema.
Ponovo se pozivam na pisma koja sam dobila od nevladinih organizacija, koja nas upućuju na to da je od 2002. godine, do danas, na lokalnom nivou napravljeno 50 takvih organizacija, tela, komisija, koji se bave ovom temom i mislim da je smešno da ne budete upućeni u to, te da treba da prihvatite amandmane koje smo kao poslanička grupa podneli.
(Predsedavajuća: 20 minuta. Zahvaljujem.)
Da završim jednom rečenicom. Dakle, naša zamerka, pored toga, je da ste dali blage preporuke, tipa "treba da nastoji" i sve ostalo. Zakon mora da napiše: "dužan je da uradi to i to".

Reč ima ministar Rasim Ljajić.