Dame i gospodo narodni poslanici, na Odboru za ravnopravnost polova izdvojila sam mišljenje povodom Predloga zakona o ravnopravnosti polova, iz više razloga.
Ovaj Predlog zakona je sve samo ne ono čime želite da ga predstavite. Niti je sistemski, niti je istorijska prekretnica, niti će predstavljati institucionalni okvir za unapređenje ravnopravnosti polova. On ne može da bude idealan, ne može rešiti sve probleme ravnopravnosti polova, ali ne može biti ni ovakav kakvog ste ga predložili. Nedonošenje jednog ovakvog zakona devet godina, od kada ste na vlasti, ne može biti nikako amnestiranje vaše odgovornosti za to.
SRS se ideološki i programski zalaže za ravnopravnost polova, kao i za eliminaciju svih oblika diskriminacije i nasilja, posebno nasilja u porodici, nad ženama, ali se zalaže i za sprovođenje istovetnih mera i aktivnosti ako su diskriminisana prava muškaraca.
Važnu ulogu i odgovornost u procesu ostvarivanja jednakosti i ravnopravnosti imaju muškarci. U zakonu ima dosta neusklađenosti, nepreciznosti i nejasnoća. Vi kažete da će se podzakonskim aktima to rešavati. Možete rešavati neke stvari podzakonskim aktima, ali ne možete ključne stvari rešiti. Imajući u vidu da je materija koju reguliše Predlog zakona multidisciplinarna i da zadire u raznovrsne društvene oblasti i odnose koji su već uređeni postojećim zakonima, pravne norme moraju biti usklađene i ne smeju biti u suprotnosti, kako bi se obezbedio pravni kontinuitet i pravna sigurnost, što kod ovog predloga zakona nije slučaj.
Poslanička grupa SRS-a je podnela veliki broj amandmana, što govori kakvo je naše mišljenje i stav. Neka građani Srbije znaju da svojim amandmanima želimo da doprinesemo da se ovaj zakon popravi i da može da se primeni u praksi, a ne da ostane mrtvo slovo na papiru.
Posebnu pažnju mi je skrenuo član 24. ovog zakona, koji se odnosi na zdravstvenu zaštitu. Citiram stav 2: ''Republika Srbija obezbeđuje zdravstvenu zaštitu žena osnivanjem zdravstvenih ustanova na primarnom, sekundarnom i tercijarnom nivou''.
Ovaj predlog zakona je izostavio jednu vrlo brojnu populaciju i, mogu reći, vrlo diskriminisanu, a to su muškarci. Žene u Srbiji čine 51,4% ukupne populacije. Prema rezultatima Republičkog zavoda za statistiku, 2006. godine, prosečni životni vek za žene je bio 75,9 godina, a za muškarce pet godina manje – 70,6 godina.
Ono što je poražavajuće i zabrinjavajuće, to je da u životnoj dobi od 30 do 50 godina muškarci umiru duplo više nego žene. Jedna od mogućnosti da se smanji umiranje muškaraca je i ta da se njima, kao i ženama, obezbedi prevencija, rano otkrivanje bolesti, obezbeđivanje zdravstvene zaštite osnivanjem zdravstvenih ustanova na primarnom, sekundarnom i tercijarnom nivou.
Istraživanja su pokazala da je u 2007. godini 35% stanovnika Srbije koristilo zdravstvene usluge u zdravstvenim ustanovama. Ženska populacija ih je koristila mnogo više nego muška.
Ove kritike su usmerene na Predlog zakona u oblasti zdravstvene zaštite. Nemaju za cilj postizanje jednake stope morbiliteta i mortaliteta kod žena i muškaraca, već obezbeđivanje jednakih mogućnosti, u cilju očuvanja zdravlja i pristupa zdravstvenim službama.
Na kraju, ako želite da prvi put institucionalno uredite jednu osetljivu i važnu oblast ljudskih prava kao što je ravnopravnost polova, mislim da morate na mnogo odgovorniji način da formulišete tekst ovog zakonskog predloga. Hvala.

Zahvaljujem. Gospođa Zlata Đerić ima reč, zatim Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, kada se jedan ovakav predlog zakona nađe pred poslanicima, prvo što moramo da se upitamo uvek je motivacija za donošenje ovakvog zakona, jer postoje zakoni koji su i sistemski, postoje zakoni koji su životni i odmah potrebni, i postoje zakoni koji su deklarativni. Ovo je jedan od onih deklarativnih zakona za koje nam je rečeno da su jedan od uslova da se uđe u EU. Pre bih rekla da je to jedan od izgovora, nikako uslov, jer sadržaj pojma koji podrazumeva uslov i sadržaj pojma koji podrazumeva izgovor su dva različita sadržaja i to svi dobro znamo.
Nije stvar u kvantitetu zakona, nego u njihovom kvalitetu. Ovaj zakon ima mnogo članova koji su, u osnovi, puni hipokrizije prema onima koje bi trebalo da štite. Mi smo na te članove stavili određene amandmane. Nadam se da će biti sluha da se usvoje, jer bez toga će zakon zaista ostati samo mrtvo slovo na papiru. Pre svega, zakon je sadržan od reči i svaka reč mora da bude jasna, precizna, tačna i primenljiva. Kada upotrebljavate, na primer, glagol "moći", on nikoga ne obavezuje. Mi smo tražili da se kod nekih odrednica upotrebljava glagol "morati". Onda je to zakon i onda je on obavezujući za sve. To je samo jedan od primera koje sam htela navesti. Već smo doneli jedan zakon protiv diskriminacije i on je trebalo da objedini sve oblike diskriminacije, rasizam, ejdidžizam, juvenizam, nacionalizam i konfesizam, seksizam, lingvicizam, pa i ovaj problem koji smo hteli posebno da izdvojimo i koji stalno tumačimo kao problem diskriminacije žena.
Prvo, polna ravnopravnost je trajna kategorija i trajna neravnopravnost, koju ne može nijedan zakon da izmeni. U stvari, treba zakonom da uredimo druge neravnopravnosti koje se pri organizaciji države javljaju i koje se na različite načine zloupotrebljavaju. Srbija nije imala do sada u svojoj istoriji, bar u svojoj novijoj istoriji, taj problem i uglavnom je kao država imala, bez obzira na to ko je bio na vlasti, jednak odnos prema muškarcima i ženama. Žene nikada nisu bile ugroženije, to vam govorim kao žena, do onog momenta od kada se počelo govoriti o njihovim pravima.
Sada, na istoj sednici, pogledajte cinizam i hipokriziju, govorimo o ovom zakonu i donosimo još dva zakona – o smanjenju administracije u republičkoj i lokalnoj samoupravi, a znamo da su najvećim delom tu zaposlene žene, jer su to one pretpostavljene razlike koje su dovele do nekih razlika u podelama rada, i da će upravo one u najvećem broju ostati bez posla, pa se nagoveštava neka restrikcija i u prosveti, gde su, takođe, žene.
Sada me zanima kako će ovaj zakon da zaštiti sve žene koje će doći pod udar tih zakona, a ti zakoni su, koliko sam videla, vrlo jasni, precizni i primenjivi, zaista, životni.
Ono što se ovim zakonom ne tretira, zato kažem da je deklarativan, to je da se nije bavio mnogo stvarnim položajem žena, jer da jeste, proizašle bi i neke druge analize koje moraju da proizađu iz jednog ovakvog zakona i bili bismo upoznati s tim da su žene najveće žrtve ove revolucije koju nazivamo tranzicija. Niko nikada nije upoznao javnost Srbije s tim koje su stvarne posledice po žene koje su iznudile i na neki način iznedrile ovakav zakon, a posledice su tranzicionog perioda.
Koliko je povećan broj malignih oboljenja među ženama, tačan procenat, tačan broj? To su brojke koje postoje, koje su nemilosrdne i konkretne. Od kada se taj broj povećava? Koliko je povećan broj obolelih od depresije? Koliki je broj žena koje svakodnevno ostaju bez posla, bez osnovne ekonomske sigurnosti, a znamo da je ženama ekonomska sigurnost veoma važna da bi se osećale ravnopravnim u društvu?
Još jedan zanimljiv podatak, o tome biste, gospodine ministre, mogli da razmislite i da obavestite javnost Srbije. Pošto smo u poslednje vreme svedoci toga da je od gladi napravljen brend i da se stalno reklamira kako nam je potreban duplo veći broj narodnih kuhinja, da je 700.000 gladnih, nažalost, u ovoj nesrećnoj Srbiji, koliko je žena koje idu u narodnu kuhinju? Zamislite kako se one osećaju kada idu sa čankom po neko sledovanje hrane. Zaista, možete li zamisliti taj osećaj za jednu ponosnu srpsku ženu?
Ovaj zakon ne rešava osnovna egzistencijalna pitanja i on će ostati do kraja samo deklarativan, ako ne reši pitanje egzistencije.

Vreme.
Gospodin Momir Marković ima reč. Izvolite.

Da je ovaj zakon kojim slučajem do sada usvojen, mislim da bi predsednik Skupštine gospođa Đukić-Dejanović odgovarala po ovom zakonu, jer ste prisustvovali tipičnom kršenju pravila ravnopravnosti polova. Od četvoro nas koji smo izdvojili mišljenje, tri dame i ja, sve tri su govorile pre mene. Mislim da je ovo tipičan primer kršenja zakona o ravnopravnosti polova.

Gospodine Markoviću, moram vam reći da su poslanice koje su pre vas dobile reč iz Odbora za ravnopravnost polova, a to je matični odbor, a vi ste izdvojili mišljenje na Odboru za evropske integracije prilikom razmatranja Predloga zakona i taj redosled je bio u skladu s ovim činjenicama. Izvolite.

Video sam da nešto nije u redu. Znači, Odbor mi nije u redu, inače je sve ovo o.k. Kao član Odbora za ravnopravnost polova u dva mandata, smatram da imam štošta da kažem, jer sam u ta dva mandata, čini mi se, dao doprinos da se ravnopravnost polova podigne bar za jednu stepenicu u državi Srbiji. Čini mi se da ovaj zakon ne odgovara na neka elementarna pitanja kada je tema ravnopravnosti polova u pitanju. Prvo, zakon bi morao da stvori uslove da se spreči diskriminacija i obezbede ravnopravni odnosi polova na svakom mestu i u svakoj situaciji. Ovaj zakon ne obezbeđuje ni pravnu, niti bilo koju drugu ravnopravnost.
Drugo, zakon bi morao da spreči zloupotrebe i odlazak u drugu krajnost, a čini mi se da smo mi, kako nas je poneo taj talas da što pre ravnopravnost polova i zakonski uredimo, otišli u jednu drugu krajnost, pa ćete moći, kvareći čak i jezik, i gramatiku, i normalan govor na ulici, sresti sada, recimo, termine, to su tekovine nakaradnog shvatanja ravnopravnosti – ''poslanica'', a ne ''poslanik'', ''psihološkinja'', a ne ''gospođa psiholog'', ''advokatkinja'', ''psihijatristkinja''. Još nisu našli naziv, pošto imamo i žene vojnike u kasarnama, pretpostavljam da će se zvati ''vojniškinja''. Da li je tako, gospođo Čomić? Sve apsurd do apsurda.
Ravnopravnost se ne postiže imenom, imenicom, rečju. Ravnopravnost se postiže malo drugačije. Ravnopravnost se ne postiže ni ovim ''sigurnim kućama'' koje ste izgradili, pa sad imamo antipod tome, pa se u Jagodini pojavila ''sigurna kuća'' za muškarce. Čovek bio u kući sa više drugog pola, da ne kažem ženskog pola. Izmlatile ga, on izašao iz kuće i formirao ''sigurnu kuću'' za muškarce.
Treće, ono što je najvažnije, ovaj zakon ne sadrži u najvažnijim članovima obavezujuće norme, već se svodi samo na – potrebno je, trebalo bi, bilo bi poželjno, moralo bi, dužni su, ili dužan je itd.
Ja ću, pošto mi je vreme kratko, samo da se osvrnem na ove članove koji regulišu kaznene odredbe, da vam pokažem koliki je to apsurd.
Novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se ustanova, ili od 5.000 do 15.000 odgovorno lice, ukoliko izvrši diskriminaciju zasnovanu na polu u vezi sa uslovima za prijem i odbijanje prijema u ustanovu.
Neko će odbiti da zaposli ženu samo zato što je žena, platiće 5.000, i nikom ništa, ispunjena zakonska forma. U uslovima i mogućnosti pristupa stalnom obrazovanju, neko ko je direktor, a da bude, recimo, muški šovinista u nekoj firmi, samo muškarce će slati na usavršavanje, na obrazovanje i za to će platiti 5.000, jer nije omogućio nekoj ženi koja je zaposlena, koja je radnica, ni školovanje, ni usavršavanje.
Recimo član 54. je posebno simptomatičan. "Novčanom kaznom od 10.000 do 100.000 dinara kazniće se za prekršaj poslodavac sa svojstvom pravnog lica ako povredi odredbe o jednakom plaćanju istog rada žena i muškaraca".
Dakle, neko će se odlučiti da upola manju cenu rada plati ženi nego što plaća muškarcima i za to će biti kažnjen novčanom kaznom od pet hiljada dinara.
(Predsednik: Vreme.)
Samo da završim. Ministre, čini mi se da bi trebalo doraditi ovaj zakon, pa ga tek onda doneti pred poslanike, jer mi smo ipak jedna od najozbiljnijih ustanova, institucija u državi. Mislim da ovaj zakon ništa neće učiniti.

Zahvaljujem.
Da li predstavnici, odnosno predsednici poslaničkih grupa žele reč? (Da) Najpre, gospodin Nikola Krpić ima reč.

Poštovana predsednice, uvaženo predsedništvo, poštovani gospodine ministre Ljajiću, dame i gospodo narodni poslanici, izražavam zadovoljstvo kao poslanik PUPS-a što se Predlog zakona o ravnopravnosti polova danas razmatra na sveobuhvatan način, na današnjoj sednici Narodne skupštine. Razmatranje Predloga zakona o ravnopravnosti polova, uz aktivno učešće svih, od predlagača zakona, pre svega, preko radnih tela Narodne skupštine i odbora, do svakog građanina i građanke na koje se odnose odredbe ovog predloga zakona, omogućava poboljšanje zakonskog teksta.
Pravni osnov za donošenje ovog zakona sadržan je u odredbama čl. 15. i 21. Ustava Republike Srbije, kojima je propisano da Republika Srbija jamči ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti, kao i da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zaštitu, bez diskriminacije, i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna i posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu pola.
Da se podsetimo, to su Ustav Republike Srbije iz 2006. godine, kao i međunarodno prihvaćena akta, i to: Opšta deklaracija o pravima čoveka, doneta 1948. godine, Konvencija o političkim pravima žena, doneta 1952. godine, Pakt o građanskim i političkim pravima, donet 1966. godine, Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, donet 1966. godine, Konvencija o eliminaciji svih oblika diskriminacije prema ženama, doneta 1979. godine, Pekinška deklaracija i platforma za akciju iz 1995. godine, Deklaracija o zaštiti žena i dece u slučajevima opasnosti i oružanih sukoba, doneta 1974. godine, Deklaracija o eliminaciji zlostavljanja žena iz 1993. godine, Univerzalna deklaracija o demokratiji UN, doneta 2000. godine, kao i zakonski dokumenti, odnosno deklaracije, rezolucije i preporuke o rodnoj ravnopravnosti Saveta Evrope, Evropskog parlamenta i Komiteta ministara, između ostalog, Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i sloboda, kao i Deklaracija o rodnoj ravnopravnosti, Mapa puta za jednakost žena i muškaraca, odluke Evropskog suda pravde u kojima se određuju prioriteti i standardi rodne ravnopravnosti, pravne tekovine EU, politika vezana za socijalnu inkluziju i zaštitu i niz drugih strateških i razvojnih dokumenta.
PUPS smatra da je značaj usvajanja ovog zakona veoma bitan i hitan, zbog bezbroj činjenica. Žene su kod nas u dosta nepovoljnijem položaju u odnosu na muškarce, kako u privatnom, tako i u javnom životu. Potrebno je, s tim u vezi, otkloniti posledice velike diskriminacije i marginalizacije žena.
Potrebno je odmah, sutra je već kasno, popraviti težak položaj žena u svim sferama društvenog života, pa i ovde, u Narodnoj skupštini.
Poslednji smo u okruženju koji donosimo ovakav zakon i u danu za glasanje treba da ga usvojimo. Zašto?
Zato što je to, pre svega, ustavna odredba, zato što je to međunarodna obaveza, zato što je to evropski standard, zato što je to element modernizacije i demokratizacije društva, zato što je to uslov za brži, ravnomerniji i efikasniji društveni razvoj, zato što je to put za unapređivanje društvenog položaja i žena i muškaraca, zbog zapošljavanja, socijalne i zdravstvene zaštite, zbog porodičnih odnosa, zbog obrazovanja, kulture i sporta, zbog političkog i javnog života, zbog sudske zaštite.
Ovako koncipiran, on obavezuje sve činioce javnog života da vode aktivnu politiku jednakih mogućnosti i obezbeđuju sinergiju delovanja.
Ravnopravnost polova obezbeđuje se i prilikom kandidovanja za izbore, na sve funkcije i sva imenovanja u organima javne vlasti u Republici Srbiji.
Poboljšanje položaja žena je zajednički cilj, na koji se naša zemlja obavezala u više zakona i strateških dokumenata, kao što su: Zakon o zabrani diskriminacije, Milenijumski ciljevi razvoja, Strategija za smanjenje siromaštva, Nacionalna strategija održivog razvoja i Nacionalna strategija za poboljšanje položaja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti.
Smatramo da je, sa stanovišta primene ovih zakona i dokumenata, izuzetno važno da svaka lokalna samouprava bude u obavezi da ustanovi institucionalni mehanizam, odnosno telo koje će se baviti pitanjima rodne ravnopravnosti, nadgledati i pomagati primenu pomenutih zakona i strategija na lokalnom nivou. Stoga, apelujemo na vas da omogućite da sve lokalne samouprave preuzmu aktivnu ulogu u poboljšanju položaja polovine stanovništva Srbije. Danas postoje u samo sedam opština u Srbiji, u Žitištu, Zvezdari, Prokuplju, Kragujevcu, Senti, Staroj Pazovi i Somboru.
Poštovana predsedavajuća, kao član PUPS-a, a uz vašu pomoć, imao sam i tu čast da sa grupom poslanika u Nišu prisustvujem okruglom stolu čija je tema bila "Ravnopravnost polova uz podršku UN" i da shvatim na tom sastanku da naši građani očekuju da ovaj zakon bude prihvaćen od strane Vlade i nas poslanika. Uveravam vas da će poslanici PUPS-a, u danu za glasanje, glasati za ovaj zakon, iz razloga što će Srbija realizovati preuzete obaveze, kao i za ustavnu obavezu ostvarivanja politike jednakih mogućnosti, i time obezbediti ostvarivanje kreativnih potencijala oba pola.
Usvajanjem ovog zakona obezbeđuje se pravni okvir za rad novih organa i institucija koje se bave zaštitom žrtava nasilja i saniranjem posledica raznih vidova diskriminacije. Prihvatilišta za žene, ''sigurne kuće'', upravo prihvataju žene koje nisu uspele da zaštite svoja prava kroz sistem institucija, iz razloga što žene češće ostaju bez posla, one nisu nosioci prava svojine, nemaju pravnu pomoć pred sudom, što onemogućava ostvarivanje njihovih prava. Postojanje, odnosno izglasavanje ovog zakona omogućiće da se institucije sistema bave problemima položaja žena i da se stvore jednake šanse za pripadnike oba pola.
Poštovana predsedavajuća, ako je tačno da je Srbija poslednja zemlja u Evropi koja nema ovakav zakona, molim moje kolege, poslanike opozicije i pozicije, da pomognu i svojim amandmanima poprave i dopune tekst ovog zakona i da u danu za glasanje budemo jedinstveni u izglasavanju ovog bitnog zakona, na koji, kao što sam već napomenuo, Ustav obavezuje da ga imamo što pre.
Poslanici PUPS-a i ja glasaćemo za ovaj zakon u danu koji bude određen za glasanje. Hvala na pažnji.

Gospodin Velimir Ilić.