Hvala. Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pred nama je Predlog zakona koji je već davno trebalo da bude usvojen, jer je nekoliko verzija ovog zakona kružilo, čak je jedna od njih urađena na Odboru za rodnu ravnopravnost ove skupštine. Bio je u proceduri i nije došao do poslanika u sali.
Jednostavno, prva verzija koja se zvanično nalazi pred nama je ova. Meni je vrlo žao, zato što mi se čini da su predlozi koji su bili u opticaju pre ovoga bili kvalitetniji. Reći ću i zbog čega.
Ovo je naša ustavna obaveza i naša međunarodna obaveza. Treba da usvojimo ovaj zakon, jer smo potpisnici mnogih međunarodnih dokumenata koji su obuhvatili ovu oblast. Zbog toga je vrlo problematično što se tek danas, kao 23. tačka ove sednice, našao pred nama ovaj zakon.
Naravno, ideja rodne ravnopravnosti u Srbiji nije nova. I u ono vreme socijalizma se govorilo i zagovarala se rodna ravnopravnost, pa i polna ravnopravnost. No, onda su došle te čuvene 90-te godine i akteri tih 90-tih godina su ponovo aktuelni na političkoj sceni. Kažu da će promovisati svoje vrednosti. Toga se kao žena naročito plašim, jer su te 90-te godine i te kako unazadile društveni položaj svih građana u ovoj Srbiji, pa i položaj žena, jer su i te kako doprineli tome da se Srbija kao društvo, i moralno, i ekonomski, i socijalno, potpuno slomi.
Od 2000. godine, naovamo, jako se mnogo govori o ljudskim pravima i slobodama, pa, u okviru toga i van toga, i o rodnoj ravnopravnosti i o politici jednakih mogućnosti, ali mi se čini da su činjenice neumoljive, ako se pogledaju istraživanja koja su radili Ju-En-Di-Pi i ostali akteri na našoj sceni.
Ako se pogledaju rezultati tih istraživanja, vidi se da je položaj žene prilično nepovoljan u poređenju s muškarcima, ali i prilično nepovoljan u odnosu na onaj položaj koji je žena imala do 2000. godine, odnosno do devedesetih, naročito.
Taj položaj se može pratiti naročito ako se pogledaju neke vrlo važne oblasti, neki vrlo važni aspekti, kao što su, recimo, politički život, tržište rada. Vidim da se zakon bavi upravo tim aspektima i zbog toga ga treba pohvaliti.
Ako se pogleda politički život i učešće žene u vlasti, vidi se da je danas, 2009. godine, prilično nisko, da se taj položaj popravio u odnosu na onu 2000. godinu, kada je u Parlamentu bilo negde 10,8% žena, jer je danas taj procenat nešto iznad 20%, skoro 21%. Ne mogu da zanemarim da su se u međuvremenu dogodile i neke važne stvari, kao što je izmena i dopuna Zakona o izboru narodnih poslanika 2004, kada je demokratska vlast odlučila da se ta izmena odnosi na to da se na listama za izbore narodnih poslanika nađe 30% manje zastupljenog pola. Kada se govori o lokalnom nivou, iste izmene Zakona su doprinele da se procenat žena na lokalu koje se bave politikom i učestvuju u vlasti znatno popravi, sa 7%, na 21%.
Da pređem na drugi aspekt, to je tržište rada. I gospodin ministar je govorio o tome, to je aspekt koji ne možemo da zanemarimo, jer i te kako doprinosi tom nepovoljnom položaju koji žena ima u društvu. Kada govorimo o njemu do devedesetih, žene su u ukupnom procentu radne snage bile zastupljene sa 70%. Tih devedesetih godina, zastupljenost žena je pala na 58%.
Danas nemamo tako jasne podatke, ali se smatra da je još niža, s obzirom na neke okolnosti koje su se dešavale u tom periodu privatizacije, tranzicije, restrukturiranja i slično.
Istakla sam da je sve ovo doprinelo da se položaj žene drastično pogorša i u odnosu na ono što je ona bila do devedesetih, položaj koji je imala do devedesetih godina, ali i ono što je bila u poređenju s muškarcima. Ako se posmatra, recimo, ekonomska aktivnost žena, onda se uočava da žene imaju relativno nisko učešće u aktivnom stanovništvu. Stopa zaposlenosti je mnogo niža u odnosu na stopu zaposlenosti muškaraca. Recimo, 44% su žene, 64% su muškarci. Stopa nezaposlenosti je znatno viša u odnosu na muškarce, 24:16, i kod žena je zanimljivo to što raste dugoročna nezaposlenost, što nije najčešće slučaj s muškarcima.
Kada je u pitanju tržište rada, osim mladih i onih koji imaju vrlo nisko obrazovanje, žene su u najtežem položaju. Zbog toga što ipak nešto moraju da rade za svoju porodicu, one najčešće rade u oblasti sive ekonomije. One na tržište rada ulaze pod nejednakim uslovima, u proseku, duže čekaju na posao od muškarca, pre gube posao od muškarca, i to bez obzira na stepen stručne spreme, čak i ako imaju viši stepen obrazovanja. Vrlo zanimljiv podatak. Osim toga, mnogo više nego muškarci, kada se zapošljavaju, trpe diskriminaciju.
Ne mogu da ne pomenem žene u dobi od 40 do 50 godina koje su izgubile posao, prethodni posao. One zaista nemaju nikakvu šansu da se zaposle ponovo, pri tom, nemaju uslove da steknu penziju, ostaju bez prihoda, ne može da im se poveže radni staž, za vjek i vjekova ostaju građani treće kategorije. One za državu ne postoje.
To je strašno, pogotovo što danas, kada smo kao ovlašćeni predstavnici govorili o tome koje su sve ugrožene i marginizovane grupe, niko ovu kategoriju žena nije pomenuo, niti se neko njom posebno bavi. Nisam čula da se neka nevladina organizacija posvetila tom problemu.
To govorim zato što dolazim iz Valjeva. Tamo je od 2000. godine naovamo, u onom talasu privatizacije, privatizovana jedna firma koja se zove „Uzor“, u kojoj je radilo 250 žena. One su izgubile posao, upravo ove kategorije žena od 40 do 50 godina. Dan-danas, posle silnih sudskih sporova, koje su, naravno, dobile, one su građani trećeg reda, jer niti im je povezan staž, niti mogu da ostvare svoja prava preko suda.
To je vrlo veliki problem, o kom se jako malo govori. U ovakvoj jednoj egzistencionalnoj nesigurnosti je danas 40% žena u ovoj dobi. Ništa manje diskriminisane nisu ni mlade žene koje, pre nego što se zaposle, poslodavac uslovljava da, da bi dobile posao, ne treba da osnivaju porodicu, naročito ne treba da rađaju decu. Naravno, to je nešto što je vrlo teško dokazivo. Radi se o krivičnom delu, ako mogu da kažem da je uopšte krivično delo, a jeste.
Kada pogledate ankete koje su urađene, a rade se sa ženama ove dobi, vidite da skoro svaka šesta žena navodi ovo kao jedan od ključnih uslova koje je postavio poslodavac.
Još jedna interesantna stvar je ovo otpuštanje koje je od 2000. naovamo išlo s privatizacijom, koja je u prvom krugu jako mnogo pogodila i muškarce i žene, ali su u tom nekom prvom krugu privatizovane i tekstilne fabrike i konfekcija. To su oblasti u kojima su radile žene i mnoge su u tom prvom krugu ostale bez posla.
Pošto sledi sad drugi, pa treći krug otpuštanja, vidimo ove priče, odnosno zakon o administraciji na republičkom i na lokalnom nivou, a žene rade i na lokalnom i na republičkom administrativnom nivou, očekujem da da one budu i u ovoj grupi onih koji će brzo ostati bez posla.
Zanimljivo bi bilo pratiti procentualno, recimo, podatak koliko će žena otići s takvih poslova, a koliko muškaraca. Isto tako je vrlo zanimljivo još nešto što sledi, a to je taj treći krug koji se najavljuje, to je obrazovanje, odnosno otpuštanje u obrazovanju, zatim u zdravstvu. Takođe, žene najviše rade u ovim oblastima, pa očekujem da će one i ostajati bez posla.
Moram da pročitam rečenicu koja me u svim istraživanjima naročito iritira kao ženu. Kaže se: ''Žene trpe'', kako se to bezlično kaže, ''nekompatibilnost ekonomske i reproduktivne uloge u promenjenim ekonomskim uslovima''. Užas. Drugim rečima, u ovim okolnostima u kojima država daje sve manje sredstava i za zdravstvo, i za obrazovanje, i za pomoć, dečiju zaštitu i socijalnu sferu, žene su prinuđene, država ih dovodi u poziciju da budu prinuđene da biraju između posla, karijere, s jedne strane, ili da se posvete porodici.
Kako slabe ti društveni mehanizmi zaštite žene, porodice i dece, tako su žene dovedene u poziciju da tu odluku donesu što pre, inače će za njih tu odluku doneti poslodavci. Vidite i sami da se i u državnim firmama ocenjuju. Naravno, nijedan privatni poslodavac, ili ako je poslodavac država, neće trpeti često odsustvo zbog male dece, bolesti dece ili slično.
Ono što je za mene bilo veliko iznenađenje jeste nešto što je oblast ove socijalne sfere, a pošto je gospodin ministar tu, ne mogu da se pravim luda i da o tome ne govorim, jer za mene je ovo o čemu hoću da govorim ta rodna ravnopravnost, a o samom zakonu, o tome kako izgledaju pravne norme, reći ću nešto kasnije.
Za mene je bilo vrlo interesantno i zaista sam bila zgrožena kada je gospodin ministar, koji inače treba da vodi brigu i o porodici i o ženama porodiljama, porodilje proglasio državnim neprijateljima koje, eto, kao, parazitiraju, kao oni koji sisaju krv sa državnog budžeta, hoće da prevare državu.
Ovde imam nekoliko pisama koje je Poslanička grupa dobila na mejl od porodilja, od žena koje su molile da pokušamo da neke stvari pojednostavimo, odnosno da dopru do ministra, da vidimo da li se radi o nekoj grešci, o tome da je neko pogrešno protumačen ili, prosto, Ministarstvo za rad i socijalnu politiku, a datum ove novinske vesti je 20. 10. 2009. godine, trenutno razmišlja o tome da isplate porodiljskog ograniči, sa dosadašnjih pet prosečnih plata, na tri. To znači da bi ono malo žena koje su primale neku višu prinadležnost za to, sada bile svedene na neku sumu koja je dva puta manja od onog što je trebalo da prime.
Da ne bih parafrazirala, pročitaću samo deliće toga što su žene napisale. Mislim da je to prilog ovom zakonu, jer mi možemo da govorimo sa pozicija opozicije i vlasti. Ovo nije ništa režirano.
"Molim vas, pomozite da se ovakva odluka ne donese, da ne otmu od mog deteta. Ovo je sramno, sramno, sramno. Zato vas molimo da u ime nas žena, zaposlenih budućih majki, pokrenete medijsku kampanju u naše ime što pre i ne dozvolite da se ovako stravična ideja sprovede u delo. Molim vas, u svoje ime i u ime svog još nerođenog deteta, da mi pomognete da se izborim za ono što mom detetu pripada". Neću dalje čitati, mislim da nema potrebe, ministar je razumeo o čemu se ovde radi.
Dalje, prilog rodnoj ravnopravnosti je i to što, recimo, trudnice Beograda imaju jedne prinadležnosti, a druge prinadležnosti trudnice u mom Valjevu, u Zrenjaninu, Pirotu itd. To ne može da zavisi od dobre volje lokalne samouprave i njihovog budžeta. Mora država da se opredeli da li hoće da pomogne ženama koje hoće da rađaju decu, pogotovu u situaciji kada država ima belu kugu.
Da kažem još samo nekoliko reči. Neću više o ovoj socijalnoj sferi, rekla bih nešto o položaju žena u obrazovanju. Moramo da kažemo da se taj položaj popravio, to je izuzetno važno da kažem, na nivou osnovnog i srednjeg obrazovanja taj odnos između žena i muškaraca je, praktično, isti. U visokom obrazovanju ima nešto više žena, ali među magistrima i doktorima nauka, iz nekih razloga, mogli bismo da polemišemo kojih, jer su jasni, ima više muškaraca, od 30 do 32%. Ima određene nejednakosti kada se biraju poslovi, kada se biraju zanimanja, ali to ne ulazi u sferu ove oblasti.
Kada govorimo o zdravstvu, a zakon se bavi i ovom oblašću, zaista to pozdravljam, jer to su aspekti o kojima treba da vodi računa ovaj zakon.
Ne mogu da ne prokomentarišem ono što sam danas videla ovde, a to je da će, izgleda, kao prilog rodnoj ravnopravnosti, s obzirom na to da žene obavljaju najveći deo kućnih poslova i kupovina, pa idu verovatno u "Maksi", tamo sada moći da se brinu o njihovom zdravlju, ne znam ko, pretpostavljam, zaposleni u "Maksiju".
S druge strane, ono što je problem ovde, to je izjava koju sam u nedelju pročitala u jednom dnevnom listu, a ona se odnosi na predsednika Radne grupe za pandemiju, gospodina Tijodorovića, koji je izjavio da treba voditi računa i da on ne može da ćuti na činjenicu da žene, pre svega, trudnice, nisu dobile mogućnost da se vakcinišu. To je vrlo važno.
Onda treba reći, za brojne kategorije žena, da marginalizovan društveni položaj i oskudnost resursa povećavaju rizik od pada u siromaštvo.
Pre svega, to se odnosi na samohrane majke, naročito one koje imaju malu decu, one koje imaju decu s invaliditetom, domaćice, stare žene, bolesne i žene s invaliditetom, žene na selu, pomenute su kao posebna kategorija, jer nemaju pravo čak ni na zdravstveno osiguranje, zatim, na Romkinje, žene u izbegličkom statusu, neobrazovane žene.
Pitanje nasilja je, takođe, tema za ovaj zakon. Kada govorimo o tome, hajde da ne govorimo o podacima, treba reći da je posebna kategorija nasilja zlostavljanje na poslu. Interesantno je da se u skupštinskoj proceduri već jako dugo vremena nalazi zakon o mobingu. Voljom vladajuće većine, mi, praktično, nismo u mogućnosti da ovaj zakon donesemo.
Moram da kažem još nešto. Poslednjih godina u Srbiji je donet veliki broj zakona koji mogu da poprave položaj žena, ali ono što jeste problem, to je što su ti zakoni prilično neusaglašeni između sebe. Taj zakonski okvir deluje prilično razuđeno i neujedinjeno. Često su odredbe neusklađene i protivrečne. To je mana i ovog zakona. Nema mehanizama implementacije.
Onda imamo ono što je odlika zakona koje u poslednje vreme dobijamo, da to bude jedan baš lep zakon, deklaracija do deklaracije, ali on ništa ne menja u položaju onih na koje se odnosi. To je veliki problem, ali to je stav koji ova vlada ima. Ona mnogo lepo priča, jedno misli, drugo govori, treće radi. Imamo jednu divnu priču, koja liči na bajku, ali je nema nigde u realnom životu.
Ne mogu da ne kažem, makar koliko mi vremena oduzelo, svi realni problemi koje sam navela padaju u vodu pred onim čime se javnost u poslednje vreme bavi, a to je tzv. jezik političke korektnosti, koji može da zvuči mnogima skaradno, zato što je veštački jezik, veštačka tvorevina, ne podleže zakonima lingvistike i kao takav para uši. Vidim da se smeju ''prvoborkinje'', ne spadam u ''prvoborkinje''. Apelujem da ne izvrgavamo ruglu naš jezik. To što pokušava da se napravi jedan veštački jezik, uvođenjem nekih silnih reči ženskog roda, ne doprinosi poboljšanju položaja žena.
Osim toga, dovodi do zaista prave ravnopravnosti, smeju mu se i muškarci i žene. Kada stanete iza jedne velike ideje, kao što je zabrana diskriminacije svih vrsta, onda vas prozovu da govorite smešno. Nemojmo dozvoliti da se iza dobre i plemenite ideje takva stvar sprovodi.
Evo nekoliko reči o zakonu. Zakon ima nekoliko odredaba ustavnog karaktera kojima tu nije mesto, mislim na članove 26. i 36. Zatim, zakon ima jedan veliki broj odredaba koje nisu pravne norme. Vi kažete: "treba da nastoji". Član 34. stav 1. kaže da su obrazovne ustanove dužne da nastoje da obezbede jednake uslove za aktivno bavljenje sportom itd. U stavovima 2. i 3, takođe, imate "dužni su da nastoje". To nije pravna norma. Oni mogu, a i ne moraju. Očigledno, zavisi od njihove dobre volje, a zakon ne može da zavisi ni od čije dobre volje. Takođe, u članu 14. imate to "treba da nastoji". Govorili ste da ćete prihvatiti amandmane, ali je smešno, šta ako ne nastoji? Da li on ima nekakvu sankciju ako ne nastoji?
Dalje, imate problem s definicijom diskriminacije, koja nije u skladu sa Zakonom o zabrani diskriminacije, ali, očigledno, obe definicije nisu usklađene s članom 1. Konvencije o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena. Mi smo potpisnici ove konvencije.
Ono što je najveći problem za DSS u ovom zakonu, to je što ste se vi negde uplašili. Sve je dobro išlo u ovom zakonu do momenta kada je trebalo da napravite institucionalne mehanizme za njegovo sprovođenje. Na republičkom nivou, na državnom nivou, oni već postoje, tu postoji ministarstvo, postoji uprava, ali kada ste došli do lokalnog nivoa, tu ste napravili zastoj, njih tamo nema.
Ponovo se pozivam na pisma koja sam dobila od nevladinih organizacija, koja nas upućuju na to da je od 2002. godine, do danas, na lokalnom nivou napravljeno 50 takvih organizacija, tela, komisija, koji se bave ovom temom i mislim da je smešno da ne budete upućeni u to, te da treba da prihvatite amandmane koje smo kao poslanička grupa podneli.
(Predsedavajuća: 20 minuta. Zahvaljujem.)
Da završim jednom rečenicom. Dakle, naša zamerka, pored toga, je da ste dali blage preporuke, tipa "treba da nastoji" i sve ostalo. Zakon mora da napiše: "dužan je da uradi to i to".