Poštovana predsednice, gospodine ministre, poštovani predstavnici Ministarstva i kolege narodni poslanici, sa zadovoljstvom mogu da konstatujem da je na sednicu skupštinskog zasedanja konačno došao zakon o ravnopravnosti polova.
Srbija je ostala poslednja zemlja u regionu koja nije usvojila ovaj zakon, ali, u isto vreme, Srbija predstavlja jednu od zemalja sa zavidnim rezultatima po pitanju poboljšanja položaja žena, koji je načinjen od 2000. godine do danas. Takođe, srpski ustav predstavlja jedan od boljih u svetu u pogledu otvaranja mogućnosti za rešavanje pitanja rodne ravnopravnosti.
Nekoliko puta je već rečeno da je Srbija potpisnica mnogih međunarodnih sporazuma koji je obavezuju na to da mora da usvoji ovaj zakon, ali je najvažnija Konvencija o eliminaciji svih vrsta diskriminacije žena, koju su usvojili UN i komitet UN-a koji je organizovan da kontroliše implementaciju ovog programa u zemljama potpisnicama, jer je 2006. godine Srbiji poslao jednu preporuku kojom se podstiče što hitnije usvajanje zakona o ravnopravnosti polova.
Mnogo puta je rečeno, ali moram da pomenem da usaglašavanje zakonske regulative Srbije s pravom EU predstavlja uslov za naše pridruživanje Uniji, a jedan od bitnih uslova je i usvajanje zakona o rodnoj ravnopravnosti.
Srbija je formirala nacionalne mehanizme za rodnu ravnopravnost. To su državne institucije na različitim nivoima i sa specifičnim ovlašćenjima i formirane su sa ciljem da uspostave, promovišu i zaštite princip rodne ravnopravnosti. To predstavljaju parlamentarni odbori, saveti, službe u okviru ministarstava, zaštitnici prava žena. Mnoge opštine su organizovale lokalne savete, ali se nadam da će, nakon prihvatanja amandmana od strane Ministarstva, opštine biti obavezane da formiraju te savete. Usvajanjem odgovarajućeg zakona, ova priča će dobiti pravni okvir.
Kada govorimo o ravnopravnosti polova, odnosno o rodnoj ravnopravnosti, vrlo je bitno da razdvojimo dva pojma – rod i pol. Pol čine biološke, unapred zadate razlike između muškarca i žene. Rod, s druge strane, karakterišu razlike u društvenim ulogama žena i muškaraca koji se stiču usvajanjem određenih kulturnih obrazaca društva u kom se živi. Ove karakteristike su podložne promeni. Stoga, upravo rodna ravnopravnost treba da obezbedi jednaku zastupljenost i žena i muškaraca u svim sferama i privatnog i javnog života.
Ekonomski položaj žena i njihovo učešće na tržištu rada su od velikog značaja za razvoj rodne ravnopravnosti. O tome je već pričao i ministar, a neke kolege koje su govorile pre mene iznele su rezultate mnogih istraživanja koja su rađena na tu temu. To ću dopuniti nekim podacima za koje mislim da su vrlo interesantni.
Istraživanja pokazuju da položaj žena na tržištu rada u Srbiji odlikuje veća stopa neaktivnosti i veća stopa nezaposlenosti u odnosu na muškarce, duži period čekanja na posao i slabo učešće žena u preduzetništvu. Najveći broj neaktivnih žena, pored učenica i studentkinja, čine penzionerke i domaćice, a prema starosnoj strukturi, to su žene od preko 55 godina.
Kada je u pitanju nezaposlenost, žene čine većinu, naročito mlađe žene, do 30 godina starosti. Žene prosečno čekaju na zaposlenje oko 53 meseca, što je strašan podatak i što govori o jednoj dugotrajnoj nezaposlenosti. Posebno brine podatak da većina onih koji posao traže duže od dve godine traže svoje prvo zaposlenje. Tu je procenat negde oko 58% ukupno nezaposlenih žena. To je podatak koji zabrinjava. Do najvećeg porasta stope nezaposlenosti žena došlo između 2003. i 2004. godine, kada je ova stopa porasla, sa 19, na gotovo 23%. Na to su, svakako, uticali tranzicija i restrukturiranje privrede.
Uprkos razvoju privatnog sektora, koji je primetan u današnje vreme u Srbiji, žene se retko odlučuju na preduzetništvo i pokretanje nekog sopstvenog posla, tako da je dvostruko manje žena poslodavaca nego što je slučaj s muškarcima. Istraživanja, takođe, pokazuju da kod žena starosti od 25 do 49 godina stopa nezaposlenosti drastično opada kada je u pitanju povećanje broja dece. Kada su u pitanju muškarci, u istom tom slučaju je stopa standardna. Znači, ne menja se.
Bez obzira na to što je obrazovni nivo nezaposlenih žena viši nego kod muškaraca, njihov položaj nije u skladu s obrazovnom strukturom koju poseduju i više su zastupljene u privrednim granama s manje plaćenim zanimanjima. Posebno ugroženu i ranjivu kategoriju stanovništva čine Romi, izbegli i interno raseljeni i prognani, kao i osobe s invaliditetom. Sprovedena istraživanja pokazala su da je položaj žena iz ovih grupa znatno nepovoljniji, kako u odnosu na muškarce, tako i u odnosu na opšte ukupne stanovništvo.
Romkinje, izbeglice, žene s invaliditetom i žene sa sela predstavljaju kategoriju koja najteže dolazi do posla i koja je u većoj meri izložena i siromaštvu i socijalnoj izolovanosti.
Svi ovi podaci vrlo jasno govore o neophodnosti da se princip rodne ravnopravnosti postavi u zakonske okvire, da to zaživi u Srbiji, kako bi se konkretno krenulo u rešavanje ovih problema. Naravno da ništa ne može da se reši preko noći, ali mora se otvoriti proces, koji će za krajnje ciljeve imati jednaku podelu moći i uticaja između žena i muškaraca, ekonomsku ravnopravnost žena i muškaraca, jednaku raspodelu neplaćenog rada vezanog za negu drugih lica i kućne poslove i, iznad svega, zaustavljanje nasilja muškaraca nad ženama. Žene i muškarci, kao i devojčice i dečaci, imaju jednaka prava i mogućnosti u pogledu sopstvenog fizičkog integriteta.
Zbog svega što sam navela, Poslanička grupa ZES-a će se u danu za glasanje pozitivno izjasniti o ovom zakonu. Zahvaljujem.

Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč?
Ako ne, obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja načelnog pretresa, prijave za reč u pisanom obliku, s redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe LDP-a, Nove Srbije, G17 plus, DSS-a, ZES-a, Napred Srbijo i SRS-a.
Prva prijavljena je, a po redosledu narodnih poslanika u prijavama za reč u načelnom pretresu o Predlogu zakona o ravnopravnosti polova, narodna poslanika Judita Popović, posle nje, narodna poslanica Zlata Đerić.
Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u danu za glasanje, LDP će glasati za ovaj zakon, pre svega, iz razloga što je ovaj zakon proevropski, a mi smo govorili o tome da ćemo podržati Vladu u njenom nastojanju da se kreće evropskim putem, evropskim integracijama.
Ovaj zakon ima našu podršku. U ovoj formi u kojoj je stigao na raspravu u Skupštinu, on ima određene kvalitete, a ima i određene manjkavosti. Dobro je to što i ovaj zakon spada u taj set antidiskriminacionih zakona i što je napokon stigao na dnevni red, jer do sada nismo imali ovu materiju regulisanu zakonom.
Na današnji dan raspravljamo, faktički, o polovini populacije Srbije. Govorimo o ženama, o ravnopravnosti polova. Nažalost, ovaj zakon nema naziv – zakon o rodnoj ravnopravnosti, već samo – o ravnopravnosti polova. Rodna ravnopravnost je malo širi pojam i ta rodna ravnopravnost bi uključila i onu treću kategoriju, a to je drugačiji rodni identitet osoba, pored muškog i ženskog pola, osoba drugačijeg rodnog identiteta. Međutim, i u ovakvoj formi u kojoj je dat, i s ovakvim nazivom, ovaj zakon, ipak, predstavlja revolucionarni korak u rešavanju problematike jednakih šansi, jednakih mogućnosti svih.
Kada govorimo o toj polovini populacije, mislimo na one koji su, što se zapošljavanja tiče, procentualno izraženi u 45%. Govorimo o onoj polovini populacije koja, kada se govori o menadžerima, predstavlja samo polovinu od broja menadžera koji predstavljaju muškarci. To je ona polovina koja je od 2007. godine napokon došla do tog nivoa da predstavlja većinski deo osoba koje su diplomirale na fakultetima. To je ona polovina koju najviše pogađaju sve krize, a svesni smo danas da su žene teško pogođene, prvo, ratnim godinama 90-tih, a, s druge strane, teškom ekonomskom krizom koja je nasleđena iz tih istih 90-tih, a i nadograđena ovom novom svetskom ekonomskom krizom.
Zbog svih tih kriza, čiji smo mi akteri, žrtve i učesnici, žene su prve na udaru kada treba da se otpuste s posla, kada treba da se zatvore fabrike u kojima one rade, a žene obično rade na nekim neatraktivnim mestima, odnosno preduzećima, na, što se dohotka tiče, mnogo slabije plaćenim radnim mestima. Žene su prve na udaru kada treba da se razmisli da li će da se primi mlađa žena koja još nije udata, koja još nije rađala, ili neki mlađi muškarac. Na udaru je u negativnom smislu, jer ako se napravi neki odnos ko će pre biti primljen na to slobodno radno mesto, odmah se procenjuje rizik, procenjuju se troškovi u slučaju da se ta žena uda, da ta žena rodi dete, pa odsustvuje s posla itd.
Žene su te koje najčešće bivaju ugrožene i u porodicama, jer, nažalost, kada je velika nemaština, kada je ekonomska kriza, porodica takođe trpi, a najlakše je tada da se težina života u toj porodici svali na ženu, upravo zbog tog nasleđenog tradicionalnog ponašanja, zbog nekih bioloških predispozicija žena, koje su i fizički slabije od svojih muževa i slično.
U porodici, žena, inače, što se statistike tiče, šest puta više vremena provede u domaćinskim poslovima, u gradskim sredinama, a u seoskim, 12 puta više, od muškog partnera. Kada se to sve uporedi, onda se shvata značaj ovog zakona i zašto on predstavlja deo sistema vrednosti, deo standarda koji je i EU, kao uslov, stavila u zadatak Srbiji da ga ispuni ukoliko zaista želi da se integriše.
Kada pročitamo zakon, mislim da je ovaj prvi član najbolji u celom zakonu, a to je da zakon reguliše i uređuje stvaranje jednakih mogućnosti i ostvarivanje prava i obaveza, preduzimanje posebnih mera za sprečavanje i otklanjanje diskriminacije zasnovane na polu i postupak pravne zaštite lica izloženih diskriminaciji. Ovaj član 1. je ono što je najpozitivnije u ovom zakonu, a sve ovo ostalo se nadograđuje na ovaj osnovni član zakona. Međutim, imamo osećaj da se zakon možda previše zadržava na nekom deklarativnom uređenju odnosa i utvrđivanja određenih prava i zaštite od diskriminacije.
Zašto deklarativan odnos i zašto se očekuje da zakon neće imati realnu, ozbiljnu realizaciju u praksi? Pre svega, iz tog razloga što se zakon ograničava na neke institucije, ograničava se na, recimo, deklarativni način utvrđivanja gde su problemi i kako te probleme rešavati.
Ne vidimo rešenje kako će ovaj zakon stići do onih do kojih treba da stigne. Kako će ovaj zakon da prihvate oni na koje se odnosi, kako će ta polovina populacije na koju se ovaj zakon odnosi da reaguje na zakon i da zaista zahteva da se njena prava zaštite u smislu ovog zakona, ukoliko nemamo neposredne kontakte, neposredan način prenošenja ovih zakonskih odredaba na teren, na one na koje se odnosi?
O čemu se tu radi? Radi se o tome da Srbija, recimo, ima 23,8% ljudi s osnovnom školom, a 41% sa srednjom školom.
Dakle, ako je 41% stanovništva sa srednjom školom, da ne govorimo o onom delu stanovništva koji ima samo osnovnu školu, pitanje je koliko je taj deo populacije zainteresovan, pogotovo ako se radi o ženama, da ovaj zakon nabavi, pročita i da ta svoja prava primenjuje, odnosno da zatraži zaštitu prava, kada su ta prava na neki način ugrožena?
Bez obzira na to što mi ovde imamo obaveze organa jedinica lokalne samouprave, označene u članu 39, te obaveze se, uglavnom, koncentrišu na razvojne planove.
Džaba imamo statističke evidencije, koje, takođe, ostaju samo u sferi deklaracije. Imamo i ovo javno informisanje, ali i to je samo konstatacija problema. Imamo i udruženja koja se, takođe, bave konstatacijom problema, ali kako će oni kojima se konstatuje problem taj problem uspeti da reše u svoju korist, a ovaj zakon im daje mogućnosti da ga reše u svoju korist?
Mislim da bi bilo dobro da se razmisli o tome da se, eventualno, uvede obaveza lokalnih samouprava da putem nekih zaštitnika prava žena na lokalu zaštite ta prava, konkretno i jasno, bez neke deklarativne konstatacije problema, dijagnoze. Toga ćemo imati puno. Potrebno je i da se nešto u praksi od toga sprovede.
Ponovo bih naglasila da će LDP glasati za ovaj zakon. Normalno, nismo u celosti zadovoljni. Smatramo da treba učiniti više. Očekujemo neke sledeće korake od Vlade i od onih koji se bave ovom problematikom, da će uočiti probleme i da će ovaj zakon u hodu dograđivati i poboljšavati.
Dakle, mi ćemo glasati za ovaj predlog zakona.

Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić, a posle nje narodna poslanica Miroslava Pejica.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, slušajući dosadašnje kolege, mogli ste da vidite da i ona većina koja podržava donošenje ovog zakona ipak ima, vrlo blago saopštene, zamerke, koje smo mi iz opozicije, doduše, malo strožije, saopštili.
Dakle, ovaj zakon ima krupne propuste. Mislim da to treba da vam bude osnovni parametar kojim ćete se rukovoditi prilikom usvajanja amandmana i pokušaja da ovaj zakon kako-tako popravite, jer će on, čak i popravljen, u mnogo čemu biti neprimenjiv, zato što, pre svega, liči na deklaraciju, na konvenciju, na spisak želja, namera, pismo o namerama; samo ga to što je podeljen po članovima i glavama razlikuje od puke konvencije ili deklaracije.
Smatrali smo da je ovaj zakon na neki način iznuđen, baš time što se stalno pominje da je on jedan od uslova da se uđe u EU, odnosno da budemo korak bliže EU, a svi znamo da takav zakon baš ni u jednoj zemlji nije srećno zaživeo, da je tamo boljitak ženama doneo ekonomski standard same države i da su te zemlje gde su žene drugačije tretirane i imaju drugačiji položaj, u stvari, zemlje koje imaju visoki ekonomski standard. To je suština prave sreće i blagostanja jednog društva.
Ovaj zakon ne reguliše osnovna pitanja i osnovne probleme. On ne nudi sigurnost. Pominjala sam vam i u onom delu gde sam se obratila kao poslanik koji je izdvojio svoje mišljenje da mi sada imamo zakone koji su vrlo strogi, vrlo jasni, vrlo konkretni i odmah primenjivi, koji će se odmah obrušiti upravo na žensku populaciju, jer su takvi, biće usvojeni i moraju da budu sprovedeni, takođe, po nalogu te EU, i ovaj zakon ih ničim neće moći zaštititi od primene tih zakona, tako da ćemo imati zakone prvog i drugog reda.
U slobodnoj interpretaciji, ovaj zakon vidim kao zakon drugog reda, gde će sudija, ako bude u prilici da se po ovom zakonu opredeljuje, morati da se opredeli za neki drugi zakon, gde je neka materija vrlo ozbiljno zakonski regulisana, već primenjivana, već u praksi proverena, gde će se moći ozbiljnije pozvati na neke članove a da pri tom svoju reputaciju ne dovede u pitanje.
Ono što o ovom zakonu i, uopšte, o položaju žena možemo da kažemo, jeste da su žene dugo vremena tretirane kao reproduktivci, imale su reproduktivnu ulogu, odnosno zadatak da podižu i očuvaju porodicu i porod. Onda se vremenom, kroz istoriju, ne samo u Srbiji, nego i u celom svetu, ta uloga proširila još jednom; osim reproduktivne, žene su dobile i produktivnu ulogu, pa su morale da privređuju, zarađuju i donose neka konkretna materijalna dobra. To je, naravno, posledica nekih drugih revolucija, iz ranijih vekova.
Onda su žene počele da se bore i za javnu društvenu afirmaciju, da dođu na mesto odlučivanja, s pravom, da dođu do moći upravljanja, manje ili više uspešno, tako da su žene baštinile tri uloge. Muškarci nikada nisu imali toliko uloga. Žene nikada nisu bile rasterećene, njima se broj uloga samo povećavao.
Sad ću vas podsetiti na jedan simpatičan aforizam Duška Radovića, koji je, bez sumnje, izuzetno voleo žene i decu. On je rekao, posmatrajući žene u Srbiji – Jedna žena ne može da bude i majka, i žena, i domaćica, i ljubavnica, i zaposlena žena; to mora da radi više žena. Hvala mu na toj iskrenosti i istini s kojom se mi svakodnevno suočavamo.
S obzirom na to koliko nas sedi u Parlamentu, koliko nas sedi u našim strankama, moramo da priznamo da Srbija nema problem u toj meri emancipacije, ima ga u onom problemu koji se tiče standarda i ekonomskog pitanja.
Znamo da postoji nešto što je univerzalna i trajna razlika i mi to nijednim zakonom ne možemo da izmenimo, to će ostati tako, to je ta polna razlika, koju pokušavamo da izbrišemo nekim zakonskim rešenjima. Međutim, prava razlika nastaje u društveno-socijalnom pogledu. Ono što ovaj zakon ne tretira i što neće moći da se primeni, to je ono što se stručno zove – pretpostavljene razlike u podeli rada.
Znate, vi možete da propišete zakonom obaveznih 30% ovde ili onde, ali nikada nećete dobiti u rudniku 30% žena rudara. Nikada nećete dobiti na akušerskoj klinici 30% zaposlenih muškaraca babica, tako da postoje neke stvari koje se moraju poštovati, bez obzira na zakone, jer su to te pretpostavljene razlike, koje tradicionalno, kulturološki, pa i logično i zdravorazumski, moraju da postoje u društvu.
Ono što je trebalo da ovaj zakon ponudi, delimično on to ispunjava, to je ta rodna perspektiva, deklarativna – ona u nazivu zaista postoji, kroz informisanost koja se sadrži u analizi i dizajniranju intervencija – i to delimično ispunjava, institucionalizaciju, uključenost, dizajniranje intervencija. To je upravo ono o čemu smo najviše govorili, o primenljivosti, neprimenljivosti intervencija, odnosno o tome kako će zakon izgledati sutra, kada se izglasa, u životu, u implementaciji.
To je ta primena intervencija na konkretnim problemima, ako se oni jave. Posle nam ostaje evaluacija, tj. procena samog života zakona, efekata, i eventualna korekcija samog zakona, ako do njegove primene, odnosno onih kaznenih odredaba zbog kojih svaki zakon postoji dođe.
Ono što ovaj zakon nikako nije mogao da uradi, nije smelo da se dopusti da dođe na ovaj skup, pred poslanike, a da se ne uredi, to je jezik zakona.
Zakon mora da bude obavezujući, izvršan, tačan i precizan. U zakonu, već sam govorila o tome, ne mogu da stoje paušalne kvalifikacije da neko ''može'', da mu se ''preporučuje da bi trebalo da'', i tako dalje. Zato sam rekla da on ima formu deklaracije i konvencije dobrih namera i dobrih želja. Takav ne može da bude ni jedan jedini dan u praksi, jer čak ni one kaznene odredbe koje se odnose na neke cifre od 5.000, ili bilo koliko hiljada dinara, ne znače ništa. Šta ako neko to da, neko ne ispuni, a neko to ispuni samo da bi pokazao nešto drugo? Otvoriće se neka mnogo veća i komplikovanija pitanja u društvu.
Ono što je već rešeno nekim drugim zakonskim rešenjima, možda je trebalo neke druge zakone malo usavršiti, malo popraviti, da bi se žene osećale sigurnima, zaštićenima i u ovom društvu dovoljno afirmisanima na način na koji to zaslužuju.
Ono što jeste istina, lepo je Andrić rekao, hajde da budemo malo poetski nadahnuti, to je da ''žena stoji na izlazu i ulazu ovoga sveta, kao kapija''.
Da ne budemo baš toliko okrenuti književnosti, nego golom životu, koji je danas svuda oko nas prisutan, to je jedna žena iz naroda mnogo bolje rekla – Onaj ko je patentirao veš mašinu učinio je za žene više nego svi feministički pokreti, svi političari i svi zakoni ovoga sveta.
To je istina. Sa tog aspekta posmatrajte ženu i na tome treba nadograđivati dalju uspešnost žene. Rasteretiti je svih mogućih opterećenja koja dolaze u ovako nesigurnoj državi, koja dolaze kao posledica tranzicije, koja jeste revolucija, koju su najteže podnele žene koje su bile izložene, kao najbrojnije žrtve, u tom procesu, koje su, to sam upravo čula od koleginice, one koje su najbrojnije – nezaposlene, koje su izgubile, pre svega, zdravstvenu sigurnost, a broj ozbiljnih oboljenja se povećao baš u ženskoj populaciji u enormnom broju. O tom broju niko ne govori, o posledicama malignih bolesti koje ubrzava produženi stres kome su izložene, da ne govorimo o svemu ostalom. Prema tome, ženi je zaista potrebna sigurnost, jedna sigurna država, i ona će pružiti svoj maksimum.
Žene su se do sada pokazale kao odlični političari, pokazale su se kao izuzetno odgovorni radnici u svakom poslu, bez obzira čak i na tu trostruku ulogu koja im je nametnuta. Ako zaista želimo da učinimo nešto za žene, onda ih rasteretimo nekih elementarnih briga i učinimo društvo boljim, svakoga dana i svakim zakonskim projektom, učinimo društvo konkretnim u toj pomoći ženama. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Miroslava Pejica, a posle nje, Donka Banović.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, danas se pred nama nalazi veoma važan zakonski predlog, o kome je, čini mi se, ova skupština odavno trebalo da raspravlja.
Još 2003, 2006. godine, ovaj zakonski predlog nalazio se u skupštinskoj proceduri, ali, nažalost, tada nije postojala politička volja, ili dogovor, pa je zakon povučen. Već nekoliko puta je ovde rečeno, ali ću, radi javnosti, ponoviti činjenicu da je Srbija jedina zemlja u regionu još uvek koja nije usvojila ovaj zakon.
Radi javnosti, takođe, navešću i kada je usvojen u susednim jugoslovenskim republikama. U BiH i Hrvatskoj, usvojen je 2003. godine, u Makedoniji, 2006. godine, u Crnoj Gori, 2008. godine.
Brojni su razlozi zbog kojih smatram da ovaj zakon ima izuzetnu važnost. Jedan od prvih je naša međunarodna i ustavna obaveza kojom država Srbija garantuje ravnopravnost polova i razvija politiku jednakih mogućnosti. Razlog je i usklađivanje sa zakonodavstvom i regulativom EU, kojim se uklanja stereotip i predrasude o superiornosti i inferiornosti polova.
Od toga koliko budemo radili na sprovođenju i implementaciji ovog zakona zavisi koliko ćemo u budućnosti kao država napredovati u kulturnom, ekonomskom, političkom, naročito u socijalnom smislu.
Brojna istraživanja su pokazala da je kod nas zastupljenost žena u svim segmentima javnog, političkog i poslovnog života daleko manja u odnosu na mušku populaciju. Procenat zaposlenosti muškaraca je 63%, a žena 44%.
Iako ovaj zakon spada u domen antidiskriminacionih zakona, moje mišljenje je da on prevazilazi te okvire, jer postizanjem jednakosti među polovima ne dobijaju samo žene, već i njihove porodice i celo društvo.
Pri tom, mislim na najvažniji deo ovog zakona koji se odnosi na jednakosti pri zapošljavanju, napredovanju, usavršavanju, na jednaku visinu zarada i slično. Sve to samo pozitivno može da utiče na standard svake porodice.
Iako se nisam susretala s ovom vrstom diskriminacija u svom ličnom i profesionalnom životu, potpuno sam svesna njenog postojanja. Svi smo ko zna koliko puta čuli da su naše sugrađanke, u pokušaju da dođu do zaposlenja, od strane potencijalnih poslodavaca pitane za bračni status, planiranje porodice i slično. Brojni su primeri i situacije kada su zbog trudnoće premeštane na drugo radno mesto, koje je, po pravilu, manje plaćeno, ili je, čak, dolazilo do raskida radnog ugovora od strane poslodavca.
Poznati su i slučajevi da su žene za iste poslove, na istim radnim mestima, manje plaćene u odnosu na muške kolege. Ovakve negativne pojave ne utiču samo na status žena u društvu, već direktno ugrožavaju egzistenciju celih porodica.
Ovim zakonom su predviđene kaznene odredbe za takve i slične postupke. I ne samo to, već zakon predviđa da svaki poslodavac koji upošljava, kako je pisalo u zakonu, 500 radnika, a mislim da je u svom obraćanju ministar rekao da je promenjeno na 50 radnika, ima obavezu da napravi program po kome će se u periodu od najmanje četiri godine ublažiti neravnomerna zastupljenost polova.
Ipak, smatram da je kaznena politika veoma blaga i vrlo malo obavezujuća prema poslodavcu.
Pored svega navedenog, ne sme se zapostaviti bitan segment ovog zakona, koji je posvećen socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti. Pri tom, mislim na mogućnost da se na svim nivoima izvršne vlasti stvore fondovi za pomoć samohranim roditeljima i nezaposlenim majkama. Sa stanovišta zdravstva, novina je da ovaj zakon predviđa uspostavljanje posebnih zdravstvenih službi za zaštitu zdravlja žena.
Takođe smatram da je bitno napomenuti predviđene mere u pomoći planiranju porodice, prevenciji, savetovanju i lečenju teških oboljenja kojima su naročito izložene žene, kao i mere prilagođavanja radnog vremena ustanova za zaštitu žena i dece potrebama korisnika.
Mogli su se čuti komentari nekih da zakon nije dobar, da ga ne treba usvajati. Moje lične zamerke, kao i većine prethodnih kolega, odnose se na neke članove u kojima se preporučuje da zastupljenost manje zastupljenog pola u institucijama bude najmanje 30%.
Da budem malo konkretnija, u članu 32. piše: ''Ovlašćeni predlagač je dužan da nastoji da predloži najmanje 30% predstavnika manje zastupljenog pola prilikom imenovanja članova upravnih i nadzornih organa u javnim službama''. Dakle, predlagač ovog zakona, u obliku preporuke, a ne u obliku obaveze, predlaže zastupljenost od 30% predstavnika manje zastupljenog pola.
Smatram da to ne treba da bude preporuka, već obaveza, i da se odnosi na udruženja, sindikate, izabrane i postavljene funkcije i sve organe vlasti.
Nedostaci ovog zakona mogu se popraviti amandmanima, što su koleginice iz mog poslaničkog kluba učinile, a o tome ćemo govoriti i u raspravi u pojedinostima.
Ubeđena sam da će zakon o ravnopravnosti polova pozitivno uticati na naše društvo, ne samo kao antidiskriminacioni, već i da će u budućnosti odigrati znatnu ulogu u poboljšanju socijalne karte u Srbiji. Mislim da je ovo značajan korak u procesu evropskih integracija, jer ravnopravnost polova je jedan od uslova koji vodi istinskoj demokratiji društva.
Zato će Poslanička grupa G17 plus u danu za glasanje dati svoju podršku i glasati za ovaj zakonski predlog. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Donka Banović, posle nje, narodni poslanik Meho Omerović.

Hvala, gospođo potpredsednice.
Poštovane kolege narodni poslanici, gospođo Lakićević-Stojačić, gospođo Mićunović, očigledno je da se ministar Ljajić već umorio. Tri ili četiri sata traje rasprava i, s obzirom na to da su ove dve gospođe iz Ministarstva još uvek tu, budno prate našu diskusiju, mislim da je to, između ostalog, dokaz da su žene ipak jači pol i da je vrlo neopravdano kada se za ženu kaže da je slabiji pol.
Pre nego što pređemo na analizu zakona, gospođo Čomić, hoću da kažem da zameram predsedništvu Skupštine zato što se niste izborili da se u šest sati ne prekine direktan prenos. Često se dešava da produžimo rad i posle šest sati. Kasnije bude odloženi prenos, uglavnom, posle ponoći, tako da nekada, ako rano ustanete, uključite TV, možete i sebe da vidite da govorite u Skupštini.
Ako već niste uspeli da ubedite RTS da je ovo jako važna tema i da ne treba prekidati prenos, onda je trebalo da odlučite da se ova rasprava nastavi sutra ujutru. Priznaćete da je zakon važan, da interesuje i žene, a bogami i muškarce u Srbiji.
Izlaganja koja su se čula do sada bila su konstruktivna i usmerena, barem kod poslanika iz opozicije, na to da se ovaj zakonski predlog popravi.
Mislim da se nijedan predlog zakona nije toliko dugo pripremao kao ovaj. Imala sam priliku, kao narodni poslanik, da prisustvujem mnogim okruglim stolovima, javnim slušanjima, gde je bila ova tema i mislim da dosta toga znam, ali, kao i moja koleginica iz G17, koja reče da se u životu nije susretala možda s nekim problemima, ni ja nisam.
Međutim, to ne znači da nisam svesna da postoji u Srbiji, kao uostalom i u nekim drugim zemljama, u nekim područjima, prilična neravnopravnost polova.
Dakle, DSS smatra da je ovaj zakon potreban. Međutim, takođe smatramo da je bilo nekih drugih nacrta koji su bili malo bolji, tako da nismo zadovoljni varijantom, ili ovim predlogom zakona, konkretno. Da ne ponavljam ono što su kolege pozicije i opozicije rekle, da je ovaj zakon u nekim članovima deklarativan, da se mnogo upotrebljavaju glagoli – trebati i moći. Međutim, dobijam uveravanja da će se usvojiti neki amandmani koji popravljaju takve formulacije.
Ustav Srbije nedvosmisleno proklamuje jednakost polova, tako što propisuje da država jamči ravnopravnost žena i muškaraca. Država je u obavezi da razvija politiku jednakih mogućnosti, pa ovaj predlog zakona shvatam kao jedan od pokušaja da se razvija ta politika jednakih mogućnosti.
Srbija je potpisala dosta međunarodnih ugovora koji je obavezuju da takvu politiku u državi vodi, s tim što bih najviše volela da se istakne argument da je ovaj zakon unutrašnja potreba srpskog društva, a ne obaveza zbog toga što smo potpisali neka dokumenta. Kada to uradimo samo zbog toga, onda nema neke garancije da će se takvi zakoni i primenjivati.
Htela bih da se osvrnem posebno na položaj žena na tržištu rada, zato što mislim da je to možda najvažniji aspekt u ovom zakonu, ili se nekako dotiče najvećeg broja žena. Istraživanja i analize pokazuju da je položaj žene danas na tržištu rada u Srbiji nepovoljan. Doduše, kada živite u državi gde je predsednik Vlade Mirko Cvetković, onda je položaj na tržištu rada nepovoljan i za muškarce i za žene.
Znam da ne volite da vas podsećamo na neka obećanja od pre godinu i nešto, kada se u kampanji mnogo koristila rečenica da će biti 200.000 novih radnih mesta.
Umesto toga, svakog meseca na hiljade ljudi gubi posao, i muškaraca i žena. No, kada je reč o broju nezaposlenih, tu se, po statističkim podacima, da videti da je mnogo veći broj, ili procenat žena koje su nezaposlene, u odnosu na muškarce, da je muškaraca oko 16%, a da je žena 24%, i da što se evropskih država tiče jedino u Turskoj i na Malti ima više nezaposlenih.
Poslednjih decenija, ili, da kažem, poslednjih 20 godina, došlo je do značajnog povećanja nezaposlenosti, naročito među ženama. Još uvek se dešava da neke firme bankrotiraju ili prestanu da rade, ali je to naročito bilo izraženo devedesetih godina, kada su velika preduzeća i sistemi propadali, ili je u preduzećima izvršena loša privatizacija.
Recimo, samo da spomenem banke, gde je radio veliki broj žena, ili tekstilnu industriju. U tekstilnoj industriji je poznato da su od 80 do 90% zaposlenih bile žene. Tako se slobodno može reći da su žene najveće žrtve tranzicije i da su one na svojim plećima, i još uvek je tako, nosile najveći teret svih kriza kroz koje smo prošli, a i ove danas.
Postoje značajne geografske razlike u stepenu zaposlenosti ili nezaposlenosti. Kada govorimo o Beogradu, statistika kaže da je u Beogradu nezaposlenost između 6 i 7%, a ako pogledate neke okruge na jugu ili jugoistoku Srbije, onda imate ukupnu nezaposlenost oko 35%. Te regionalne razlike, kada je reč o nezaposlenosti, ogromne su. Onda možete misliti, ako u Pčinjskom okrugu imate opštu nezaposlenost oko 30 ili 35%, a žene imaju nižu stopu zaposlenosti, da se tu nezaposlenost ženskog stanovništva kreće čak oko 50%.
Kada je reč o dugoročnoj nezaposlenosti, smatra se da ako godinu dana tražite posao, to je već isuviše dugo, tu imate 58% žena. Ljudi koji posao traže ili na posao čekaju preko deset godina čine više od 70%. Istraživanja pokazuju da su najranjivije grupe na tržištu rada žene posle porodiljskog bolovanja i žene srednjeg obrazovanja, između 45 i 50% . Inače, kada je u pitanju starost i zapošljavanje u Srbiji, to je izraženo i kod muškaraca i kod žena, odnosno vrlo je izražena starosna diskriminacija kod oba pola.
Takođe je poznato da su žene izložene raznim oblicima diskriminacije kada traže posao i da su obično prve na spiskovima kada se gubi posao. Gospodin Ljajić nije tu, ali su gospođe iz Ministarstva tu. Ministarstvo i Uprava za ravnopravnost polova bi trebalo da povedu računa o najavljenim otpuštanjima u organima državne uprave i organima lokalne samouprave. To je nešto što je Vlada, kroz zakonske predloge koje smo imali na dnevnom redu pre neki dan, najavila. Najavljeno je da će oko 3.500 radnika biti otpušteno.
Mislim da je to jedan od prvih talasa najavljenog otpuštanja, gde bi Ministarstvo trebalo da povede računa koliko će tu biti pripadnica ženskog pola, a koliko muškog pola.
Ponavljam zato što se vrlo često dešava da su upravo žene prve na udaru kada je u pitanju otpuštanje.
Kada je u pitanju traženje posla, žene su izložene raznim diskriminatorskim postupcima i aktivnostima poslodavaca, počev od prve faze.
Drago mi je što vidim u ovom zakonu da se reguliše način oglašavanja i da će se kažnjavati poslodavci kojima u oglasu za posao stoji – traži se ženska osoba, mlađa, recimo, od 25 do 30 godina. To ne bi smelo da se dešava više. Ne očekujem da viđam više takve oglase kada se usvoji ovaj zakon.
U tom procesu traženja posla, vrlo često žene, one to kažu, znači, ovo je po raznim istraživanjima, ucenjuju, pitaju pitanja koja ne bi smeli da pitaju – o privatnom životu, o tome da li nameravaju da osnivaju porodicu. Čak se neki poslodavci drznu dotle da traže da novozaposleni potpiše blanko otkaz ili blanko ostavku, koja će biti aktivirana ukoliko žena koja je primljena na posao zatrudni.
Zatim, pojavljuju se i problemi da se ne prilagođavaju uslovi rada na radnom mestu ženskom polu. Veliki je problem napredovanje u karijeri.
Vrlo često su žene, možda i ovde među nama, suočene s tzv. staklenim plafonom. To je barijera koju ne vidite, zato što je staklo u pitanju, sve je transparentno, i ne možete da identifikujete koji su to pritisci ili činioci koji vas sprečavaju, zato što ocenite da ste jednako dobri, možda čak i bolji, da ste bolje obrazovani itd., ali je taj stakleni plafon tu. Vrlo često se dešava da ne napreduju, iako pokazuju, recimo, bolje rezultate od muških kolega.
Zatim, problem je usklađivanje profesionalnog i porodičnog, odnosno privatnog života. U nekim gradovima u Srbiji, predškolske ustanove rade do 14 časova, takvo im je radno vreme, ili kada je raspust u osnovnim i srednjim školama, takođe, proglase raspust, pa ako radite do 16 ili 17 časova, imate jedno tri-četiri sata kada ne znate šta ćete s detetom koje ide u predškolsku ustanovu.
Ovo ne govorim napamet, nego iz ličnog iskustva. Dakle, bez obzira što se zna radno vreme vrtića, oni rade u jednoj smeni, završe ranije, a ne daj bože da im padne na pamet da rade dve smene, pa da rade i od 14 do 20 časova.
To je nešto što i te kako u životu može da vas spreči da se bavite ozbiljno nekim poslom.
Prema statističkim podacima, doduše, za 2008. godinu, to je radio Zavod za statistiku, mislim da se ta edicija zove "Žene i muškarci u Srbiji" i to je druga knjiga iz te serije, nadam se da će oni nastaviti da prate to, žene su u mnogim oblastima slabije plaćene od muškaraca.
Nemam razloga da ne verujem toj statistici, ali, na primer, u obrazovanju, gde svi verujemo da se ne može desiti da su žene slabije plaćene, imate primer da žene imaju 39 hiljada primanja, a muškarci 42 hiljade, iako mi, pretpostavljam, svi živimo u ubeđenju da se to ne može desiti, jer ovde je država poslodavac.
Ta istraživanja bi trebalo da budu malo detaljnija, pa da se onda rasloji koliko žena rade kao pomoćni radnici, pretpostavljam da je to tu, a muškarci su ili profesori, ili su, uglavnom, direktori.
Kada sam već pomenula škole, to je nešto što mene kao ženu vrlo često ljuti, dešava se da u nekom kolektivu ima 80 ili 90% žena, ali je direktor muškarac. Naravno, ne želim da kažem da su tu muškarci krivi, pretpostavljam da su i žene, da imaju manjak ambicija ili se, prosto, susretnu s tim staklenim plafonom.
Ovde imam jednu zanimljivu anketu, koja je rađena u septembru ove godine. Možda će vam biti interesantni ovi podaci. Jedno od pitanja je bilo – koliko je bitan fizički izgled prilikom zapošljavanja? Inače, anketa je rađena na uzorku od 600 ispitanica, gde 60% žena kaže da smatra da je fizički izgled žene izuzetno bitan prilikom zapošljavanja, dok za muškarce svega 9% smatra da je fizički izgled bitan prilikom zapošljavanja.
Ovaj podatak ilustruje ono o čemu sam govorila i o raznim diskriminacijama prilikom zapošljavanja. Veliki broj žena ne zna da poslodavac od svog potencijalnog saradnika ne sme da traži podatke o bračnom stanju i porodičnom statusu i 81% Srpkinja je uvereno da kod nas postoji diskriminacija kada su u pitanju radna prava, pogotovo kada su u pitanju žene.
Kada je tržište rada u pitanju, mi imamo, još od 2005. godine, možda najvažniji zakon, koji je eksplicitan kada je u pitanju radno pravo, a to je, naravno, Zakon o radu. On je na snazi od 2005. godine, kao što rekoh, i on reguliše prava, obaveze i odnose ljudi u sferi rada. Ovaj zakon, takođe, zabranjuje polnu i svaku drugu diskriminaciju. U tom zakonu su propisana i tela koja odgovaraju za primenu ovog zakona, odnosno tela koja su u obavezi da prate primenu i da kontrolišu poslodavce i ono što se dešava na tržištu rada. To je inspekcija rada i to je Ministarstvo za rad i socijalnu politiku.
Dakle i u Zakonu o radu su propisana tela koja treba da vode računa o problemima i o diskriminaciji na tržištu rada.
Međutim, s obzirom na to da ove pojave postoje iako su ovaj i još neki drugi zakoni na snazi, to jedino može da uputi na zaključak da taj nadzor nije dobar, da je taj nadzor loš i da se pojave na koje se nailazi u praksi ne sankcionišu.
Loše je što i ovaj zakon ima blage kaznene odredbe.
Recimo, znam da je, čini mi se, sad u toku obuka za inspektore rada, da je Ministarstvo štampalo i brošuru koja bi trebalo da inspektore rada obuči da primenjuju Zakon o radu, kada su u pitanju ove odredbe, dakle, o nejednakosti na tržištu rada, i da se u samoj inspekcijskoj službi nailazi na dosta otpora.
Sada bih se osvrnula na nekoliko članova u zakonu, a to je drugo poglavlje, koje govori, između ostalog, o zapošljavanju, socijalnoj politici i zdravstvenoj zaštiti. U članu 11, naslov člana 11. kaže: "Jednake mogućnosti". Imamo tu opis šta su jednake mogućnosti. Takođe je definisano šta se ne smatra diskriminacijom, ili povredom principa jednakih mogućnosti. Tačka 1) kaže: ''Posebne mere za povećanje zaposlenosti i mogućnosti zapošljavanja manje zaposlenog pola''. Dakle, to je pozitivna diskriminacija i ovim članom se kaže da se to neće smatrati diskriminacijom.
Vlada je najveći poslodavac. To su sva ona zanimanja za koja kažemo u žargonu da su na budžetu. Ja ovde hoću da postavim konkretno pitanje i da dočaram konkretnu situaciju.
Na primer, znam da je u srednjoj medicinskoj školi, govorim o obrazovanju, poslodavac je Vlada i svi su na budžetu, 90% nastavnog kadra i saradnika žene, a 10% su muškarci. Kada škola raspiše konkurs, na primer, za profesora engleskog jezika, pa se na konkurs javi pet žena, jer su obično profesori jezika žene, je li, odnosno nas zovu ''jezikare'' – pet žena se javi i jedan profesor engleskog, muškarac. Da li se on, pošto je manje zastupljeni pol u toj školi, može pozvati na ovaj zakon, na ovaj član zakona, i kazati – u srednjoj medicinskoj školi su muškarci manje zastupljeni pol?
Dobro je, vidim da iz Ministarstva klimaju itd., tako da će ovaj zakon, iako stalno govorimo o tome da treba da popravi zapošljavanje žena, pomoći i nezaposlenim muškarcima. Onda će tu žene ostati bez posla, ili se nećemo moći zaposliti. Govorim o nekoliko struka gde su uglavnom žene – u pitanju je pravosuđe, u pitanju je zdravstvo i u pitanju je obrazovanje. Dakle, u tim, da kažem ustanovama, ima mnogo više zaposlenih žena nego muškaraca. Eto, muškarci su manje zastupljeni pol, pa će tu moći da imaju neke koristi od ovog zakona, ali onda će žene da imaju štetu.
Član 13. propisuje da je poslodavac koji ima u radnom odnosu više od 500 zaposlenih na neodređeno vreme dužan da usvoji plan mera za otklanjanje ili ublažavanje neravnomerne zastupljenosti polova za svaku kalendarsku godinu, najkasnije do 31. januara. U prevodu, vi ste ovde propisali samo da su veliki sistemi u obavezi da donose takve planove. Preko 80% preduzeća u Srbiji su mala i srednja. Preduzeće koje ima 500 radnika spada u kategoriju velikih preduzeća. Nažalost, ja bih volela da je drugačije, ali velikih sistema je jako malo.
Bila sam veoma iznenađena kada sam videla da vi ovu obavezu namećete samo velikim preduzećima, jer njih nema, a ispod toga su sve mala i srednja preduzeća. Prosto, to navodi na zaključak da niste ozbiljno pristupili ovom problemu.
Poslanička grupa DSS-a je podnela amandman. Mi predlažemo da to bude – poslodavac koji zapošljava više od 50, a mislim da to spada u srednje preduzeće. Vi rekoste da ste prihvatili taj amandman.
Još nešto čega nema. Mi smo podneli amandman, praktično, to bi bio novi član 18 – to je vrednovanje kućnog rada. Nigde se u zakonu ne spominje kućni rad i njegovo vrednovanje.
Kamo sreće da smo bogata država, pa da možemo da priuštimo da imamo dovoljno novca da ženi koja je u kući, koja možda više radi, odnosno ima više obaveza od one koja ima posao u nekoj firmi, možemo da dajemo neku vrstu plate. Nažalost, to je nemoguće. Međutim, amandmanom smo predvideli da bi država mogla da obezbedi da takva žena stiče pravo na zdravstveno osiguranje po osnovu rada u kući, ukoliko zdravstveno osiguranje nije regulisano nekim drugim putem. Žena koja je domaćica, koja je u kući, koja vodi domaćinstvo, koja se stara o deci ili drugim članovima porodice, mogla bi toliko od ove države da dobije – da je barem zdravstveno osiguranje obezbeđeno.
Za taj amandman ne znam šta ste odlučili. Hvala vam.

Zahvaljujem. Pre nego što dam reč narodnom poslaniku Mehi Omeroviću, u skladu sa članom 27, molim da se prenese informacija radnim telima, odnosno odborima Narodne skupštine – da je amandman o kom su govorili poslanici raznih poslaničkih grupa, a koji se tiče broja zaposlenih, prihvaćen, da ne bismo imali zabunu. Radi se o jednoj ideji i jednom amandmanu.
Molim da se predsednicima matičnih odbora – za ravnopravnost polova i zakonodavnog, prenese da svoj izveštaj sroče tako da se podrazumeva prihvatanje svih podnosilaca amandmana, a ne jednog od, bez obzira na to da li je u pitanju vremenski rok, azbučni red ili štagod, jer se radi o identičnoj ideji. Predlagač je prihvatio ideju amandmana. Molim da se ovo prenese predsednicima radnih tela.
Ima reč narodni poslanik Meho Omerović, a posle njega, narodna poslanica Jelena Budimirović.