Reč ima narodna poslanica Miroslava Pejica, a posle nje, Donka Banović.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, danas se pred nama nalazi veoma važan zakonski predlog, o kome je, čini mi se, ova skupština odavno trebalo da raspravlja.
Još 2003, 2006. godine, ovaj zakonski predlog nalazio se u skupštinskoj proceduri, ali, nažalost, tada nije postojala politička volja, ili dogovor, pa je zakon povučen. Već nekoliko puta je ovde rečeno, ali ću, radi javnosti, ponoviti činjenicu da je Srbija jedina zemlja u regionu još uvek koja nije usvojila ovaj zakon.
Radi javnosti, takođe, navešću i kada je usvojen u susednim jugoslovenskim republikama. U BiH i Hrvatskoj, usvojen je 2003. godine, u Makedoniji, 2006. godine, u Crnoj Gori, 2008. godine.
Brojni su razlozi zbog kojih smatram da ovaj zakon ima izuzetnu važnost. Jedan od prvih je naša međunarodna i ustavna obaveza kojom država Srbija garantuje ravnopravnost polova i razvija politiku jednakih mogućnosti. Razlog je i usklađivanje sa zakonodavstvom i regulativom EU, kojim se uklanja stereotip i predrasude o superiornosti i inferiornosti polova.
Od toga koliko budemo radili na sprovođenju i implementaciji ovog zakona zavisi koliko ćemo u budućnosti kao država napredovati u kulturnom, ekonomskom, političkom, naročito u socijalnom smislu.
Brojna istraživanja su pokazala da je kod nas zastupljenost žena u svim segmentima javnog, političkog i poslovnog života daleko manja u odnosu na mušku populaciju. Procenat zaposlenosti muškaraca je 63%, a žena 44%.
Iako ovaj zakon spada u domen antidiskriminacionih zakona, moje mišljenje je da on prevazilazi te okvire, jer postizanjem jednakosti među polovima ne dobijaju samo žene, već i njihove porodice i celo društvo.
Pri tom, mislim na najvažniji deo ovog zakona koji se odnosi na jednakosti pri zapošljavanju, napredovanju, usavršavanju, na jednaku visinu zarada i slično. Sve to samo pozitivno može da utiče na standard svake porodice.
Iako se nisam susretala s ovom vrstom diskriminacija u svom ličnom i profesionalnom životu, potpuno sam svesna njenog postojanja. Svi smo ko zna koliko puta čuli da su naše sugrađanke, u pokušaju da dođu do zaposlenja, od strane potencijalnih poslodavaca pitane za bračni status, planiranje porodice i slično. Brojni su primeri i situacije kada su zbog trudnoće premeštane na drugo radno mesto, koje je, po pravilu, manje plaćeno, ili je, čak, dolazilo do raskida radnog ugovora od strane poslodavca.
Poznati su i slučajevi da su žene za iste poslove, na istim radnim mestima, manje plaćene u odnosu na muške kolege. Ovakve negativne pojave ne utiču samo na status žena u društvu, već direktno ugrožavaju egzistenciju celih porodica.
Ovim zakonom su predviđene kaznene odredbe za takve i slične postupke. I ne samo to, već zakon predviđa da svaki poslodavac koji upošljava, kako je pisalo u zakonu, 500 radnika, a mislim da je u svom obraćanju ministar rekao da je promenjeno na 50 radnika, ima obavezu da napravi program po kome će se u periodu od najmanje četiri godine ublažiti neravnomerna zastupljenost polova.
Ipak, smatram da je kaznena politika veoma blaga i vrlo malo obavezujuća prema poslodavcu.
Pored svega navedenog, ne sme se zapostaviti bitan segment ovog zakona, koji je posvećen socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti. Pri tom, mislim na mogućnost da se na svim nivoima izvršne vlasti stvore fondovi za pomoć samohranim roditeljima i nezaposlenim majkama. Sa stanovišta zdravstva, novina je da ovaj zakon predviđa uspostavljanje posebnih zdravstvenih službi za zaštitu zdravlja žena.
Takođe smatram da je bitno napomenuti predviđene mere u pomoći planiranju porodice, prevenciji, savetovanju i lečenju teških oboljenja kojima su naročito izložene žene, kao i mere prilagođavanja radnog vremena ustanova za zaštitu žena i dece potrebama korisnika.
Mogli su se čuti komentari nekih da zakon nije dobar, da ga ne treba usvajati. Moje lične zamerke, kao i većine prethodnih kolega, odnose se na neke članove u kojima se preporučuje da zastupljenost manje zastupljenog pola u institucijama bude najmanje 30%.
Da budem malo konkretnija, u članu 32. piše: ''Ovlašćeni predlagač je dužan da nastoji da predloži najmanje 30% predstavnika manje zastupljenog pola prilikom imenovanja članova upravnih i nadzornih organa u javnim službama''. Dakle, predlagač ovog zakona, u obliku preporuke, a ne u obliku obaveze, predlaže zastupljenost od 30% predstavnika manje zastupljenog pola.
Smatram da to ne treba da bude preporuka, već obaveza, i da se odnosi na udruženja, sindikate, izabrane i postavljene funkcije i sve organe vlasti.
Nedostaci ovog zakona mogu se popraviti amandmanima, što su koleginice iz mog poslaničkog kluba učinile, a o tome ćemo govoriti i u raspravi u pojedinostima.
Ubeđena sam da će zakon o ravnopravnosti polova pozitivno uticati na naše društvo, ne samo kao antidiskriminacioni, već i da će u budućnosti odigrati znatnu ulogu u poboljšanju socijalne karte u Srbiji. Mislim da je ovo značajan korak u procesu evropskih integracija, jer ravnopravnost polova je jedan od uslova koji vodi istinskoj demokratiji društva.
Zato će Poslanička grupa G17 plus u danu za glasanje dati svoju podršku i glasati za ovaj zakonski predlog. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Donka Banović, posle nje, narodni poslanik Meho Omerović.

Hvala, gospođo potpredsednice.
Poštovane kolege narodni poslanici, gospođo Lakićević-Stojačić, gospođo Mićunović, očigledno je da se ministar Ljajić već umorio. Tri ili četiri sata traje rasprava i, s obzirom na to da su ove dve gospođe iz Ministarstva još uvek tu, budno prate našu diskusiju, mislim da je to, između ostalog, dokaz da su žene ipak jači pol i da je vrlo neopravdano kada se za ženu kaže da je slabiji pol.
Pre nego što pređemo na analizu zakona, gospođo Čomić, hoću da kažem da zameram predsedništvu Skupštine zato što se niste izborili da se u šest sati ne prekine direktan prenos. Često se dešava da produžimo rad i posle šest sati. Kasnije bude odloženi prenos, uglavnom, posle ponoći, tako da nekada, ako rano ustanete, uključite TV, možete i sebe da vidite da govorite u Skupštini.
Ako već niste uspeli da ubedite RTS da je ovo jako važna tema i da ne treba prekidati prenos, onda je trebalo da odlučite da se ova rasprava nastavi sutra ujutru. Priznaćete da je zakon važan, da interesuje i žene, a bogami i muškarce u Srbiji.
Izlaganja koja su se čula do sada bila su konstruktivna i usmerena, barem kod poslanika iz opozicije, na to da se ovaj zakonski predlog popravi.
Mislim da se nijedan predlog zakona nije toliko dugo pripremao kao ovaj. Imala sam priliku, kao narodni poslanik, da prisustvujem mnogim okruglim stolovima, javnim slušanjima, gde je bila ova tema i mislim da dosta toga znam, ali, kao i moja koleginica iz G17, koja reče da se u životu nije susretala možda s nekim problemima, ni ja nisam.
Međutim, to ne znači da nisam svesna da postoji u Srbiji, kao uostalom i u nekim drugim zemljama, u nekim područjima, prilična neravnopravnost polova.
Dakle, DSS smatra da je ovaj zakon potreban. Međutim, takođe smatramo da je bilo nekih drugih nacrta koji su bili malo bolji, tako da nismo zadovoljni varijantom, ili ovim predlogom zakona, konkretno. Da ne ponavljam ono što su kolege pozicije i opozicije rekle, da je ovaj zakon u nekim članovima deklarativan, da se mnogo upotrebljavaju glagoli – trebati i moći. Međutim, dobijam uveravanja da će se usvojiti neki amandmani koji popravljaju takve formulacije.
Ustav Srbije nedvosmisleno proklamuje jednakost polova, tako što propisuje da država jamči ravnopravnost žena i muškaraca. Država je u obavezi da razvija politiku jednakih mogućnosti, pa ovaj predlog zakona shvatam kao jedan od pokušaja da se razvija ta politika jednakih mogućnosti.
Srbija je potpisala dosta međunarodnih ugovora koji je obavezuju da takvu politiku u državi vodi, s tim što bih najviše volela da se istakne argument da je ovaj zakon unutrašnja potreba srpskog društva, a ne obaveza zbog toga što smo potpisali neka dokumenta. Kada to uradimo samo zbog toga, onda nema neke garancije da će se takvi zakoni i primenjivati.
Htela bih da se osvrnem posebno na položaj žena na tržištu rada, zato što mislim da je to možda najvažniji aspekt u ovom zakonu, ili se nekako dotiče najvećeg broja žena. Istraživanja i analize pokazuju da je položaj žene danas na tržištu rada u Srbiji nepovoljan. Doduše, kada živite u državi gde je predsednik Vlade Mirko Cvetković, onda je položaj na tržištu rada nepovoljan i za muškarce i za žene.
Znam da ne volite da vas podsećamo na neka obećanja od pre godinu i nešto, kada se u kampanji mnogo koristila rečenica da će biti 200.000 novih radnih mesta.
Umesto toga, svakog meseca na hiljade ljudi gubi posao, i muškaraca i žena. No, kada je reč o broju nezaposlenih, tu se, po statističkim podacima, da videti da je mnogo veći broj, ili procenat žena koje su nezaposlene, u odnosu na muškarce, da je muškaraca oko 16%, a da je žena 24%, i da što se evropskih država tiče jedino u Turskoj i na Malti ima više nezaposlenih.
Poslednjih decenija, ili, da kažem, poslednjih 20 godina, došlo je do značajnog povećanja nezaposlenosti, naročito među ženama. Još uvek se dešava da neke firme bankrotiraju ili prestanu da rade, ali je to naročito bilo izraženo devedesetih godina, kada su velika preduzeća i sistemi propadali, ili je u preduzećima izvršena loša privatizacija.
Recimo, samo da spomenem banke, gde je radio veliki broj žena, ili tekstilnu industriju. U tekstilnoj industriji je poznato da su od 80 do 90% zaposlenih bile žene. Tako se slobodno može reći da su žene najveće žrtve tranzicije i da su one na svojim plećima, i još uvek je tako, nosile najveći teret svih kriza kroz koje smo prošli, a i ove danas.
Postoje značajne geografske razlike u stepenu zaposlenosti ili nezaposlenosti. Kada govorimo o Beogradu, statistika kaže da je u Beogradu nezaposlenost između 6 i 7%, a ako pogledate neke okruge na jugu ili jugoistoku Srbije, onda imate ukupnu nezaposlenost oko 35%. Te regionalne razlike, kada je reč o nezaposlenosti, ogromne su. Onda možete misliti, ako u Pčinjskom okrugu imate opštu nezaposlenost oko 30 ili 35%, a žene imaju nižu stopu zaposlenosti, da se tu nezaposlenost ženskog stanovništva kreće čak oko 50%.
Kada je reč o dugoročnoj nezaposlenosti, smatra se da ako godinu dana tražite posao, to je već isuviše dugo, tu imate 58% žena. Ljudi koji posao traže ili na posao čekaju preko deset godina čine više od 70%. Istraživanja pokazuju da su najranjivije grupe na tržištu rada žene posle porodiljskog bolovanja i žene srednjeg obrazovanja, između 45 i 50% . Inače, kada je u pitanju starost i zapošljavanje u Srbiji, to je izraženo i kod muškaraca i kod žena, odnosno vrlo je izražena starosna diskriminacija kod oba pola.
Takođe je poznato da su žene izložene raznim oblicima diskriminacije kada traže posao i da su obično prve na spiskovima kada se gubi posao. Gospodin Ljajić nije tu, ali su gospođe iz Ministarstva tu. Ministarstvo i Uprava za ravnopravnost polova bi trebalo da povedu računa o najavljenim otpuštanjima u organima državne uprave i organima lokalne samouprave. To je nešto što je Vlada, kroz zakonske predloge koje smo imali na dnevnom redu pre neki dan, najavila. Najavljeno je da će oko 3.500 radnika biti otpušteno.
Mislim da je to jedan od prvih talasa najavljenog otpuštanja, gde bi Ministarstvo trebalo da povede računa koliko će tu biti pripadnica ženskog pola, a koliko muškog pola.
Ponavljam zato što se vrlo često dešava da su upravo žene prve na udaru kada je u pitanju otpuštanje.
Kada je u pitanju traženje posla, žene su izložene raznim diskriminatorskim postupcima i aktivnostima poslodavaca, počev od prve faze.
Drago mi je što vidim u ovom zakonu da se reguliše način oglašavanja i da će se kažnjavati poslodavci kojima u oglasu za posao stoji – traži se ženska osoba, mlađa, recimo, od 25 do 30 godina. To ne bi smelo da se dešava više. Ne očekujem da viđam više takve oglase kada se usvoji ovaj zakon.
U tom procesu traženja posla, vrlo često žene, one to kažu, znači, ovo je po raznim istraživanjima, ucenjuju, pitaju pitanja koja ne bi smeli da pitaju – o privatnom životu, o tome da li nameravaju da osnivaju porodicu. Čak se neki poslodavci drznu dotle da traže da novozaposleni potpiše blanko otkaz ili blanko ostavku, koja će biti aktivirana ukoliko žena koja je primljena na posao zatrudni.
Zatim, pojavljuju se i problemi da se ne prilagođavaju uslovi rada na radnom mestu ženskom polu. Veliki je problem napredovanje u karijeri.
Vrlo često su žene, možda i ovde među nama, suočene s tzv. staklenim plafonom. To je barijera koju ne vidite, zato što je staklo u pitanju, sve je transparentno, i ne možete da identifikujete koji su to pritisci ili činioci koji vas sprečavaju, zato što ocenite da ste jednako dobri, možda čak i bolji, da ste bolje obrazovani itd., ali je taj stakleni plafon tu. Vrlo često se dešava da ne napreduju, iako pokazuju, recimo, bolje rezultate od muških kolega.
Zatim, problem je usklađivanje profesionalnog i porodičnog, odnosno privatnog života. U nekim gradovima u Srbiji, predškolske ustanove rade do 14 časova, takvo im je radno vreme, ili kada je raspust u osnovnim i srednjim školama, takođe, proglase raspust, pa ako radite do 16 ili 17 časova, imate jedno tri-četiri sata kada ne znate šta ćete s detetom koje ide u predškolsku ustanovu.
Ovo ne govorim napamet, nego iz ličnog iskustva. Dakle, bez obzira što se zna radno vreme vrtića, oni rade u jednoj smeni, završe ranije, a ne daj bože da im padne na pamet da rade dve smene, pa da rade i od 14 do 20 časova.
To je nešto što i te kako u životu može da vas spreči da se bavite ozbiljno nekim poslom.
Prema statističkim podacima, doduše, za 2008. godinu, to je radio Zavod za statistiku, mislim da se ta edicija zove "Žene i muškarci u Srbiji" i to je druga knjiga iz te serije, nadam se da će oni nastaviti da prate to, žene su u mnogim oblastima slabije plaćene od muškaraca.
Nemam razloga da ne verujem toj statistici, ali, na primer, u obrazovanju, gde svi verujemo da se ne može desiti da su žene slabije plaćene, imate primer da žene imaju 39 hiljada primanja, a muškarci 42 hiljade, iako mi, pretpostavljam, svi živimo u ubeđenju da se to ne može desiti, jer ovde je država poslodavac.
Ta istraživanja bi trebalo da budu malo detaljnija, pa da se onda rasloji koliko žena rade kao pomoćni radnici, pretpostavljam da je to tu, a muškarci su ili profesori, ili su, uglavnom, direktori.
Kada sam već pomenula škole, to je nešto što mene kao ženu vrlo često ljuti, dešava se da u nekom kolektivu ima 80 ili 90% žena, ali je direktor muškarac. Naravno, ne želim da kažem da su tu muškarci krivi, pretpostavljam da su i žene, da imaju manjak ambicija ili se, prosto, susretnu s tim staklenim plafonom.
Ovde imam jednu zanimljivu anketu, koja je rađena u septembru ove godine. Možda će vam biti interesantni ovi podaci. Jedno od pitanja je bilo – koliko je bitan fizički izgled prilikom zapošljavanja? Inače, anketa je rađena na uzorku od 600 ispitanica, gde 60% žena kaže da smatra da je fizički izgled žene izuzetno bitan prilikom zapošljavanja, dok za muškarce svega 9% smatra da je fizički izgled bitan prilikom zapošljavanja.
Ovaj podatak ilustruje ono o čemu sam govorila i o raznim diskriminacijama prilikom zapošljavanja. Veliki broj žena ne zna da poslodavac od svog potencijalnog saradnika ne sme da traži podatke o bračnom stanju i porodičnom statusu i 81% Srpkinja je uvereno da kod nas postoji diskriminacija kada su u pitanju radna prava, pogotovo kada su u pitanju žene.
Kada je tržište rada u pitanju, mi imamo, još od 2005. godine, možda najvažniji zakon, koji je eksplicitan kada je u pitanju radno pravo, a to je, naravno, Zakon o radu. On je na snazi od 2005. godine, kao što rekoh, i on reguliše prava, obaveze i odnose ljudi u sferi rada. Ovaj zakon, takođe, zabranjuje polnu i svaku drugu diskriminaciju. U tom zakonu su propisana i tela koja odgovaraju za primenu ovog zakona, odnosno tela koja su u obavezi da prate primenu i da kontrolišu poslodavce i ono što se dešava na tržištu rada. To je inspekcija rada i to je Ministarstvo za rad i socijalnu politiku.
Dakle i u Zakonu o radu su propisana tela koja treba da vode računa o problemima i o diskriminaciji na tržištu rada.
Međutim, s obzirom na to da ove pojave postoje iako su ovaj i još neki drugi zakoni na snazi, to jedino može da uputi na zaključak da taj nadzor nije dobar, da je taj nadzor loš i da se pojave na koje se nailazi u praksi ne sankcionišu.
Loše je što i ovaj zakon ima blage kaznene odredbe.
Recimo, znam da je, čini mi se, sad u toku obuka za inspektore rada, da je Ministarstvo štampalo i brošuru koja bi trebalo da inspektore rada obuči da primenjuju Zakon o radu, kada su u pitanju ove odredbe, dakle, o nejednakosti na tržištu rada, i da se u samoj inspekcijskoj službi nailazi na dosta otpora.
Sada bih se osvrnula na nekoliko članova u zakonu, a to je drugo poglavlje, koje govori, između ostalog, o zapošljavanju, socijalnoj politici i zdravstvenoj zaštiti. U članu 11, naslov člana 11. kaže: "Jednake mogućnosti". Imamo tu opis šta su jednake mogućnosti. Takođe je definisano šta se ne smatra diskriminacijom, ili povredom principa jednakih mogućnosti. Tačka 1) kaže: ''Posebne mere za povećanje zaposlenosti i mogućnosti zapošljavanja manje zaposlenog pola''. Dakle, to je pozitivna diskriminacija i ovim članom se kaže da se to neće smatrati diskriminacijom.
Vlada je najveći poslodavac. To su sva ona zanimanja za koja kažemo u žargonu da su na budžetu. Ja ovde hoću da postavim konkretno pitanje i da dočaram konkretnu situaciju.
Na primer, znam da je u srednjoj medicinskoj školi, govorim o obrazovanju, poslodavac je Vlada i svi su na budžetu, 90% nastavnog kadra i saradnika žene, a 10% su muškarci. Kada škola raspiše konkurs, na primer, za profesora engleskog jezika, pa se na konkurs javi pet žena, jer su obično profesori jezika žene, je li, odnosno nas zovu ''jezikare'' – pet žena se javi i jedan profesor engleskog, muškarac. Da li se on, pošto je manje zastupljeni pol u toj školi, može pozvati na ovaj zakon, na ovaj član zakona, i kazati – u srednjoj medicinskoj školi su muškarci manje zastupljeni pol?
Dobro je, vidim da iz Ministarstva klimaju itd., tako da će ovaj zakon, iako stalno govorimo o tome da treba da popravi zapošljavanje žena, pomoći i nezaposlenim muškarcima. Onda će tu žene ostati bez posla, ili se nećemo moći zaposliti. Govorim o nekoliko struka gde su uglavnom žene – u pitanju je pravosuđe, u pitanju je zdravstvo i u pitanju je obrazovanje. Dakle, u tim, da kažem ustanovama, ima mnogo više zaposlenih žena nego muškaraca. Eto, muškarci su manje zastupljeni pol, pa će tu moći da imaju neke koristi od ovog zakona, ali onda će žene da imaju štetu.
Član 13. propisuje da je poslodavac koji ima u radnom odnosu više od 500 zaposlenih na neodređeno vreme dužan da usvoji plan mera za otklanjanje ili ublažavanje neravnomerne zastupljenosti polova za svaku kalendarsku godinu, najkasnije do 31. januara. U prevodu, vi ste ovde propisali samo da su veliki sistemi u obavezi da donose takve planove. Preko 80% preduzeća u Srbiji su mala i srednja. Preduzeće koje ima 500 radnika spada u kategoriju velikih preduzeća. Nažalost, ja bih volela da je drugačije, ali velikih sistema je jako malo.
Bila sam veoma iznenađena kada sam videla da vi ovu obavezu namećete samo velikim preduzećima, jer njih nema, a ispod toga su sve mala i srednja preduzeća. Prosto, to navodi na zaključak da niste ozbiljno pristupili ovom problemu.
Poslanička grupa DSS-a je podnela amandman. Mi predlažemo da to bude – poslodavac koji zapošljava više od 50, a mislim da to spada u srednje preduzeće. Vi rekoste da ste prihvatili taj amandman.
Još nešto čega nema. Mi smo podneli amandman, praktično, to bi bio novi član 18 – to je vrednovanje kućnog rada. Nigde se u zakonu ne spominje kućni rad i njegovo vrednovanje.
Kamo sreće da smo bogata država, pa da možemo da priuštimo da imamo dovoljno novca da ženi koja je u kući, koja možda više radi, odnosno ima više obaveza od one koja ima posao u nekoj firmi, možemo da dajemo neku vrstu plate. Nažalost, to je nemoguće. Međutim, amandmanom smo predvideli da bi država mogla da obezbedi da takva žena stiče pravo na zdravstveno osiguranje po osnovu rada u kući, ukoliko zdravstveno osiguranje nije regulisano nekim drugim putem. Žena koja je domaćica, koja je u kući, koja vodi domaćinstvo, koja se stara o deci ili drugim članovima porodice, mogla bi toliko od ove države da dobije – da je barem zdravstveno osiguranje obezbeđeno.
Za taj amandman ne znam šta ste odlučili. Hvala vam.

Zahvaljujem. Pre nego što dam reč narodnom poslaniku Mehi Omeroviću, u skladu sa članom 27, molim da se prenese informacija radnim telima, odnosno odborima Narodne skupštine – da je amandman o kom su govorili poslanici raznih poslaničkih grupa, a koji se tiče broja zaposlenih, prihvaćen, da ne bismo imali zabunu. Radi se o jednoj ideji i jednom amandmanu.
Molim da se predsednicima matičnih odbora – za ravnopravnost polova i zakonodavnog, prenese da svoj izveštaj sroče tako da se podrazumeva prihvatanje svih podnosilaca amandmana, a ne jednog od, bez obzira na to da li je u pitanju vremenski rok, azbučni red ili štagod, jer se radi o identičnoj ideji. Predlagač je prihvatio ideju amandmana. Molim da se ovo prenese predsednicima radnih tela.
Ima reč narodni poslanik Meho Omerović, a posle njega, narodna poslanica Jelena Budimirović.

Zahvaljujem. Poštovana gospođo Čomić, poštovani predstavnici Ministarstva rada i socijalne politike, uvažene kolege i koleginice, dame i gospodo narodni poslanici, vašu pažnju ću pokušati da zadržim na nekoliko aspekata za koje mislim da ih vredi pomenuti u ovoj već iscrpnoj raspravi.
Zakon o ravnopravnosti polova je jedan od važnih zakona, koji bi trebalo ne samo da nas približi razvijenom civilizovanom svetu, nego, pre svega, da doprinese modernizaciji i demokratizaciji našeg društva.
Nizom međunarodnih konvencija, uvode se garancije za ravnopravnost polova, sa ciljem da se eliminišu svi oblici diskriminacije. Ovim dokumentima se nalaže državama potpisnicama, a tu je svakako i Srbija, jer smo potpisali i ratifikovali skoro sve međunarodne sporazume iz ove oblasti, tj. predlažu mere za promenu socijalnog i kulturnog modela ponašanja, kako bi se otklonile sve predrasude, običaji i praksa koji podstiču inferiornost i stereotipe. Njima se promovišu kulturni obrasci i socijalne prilike za zajedničku odgovornost i jednake mogućnosti, kako za žene, tako i za muškarce.
Pre mene su, u celodnevnoj raspravi, moje koleginice istakle da su zemlje u okruženju – BiH, Hrvatska, Makedonija i Crna Gora, već donele posebne zakone o ravnopravnosti polova. Usvajanjem normativnih okvira u ovoj oblasti, mi ćemo stvoriti sistemske preduslove za uspostavljanje ravnopravnosti polova kao trajne društvene vrednosti.
Srbija će posle usvajanja Predloga zakona o ravnopravnosti polova biti u prilici da se priključi državama koje su donele i posebne zakone o ravnopravnosti polova, i to na osnovu Nacionalne strategije za poboljšanje položaja žena, unapređenje rodne ravnopravnosti, o kojoj je već bilo reči, a koja je usvojena u februaru ove godine.
Čuli smo od predstavnika Vlade, ministra u Vladi, gospodina Rasima Ljajića, sve one elemente koje sadrži ovaj zakon o ravnopravnosti polova. Ne bih ih ponavljao ovom prilikom, ukazaću samo na neke koje su, po meni, od značaja.
Treba istaći da je ovaj predlog zakona kvalitativno bolji u odnosu na predloženi zakon o ravnopravnosti polova koji je bio u skupštinskoj proceduri pre par godina i čija je osnovna manjkavost bila u tome što je pokušavao da propiše obavezujuću kvotu za učešće manje zastupljenog pola u organima vlasti, u kolektivnim pregovorima, u međunarodnoj saradnji i drugim oblastima.
Navešću samo neke primere. Samo neke od razvijenijih zemalja imaju ''tvrde'' kvote, ali smatram da to nije potrebno kod nas, jer u nekim situacijama postupanje po ovoj kvoti je čak i nemoguće.
Na primer, kako propisati da u okviru međunarodne saradnje, u okviru pojedine delegacije mora biti 30% manje zastupljenog pola, ako je delegacija protokolarna, ako je ona određena na osnovu funkcija i ako sastav delegacije čine predstavnici, odnosno predsednici odgovarajućih organa vlasti, bilo da su to žene ili muškarci?
U većini slučajeva, ova propisana kvota učešća manje zastupljenog pola može biti moguća, ali u nekim slučajevima neće biti moguća, pa bi došlo i do kršenja zakona. Zato smatram da je dobra formulacija koja se nalazi u ovom predlogu zakona o ravnopravnosti polova, koja glasi: „Nastojaće da obezbede zastupljenost manje zastupljenog pola od najmanje 30%...“
Ubeđen sam da će državni organi Srbije i svi drugi koji su dužni da postupaju po ovom zakonu poštovati tu odredbu i da zloupotreba neće biti. Ovo tvrdim ne zato što mislim da smo kao društvo, generalno, sazreli, ili, što bi rekao naš narod, što smo progledali. Više niko nije ravnodušan kada se u porodici zlostavljaju žene, majke s decom, pa čak i deca. Nasilnici se privode pravdi.
Moram da istaknem da su nam u tome mnogo pomogle ne samo međunarodne organizacije, nego i nevladine organizacije iz države Srbije, koje su inicirale i svojim aktivnim učešćem doprinele tome da se diskriminacija i svi njeni oblici zabrane. Na primer, zlostavljanje postoji i u drugim zakonima, pomenuću Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o radu, Zakon o penzijsko-invalidskom osiguranju, Porodični zakonik, Krivični zakonik i druge, uključujući i formiranje odgovarajućih institucija koje smo uveli u naš sistem – Zaštitnika građana, ombudsmana, Poverenika za dostupnost informacija od javnog značaja, uprave i zavode na republičkom i pokrajinskom nivou, o čemu je već bilo reči. Uskoro će se, verujem, do kraja godine, na dnevnom redu naći i zakon o zabrani zlostavljanja na radu.
Dakle, naše društvo kreće se u jednom dobrom pravcu kada je u pitanju ravnopravnost polova. Mi, nažalost još uvek nismo idealni, i daleko smo od idealnog. Primitivizam je još uvek česta pojava, koja nadjačava napredno. Još na delu imamo strukturu negativne selekcije, iskreno ću reći, kao proizvod često i partijskih interesa u okviru vladajuće koalicije, pred kojom se odgovorni i časni ljudi povlače i sklanjaju. U osnovi svega toga je, nažalost, ljudska glupost, nedovoljno obrazovanje i loše poimanje demokratije i konstruktivnog, kritičkog mišljenja.
Međutim, dobro je da smo toga danas ipak svesni, o tome se mora više javno govoriti, takve pojave se moraju prepoznavati, moraju se kritikovati, moraju se, na kraju krajeva, ispravljati. To je, pored dobrih zakona, jedini put za demokratizaciju našeg društva, kako u oblasti o kojoj danas govorimo, oblasti ravnopravnosti polova, tako i u svim drugim oblastima i sferama društvenog i ekonomskog života.
Upravo zato, smatram da je ovaj zakon o ravnopravnosti polova još jedan dobar zakon, kojim ćemo Srbiju približiti civilizovanom svetu. Zahvaljujem vam na pažnji.

Reč ima narodna poslanica Jelena Budimirović. Posle nje, narodni poslanik Kenan Hajdarević.

Poštovane kolege, poštovani građani Srbije, koji će ovu sednicu pratiti u odloženom terminu, pred nama se nalazi Predlog zakona o ravnopravnosti polova koji bi trebalo da predstavlja neophodan zakonski instrument za dalje unapređivanje ravnopravnosti između žena i muškaraca u Srbiji.
Ustav Republike Srbije nam garantuje da svako ima pravo na jednaku zaštitu, bez diskriminacije, i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna i posredna, po bilo kom osnovu, između ostalog, i po osnovu pola.
Evidentno je da u Srbiji, kao i svuda u svetu, postoji doza diskriminacije ženskog pola i ona se ogleda u nesrazmeri prisustva žena, kada je reč o radnom odnosu, o učešću žena u politici i drugim sferama života. Situaciju otežava i činjenica da su buduće majke u nemilosti poslodavaca jer se suočavaju s problemom donošenja odluke da li da nastave karijeru ili da podizažu porodicu, iako je učešće žena u obe ove sfere života potrebno. Osim toga, žene često doživljavaju razne neprijatnosti od strane nadređenih muškaraca. Takođe, činjenica je da je u Srbiji unutarporodično nasilje u porastu, a na meti su najčešće žene.
Iz ovih i mnogih drugih razloga, smatramo da je donošenje zakona u ovoj oblasti potrebno.
Pitamo se, zašto donositi zakon koji će biti samo mrtvo slovo na papiru? Ovaj zakon ima dosta suštinskih i tehničkih nedostataka. Osim toga, pojedine odredbe ovoga zakona su već regulisane odredbama drugih zakona, kao što su Zakon o porodici, Zakon o radu, Zakon o zabrani diskriminacije, Krivični zakonik i drugi, dok pojedine odredbe zakona nisu precizno definisane.
Jedan od nedostataka ogleda se u tome što su jezičke formulacije u zakonu uopštene. Predlogom zakona se ne precizira regulisanje jednakih mogućnosti za svakog pojedinca, bez obzira na to kom polu pripada. U mnogim članovima se, kao što su već i mnoge kolege rekle, ne prepoznaje adresa te obaveze, što može dovesti do izbegavanja ispunjavanja obaveza od strane lica na koje se zakon odnosi.
Radi primera, pročitaću jedan član zakona, to je član 19: ''Poslodavac treba da nastoji da u jednom ciklusu stručnog usavršavanja ili obuke ponudi manje zastupljenom polu 30% mesta, odnosno broj mesta proporcionalno učešću tog pola u ukupnom broju zaposlenih kod poslodavca ili u organizacionoj jedinici za koju se vrši obuka, odnosno stručno usavršavanje''. Neobavezujuće formulacije, kao što su ''treba da nastoji'', a ne ''dužan je'', ostavljaju dosta prostora, tj. prepuštaju na volju poslodavcima ili organima javne vlasti da poštuju zakon i da postupaju u skladu s njim, ili da budu pasivni u sprovođenju ovog zakona. Pasivnost ne mogu sprečiti ni kaznene odredbe, koje su u ovom slučaju simbolične novčane kazne.
U prilog tome da je zakon neprecizan govori i član 10. U članu 10. imamo definisan pojam "pružalac usluga", ali ne znamo tačno, ne možemo tačno da zaključimo o kojim se subjektima radi. Osim toga, u članu 10. je definisan pojam "poslodavac", što je nepotrebno, jer je taj pojam definisan Zakonom o radu.
Poslanička grupa Napred Srbijo je podnela amandman na član 13, kojim smo predložili smanjenje cifre od 500 zaposlenih, ali ministar je prilikom obrazlaganja zakona rekao da je cifra od 500 zamenjena cifrom od 50 zaposlenih, što je dobro.
Postavlja se pitanje, da li bi ova odredba mogla biti primenjiva ako se uzme u obzir činjenica da u Srbiji, nakon procesa privatizacije, preovladavaju mala i srednja preduzeća?
Osim toga, SNS je podneo još amandmana u cilju poboljšanja i preciznijeg definisanja ovog zakona. SNS smatra da ovaj predlog zakona nije konkretan, niti je precizan, a u prilog tome govori i broj amandmana podnetih od strane poslanika koji pripadaju vladajućoj većini. Takođe, Poslanički klub Napred Srbijo smatra da postizanje jednakih mogućnosti i ostvarivanje ravnopravnosti nije moguće donošenjem ovog zakona, koji će ostati mrtvo slovo na papiru, tj. neće biti primenjiv. Ne mogu se sve stvari u životu svesti samo na primenu zakona. Tu je reč i o odnosima. Takođe, svi moramo imati volju i svest o potrebi da muškarac i žena budu ravnopravni.

Reč ima narodni poslanik Kenan Hajdarević.        Vreme na raspolaganju je dva minuta i 30 sekundi.
Posle njega, narodna poslanica Elena Božić-Talijan.
Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, LDP pozdravlja donošenje novih zakona kojima se jača antidiskriminaciono zakonodavstvo u Republici Srbiji. Predloženi tekst zakona o ravnopravnosti polova sadrži visoke standarde za uklanjanje različitih oblika diskriminacije, uključujući sudsku zaštitu, zbog čega će LDP u danu za glasanje podržati ovaj zakon.
Međutim, usklađujući svoje zakonodavstvo s evropskim zakonodavstvom, ne možemo to učiniti u svim drugim sferama društvenog života a da ne učinimo i kada se radi o ljudskim pravima. Postizanje jednakih mogućnosti i ostvarivanje ravnopravnosti polova nije moguće samo donošenjem zakona, nego mora postojati politička volja i, što je najvažnije, mora postojati svest o sprovođenju ovog zakona.
Inače, mi u LDP-u strahujemo da odredbe ovog zakona ostanu samo mrtvo slovo na papiru, kao što se dešava s mnogim zakonima koje je usvojila ne samo ova, nego i prethodna skupština.
Samo ću napomenuti da se tu radi o Zakonu o lustraciji, Zakonu o zaštiti prava nacionalnih manjina i etničkih zajednica, Zakonu o diskriminaciji i drugim zakonima.
Ovde bih se, prevashodno, obratio kolegama poslanicima iz vladajuće koalicije.
Ne možemo da govorimo o poštovanju ljudskih prava, da donosimo zakone koji to treba da utvrde ovde u Srbiji, a da naša vlada, odnosno Ministarstvo inostranih poslova, kada se govori o Rezoluciji o kršenju ljudskih prava u Iranu, ne podržava tu rezoluciju, već glasa protiv nje.
Na taj način pokazujemo na koji način želimo da govorimo o ljudskim pravima, odnosno govorimo selektivno o ljudskih pravima. Hvala.