U međuvremenu je stiglo ovlašćenje da Poslaničku grupu LDP predstavlja, kao ovlašćeni predstavnik, gospodin Nenad Prokić.
Reč ima narodni poslanik Dušan Marić.

Dame i gospodo, činjenica je da je oblast autorskih prava sama po sebi vrlo složena materija koju je teško pravno urediti, ali imam utisak da su autori ovog predloga zakona malo preterali, da su sve ovo toliko iskomplikovali da ovo, po mom mišljenju, sveti Petar ne bi rastumačio, a kamoli primenio u praksi.
Jednostavno, u ovom predlogu zakona postoje brojna rešenja koja, po mom mišljenju, nije moguće primeniti čak ni u nekim potpuno pravno uređenim državama, a kamoli u Republici Srbiji.
Neki delovi ovog predloga zakona malo me podsećaju na određene komunističke programe – sadrže puno lepih želja i rešenja, ali kada je u pitanju primena u praksi dolazimo u situaciju da je to nemoguće realizovati.
Smatram da bi ovaj predlog zakona, odnosno zakon kada bude usvojen, mogao biti realizovan samo u slučaju da država angažuje, recimo, nekoliko desetina hiljada ljudi koje bi bukvalno 24 sata dežurali na svim javnim mestima, u restoranima, kafićima, sličnim objektima, u sredstvima javnog saobraćaja, u svim radnjama u kojima postoje fotokopir aparati.
Danas su jedne dnevne novine objavile tekst o tome da 150 kafana i restorana u Valjevu već dve godine ne puštaju muziku, znači, ne emituju radio program, i svoje goste ne zabavljaju televizijskim programom, u znak protesta zbog visine naknada koje moraju da plate po osnovu korišćenja autorskih prava. Jedan od njih tvrdi da mesečno mora da plaća 60 evra i navodi podatak da vlasnik restorana iste površine u Nemačkoj po tom osnovu mesečno plaća šest evra. Koliko ja razumem ovaj predlog zakona, ukoliko on bude usvojen, te dažbine, koje su sada prema izjavama ovih ljudi nesnošljive, biće još veće.
Prokomentarisaću nekoliko konkretnih rešenja. Članom 18. predviđeno je da autor ima pravo da se suprotstavlja iskorišćavanju svog autorskog dela na način koji ugrožava njegovu čast ili ugled, ali nije predviđeno da autor ima pravo da se suprotstavlja iskorišćavanju svog autorskog dela na način koji mu nanosi materijalnu štetu. Podneo sam amandman, mislio sam da je u pitanju propust, međutim, taj amandman nije prihvaćen. Jednostavno, smatram da bez usvajanja tog amandmana kompletan ovaj zakon nema smisla. Znači, vi štitite autora, ali ga ne štitite od najčešće zloupotrebe, zloupotrebe koja mu pričinjava materijalnu štetu.
Drugo rešenje koje je po meni sporno je rešenje iz člana 22. kojim je predviđeno da se autor ne može odreći prava na naknadu za privremeno ustupanje ili davanje u zakup svog autorskog dela. Smatram da niko ne može autoru zabraniti da se odrekne naknade za korišćenje njegovog dela.
Postavljam pitanje da li je normalno, objavio sam tri knjige, da li ja kao autor imam pravo da te knjige ustupim bilo kome da ih koristi privremeno, na određeni vremenski period, ili trajno? Smatram da je to moje neotuđivo ljudsko pravo i da to pravo ne treba da mi se uskraćuje bilo kojim zakonom. To pravo mi se može uskratiti jedino ako ja to činim na neki način koji ugrožava javni interes, ugrožava nečija druga prava.
Sledeće rešenje, član 39, on sadrži više nakaradnih rešenja, a ja ću prokomentarisati dva. Prvo je, citiram – u slučaju umnožavanja autorskih dela fotokopiranjem ili na drugi način, autor, pored prava na autorsku naknadu, ima pravo i na dodatnu naknadu od pravnog ili fizičkog lica koje je izvršilo fotokopiranje. Ovo rešenje je potpuno neprimenjivo u praksi i potpuno je besmisleno.
Pitam, ako pretpostavimo da neki mladić, recimo, iz Stajkovca ili iz Leskovca napiše neku finu ljubavnu pesmu koja se dopadne tinejdžerima i neki tinejdžeri iz Velike Plane uzmu tu pesmu u knjižari u Velikoj Plani i fotokopiraju u 5.000 primeraka, kako će autor pesme znati da je ta pesma fotokopirana? Kako će ovaj momčić koji fotokopira pesmu i deli je besplatno znati da ima određenu zakonsku obavezu po osnovu tog fotokopiranja? Ko će, na kraju krajeva, da nadgleda sve fotokopir aparate u Srbiji? To je nemoguće. Posle ću nešto više reći o tome.
U istom članu ovog zakona kaže se sledeće – vlasnici fotokopir aparata su dužni da na zahtev dostave informaciju o broju napravljenih fotokopija. Ovo je još gore. Izvinjavam se na izrazu, ali po meni je zaista ovo potpuno blesavo rešenje! Evo zbog čega: dođe mušterija u knjižaru sa 500 papira, na svakom papiru se nalazi odštampana po jedna izreka različitih autora. Po ovom zakonu, vlasnik knjižare, vlasnik fotokopir aparata treba da ubeleži koje su izreke fotokopirane, imena njihovih autora. On treba da zatvori radnju u naredna dva-tri sata, da to sve pribeleži, dok ostale mušterije čekaju, ili da angažuje jednog novog radnika da ovo zapisuje.
Vi možete da se smeškate koliko god hoćete, ali ovo proizilazi iz ovoga što je napisano. To su životne situacije, što kaže moja koleginica Dušanka Plećević, i zaista bi bilo neophodno da svi vlasnici fotokopir aparata angažuju po još jednog pomoćnog radnika da bi ovaj zakon bio ispoštovan.
Članom 45. idete u jednu drugu krajnost – dozvoljavate bibliotekama, obrazovnim ustanovama i arhivama da bez znanja i dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožavaju autorska dela, ukoliko to ne rade u komercijalne svrhe.
Pojavi se sad jedan mladi književnik, napiše jednu dobru knjigu, knjiga postane hit na tržištu, a jedna privatna obrazovna ustanova – vi znate da se one ne formiraju radi opšteg interesa, radi širenja kulture i obrazovanja, nego radi profita – uzme i radi sopstvene reklame, odštampa recimo 20.000 primeraka te knjige i podeli to besplatno mladim naraštajima. Oni će učiniti uslugu kulturi, raširiće ljubav prema knjizi, ali ovom autoru će napraviti jednu nenadoknadivu materijalnu štetu.
Vi članom 18. ovog zakona, o kojem sam govorio na početku, niste ostavili mogućnost autoru da se suprotstavi iskorišćavanju svog dela na način koji mu nanosi materijalnu štetu.
Ukratko ću prokomentarisati član 32. Po članu 32. samo autor ima pravo da dozvoli da se njegovo delo koje se javno emituje saopštava na javnom mestu. Prevedeno na narodski jezik, vlasnik kafane, recimo, na Staroj planini ima pravo da na svom tranzistoru sluša koju god hoće pesmu, kojeg god hoće pevača. Međutim, ako odluči da Tanju Savić ili Miroslava Ilića koji u tom trenutku pevaju čuju i ostali gosti u kafani, on to ne može učiniti bez njihove dozvole. Sad se tu javlja nekoliko problema. Prvo, on bi morao da bude vidovit pa da zna unapred koje će pesme biti emitovane. Druga stvar, morao bi da poseduje neka sadašnjoj civilizaciji nepoznata naučna znanja, tehnološka znanja, da u narednih nekoliko sekundi obezbedi saglasnost autora, što je nemoguće.
Postoje još dve situacije kako bi on mogao da ispoštuje ovaj član zakona. To je da od radio-stanica unapred dobije spisak svih pesama i autora svih pesama koje će biti emitovane, recimo, sledećih godinu dana. To je tehnički neizvodljivo. On ne bi trebalo ništa drugo da radi, nego to.
Postoji još jedan način, a to je da se sa svim autorima, svim pevačima čije se pesme emituju na teritoriji Srbije unapred konsultuje, obezbedi njihovu saglasnost, verovatno će oni tražiti i neku materijalnu nadoknadu, da im to plati, ali, znate, to ne bi mogao da plati ni Miroslav Mišković, a kamoli vlasnik neke obične kafane.
Jednostavno, smatram da postoje neka rešenja koja bi trebalo povući iz ovog predloga zakona. Mislim da ih treba povući ili prihvatiti amandmane Srpske radikalne stranke. Hvala.

Reč ima gospodin Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, sticajem okolnosti ovaj predlog zakona zastupa gospodin Čiplić, ministar koga je na tu funkciju kandidovala Demokratska stranka. Jedan od predloga zakona o kojima mi danas raspravljamo jeste i Predlog zakona o autorskim i srodnim pravima. Gle čuda, jedan od ljudi koji su promovisali kršenje autorskih prava u Republici Srbiji takođe je jedan univerzitetski profesor Pravnog fakulteta, nažalost, profesor Stevan Lilić.
Gospodin Čiplić sigurno zna o čemu se radi. Gospodin Čiplić je sigurno čuo, kao što su čuli verovatno i drugi koji se bave teorijom prava, za čuvenog pravnog teoretičara prof. dr Lazu M. Kostića, nekadašnjeg profesora Beogradskog univerziteta koji je pre Drugog svetskog rata predavao Administrativno pravo.
Laza M. Kostić je bio izuzetan teoretičar, govorio je nekoliko svetskih jezika i napisao je antologijski udžbenik „Administrativno pravo Kraljevine Jugoslavije“ u tri toma. Naravno, posle Drugog svetskog rata zbog ideološkog opredeljenja prof. Kostića njegova dela su uglavnom bila skrajnuta iz univerzitetskih biblioteka. Ali, neki profesori su se posle Drugog svetskog rata dosetili pa su, umesto da pišu svoje udžbenike, napisali udžbenike u kojima su u stvari doslovno, bez citiranja, prepisali nekoliko desetina stranica udžbenika prof. Laze M. Kostića.
Jedan od autora koji se istakao u tome („istakao“, naravno, u pežorativnom smislu) bio je Nikola Stjepanović, koji je posle Drugog svetskog rata objavio nekoliko udžbenika iz oblasti administrativnog, odnosno upravnog prava. U velikoj meri njegovi udžbenici su bili plagijat „Administrativnog prava“ prof. Laze Kostića.
Nikola Stjepanović je umro 1978. godine, a onda je Stevan Lilić, zamislite, 1991. godine, 13 godina posle smrti profesora Stjepanovića, sa pokojnim profesorom izdao kao koautorsko delo udžbenik iz Upravnog prava. Nekoliko godina kasnije on je Nikolu Stjepanovića potpuno izbrisao iz naslova udžbenika i onda je ispalo da je gospodin Stevan Lilić samostalno napisao to delo.
Doktor Vojislav Šešelj je još pre više od deset godina utvrdio naučnom metodom da je profesor Stevan Lilić u stvari falsifikovao najveći deo svojih tekstova, odnosno svog udžbenika iz Upravnog prava tako što je bukvalno prepisao, bez odgovarajućih znakova navoda, dobar deo stranica iz knjige prof. doktora Laze M. Kostića.
Inače, zanimljivo da je gospodin Stevan Lilić, redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, postao član Glavnog odbora Demokratske stranke u junu mesecu 2008. godine.
Taj isti gospodin, Stevan Lilić, u oktobru prošle godine, u vreme kada se pripremao Nacrt statuta AP Vojvodine, dao je i sledeću izjavu: „U Ustavu Srbije vidi se nedoslednost kada je u pitanju Vojvodina, jer se za Kosovo i Metohiju spominje suštinska ekonomija, a ne i za severnu pokrajinu. Moje lično mišljenje jeste da Vojvodina treba da ima svoje zakone i svoj pokrajinski vrhovni sud. Suprotan, tvrdi stav je već doveo do toga da Kosovo bude amputirano od Srbije, a svi mi želimo da Vojvodina ostane u sastavu Srbije.“
Taj isti Stevan Lilić je početkom 2007. godine podržao plan Martija Ahtisarija. Profesor Stevan Lilić, predsednik udruženja „Pravnici za demokratiju“, ističe da je sasvim sigurano da Ahtisarijevim predlogom Kosovo dobija elemente državnosti, uz napomenu da takve elemente sada ima i Vojvodina ili bilo koja federalna država u svetu koja ima svoju zastavu, vladu i parlament.
Slušajte genijalno objašnjenje: „Elementi državnosti ne znače da je reč o državi“, kaže Lilić. Takođe, suprotno Vučetiću (to je onaj nekadašnji predsednik Ustavnog suda), smatra da plan ne krši međunarodno pravo jer je ceo proces sproveden uz prisustvo Srbije.
Taj isti profesor Stevan Lilić je kao sudski veštak učestvovao u onoj poznatoj aferi „Satelit“, koja nas košta oko 37.000.000 evra.
Dakle, Srbija mora da plati odštetu od 37.000.000 evra izraelskoj firmi „Imidž set“ zbog nepoštovanja ugovora o zakupu špijunskog satelita, koji je 2005. godine potpisao bivši ministar odbrane ministar Prvoslav Davinić. To je presudio međunarodni arbitražni sud u Londonu. Sud je odlučio da Srbija treba da plati kaznu jer nije ispunila obaveze iz ugovora, koji je Davinić potpisao na svoju ruku.
Prema informacijama do kojih je došla Srpska radikalna stranka, država je izgubila ovaj spor i zbog svedočenja profesora Pravnog fakulteta Stevana Lilića, koji je u sporu stao na stranu Izraelaca. Naime, Prvoslav Davinić je bez znanja Saveta ministara tadašnje Srbije...
(Predsedavajući: Izvinite, gospodine Martinoviću, vrlo pažljivo slušam tu genezu prof. Lilića, ali nikako ne mogu da je povežem sa zajedničkim načelnim pretresom o kojem danas raspravljamo, pa vas molim da se vratite na temu i da je povežete, bar u nekom narednom periodu. Hvala unapred.)
Gospodine Novakoviću, kao iskusan advokat sigurno znate da ovo i te kako ima veze sa autorskim pravima, jer kada neko falsifikuje tuđi udžbenik i prikaže ga kao svoj to definitivno predstavlja kršenje i domaćih i međunarodnih standarda kada je reč o autorskim pravima. Ovo vam govorim samo zato da biste videli da kada neko moralno posrne, onda tu nema granica. Ako je neko spreman da pokrade tuđ naučni rad, onda za njega nema granica pred kojima bi se zaustavio.
Još dve rečenice, ako dozvolite. Davinić je rekao da nije čuo za odluku međunarodne arbitraže prema kojoj država novcem poreskih obveznika treba da plati 37.000.000 evra pomenutoj izraelskoj kompaniji. Za donošenje ove odluke arbitražnog suda u Londonu protiv Srbije ključno je bilo upravo svedočenje gospodina Stevana Lilića. Naime, Lilić je potvrdio da je ugovor koji je potpisao Davinić u skladu sa zakonodavstvom Srbije, a to je potkrepio i činjenicom da Davinić nije osuđen u Srbiji, iako se protiv njega i dalje vodi istraga. Time je podržao izraelsku tužbu.
Sam Lilić nije hteo ni da potvrdi ni da demantuje ove informacije. Kada su ga novinari svojevremeno pitali da li je tačno da je bio veštak u ovom predmetu i da je svedočio u korist Izraela tvrdio je da na tu temu apsolutno nema bilo kakav komentar.
Gospodine Novakoviću, zahvaljujem se što ste mi omogućili da pokažem kako se na delu krše domaći i međunarodni standardi kada je reč o autorskim pravima. Inače, budući da su to, nažalost, aktuelne teme u Srbiji, ovakvi ljudi koji prepisuju tuđe udžbenike, koji izrađuju statut Vojvodine danas su glavni promoteri takozvane kosovske nezavisnosti. Zahvaljujem, gospodine Novakoviću, na strpljenju.

Reč ima poslanik Branimir Đokić.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani ministre, reći ću sada nešto o Predlogu zakona o autorskim i srodnim pravima i pokušaću da plastično objasnim kako to ovde u Srbiji funkcioniše.
Želim da verujem da je postojala dobra namera da se ovim zakonom na neki način uvede red i spreči sve ovo što se dešava na ovom prostoru, međutim, zaboravili ste neke stvari koje su bitne, da u ove zakone ugradite određene elemente koji bi sprečili dalji kriminal, lopovluk i sve moguće što ide u ovoj muzičkoj industriji. Ovo godinama traje.
Imali smo raspravu pre deset dana ovde, bili su ljudi iz Zavoda za zaštitu intelektualne svojine i predstavnici muzičkih udruženja; tu smo neke stvari izneli i mogli ste da zapazite da je dosta ljudi imalo primedbe na određene članove ovog zakona. Ne znam da li ćete vi to prihvatiti, da li želite da prihvatite, da li smatrate da smo u pravu ili ne, pa ću sada da potkrepim izlaganje koje sam tada imao, s obzirom na to da znate kako funkcioniše, stalno se pozivamo na evropske institucije, kako to kod njih funkcioniše, muzička industrija, pa preslikavamo određene zakone da bi se uskladili sa njima.
Moram da kažem samo jednu stvar – najveće organizacije gde se obrće novac u crnim tokovima su u fudbalu (FIFA) i muzičkoj industriji, u svetu. Ne znači da je sve što ide od njih dobro; čak ni to što smo uzeli određene elemente iz zakona, koje ste ovde pokušali da ugradite, ne znači da će se ti zakoni se tako sprovoditi, jer niste u zakonu predvideli da se zaštite umetnici, autori, izvođači od određenih klanova, ljudi koji imaju monopol ovde na tržištu i koji ovde vode čitavu priču oko autorskih prava.
Došao sam do nekakvih podataka ovde da OFPS, organizacija kojoj ste dali dozvolu da vodi ovaj posao, radi kako radi već više godina, da u toj organizaciji svega pet ljudi ima u upravnom odboru i još šest, oni su navodno skupština; oni su odredili pravilnik kako se taj novac ubira, odredili su pravilnik kako se taj novac distribuira. Vi ste dobili i podatke o svemu tome; 2007. godine su podneli određeni ljudi, koji su čak bili u izvršnom i upravnom odboru ove institucije... Ovo što su oni izložili stvarno je zaprepašćujuće, koliko se novca odliva i na koji način se vrši raspodela.
Vi ste poslali, kao Zavod, komisiju koja je otišla da pogleda kako se to radi; dali ste određene instrukcije napismeno, upozorili kako treba da se radi. Ukoliko se tako ne bude radilo, vi ćete primeniti određeni član zakona po kojem bi, naravno, bila oduzeta dozvola. Sve bi to bilo u redu da se nije prešlo preko toga i da se sada ista ta organizacija ne pojavljuje kao glavni subjekat u ovom Predlogu zakona o autorskim i srodnim pravima.
Moram vam sada reći plastično kako to funkcioniše. U diskografiji sam ceo život i mogu da kažem kako je to nekada bilo, a kako je danas. Danas jedan mladi izvođač koji želi da snimi nešto mora da plati određenom diskografu. Prvo, u ovoj zemlji ima tri-četiri diskografske kuće. Ostale diskografske kuće, od kojih ste vi dobili, kao reprezentativnih udruženja izvođača, pečate i overe, ne izbace na tržište ni dva fonograma u toku dve godine. One su maska za određeni lobi, veliki, koji se drži preko „Grand produkcije“, „Siti rekordsa“ i, šta ja znam, još dve-tri kuće, i oni pokrivaju ove kuće za jedno veliko pranje novca.
Kako se taj novac pere? Pa tako što, prvo, RRA nije odradila posao koji postoji, a primaju velike plate. RRA je, prvo, zadužena da radio-stanice i televizije, ukoliko ne dostavljaju određeni spisak ili košuljicu izvedenih dela... Nije to slučajno izmišljeno, to je svugde u svetu, da bi se moglo registrovati šta određena radio-televizija emituje u toku 24 sata, pogotovo radio-stanice gde je 98% muzika. Naravno, svesno ili nesvesno, niko nije do danas danji... Ni SOKOJ-u to ne odgovara, ne odgovara ni udruženjima fonograma. Zašto? Zato što dolaze u situaciju, koju im je zakon omogućio, da naplatu vrše paušalno. Šta mislite kako da se podeli novac koji se paušalno sliva od emitera? Nikako. Ko zna šta se emituje u etru nad ovom Srbijom?
Sad druga priča, jedno 10% radio-televizija uplaćuju po tim košuljicama; ostali uplaćuju paušalno, koliko se nagode, čista trgovina, ko na pijaci. Sada se pojavljuju fonogrami, štite, bože moj, sada imaju svoj deo kolača tu. I, kreće harač po Srbiji, po restoranima, kafićima, frizerskim salonima, radnjama, autobusima; ulaze oni sa svojim legitimacijama, ko policija, kaže – ti ćeš da platiš 20.000, ti 10.000, ti 30.000, ti ćeš pet. Onaj ko ne plati ide na sud, sud ga odmah kazni i obustave mu sa računa pare. Taj novac se isto sliva, opet paušalnom naplatom, po drugom osnovu. Da vam to sada zakonski ne razlažem, vi sve to znate. Drago mi je što se vi, gospodine Čipliću, ovde; kao sudija pre ćete razumeti ovu materiju, nego gospodin Đelić.
Ovde je nađen drugi mehanizam, naravno, sve u okviru, navodno, zakonskih odredaba, pa se pozivamo na određene stvari do kojih smo sami došli i rekli ovako – mi ćemo sada da taj novac uzmemo, a kao princip kako da delimo novac uzeli smo kako to rade u Evropi, u svetu, po sistemu „market šer“. Međutim, taj princip raspodele novca, za koji se ne zna čiji je, oni su to rešili ipak na demokratski i pošten način. Tamo se vodi računa o kvalitetu dela, trajnosti tih dela i svim mogućim subjektima koji čine da to delo živi 20, 30 i 50 godina, jer to je osnov po kome će taj proizvođač dobiti određeni novac ili deo kolača, a ne kvantitet, gde se može štancati svaki dan.
Onda dođete u situaciju da kaže – reper će biti koliko je ove godine izbačeno fonograma na tržište. Jedna firma je izbacila, ne znam, sto. Nema veze što je to samo za jednokratnu upotrebu. To će biti reper da sav novac, 90% paušalno... Kažemo da je sada ovaj izbacio sto fonograma, a PGP je izbacio dvadeset. Znači, njemu dvadeset miliona, a PGP-u pet miliona. Uzeo sam PGP samo simbolično. A i nije simbolično, a reći ću vam zašto.
Tako jedna godina, druga godina, diskografske kuće koje taj novac uzmu su dužne da izvođačima uplate, da proslede. Šta biva dalje? Kako da ga prosledi kada nema pojma ko je emitovan za pola godine?
Ovi ulaze po radnjama, po kafićima, prave harač, uzimaju pare za godinu dana unapred ili unazad. Pa, molim vas, taj čovek u frizerskom salonu ima CD plejer, kupio je neki CD plejer, dobio iz inostranstva; emituje i voli da sluša Betovena i Mocarta, nije bitno, strane rok grupe. On ga isto oporezuje. Ako sluša domaću, isto ga oporezuje.
Grupa ljudi, potpomognuta i sa sve dozvolom koju daje Zavod, koji to mirno gleda, godinama se bogati. Niko od izvođača ne dobija novac; kod autora je druga priča. Pošalje se malo tu i tamo nekim izvođačima da se zamaže, znate, onima koji prave malo galamu, izađu u novine, i tako se pliva dalje. Sada, u ovoj situaciji, prošle godine...
Vidite, interesantna je jedna stvar, kako funkcionišu organizacije. U toj organizaciji je i PGP. PGP je u sastavu RTS-a, što je apsurd. PGP ima 90% svoje proizvodnje muzike – simfonijski orkestar, džez orkestar, narodni orkestar, hor „Kolibri“, da ne nabrajam, i 90% PGP snima za našu kuću.
To je naša proizvodnja. Tada se pojavila organizacija fonograma, dolazi kao posrednik i kaže – televizija RTS da plati njima, a oni će da vrate PGP-u, uz proviziju. Taj novac nema veze više sa njima. Na kraju, RTS, kao televizija, ne želim da branim televiziju, niti da ikoga ovde branim ili ne branim, ali RTS neće da plati već osam ili devet miliona SOKOJ-u, jer smatra da su tarife koje SOKOJ razrezuje ogromne.
Do toga je došlo zato što niko u ovoj državni nije došao da stavi šapu i kaže – dođite ovamo, da vidimo šta radite. Vi ste dali njima dozvolu. Omogućili ste im veliki obrt novca od ovog naroda, a niko ih ne kontroliše. Vi ste čak dobili prijave, kompletno sa zapisnicima, sa ciframa koje su dostavljene vama u Zavodu za intelektualnu svojinu.
Vi ste bili sa našom komisijom, dali ste određene smernice i nikom ništa. Šta mi kao umetnici da radimo? Šta uopšte autori da rade? Kako da se bore za svoja prava kada vi kao država to sve omogućavate?
U vašim rešenjima koja ste ovde stavili, po svaku cenu, sada, to je jedan lobi koji to radi. Ne znam da li to radite namerno, ili ne znate, ali ako ne znate, ne zna niko od nas te stvari, bar pitajte i vidite šta se dešava. Stavljate njih da oni nastavljaju rad najnormalnije po novom zakonu, da su dužni da usaglase zajednički tarifni sistem ove komisije. Sve je to u redu, slažem se, mora biti kontrole. I, nikom ništa. Po jednom članu se čak potraživanja moraju otpisivati.
Niste rešili uopšte u zakonu za muzička dela koja su snimljena do 1998. godine kako se taj novac ubira, kako se raspoređuje. Čekajte, nije muzika samo – snimi danas i sutra se emituje, traje tri meseca ili mesec dana, što emituju određene diskografske kuće. Muzika se emituje sto godina, dvesta godina. Tu postoje autori, izvođači, da ne kažem pet godina, deset godina, unazad dvadeset godina. To niste rešili ovde.
Napravićete veliki problem sebi, ko će to da rešava? Ni sudovi neće moći da reše jer nisu to predvideli. Oni koji su vam bili konsultanti, neću da budem zlonameran da su to namerno radili, verovatno su preskočili, nisu znali, nisu se setili. Ali, što je još strašnije, vi ne prihvatate naše sugestije, ne prihvatate naše dobre namere.
Prošli put sam vam rekao, ja sam samo jedan od hiljadu umetnika, autora kojima su najmanje, za ovih deset godina, kuću uzeli. Neko. Ko? Ne znam. Nekome su uzeli dve kuće, nekome pola kuće. Ti koji su uzeli, vidite, imaju jahte, avione, kamione, sve to, a umetnici će da rade i stvaraju.
Ovaj zakon mora prvenstveno da bude zaštita autorskih i srodnih prava, ali kako ste ga vi ovde rešili, po određenim članovima, mislim da će ovde biti velikih problema. Ako samo jedna agencija, zovem je agencija, ili organizacija, u 2007. godini ubere dva miliona evra, pa SOKOJ ubere četiri miliona evra, to je šest miliona evra. Ako treća organizacija ubere još dva miliona evra, to je osam miliona evra. Da ne kažemo ono što se ne ubere. Tu se godišnje okreće po deset miliona evra. Je l' mislite da je to mali novac za ovu malu Srbiju i ovaj mali prostor? Za nekoga je možda mali, ali to je ogroman novac. Gde završava taj novac? Kako završava taj novac? Javni tužilac i policija treba da se bave ovom problematikom.
Voleo bih i želeo svim srcem da ste se vi postarali da kroz ovaj zakon, kroz određene članove zakona sprečite da se to ponavlja. Međutim, niste to uradili. I dalje ćemo, nažalost, mi svoju priču ispričati; vladajuće većine nema, ovde je prazna sala, kao i svaki dan.
Njih ne zanima šta piše u zakonu, bio to zakon o autorskim i srodnim pravima, ili ma koji drugi zakon, o informisanju. Oni će doći tog dana, glasati i zakon će proći. Opet ćemo dalje ulaziti u jednu priču i reći – šta sad? Nikom ništa. Oni koji su oštećeni, koji su pokradeni, opet nemaju kome da se žale. Nema ništa.
Mislim da vi treba da pogledate par naših predloga koje smo vam ovde iz najbolje namere sugerisali, da vidite kako ćete rešiti i tu komisiju. Pazite sad jednu stvar – tu se pojavljuje jedno reprezentativno udruženje. Izvinite, molim vas, šta tu traži reprezentativno udruženje? Znate li da je u Srbiji registrovano 200 muzičkih udruženja? Koje je reprezentativno, ko to određuje? Određuje jedna grupa ljudi iz Ministarstva kulture, dvojica ljudi. Po kom kriterijumu? Ni to se ne zna. Sada će ponovo zakon da to određuje. Znate li kako se to određuje? Ko im je simpatičniji. Jedno udruženje ima u svom sastavu ljubitelje muzike, ljude amatere, koji nikakve veze nemaju sa diskografijom. Napabirčite spisak tamo 200, 300, 500 ljudi, ovaj napabirči hiljadu ljudi i tako dobijete reprezentativno udruženje sa pet hiljada ljudi.
Znate li koje udruženje je strukovno? Ono koje dokaže da se njegovi članovi, kao advokatska komora, lekarska, bave tim poslom profesionalno, da su to ljudi koji obavljaju tu delatnost. Ko zastupa mene po ovom spisku, mene ili hiljadu ljudi? Ljudi za koje nikad niste čuli. Nemaju veze sa nama. Oni su ušli u ovu priču da bi pravili novac na račun svih ovih umetnika, autora i izvođača. Vi ste to omogućili i niko tu ne preduzima ništa, tako stoji.
Naravno, sada kada Unija poslodavaca traži da uđe i njihov predstavnik, što bi bilo logično, u tu komisiju, čekajte, da stanemo da vidimo ko to pravi tarifu, kako pravi tarifu, vi gurate da sada po svaku cenu mora da se napravi tarifa, i interpretatori i fonogrami. Izvinite, molim vas, zašto moraju?
Vi bi trebalo da stavite da budu svi, i SOKOJ, tu, da bude jedna krovna organizacija koja će da ubira jedan, neću tešku reč da kažem, harač po Srbiji. Sva ta prava koja pripadaju određenim organizacijama, autorima, svima, da ubira jedna, po jednoj tarifi, koju će komisija odrediti. Prvo su daleko manji troškovi; druga stvar, ne može svako da određuje tarifu za sebe kako hoće na tržištu; treće, taj novac... Znači, tri organizacije se dogovore, opet sa komisijom koju Vlada organizuje, pa kaže – SOKOJ uzima za autore 40%, izvođači 30%, fonogrami 30%. Automatski jedni druge kontrolišu.
Ne mogu da se rade ovakve manipulacije i krađe i falsifikati. Ne može to da se radi. To ste predvideli. To ste predlagali. Vi opet gurate zasebno svog fonograma i interpretatora, a posebno „Sokoj“.
Postoji još jedna stvar koju niste predvideli, koja je morala biti posle svih ovih afera i novca koji niko od autora i izvođača do sada ovih godina nije primao, osim vrlo mali broj njih, samo da se maskira sve ovo što se dešava na ovom terenu u Srbiji.
Morali ste da predvidite, ako već želite novi zakon, da sve ove organizacije koje su već registrovane – možda ima i novih organizacija, možda ima kvalitetnijih organizacija, koje se pojavljuju pod uslovima koji idu uz novi zakon kao novi subjekat kome ćete vi dati dozvolu ili ne – treba ponovo da se registruju, tačno, pogotovo što su određene organizacije radile to što su radile.
Dajte mogućnost drugima, recite – gotovo, što je bilo, bilo je. Neka policija i sudstvo rade svoj posao. Ko će nama da obešteti sve te pare za sve te godine?
To je druga priča, ali bar kažite – sada idu svi iz početka. Ona vaša komisija sedne, pa otvori četvore oči, pod kojim uslovima dajete dozvolu određenim ljudima, da li je sve to kako treba, po zakonu, validno ili se to radi poprečnim putem, pa neka rade kako rade.
Ne znam šta da kažem. Imao bih mnogo toga da kažem, ovo je jedna vrlo široka materija i tema, ali mislim da ako ovako ostane u zakonu, ako ne budete stavili te tri organizacije pod jedan krov, ako ne budete uzeli ljude koji će to da vode, ako ne budete ušli u poslovanje ovih agencija, distributera, kriminal će se nastaviti dalje. Jer, autor i izvođač ima pravo da sklapa i individualni i kolektivni ugovor koji će da ga štiti. Vi ga ovde terate u nešto, propisujete i kažete – tako mora biti i tu se završava priča.
Vi dobro znate, za javno saopštavanje koje se emituje preko određenih javnih objekata da je ukupan zbir novca negde preko 51 - 52%. To je novac koji se ubere ovako, dođe onaj, kaže – vi ćete 20.000, 30.000. To je 51 - 52% u toj masi koju ubiraju fonogrami. Svega negde 48% ide od emitera. Od tih emitera, zašto niste od RRA... Njima to odgovara, i SOKOJ-u i fonogramima, da to ne funkcioniše. Zašto niste od RRA, kao što bi RRA zatvorio sutra svaku radio-stanicu i televiziju koja bi se oglušila u odnosu na određene političare, na određenu vlast, zatvorili bi ih odmah, jer moraju da ispunjavaju neke standarde…
(Predsedavajući: Gospodine Đokiću, završite, molim vas.)
Izvinjavam se. A što se tiče autorskih i srodnih prava, to nije bitno, ne mora da uplaćuje. Ne mora da vodi košuljice, ne mora ništa. Isto RRA može zakonski odmah da ga opomene ukoliko ne ispunjava svoje obaveze prema državi koje propisuje, da ga zatvori kao radio-stanicu. Ne, ostaće slobodno mesto, ide paušalno novac i tu kreće ovo što pričam.

Zahvaljujem. Reč ima dr Vladan Batić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, vidim da odlazite a hteo sam da vam predložim da prenesete ministru opšte prakse gospodinu Đeliću nekoliko stvari koje bih hteo da kažem u vezi sa Predlogom zakona o autorskim i srodnim pravima.
O čemu se zapravo radi? Pojedine odredbe ovog zakona su potpuno anahrone, nisu usaglašene sa Ustavom, a pogotovo sa onim odredbama Ustava koje se tiču zaštite nekih ljudskih i pre svega individualnih prava.
Posebno bih apostrofirao odredbu člana 127. On je apsolutno anahron. Vidim da su ovde pojedini poslanici očito prizivali neka stara vremena, mada Kominterne nema, Tito je umro, ali neki još uvek priželjkuju društvenu svojinu i Socijalistički savez.
O čemu se zapravo radi? Odredbom člana 127. predviđa se da proizvođač izdatog fonograma ima pravo na naknadu za emitovanje i reemitovanje fonograma i javno saopštavanje fonograma koji se emituje. Ono što je posebno važno, naplatu jedinstvene naknade vrši jedna organizacija. Vi, znači, terate ljude u kolektivitet, kao u kolhoz, kao u sovhoz. Toga više nema. Tu se krše individualna prava interpretatora, odnosno izvođača.
Da ne bi ispalo da pričam iz nekih svojih ličnih motiva ili ubeđenja, želim da vam ukažem na nešto drugo. Postoji IFPI, to je Međunarodna federacija industrije fonograma; ona je dala svoje mišljenje o ovom Predlogu zakona o autorskim i srodnim pravima. Njihova prva primedba odnosi se upravo na nešto što su oni označili kao kolektivno upravljanje izvođačkim pravima, koje ne sme da bude obavezno.
Kazaću vam ko je IFPI – predstavlja muzičku industriju širom sveta, u preko 72 zemlje, između ostalog u Evropi, a članstvo u ovoj federaciji uključuje najznačajnije multinacionalne produkcijske kompanije u svetu.
Da vam kažem još nešto, kada se 2002. godine Bugarska kandidovala za pridruživanje Evropskoj uniji, reagovala je IFPI, upravo zato što su se u Bugarskoj kršila autorska i srodna prava. Bugarska je naterana da izvrši izmenu svojih zakona upravo u ovom segmentu.
Niko nema prava da natera izvođača ili interpretatora da bude zaštićen preko kolektivne organizacije, preko onoga što se u zakonu naziva „jedna organizacija“. Znači, kao interpretator ili izvođač on ima pravo da se obrati proizvođaču fonograma, da sa njim zaključi ugovor i da on štiti njegova prava, a ne da ga terate u neku vrstu kolhoza u 21. veku. To je povreda Ustava, to je povreda međunarodnih standarda, to je povreda nečega na čemu kao na individualnoj slobodi izvođača, interpretatora insistira upravo EU.
Još jednom ponavljam, želeo sam da apelujem na ministra Čiplića, jer se on bavi zaštitom ovih prava. Rekao sam, ne zlonamerno, nego dobronamerno, da sugeriše gospodinu Đeliću, koji je zaista postao ministar opšte prakse, od bavljenja finansijama, preko nauke, tehnologije, evropskih integracija i Kosova, pa ne može zbog toliko širokog spektra da se pozabavi nečim što je fundamentalna stvar u predloženom zakonu o autorskim i srodnim pravima. Apelujem da se ovo izmeni i da bude u duhu evropskih standarda i u duhu našeg Ustava. Hvala.

Hvala, gospodine Batiću. Reč ima ovlašćeni predstavnik političke stranke LDP gospodin Nenad Prokić. Izvolite.

Hvala, predsedavajući, poštovane kolege, celog života se mučim sa autorskim pravima, sopstvenim autorskim pravima u zemlji i inostranstvu. Ako je za utehu, nije u svetu ništa bolje. Moje iskustvo sa svetom je katastrofalno; isto je kao u zemlji.
Izgleda da svi ti zakoni počinju sa autorom, pa i ovaj zakon počinje sa autorom, a ispada da je autor tu najmanje zaštićen od svih. Verovatno svi ovde govore mnogo više o svemu drugome, nego o autorima. Neopisiva je dovitljivost kako da se izigraju autorska prava u svetu i ovde. Ako ćemo iskreno da pristupimo, autor bi trebalo da bude na kraju zakona, pošto je, u principu, takva situacija. Njegova je šansa da ostvari svoja prava najmanja, a šanse da on nekog drugog izmanipuliše su takođe najmanje.
Dakle, u haosu koji u domenu autorskih prava vlada kod nas, kao i u svetu, svakako bi trebalo da se uvede neki red i u tom smislu je ovaj zakon dobrodošao. Nadam se samo da neće biti jedan od onih zakona koji su doneti, a ne upotrebljavaju se, ne primenjuju se i izigravaju se na razne načine, opet neopisivo dovitljive. Generalno je situacija loša i mi ćemo podneti nekoliko amandmana da bi se trenutna situacija kako-tako poboljšala, imajući jedan razuman stupanj nespokojstva, jer ne možemo da rešimo takvu neuređenu oblast sa jednim zakonom odjedanput.
Naša zabrinutost je i konkretna i tiče se člana 127, gde se predlaže jedan obavezni sistem zajedničke, kolektivne administracije tantijema od izvođenja. Zabrinuti smo i zbog ograničenja mogućnosti proizvođača da deluju nezavisno. Taj kolektivni dogovor između proizvođača i interpretatora će ići na štetu interpretatora, jer se oni sami nisu organizovali na sjajan način. To je njihova lična nesposobnost, ali dok se oni... Oni jednostavno nemaju neke parametre u odnosu na koje bi mogli da ostvare sve to.
Mislim da nije najbolje rešenje da naplatu jedinstvene naknade vrši jedna organizacija, određena ugovorom zaključenim između organizacije interpretatora i organizacije proizvođača fonograma.
Mi ćemo predložiti: „Organizacija proizvođača fonograma i organizacija interpretatora dužne su da evidentiraju sve ugovore koji su zaključeni do stupanja na snagu ovog zakona između proizvođača izdatih fonograma i interpretatora, a kojima je regulisano pravo na naknadu na osnovu emitovanja fonograma, javnog saopštavanja fonograma i javnog saopštavanja fonograma koji se emituje.“
Čini se da je donet predlog bez dovoljne analize veoma složenih odnosa koji postoje u tim grupacijama i da zakonodavac nije imao dovoljno informacija iz neposredne prakse i iskustva sa tržišta na kojem ove grupacije deluju, pa se zbog toga uočava nesklad i kontradikcija između određenih odredaba u predlogu.
Mislim da je zakonski okvir koji omogućava nosiocima prava da se kolektivno organizuju i dalje najefikasniji način da se prilike u kojima smo dovedu nekako u red. Ne mislim da su organizacije interpretatora iskoristile sve svoje potencijale da se organizuju, pa je kolektivna organizacija proizvođača fonograma ipak u nekoj prednosti, ali to ne mora tako i da ostane, što zavisi velikim delom i od sposobnosti samoorganizovanja interpretatora, jer oni to uglavnom rade po sistemu – pare unapred.
To ih dovodi u situaciju isključenosti sa tržišta, ali i u rizik isključivanja iz eventualnog uspeha, tako da sebe stavljaju u jednu poziciju koja je automatski pozicija u minusu. Naravno, zašto bi onda ovi koji idu u taj rizik naknadno delili eventualnu dobit iz uspeha?
Eto, to je jedna od naših zabrinutosti, nadamo se da će ta dva amandmana koja ćemo podneti donekle popraviti situaciju, ako budu usvojena. Smatram da je ovaj zakon jedan korak i tako ga treba kritikovati; to nije konačno rešenje, to je jedan korak ka uređivanju tih odnosa u društvu koji su dugo bili predmet kriminala i radnji koje su pre svega ugrožavale autora, a naravno i sve one koji su preko tih njegovih autorskih dela ostvarivali dobit. Hvala.