Gospodine Todoroviću, proverićemo šta je sa poslanicom Vesnom Marjanović. Ne mogu vam odgovoriti dok ne proverim.
Izvolite gospodine Iliću.

Mislim da je ovde povređen član 104, dostojanstvo Skupštine. Ni predsednik Odbora nije prisutna. Ne može, kako možemo vršiti raspravu o nečemu a da niko od predlagača nije prisutan na sednici Skupštine? Predlog su dali narodni poslanici. Kako to? Da li ima neko ovlašćen da da neko uvodno izlaganje, da se obrati poslanicima i da objasni i da neko uvodno izlaganje da bi mogli da otvorimo raspravu? Nema. Gde je predsednik Odbora? Nema ga. Gde je resorni ministar? Nema ga.
Znate da su bile nesuglasice između Ministarstva i agencije, znate da je bilo hiljadu problema? Znači, niko od odgovornih nije prisutan. Otvaramo raspravu, o čemu? Hoćete li možda vi dati uvodno izlaganje? Ovo je jako neozbiljno. Dajte predsednika Odbora da da uvodno izlaganje i da ga saslušamo.

Zahvaljujem.
Gospodin Dragan Todorović.
Ne, ja neću dati uvodno obrazloženje.

Interesantno objašnjenje.
Javljam se po članu 88. da potkrepim sve ove zahteve narodnih poslanika vezano za ovlašćenog predlagača. Kaže član 88. - na početku rada Narodne skupštine svakog dana kada Narodna skupština zaseda predsednik Narodne skupštine obaveštava Narodnu skupštinu o poslanicima koji su sprečeni da prisustvuju sednici Narodne skupštine, kao i o tome ko je pozvan na sednicu.
Na osnovu ovoga člana, s obzirom na činjenicu da vi niste obavestili Narodnu skupštinu da Vesne Marjanović nema, pretpostavljam da je ona bila na početku zasedanja, ali u međuvremenu neću da ulazim u razloge, predsednika Odbora, kao ovlašćenog predlagača, nema.
Podsećam vas na veliki broj sednica koje su prekidane u datom momentu, kada nema predstavnika Vlade ili članova Vlade, što je potpuno u redu. Znate, besmisleno je da mi između sebe ovde diskutujemo. Neko je u ovu skupštinu uputio predlog, taj neko sedi, sluša izlaganja narodnih poslanika, i u načelnoj i u raspravi u pojedinostima i u skladu sa svojim predlogom i onim što čuje reaguje, što je potpuno normalno, uobičajeno i potrebno u radu svake skupštine, pa i ove. Ovako je to potpuno besmisleno. Onda treba da se ukine uopšte obaveza ili mogućnost ili ovlašćeni predlagač. Šta će nam onda ovlašćeni predlagač? Onda svi mogu sve i onda smo završili posao. Ali, na šta će ličiti onda ova skupština? Ovo stvarno nema smisla.
Mislim da bi bio elementaran red i poštovanje ove skupštine da vi dobijete informaciju gde je predsednik Odbora. Ako imate tu informaciju, kažite nam odmah, a ako nemate, da zakažete sednicu za sutra.

Vreme.
Uvažavam vaše primedbe. Dajem pauzu od deset minuta, da vidim da li će predstavnik biti ovde.
(Posle pauze.)

Gospodo poslanici, nastavljamo sa radom.
Da li predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Gospodin Zoran Šami. Izvolite. Moraćete ponovo da se prijavite.

Zahvaljujem, gospođo predsednice.
Gospođo predsednice, dame i gospodo poslanici, dobro je da je gospođica Marjanović došla u salu, kao predstavnik predlagača, tim pre što znam da je Odbor za kulturu imao dosta posla oko ove tačke, posebno oko kandidata za Savet RRA, zato što nisu stigla samo dva predloga, nego mnogo više i što je Odbor tu onda morao da izabere dva kandidata koja će predložiti Skupštini.
Doduše, znam da nije obaveza Vlade da prisustvuje ovoj tački dnevnog reda, ali ova tačka dnevnog reda je malo različita od nekih drugih naših kadrovskih tačaka, kao na primer kada zamenjujemo članove skupštinskih odbora, dodiruje jednu veoma važnu temu, a to je rad RRA i, da kažem, odgovorna i ozbiljna Vlada bi verovatno zaključila da valja da ima svog nadležnog ministra u sali, da bi prosto čuo šta o ovoj temi poslanici imaju da kažu.
Naravno, neću govoriti o direktno kadrovskim rešenjima, lično mislim da kod ovakvih kadrovskih rešenja pre svega mora da se vladajuća koalicija izjasni za kojeg je kandidata, pošto je obaveza da se skupi 126 glasova, ali ću iskoristiti priliku i mislim da je to nužno, da nekoliko reči kažem o samoj RRA. Da mi neko ne bi zamerio da sam sad došao do neke naknadne opozicione pameti, podsetiću svoje kolege da sam o ovome pričao vrlo kritički još u prošlom sazivu skupštine nekoliko puta, doduše, čini mi se, ne na plenarnom zasedanju, nego na nadležnom Odboru za kulturu i informisanje.
Mi imamo ozbiljan problem sa Radiodifuznom agencijom i izneću samo neke najvažnije aspekte, posle toga ću naravno na kraju izvesti i zaključak. Bojim se da Radiodifuzna agencija, republička Radiodifuzna agencija ne radi dobro. Tu ima, kažem, više problema. Najosnovniji problem je taj što su propisane užasno visoke takse koje moraju elektronski mediji da plaćaju dražvai. Te takse na nivou recimo elektronskog medija sa regionalnom frekvencijom iznose negde oko 180 hiljada evra godišnje, što iznosi negde oko 15.000 evra mesečno. Tako visoke takse zapravo imaju veoma loše posledice po uopšte opstanak i rad elektronskih medija, jer potpuno je jasno da u takvim uslovima, oni elektronski mediji koji sami sebe izdržavaju praktično nemaju nikakve šanse da opstanu.
Mogu da opstanu samo oni mediji koje izdržava neko drugi. Taj neko drugi mogu biti građani Srbije, ako je reč o Javnom servisu. Mogu biti mediji koje izdržava neka vlada, ne kažem naša. Najčešće je to neka strana vlada. Mogu da opstanu mediji koje izdržavaju neki predstavnici krupnog kapitala radi nekih svojih interesa, hajde da kažem, iskoristim jedan blagi izraz za takve osobe. To vam pokazuje i sadašnja aktuelna medijska slika Srbije.
Ako ovome dodam i podatak da su takse u Srbiji 10 puta veće nego u nekim zemljama u okruženju, npr. u Hrvatskoj, onda će vam biti jasno da ovaj problem nije nimalo naivan i nije nimalo za procenjivanje. Drugi problem koji RRA nikako ne želi da reši i da rešava, to je problem situacije na kablu. Imamo praktično monopol jednog kablovskog operatera, on se naravno doslovno monopolistički ponaša. Ucenjuje elektronske medije, posebno one koji nemaju frekvenciju, traže novac za to, da ih emituje na kablu. To naravno, dodatno, opet otežava položaj elektronskih medija.
Treće i dalje više neću nabrajati, potpuno je neregulisano pitanje vezano za reklame. Hteli mi to da priznamo ili ne, imamo monopol nekih reklamnih agencija, pa neka podobna televizija, npr. dobiće reklame, a neka nepodobna neće da dobije reklame. Takođe, ako povežete tačku 2 i tačku 3, imate još jedan problem. Imate mnogo stranih programa koji se putem kabla emituju kod nas na kojima uredno idu reklame. Zašto bi sada neka poznata svetska firma se reklamirala na domaćim medijima, kada mogu lepo njene reklame da se vide na Halmarku, Diskoveriju, na Histori kanalu, Eurosportu i na brojnim kanalima? Takva situacija nije u drugim zemljama.
Sve ovo što sam nabrojao, nabrojao sem još pre dve godine. Jedno jedino slovo, jedna jota se nije pomerila od tog vremena. Jer, Republičku Radiodifuznu agenciju to naprosto ne interesuje. Mislim da nema razloga da nas, odnosno građane Srbije, odnosno ovu skupštinu, šta više, nezavisno od toga sedeo neko u vlasti ili opoziciji, danas ne interesuje. Mislim da mora da nas interesuje.
Iz tih razloga mislim da moramo da razumemo da je veoma važno izabrati, konačno, kompletirati savet Radiodifuzne agencije. Trenutno fale dva člana. Jednog sad biramo iz reda nevladinih organizacija. Drugog nismo. Na prošloj sednici, vladajuća većina nije uspela da se dogovori. Nismo izabrali iz reda udruženja novinara ili relevantnog udruženja novinara. Sad sam čuo, danas od gospođice Marjanović da će vrlo skoro nedostajati neki članovi kojima ističe mandat vrlo skoro. Nesumnjivo je da ova Skupština mora da uloži napor da kompletira savet Republičke Radiodifuzne agencije, da ga kompletira.
Nažalost, bojim se da će to ići nekom pogrešnom metodom, ali bi po logici stvari trebalo zapravo samo čitati biografije kandidata, pa onda na osnovu njih odlučivati, a ne po nekim partijskim i nepartijskim simpatijama i nesimpatijama, ne bi li taj savet Radiodifuzne agencije doveo u red Radiodifuznu agenciju.
Sada neću da vas zamaram da vam iznosim kolike količine novca troši Radiodifuzna agencija. Ona ih doduše, pod navodnicima i zarađuje, a zarađuje ih prosto tako što državno blago, kakve su radijske i televizijske frekvencije, prodaje za skupe novce, a troši enormne količine novca. Bojim se da to čak nije ni teško proveriti. Svakako želim, savetujem mu da to i proveri, doći će do neverovatnih rezultata.
Dakle, kao zaključak, ponoviću, mislim da je važno da ova Skupština povede malo više računa o radu RRA, da se taj rad usaglasi sa interesima države, a to je onda jedan početni korak u sređivanju jednog kompletnog stanja u medijima i to na jedan pravi način, ne na onaj nakaradni način koji je proizašao iz Zakona o informisanju, nego na jedan suštinski način. Potpuno je jasno da ako na tržištu mogu da ostanu mediji koje neko dotira, a niko novce ne daje tek tako, onda je potpuno jasno da od profesionalnog novinarstva, od odgovornog novinarstva, kakvo treba da bude kod nas, nema ničega. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Gospodin Vladan Jeremić ima reč. Izvolite.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, kada se pogleda ova lista kandidata za članove programskog Odbora Radiodifuzne ustanove Srbije, koji se biraju na predlog RRA, mislim da možda i nismo morali da vraćamo nazad gospođicu Marijanu Marijanović, jer je primerenije bilo recimo da samo zadržali ministarku za sport i omladinu Snežanu Samardžić-Marković, s obzirom na to da je dobar deo kandidata za programski odbor, da tako kažem, u njenoj nadležnosti.
Iako nisam mislio da se bavim ovim personalnim rešenjima, ne mogu da pređem preko neke od činjenica, s obzirom da je reč o instituciji, odnosno o agenciji koja ima i te kako veliki značaj u medijskom polju. Imamo ovde kandidate – Živko Kalentić, koji je završio srednju medicinsku školu u Novom Sadu, diplomirao na fakultetu fizičke kulture u Novom Sadu, radio kao trener više selekcije u fudbalu Novi Sad, Vojvodina, Veternik itd, a Vojvođansko udruženje preduzetnika, čiji je inače on kandidat, smatra da njegov istaknuti član svojim radnim iskustvom, biografskim referencama i poznavanjem medijske sfere može adekvatno obavljati dužnost člana programskog Odbora Radiodifuzne ustanove Srbije.
Zašto sam rekao za ministarku sporta? Tu je predložena i Lidija Mihajlović koja je višestruki prvak države i rekorder, učesnik mnogih međunarodnih takmičenja, svetskih prvenstava, evropskih prvenstava, svetskih kupova, olimpijskih igara itd, osvajač brojnih medalja – u streljaštvu. Sve je to za pohvalu, ali nam nije jasno – u kom smislu će u radu programskog Odbora Radiodifuzne ustanove oni pomoći?
Primera ima sijaset. Evo, i dr Nenad Dikić, koji se uglavnom bavi tom sportskom medicinom i za njega je tu pronađeno mesto, a i takođe neki od kandidata koji apsolutno nikakvih dodirnih tačaka sa radom RRA, odnosno sa problematikom medija u Srbiji koja je prilično usložljena apsolutno nemaju.
Želeo bih ovom prilikom da se osvrnem, zarad javnosti da saopštimo neke činjenice, vezano za taj pregled finansiranja i finansijskih obaveza emitera u medijskim zakonima Srbije. Smatram da je to od izuzetne važnosti.
Kada je o Srbiji reč, po Zakonu o radiodifuziji, član 41. određuje da dozvolu za emitovanje može da dobije samo domaće fizičko ili pravno lice, domaća kompanija u kojoj su osnivači strana pravna ili fizička lica iz zemalja u kojima je nemoguće ili unutrašnjim pravnim propisima nije dozvoljeno utvrditi poreklo kapitala, ne mogu učestvovati u konkursu za dodelu dozvole za emitovanje programa.
Dozvoljeno je maksimalno 49% učešća stranog kapitala u ukupnom kapitalu kompanije koja učestvuje na konkursu za dodelu dozvole za emitovanje programa, osim ako međunarodnim ugovorom nije ratifikovano nešto drugačije. Član 52. propisuje obaveznu dokumentaciju koju je potencijalni emiter dužan da podnese uz prijavu na konkurs. Stav 5. propisuje projekciju planiranih godišnjih prihoda i rashoda sa njihovom specifikacijom i podatke o finansijskom potencijalu podnosioca prijave, a za emitere koji u vreme podnošenja prijave emituju program i finansijski izveštaj sa bilansima stanja za poslednju poslovnu godinu.
U članu 61. jedan od razloga za prestanak važenja dozvole za emitovanje pre isteka vremena na koji je izdata je i ako se kao jedan od osnivača ili emitera posle izdavanja dozvole pojavi strano pravno lice kome nije dozvoljeno ili nije moguće utvrditi poreklo osnivačkog kapitala. Članovi od 80. do 84. se bave izvorima finansija javnih radiodifuznih servisa, TV i radio pretplatom i slično.
Član 95. je opisivao radio i TV stanice civilnog sektora, sredstva za rad ovi emiteri mogu obezbeđivati iz donacija, priloga građana, sponzorstava i drugih priloga u skladu sa zakonom, kojim se uređuje delovanje udruženja građana i nevladinih organizacija. Ako u toku rada radio ili TV civilnog sektora emituje program ili koristi sponzorstvo ili reklamu suprotno odredbama ovog zakona, oduzeće joj se dozvola pre roka i platiće retroaktivnu naknadu za emitovanje programa itd.
Delovi zakona koji obrađuju nedozvoljenu medijsku koncentraciju, o tome ću nešto kasnije, reklame i sponzorstva na posredan i uopšten način, dotiču i tematiku finansiranja emitera. Zakon propisuje da visine naknade emitovanja programa i korišćenja radio-frekvencija određuje Agencija za radiodifuziju i Vlada, ne precizirajući tačne iznose, novčane kazne za prekršaje su precizirane zakonom itd.
Ono što bi trebalo da budu osnovne odredbe rada programskog Odbora, to je da zastupaju interes gledalaca i slušalaca u celini, da programski Odbor razmatra ostvarivanje programske koncepcije Radiodifuzne ustanove Srbije, a podsećam vas ko je sada sve predložen kao kandidat za članstvo u programskom Odboru, da u vezi sa tim upućuje preporuke i sugestije generalnom direktoru i Upravnom odboru.
Članovi programskog Odboru ne mogu biti izabrana, imenovana ili postavljena lica u Vladi ili republičkim organima, niti mogu biti članovi Saveta RRA. Mandat članova programskog Odbora traje tri godine i ne mogu biti ponovo imenovani itd.
Sada, vidite, nisam ovo tako naveo, s obzirom da u dosadašnjoj praksi, kada je reč o radu RRA i onome što bi trebalo da obavljaju članovi programskog Odbora ima dosta nepravilnosti. Evo, recimo u dosadašnjem sastavu programskog Odbora imali smo članstvo profesora dr. Ivana Nikčevića, a poslanička grupa SRS je već u nekoliko navrata postavljala pitanje - kako je moguće da je maja 2006. godine u programski odbor Radiodifuzne ustanove Srbije izabran upravo pomenuti prof. dr Ivan Nikčević, ako je poznato da je pomenuti gospodin, u drugoj polovini meseca maja 2006. godine, od strane Vlade Republike Srbije imenovan na funkciju direktora Doma učenika srednjih škola u Beogradu, sa sedištem u Ulici Hajduk Stankova br. 2 na Zvezdari? Pri tome, propisima je utvrđeno da članovi programskog odbora ne mogu biti izabrana, imenovana ili postavljena lica u Vladi ili republičkim organima, niti mogu biti članovi Saveta RRA.
Da je ovde očigledno nešto sporno, odnosno da se gospodin nalazi u sukobu interesa, jer istovremeno obavlja funkciju direktora i člana programskog odbora, potvrđuju na najbolji način i odredbe Zakona o sukobu interesa. Javne funkcije i funkcioneri na koje se primenjuje ovaj zakon, član 2. stav 1. izričito kaže - kao javna funkcija, prema ovom zakonu smatra se funkcija koju lice, funkcioner vrši na osnovu izbora, postavljenja, imenovanja u organe Republike Srbije, autonomne pokrajine, opštine, grada i grada Beograda i u organe javnih preduzeća, čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina, opština, grad i grad Beograd.
Takođe, kada je reč o vršenju funkcija u javnim preduzećima, ustanovama i ostalim privrednim subjektima, član 9. kaže da funkcioner ne sme biti direktor, zamenik ili pomoćnik direktora, član upravnog ili nadzornog odbora javnog preduzeća, ustanove, i preduzeća ili bilo kog drugog pravnog lica sa učešćem državnog kapitala, osim kada je to propisano zakonom ili drugim posebnim propisom.
U ostalim privrednim subjektima, funkcioner ne sme biti član upravnog ili nadzornog odbora, niti direktor, zamenik i pomoćnik direktora. Funkcioner može biti član upravnog ili nadzornog odbora naučnih, humanitarnih i sličnih udruženja, ali bez prava na naknadu ili primanje poklona, izuzev naknade putnih i drugih troškova.
Zbog svega ovoga prethodno navedenog i vremenske distance koja je već učinjena, SRS od nadležnih skupštinskih službi zahteva da se po službenoj dužnosti i ovaj stenogram dostavi Republičkom odboru za rešavanje sukoba interesa. Od tog tela zahtevamo da pokrene postupak i u najkraćem roku utvrdi da li je dr Ivan Nikčević od maja meseca 2006. godine, pa sve dok se ne bude izabrao novi programski odbor, bio u sukobu interesa, obzirom da je obavljao funkciju direktora i funkciju člana programskog odbora Radiodifuzne ustanove Srbije.
Takođe, imajući u vidu da građani Srbije plaćaju TV pretplatu, mi u SRS tražimo od nadležnog Ministarstva informisanja da se, u obliku odgovora na poslaničko pitanje, dostavi informacija o svim neto i bruto naknadama i primanjima članova Programskog odbora Radio-difuzne ustanove Srbije od dana kada su izabrani na funkciju, pa sve do isteka mandata.
A da i kad im istekne mandat postoje problemi, pokazuje jasno i pokušaj koji se desio u oktobru mesecu, kada je, pre svega zbog razmimoilaženja u stavovima unutar vladajuće koalicije, mesto u Republičkoj radio-difuznoj agenciji, koje je bilo rezervisano za predstavnika novinarskih udruženja, ostalo prazno. Podsećam da tada nije izabran ni kandidat NUNS Gordana Suša, ni Milan Bečević, kojeg je predložilo Udruženje novinara Srbije.
Rekoh malo pre, isteci mandata dvojici od devetorice članova Saveta RRA, mandat je istekao još u februaru. Nevladine organizacije i strukovna novinarska udruženja, koji su na funkcijama u ovom regulatornom telu, shodno Zakonu o radio-difuziji, trebalo je da predlože po dva kandidata, pa su se na njihovim listama našla po tri, odnosno četiri imena. Očigledno da ceo ovaj proces ide prilično traljavo, odnosno da izbor novih članova traje predugo i da se ne poštuju neki rokovi koji su predviđeni za rešavanje ovakvih stvari i verovatno da se ubuduće ne bi ponavljale ove stvari o kojima sam govorio malo ranije, trebalo je izvršiti određene korekcije postojećeg Zakona o radio-difuziji.
Ono o čemu bih opet hteo, pre svega zbog javnosti, da ukažem, jeste još jedna anomalija u celokupnoj medijskoj sferi Srbije. Znate da imamo najavu donošenja novog zakona o nedozvoljenoj medijskoj koncentraciji. Sećate se najave vlasnika RTV „Pink“ Željka Mitrovića o tome da će obavestiti sve poslanike srpskog parlamenta o manjkavostima i, navodno, štetnom uticaju zakona o nedozvoljenoj medijskoj koncentraciji. Čak mogu otvoreno da kažem da se pribegava i nekom vidu lobiranja zarad usvajanja, odnosno neusvajanja određenih zakonskih predloga.
Tek da se zna da je vlasnik RTV „Pink“ praktično, već na dobrom putu da postane i medijski monopolista, ako to već nije, pošto je, kao što vam je verovatno dobro poznato, već kupio nekih 4,95% kapitala TV „Avala“. Međutim, ta kupovina je, kako su tvrdili u Savetu RRA, obavljena po zakonu i nema monopola, jer je procenat koji je Mitrović kupio manji od maksimalno dozvoljenih 5%. To što javnost spekuliše da Mitrović stoji iza jednog dnevnog lista, kao i da već ima udela u TV „Košava“, to je verovatno na nekim drugim organima da utvrde pravu istinu.
Ono što je najbitnije jeste da se zakonskom regulativom onemogući jedan medijski monopol, odnosno proširenje pojedinih medijskih imperija čiji smo svedoci danas u Srbiji. Možda je prava stvar upravo i donošenje zakona o nedozvoljenom objedinjavanju javnosti, vlasništvo javnih glasila, koji bi, po svoj prilici, trebalo da ograniči monopol nad javnim glasilima, odnosno prekomeran uticaj vlasnika medijskih kuća na javno mnjenje.
Vi ste mogli do sada upravo putem medija da se informišete o stavovima onih koji su trenutno, kada je reč o medijima u Srbiji, najznačajniji. Dakle, mišljenja generalnog direktora RTS, koji je koliko pre nekih par meseci izjavljivao da zakonska regulativa u Srbiji u ovom trenutku omogućava da jedan čovek dobije četiri televizijske frekvencije, gradsku i tri nacionalne, da ima dva nedeljnika i jedan dnevni list i da ima nekoliko lokalnih radio i televizijskih frekvencija.
Takođe, Veran Matić, vlasnik RTV „B 92“ je takođe bio protiv usvajanja zakona protiv monopola, odnosno istakao neophodnost jednog ovakvog zakona, jer svaki monopol, kako je to Matić rekao, ubija raznovrsnost i raznolikost izveštavanja. Definitivno je potrebno regulisati tu oblast, a jedini koji je imao oprečno mišljenje je upravo malo pre pominjani gospodin Željko Mitrović, vlasnik RTV „Pink“.
Dakle, na potezu je i Ministarstvo kulture, koje bi trebalo da donese jedan korektan antimonopolski zakon. Srbija je željna antimonopolskih zakona, ne samo u medijskoj sferi, ali pošto već danas o tome govorimo, jasno je da se mora sprečiti ostvarivanje vladajućeg ili pretežnog uticaja na javno mnjenje, na osnovu vlasništva medija i da je potreban slobodan protokol i raznovrsnost informacija, misli i ideja u ostvarivanju prava svakoga na slobodu izražavanja i prava na primanje i pružanje informacija.
Ono što nije dobro jeste da, po svoj prilici, i ovaj zakon se polako priprema i donosi u nekakvoj tajnosti, bez rasprava o radnoj verziji, odnosno bez tih javnih rasprava i uslova transparentnosti da se na valjan način obavi rasprava i tokom rasprave koja prethodi usvajanju zakona.
Međutim, s obzirom da se u Srbiji sve nekako radi naopako, ne bih se iznenadio ni kada bi imali reprizu ili sličan scenario kao kada je usvajan Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, što će svakako biti još jedna u nizu negativnih konotacija odnosno reperkusija na srpski medijski prostor koji očito nije uređen na način na koji bi trebalo da bude uređen. Neko ko bi trebalo time da se bavi, između ostalog je i Republička radio-difuzna agencija, očigledno da predlogom, odnosno listom kandidata ljudima koji se nalaze pre svega zadovoljava nekakve stranačke, partijske ili ne znam već koje interese, dok po tom profesionalnom aspektu, odnosno po činjenici i potrebi da se zaista nešto konkretno uradi na sređivanju konfuzije koja vlada na medijskom prostoru u Srbiji neće moći ni sa ovakvim sastavom Agencije da se uradi. Zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Sreto Perić.