Hvala. Ipak sam uspeo da pronađem jedan zajednički imenitelj za ovih 26 tačaka koje su objedinjene u današnjoj skupštinskoj raspravi. Ako ništa drugo, to je, otprilike, nastavak te ekonomske politike koja rezultira sa novih 154 miliona evra zaduženja.
Mnogo se priča i diskutuje o zaduživanju Srbije usled svih ovih kredita, zajmova, koje potpisujemo ili se spremamo da potpišemo, tako da ne treba da čude najnoviji podaci Ministarstva finansija koji kažu da je na kraju septembra ukupan javni dug Republike Srbije iznosio 10 milijardi evra i da je bio za milijardu i 127 miliona evra veći u odnosu na stanje krajem septembra prošle godine.
To u prevodu znači da Vlada Republike Srbije povećava javni dug dnevno za nešto više od tri miliona evra. Pri tom, u ove podatke nije uračunata prva tranša MMF-a u iznosu od nešto preko 780 miliona evra, što bi dodatno, na ovaj ukupan dug, iznosilo oko dva miliona evra. Naravno, ovde nema onih najavljenih kredita od Ruske Federacije, Svetske banke, Evropske investicione banke, Kine itd. Svakako da bi oni uvećali taj dnevni prosek za nekih šest-sedam miliona evra.
Glavni rast duga se dogodio upravo na unutrašnjem terenu, gde je on povećan za 582 miliona evra od kraja septembra prošle godine, a indirektne obaveze su porasle za 461 milion evra, dok je, uslovno rečeno, čisti spoljni dug veći za 84 miliona evra. Udeo javnog duga u BDP-u je povećan, sa 25,6% u 2008. godini, na 32% na kraju septembra, kada su i ovi podaci ažurirani. To znači da se računa sa BDP-om u ovoj godini od 31 milijarde evra, što je za tačno 10% manje u odnosu na njegovu vrednost u 2008. godini.
Sada se postavlja pitanje – da li je ovo preveliki ili premali javni dug? Da li se koristio svrsishodno ili ne?
Poput spoljnog duga, za javni dug se može konstatovati da je Srbija solventna, ali nelikvidna, što je bio slučaj kada je izbila platno- bilansna kriza u bivšoj Jugoslaviji, 1982. godine. Mi smo u Poslaničkoj grupi SRS-a na to nekoliko puta do sada ukazivali, ali bez većeg efekta od strane onih koji su nadležni za vođenje ovakve politike.
Taj osnovni problem u nelikvidnosti je, pre svega, zato što Srbija ima male devizne prihode, a kada se tako mali devizni prihodi suoče s naglim deviznim odlivima, onda to dovodi do krupnijih problema u funkcionisanju, kakvi upravo sada i postoje. Međutim, ono što je krucijalni problem, jeste da je ta politička i poslovna elita u Srbiji ili ignorisala ili nije želela da razume na pravi način stvarno stanje domaće, srpske ekonomije.
Primera radi, ugledni američki ekonomisti Karin Rajnhart i Kenet Rogof su objavili u decembru prošle godine dve zapažene studije koje sistematizuju iskustva i iznose niz prilično uznemiravajućih i poražavajućih podataka u vezi sa svim većim finansijskim krizama tokom poslednjih godina.
''Analize pokazuju da su krize praćene ne usporavanjem rasta, već padom BDP-a. U proseku, taj pad traje oko dve godine i BDP se smanjuje za preko 9%. Tokom krize, dolazi do ogromnog rasta javnog duga, koji u periodu od tri godine nakon njenog izbijanja poraste u proseku za oko 86%.
Prosečno trajanje krize na tržištu akcija je najmanje tri godine, a kumulativni gubitak se kreće oko 60% njihove vrednosti.
U ovakvim periodima, i nezaposlenost kontinuirano raste, u proseku, pet godina, što je znatno duže od samog trajanja recesije. U tom periodu, nezaposlenost se dodatno povećava za 7% u odnosu na nivo pre početka krize.
Današnja ekonomska situacija je potencijalno još opasnija, jer sve dosadašnje krize su bile, uglavnom, ili lokalnog ili regionalnog karaktera i uvek su postojali veći delovi koji nisu bili zahvaćeni i koji su mogli apsorbovati viškove robe i obezbediti kapital u ugroženim državama. Ovoga puta je taj prostor drastično sužen i kriza je prvi put zaista globalna.''
Veoma je opasno poverovati da se ovi podaci, odnosno ova analiza ne može primeniti i na Srbiju, jer Srbija nije žrtva samo tuđe krize, ona, kao što je dobro poznato, nije u dovoljnoj meri integrisana u sistem te globalne ekonomije.
Srbija, zahvaljujući, između ostalog, i ovome o čemu danas razgovaramo, a što je reperkusija onoga što se dešava u poslednjoj deceniji, prolazi kroz klasičnu sopstvenu platnobilansnu krizu, krizu koja preti da preraste u valutnu i, naravno, dobija epitet dužničke krize.
Geneza i uzroci ovakvog stanja još uvek očigledno ne dopiru do ekonomskih aktera u Srbiji, jer kada, pre svega, ta poslovna elita zatraži da se država zaduži kako bi se nastavilo s politikom ovakvog održavanja kursa dinara, onda se, zapravo, nastavlja u kontinuitetu ekonomska politika koja, praktično, uništava Srbiju.
Da li neko zaista može da poveruje da će MMF, o kome je i danas ovde bilo dosta reči, pozajmljivati novac bilo kojoj državi, samim tim i Srbiji, kako bi se spasili vlasnici prezaduženih ili preinvestiranih domaćih imperija?
Svima je dobro poznato da se krize ponekad i namerno izazivaju, ili se bar pojačavaju, kako bi upravo te lokalne poslovne imperije promenile vlasnike.
Ono što je problem jeste da država Srbija danas ima veoma malo prostora da utiče na krizu u kojoj se našla i za to je, uglavnom, kroz sve mere koje je do sada preuzimala, pogotovo kroz ovakav način vođenja ekonomske politike, očigledno kasno. U najgorem trenutku se suočavamo s ovakvim predlozima zakona i svim ostalim pratećim aktima, jer je očito da moramo da radimo ono što do sada nismo radili, a to je da se živi isključivo od onoga što se zaradi.
U slučaju da Srbija ostane u stanju neke permanentne krize, jasno je da će ostatak sveta iz nje izaći, a mi, upravo zbog onoga kako radimo i kako se ponašamo, to nećemo uspeti.
Podaci su i poražavajući. Imate zvanične podatke Republičkog zavoda za statistiku, gde je proizvodnja u ovih prvih devet meseci tekuće godine bila za 15% manja nego u istom periodu 2008. godine, upravo iz tog razloga što svi krediti, zajmovi koje je država Srbija uzimala nisu racionalno korišćeni, jer da jesu, verovatno ne bismo bili u ovakvoj situaciji u kojoj smo sada, odnosno beležili bismo određenu privrednu aktivnost. Stopa nezaposlenosti ne bi bila na nivou na kakvom jeste.
Teško je dati odgovor na pitanje gde su, odnosno kuda su završile desetine milijardi dolara uzetih kredita, kao i prihodi od prodaje državne imovine u ovih proteklih desetak godina.
Za poslednjih godinu dana, samo deficit bilansa tekućeg računa kojim su obuhvaćeni svi nekreditni devizni tokovi je povećan za 70%. Devizni odlivi su tako premašili devizne prilive po svim osnovama, uključujući čak i doznake imigranata, za gotovo 5 milijardi dolara. U istom periodu, deficit trgovinskog bilansa, najvažnije komponente bilansa tekućeg računa, povećan je za 44%. To u prevodu znači da svakog meseca Srbija uveze oko milijardu dolara robe i usluga više nego što izveze. Svi ovi negativni tokovi se reflektuju na spoljni dug Srbije, koji je u poslednjih godinu dana povećan za oko 42% i sada je oko 30 milijardi dolara, ili oko 21 milijarde evra, što je ekvivalent za ovu cifru.
Bilo je neprijatnih i negativnih iskustava, ali očigledno je da tranzicione zemlje, gde sada spada i Srbija, nisu izvukle ono najpoučnije i najvažnije kada je reč o iskustvima velike ekonomske krize koja je pogodila jugoistočnu Aziju 1997. i 1998. godine. Upravo je i ta kriza bila vezana za zaduživanje privatnog sektora.
Dakle, svi problemi koji nastaju posledica su jednog kontinuiranog deficita platnog bilansa i rasta spoljne zaduženosti i u takvom ambijentu, a takav je upravo ambijent danas u Srbiji, sudbina države je isključivo u rukama inostranih kreditora i visi o koncu njihove spremnosti da, eventualno, stimulisani određenim visokim kamatama, obezbeđuju priliv kapitala na koji se ekonomija navikla.
Kada se iz bilo kog razloga, ekonomskog, političkog, priliv tih kredita, odnosno novčane mase uspori, ili zaustavi, jasno je da dolazi do ovakve situacije, odnosno da izbija kriza, koja se u prvom koraku manifestuje kao platno-bilansna i valutna, kakva je situacija u Srbiji.
Smanjen kreditni priliv i naglo povećan odliv kapitala dovodi do prekomernog i nekontrolisanog pada domaće valute i tu se jako malo dalje može činiti. Valutna kriza potom prerasta u dužničku, a stradaju svi, i oni dužnici koji su kredite koristili racionalno.
Problem je što smo svedoci, a mi u Poslaničkoj grupi SRS-a posebno to apostrofiramo, evo i danas, u okviru ovog obilja predloga zakona, i zakon o izmeni Statuta MMF-a, toga da o stanju domaće ekonomije, kako je već i red u državama tranzicione demokratije, građane uglavnom informišu stranci, i to jednom godišnje. I mi smo ovde u prilici da, ljubaznošću MMF-a, dobijemo priliku da se nešto ozbiljnije pozabavimo rezultatima sopstvene ekonomije.
MMF koji je ovde očigledno uvek dočekan kao neki spasilac, a jasno je, po rezultatima, odnosno efektima koje ostvaruju, da je daleko od toga, upozorava na opasnost u vezi upravo s tim problemom, s ogromnim deficitom tekućeg bilansa i rastom spoljne zaduženosti. Jasno je da ako se ovakvi trendovi nastave, čak i po tvrdnjama istog tog MMF-a, deficit platnog bilansa će ostati visok, a spoljni dug će nastaviti ubrzano da raste.
Kada je reč o čuvenim ekspertima iz MMF-a, oni, takođe, smatraju da monetarnu politiku ne treba menjati, odnosno da je sve u redu. Izvozu ne smeta kurs, već nerestrukturirana preduzeća i neumeren rast plata. Teza je vrlo zanimljiva; kakav god da je kurs, njegovi efekti na izvoz su neutralni. MMF je ovakav stav imao u slučaju Argentine, a verovatno je većini vas poznato kakav je epilog svega toga bio, odnosno Argentina je doživela potpuni finansijski slom.
Dakle, sve mere koje MMF preporučuje, usmerene su ka smanjivanju budžetske potrošnje i ubrzanom restrukturiranju, privatizaciji ili bankrotu preostalih javnih i društvenih preduzeća. Predlaže se smanjenje državnih rashoda, čime bi se suficit budžeta podigao na nivo od 2 do 3% u odnosu n BDP.
O posledicama takve politike govorio je nešto više kolega Dejan Mirović. Otprilike bi ovo trebalo da traje sve dok ne počnu da se ubiraju plodovi strukturnih reformi, kako oni to kažu, ali s obzirom na to da se Srbija već godinama vredno strukturno reformiše, neće smetati da se sačeka još koja godina, kako bi se počelo bar s ubiranjem tih plodova od silnih reformi s kojima smo suočeni. Uostalom, možemo da pogledamo i u zemljama u okruženju, kako to obilato i uspešno veruju i Poljaci i Rumuni i Bugari i ostali, ali na berzama rada širom Zapadne Evrope.
Dakle, za sve ekonomske probleme, bez obzira na uzroke, MMF nudi uvek samo jedan i univerzalni lek – smanjivanje budžetske potrošnje. Teško je protumačiti da li su mere ove međunarodne finansijske institucije ekonomski ili ideološki motivisane, jer je Srbija očigledno tu gde jeste upravo zato što je previše slušala druge i što se oslanjala na tu jednu neoliberalnu doktrinu, koju MMF i promoviše.
Imali smo prilike da nedavno pročitamo izveštaj Svetske banke, još jedne koja se pominje u krugu onih finansijskih institucija od kojih bi Srbiji trebalo da bude bolje, ali od toga nema ništa. Odnosi se na članak: „Raditi više, sa manje“, koji je napisao upravo direktor Kancelarije Svetske banke u Beogradu Sajmon Grej, i to na osnovu toga što je srpsko Ministarstvo finansija podnelo molbu da Svetska banka pomogne Srbiji u smanjenju troškova javnog sektora, i to na način koji neće uticati na kvalitet usluga. Rezultat je publikacija koja analizira sve te važne delove javnih rashoda, kako to ističe gospodin Grej, poput penzija, zdravstva, obrazovanja, socijalnog davanja, infrastrukture, poljoprivrede i industrije.
Sećate se na koji način Svetska banka smatra da to treba učiniti?
Ne treba da vas podsećam da je to genijalno rešenje bilo da se ukine 11 hiljada odeljenja, 37% svih odeljenja u osnovnim školama i 13% svih odeljenja u srednjim školama. Neobično je, pri tom, da upravo ti analitičari Svetske banke nisu uočili nekakve sitnice, da se, recimo, u srpskom budžetu izdvaja 4,1 milijarda dinara, ili 44 miliona evra godišnje za donacije raznim nevladinim organizacijama i da je to više nego za subvencije u privredi, jer 3,5 milijarde je učenički standard, 1,7 –studentski standard, 3,2 – fond za mlade talente, svega 0,4 – za izbegla i raseljena lica itd.
Takvim reformama i takvim načinom vođenja politike u ovoj zemlji, već smo se uverili, reformisana je Vojska, tako što smo uništili onih 1.200 protivavionskih raketa tipa „strela“, isekli 700 tenkova u staro gvožđe, a broj aviona u letnom stanju sveli na svega dva.
Svetska banka i MMF najčešće zajedno nastupaju prema malim zemljama, čije vlade traže pozajmice. Ove institucije su jedna vrsta akcionarskog društva, u kojem SAD ima najveću kvotu, i to je u Svetskoj banci negde oko 16%. Dok MMF daje pozajmice koje obezbeđuju spoljnu likvidnost, Svetska banka pozajmljuje novac za obezbeđivanje unutrašnje likvidnosti. Ove ustanove svoje pozajmice uslovljavaju zahtevom da ih daju u ratama, i to tako da nakon svake rate imaju pravo da od zemlje zajmoprimca zahtevaju određeni način vođenja ekonomije i društva. Tako, praktično, davanjem pozajmica nekoj vladi, MMF i Svetska banka postaju jedna vrsta njenog staratelja i, faktički, upravljaju tom zemljom.
Specijalizacija MMF je finansijska i monetarna sfera, Svetska banka, svojim ''kreditima'', najčešće finansira obrazovanje, zdravstvo, reformu državne uprave itd.
Svetska banka u Srbiji je već finansirala reformu pravosudnog sistema i epilog toga će biti ovo podrazumevano otpuštanje oko 700 sudija. Kada je o podeli zaduženja reč, Svetskoj banci upravo pripada i finansiranje reforme obrazovanja, o kojoj sam govorio.
Posledice svog zaduživanja i saradnje s ovakvim međunarodnim finansijskim institucijama neće biti samo to da ćemo u budućnosti morati sve što kao društvo zaradimo da dajemo na otplatu dugova sa kamatom, već i da će naši poverioci dobiti dugoročno pravo da upravljaju ovim društvom.
Međunarodni činovnici, prvenstveno iz finansijske sfere, odlučivaće, verovatno, i o srpskim porezima, i o penzijama, socijalnim davanjima, ali i o obrazovanju, zdravstvu, nauci, kulturi i svemu ostalom. Onda nam verovatno neće biti problem da usvojimo i Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije o međunarodnim izložbama, jer će i Srbija biti, nažalost, primer države koja je sistematski uništavana. Zahvaljujem na pažnji.