Ovih 26 tačaka dnevnog reda spojenih u jedinstvenu raspravu govore o značaju koji Vlada pridaje Parlamentu i nama poslanicima, ali i samim tačkama dnevnog reda. U ime Poslaničke grupe NS-a, govoriću samo o četiri sporazuma, za koja smatram da su najvažniji po težini obaveza koje iza njih ostaju, a zbog gledalaca ću da pokažem kako izgleda ostatak od 22 sporazuma i koliko je to stotina stranica koje su zaslužile pažnju od 20 minuta ovlašćenog predstavnika i 25 minuta vremena za poslaničku grupu, na primer, Napred Srbijo.
Ne mogu a da ne budem svesna okolnosti u kojima danas radimo i umesto bilo kakvog drugog izraza saosećanja sa gubitkom koji imamo svi, reći ću da od patrijarha Pavla želim da i drugi zapamte ono što je moja ideja vodilja – da nema tog cilja u životu, ni velike ni male Srbije, ni bilo čega što treba postići nečasnim sredstvima i da treba biološki, čak, da nestanemo kao Srbi ako veličamo zlo i neljude.
Verovali ili ne, ne postoji mesto na kom ova poslanica gospodina Pavla nema primenu. Da li je časno ponovo prekršiti ono što se zovu nepisana pravila rada u ovoj skupštini i u raspravu o 26 tačaka vrlo važnog dnevnog reda poslati ministra bez portfelja, uz sve lično uvažavanje gospodina Ugljanina, ili dopustiti ministru sporta da pročita po par uvodnih rečenica o ovim tačkama?
Da li je časno kao prvu tačku dnevnog reda staviti bezvredan papir? Da li vas je sramota od zajmodavca? Prva tačka dnevnog reda u okviru ovih 26 tačaka je kredit, odnosno garancija koju RS treba da da za zajam koji Evropska investiciona banka daje za vozna sredstva, višedelne elektromotorne garniture. Pročitala je čak i ministar, u okviru uslova za ovu garanciju, da je rok za stupanje na snagu Ugovora o zajmu 120 dana od datuma potpisivanja Ugovora.
Oni koji su neobavešteni, da ne koristim takve nadimke, neka okrenu stranu 7, pa neka provere da je ovo ugovor koji je potpisan 8. maja 2009. godine, da je taj raskidni uslov u ovim dokumentima definisan na 120 dana i da je istekao rok za njegovu primenu 5. septembra 2009. godine. Danas, 16. novembra, ovo nije dokumenat za raspravu. Ovo je papir u kom je bitan elemenat, koji se zove – raskidni uslov, već nastupio i onaj ko daje zajam i od nas traži garanciju za ovo s pravom će pitati – šta ste radili do sada?
Pitanje koje upućujem vama je sledeće – da li je gospodin Mrkonjić, kao ministar za infrastrukturu, i čime, zaslužio da napravimo presedan prekidanja sednice koja je bila u toku, a to je ova sa 58 tačaka dnevnog reda, i da obavimo raspravu o zajmu za Koridor 10, izvršimo glasanje, da ne bi nastupio ovaj raskidni uslov, a ovde smo dozvolili da raskidni uslov nastupi i danas o tome raspravljamo? Da li je to ta podeljenost feuda, njiva, kako ko to zove, ili je različit pristup pojedinaca prema obavezama koje preuzimaju u ime države, odnosno u ime nas? Da li je to dopustivo? Ko ovde vodi računa o časti u odnosu prema obavezama, i to je tek početak?
Reč je o tome da dobijamo dokumenat u kojem se kaže da je potrebno da RS, u skladu s ustavnim obavezama, da garanciju da bi zajam mogao da bude korišćen. Zajam je vredan 100 miliona evra, ali ovim dokumentima nedostaje ugovor o zajmu. Znači, ono što je podloga za davanje ove garancije za nas je nepoznato, nema ga čak ni u nacrtu, ima naznaka šta taj ugovor o zajmu sadrži u obrazloženju.
Ima li ovde pravnika, ili kolega koje imaju dugo parlamentarno iskustvo, da ih pitam – može li obrazloženje zakona da zameni neophodan dokument koji mora da bude deo materijala za usvajanje ove tačke dnevnog reda? Tvrdim da ne može.
Reč je o tome da je Evropska banka za obnovu i razvoj spremna da odobri zajam od 100 miliona evra za nabavku voznih sredstava, elektromotornih garnitura. Prvo i osnovno pitanje – da li nam uopšte ovaj zajam treba i da li je država pokušala da sve ostale rezerve iskoristi, u smislu sredstava koje ima ali koje ne kontroliše, da ne bi uzimala ovaj zajam?
Tvrdim da nije. Tvrdim da, na primer, Evropska investiciona banka, o kojoj se najviše govori u ovim sporazumima, koja će nam u ovoj godini dati, koja će nas zadužili za milijardu i 300 miliona evra kredita, u stvari, pominje iznos koji je jednak iznosu za koji ministar finansija, s pravom, priznaje da nema kontrolu nad tolikim novcem i da se on mimo budžeta troši i naplaćuje od građana.
Kasnije je ministar finansija ublažila svoju izjavu, da je reč o sopstvenim prihodima koje država samo ne kontroliše, a oni se po zakonu koriste, a ja potpuno odgovorno tvrdim pred ovom javnošću da ministar dolazi u problem neprimenjivanja Zakona o budžetskom sistemu, po kojem bi morala da sva javna sredstva evidentira kroz konsolidovani račun Trezora i bez izmene Zakona, a primenom Zakona o budžetskom sistemu da samo objavi naredbu, odnosno spisak svih onih koji svoje poslovanje moraju da obavljaju preko konsolidovanog računa Trezora. Onda se ne bi desilo da ti Vladini organi, organizacije i agencije, pare dobijene nešto davanjem prava države da zarađuju od građana, naplaćivanjem monopolskih cena i usluga, prihoduju i onda drže oročene kod banaka, kod kojih sutra Vlada uzima kredite pod vrlo nepovoljnim okolnostima.
Znači, milijardu i 300 miliona evra nekontrolisanog novca postoji, ali država ne želi da taj novac stavi u ovakve infrastrukturne projekte, iz potpuno određenih razloga. Čak i ono što su sopstveni prihodi, naplate školarine ili usluga u zdravstvu, nije dovoljno uređeno zakonom, ni u smislu evidencije, ni kontrole naplate, ni kontrole trošenja tih sredstava. Da jeste, mi danas ne bismo razgovarali o bezuslovnoj i neopozivoj garanciji koju Republika Srbija mora da da, i to za nabavku elektromotornih garnitura.
Ima jedno prethodno pitanje, na koje Vlada i odgovorni nisu dali odgovor. Po čemu će se kretati te elektromotorne garniture? Gospodo moja, trebalo bi prvo rekonstruisati prugu i ono po čemu ide taj elektromotorni element, za koji je, uopšte, pitanje čijom odlukom je napravljen izbor da baš to treba nabaviti, tih 30 delova koji treba da idu po nerekonstruisanoj pruzi. Ima negde jedva prikazanih detalja kako se došlo do ovakve odluke.
U samom ugovoru o garanciji, država se obavezuje, u odeljku 2.03, i to kroz ostale obaveze, da će garant, znači, Republika Srbija, do 2010. godine održavati transparentan sistem finansijske nadoknade zajmoprimcu, zajmoprimac su ''Železnice Srbije'', u vezi s obavezom o pružanju javnih usluga, u skladu sa Zakonom o železnici. ''Održavati finansijsku nadoknadu'', u prevodu znači – iz budžeta pomagati Železnicu i davati subvencije.
Pod b) kaže – ''garant će pre 31. decembra 2010. godine zvanično usvojiti propise koji se odnose na naknade za korišćenje infrastrukture'', molim malo pažnje, ''koristeći režim naknada za korišćenje infrastrukture i katalog podataka o mreži ''Železnice Srbije'', koji je izradila firma „Buz Alen Hamilton“, 2007. godine.
Koja je to firma? U kom svojstvu je našla mesto u samom ugovoru o garanciji? Za čije potrebe je radila taj projekat? Ko je to naručio? Odakle će to biti plaćeno?
U tački c) onog što su ostale obaveze, onog dela u kojem se obično krije đavo, piše još i sledeće – garant će pre 30. juna 2011. godine pripremiti i odobriti ugovor o ciljevima i zadacima u vezi s finansiranjem infrastrukture železnice između garanta i zajmoprimca.
Ljudi moji, ovo vređa elementarnu logiku. Godine 2009. dati bezuslovnu i neopozivu garanciju za sve direktne i sporedne troškove, pisane, nepisane, moguće izmene, a 2011. godine, do 30. juna, urediće se međusobni odnosi garanta i zajmoprimca i odobriti ugovor o ciljevima i zadacima?! Budžet, kuća od krova, napisan prema željama; ugovor o garanciji po zajmu dati 2009. godine, a ciljeve i zadatke infrastrukture po kojoj treba ovo da se kreće, to ćemo 2011. godine izraditi.
Ako neko misli da u ovoj državi nije sve moguće, uveravam ga u suprotno, čitajući Vladin dokument.
Očekivani efekti i koristi od nabavke elektromotornih garnitura za regionalni saobraćaj bi bili sledeći, piše u obrazloženju, doprinos privrednom rastu Srbije kroz bolje povezivanje, čime će se stimulisati razvoj regiona, pa veći udeo Železnice u podeli po vidovima prevoza, pa organizacija prevoza prilagođena potrebama korisnika, pa povećanje prihoda od prevoza putnika, smanjivanje troškova eksploatacije i troškova održavanja.
Reči, reči, reči, papir i reči, papir trpi sve, i šuplje reči, bez i jednog jedinog podatka koji bi značio isplativost i zašto Srbija ulazi u ovu obavezu, bez dostavljenog zajma koji je osnov za ovu garanciju.
Treba nabaviti 30 višedelnih elektromotornih garnitura, gde će period trajanja zajma biti 15 godina, sa četiri godine grejs perioda, gde bi se otplata zajma vršila u 22 polugodišnje rate, s datumima plaćanja 8. mart i 8. septembar, gde je provizija na nepovučeni deo zajma 0,5% godišnje, a u završnom računu budžeta za 2007. godinu Republika Srbija je, zbog nepovlačenja odobrenih kreditnih linija, platila milion evra kamata na nepovučena sredstva, tako da ovo nije podatak koji ne brine.
Ono što je zaista van svake pameti, to je da je rok za stupanje na snagu Ugovora o zajmu 120 dana, znači, već je istekao dokument, a mi o njemu razgovaramo kao o uslovu za odobravanje zajma, jer ova je garancija uslov. Kako je to sve moguće, zaista ne umem, poštovani građani, da objasnim.
Obaveze Železnice su da izradi i usvoji plan poslovanja za svaku poslovnu jedinicu, da obračune uradi po međunarodnim standardima za finansijsko izveštavanje. Kako su ti međunarodni računovodstveni standardi korišćeni pri izradi, na primer, završnog računa NIS-a, i koliko su kreativno tumačeni, objašnjava situacija onih nezakonitih donacija koja je Vlada tražila od NIS-a 2004. i 2005. godine, samo u visini osam milijardi dinara, a praksa je počela još 2002. godine. Da li će se i ovde tako ''kreativno'' koristiti međunarodni računovodstveni standardi i da li će onaj ko nam zajam daje na to da žmuri, kao oni koji su ovde za to nadležni i zaduženi, to ćemo tek imati prilike da vidimo.
Ono što nije dobro, to je što za tih 100.000.000 evra Republika Srbija, kao garant, čitam iz obrazloženja, u celosti garantuje za blagovremeno izvršavanje svih novčanih obaveza. Sve obaveze su uslovljene izdavanjem i kontinuiranim važenjem garancije koju dajemo kao garant za Javno preduzeće "Železnice Srbije".
Da li je Republika Srbija kao garant tražila od "Železnica Srbije" garanciju da će moći da odgovore obavezama za zajam koji uzimaju? To se ovde ne vidi, jer nemamo čak ni osnovni ugovor o zajmu. Da li ovo mora ovako? Tvrdim da ne mora, jer i kreditori koji imaju kredite po principu – uzmi ili ostavi, imaju različit pristup prema kreditorima u ovom ili onom trenutku.
Gospodo kolege, građani Srbije, od 2001. godine do danas, ovaj kreditor je zaoštrio uslove finansiranja prema Republici Srbiji. Da li je rezultat toga nastupanje onih opštih uslova, strožijih prema svima? To ne mogu da procenim, zato što Vlada Republike Srbije smatra da poslanici ne treba da imaju prilog tih opštih uslova, gde su članovi dati samo u prvim stavovima, bez obrazloženja onog što je teret i što je neophodno za izjašnjavanje. Verovatno, Vlada Republike Srbije štedi papir.
Kako se to radi u nekim ozbiljnijim državama – u Republici Hrvatskoj, zemlji u okruženju, koja takođe koristi zajmove od ovakvog kreditora? Na sasvim drugačiji način se poslanicima dostavlja informacija o tome šta su dosad korišćeni zajmovi, koliko je od njih iskorišćeno, koje su obaveze plaćanja, da li se govori o rokovima i koja je težina dokumenata koji se usvajaju. Ne, ova vlada želi da se ugleda na svet samo onda kada to njoj odgovara, a onda kada treba da pokaže odgovornost prema Parlamentu i prema građanima, onda ugledanje na one koji to rade ozbiljnije i odgovornije ne važi.
Do detalja ću vam za sledeći kredit Evropske investicione banke, kada budem kao govornik govorila, izneti kako to rade oni koji zaista žele da narodu polože račune. Bez obzira na to što su malo više zadužena zemlja od nas, što im se nikada ne može dati za pravo da je to dobar potez, to ne znači da mi ne treba da znamo sve elemente zbog kojih danas treba da se izjašnjavamo o ovim zaduženjima.
To što od 2004. godine ne postoji uprava za javni dug, to što nemamo ni jedan jedini element koji govori o težini zaduživanja, što nemamo razdvojen privatni i javni dug onako kako to nalažu pravila, a ne u zavisnosti od određene potrebe, u zavisnosti od toga ko se obraća i zbog čega govori te podatke, stvarno je poražavajuće za sve nas kao društvo. Ali, to nisu samo utisci i naša emocionalna stanja. Ovo su stvari koje nose materijalnu težinu i ovo je razlog koji, čak da ne postoji nijedan drugi, govori o površnosti i neozbiljnosti Vlade, koja pred nas izlazi s ovakvim predlozima zakona.
Za njih ne možemo glasati ni slučajno i mislim da nikada nije bio niži nivo poštovanja Narodne skupštine Republike Srbije, od strane izvršne vlasti, nego što je danas, kada razgovaramo o ovim zakonima.

23 minuta, zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dejan Mirović. Izvolite.
Izvinjenje, narodni poslaniče, poslanička jedinica daje signal da je uključena, ali očigledno da mikrofon nije ispravan. Milim vas da iskoristite drugu jedinicu za elektronsko glasanje.

Dame i gospodo, ovih dvadesetak zakona treba, pre svega, posmatrati u kontekstu naše ekonomske politike, koja za cilj ima samo, može se to otvoreno reći, ispunjavanje naloga MMF-a i povezanih organizacija.
U tom smislu, ako se posmatra ovaj ugovor s Evropskom bankom za obnovu i razvoj, on je svakako dobar kao deo, što se tiče sto miliona evra koji idu ka našoj infrastrukturi, ali, s druge strane, treba reći da MMF zahteva upravo u oblasti železnica da se umanje subvencije. Kada to uporedite s jedne i sa druge strane, videćete da je naša država u minusu.
To se isto može reći i za druge ugovore, a posebno je skandalozno što u zakonu koji se tiče kredita s Italijom piše da će se mala i srednja preduzeća finansirati preko domaćeg bankarskog sektora. To, jednostavno, nije tačno. Opšte je poznato da domaći bankarski sektor ne postoji, jer monopolisti su zapadne banke, u procentu negde između 75 i 80%. Znači, treba koristiti precizne definicije i ne obmanjivati javnost.
Što se tiče konkretnih zakona, pre svega, treba ukazati na zakon koji se tiče MMF-a i on u punom smislu te reči pokazuje dvostruke standarde i skrivanje istine od naše javnosti. Predlog zakona o potvrđivanju izmena Statuta MMF-a, tačnije, tačka 35, u svom obrazloženju navodi da smo mi u grupi sa Poljskom, Kazahstanom, Azerbejdžanom i drugim zemljama što se tiče glasanja u MMF-u. Kada se govori o tome, treba reći da to nije nikakva prednost, jer prema poslednjim podacima američkih državnih organa, 31. 12. 2008. godine, ukupan dug Poljske je iznosio 243 milijarde dolara.
Dakle, to je taj standard koji od nas traži MMF i to je klasifikacija u kojoj se nalazi naša zemlja.
Inače, poljski dug je porastao, u odnosu na 2007. godinu, za 10 milijardi dolara. To su pravi topovi i pravi trend koji čeka našu zemlju. Takođe, spoljnotrgovinski deficit ove zemlje je porastao u odnosu na 2007. godinu i on iznosi u 2008. godini 25 milijardi dolara. Naravno, devizne rezerve su doživele pad od tri milijarde dolara, a deficit platnog bilansa Poljske, zemlje na koju treba da se ugledamo, jeste minus 26 milijardi dolara. To je realnost, ostalo su fraze o nekakvoj evropskoj budućnosti, o reformama MMF-a i sličnih i pratećih organizacija.
Što se tiče naše zemlje, MMF prognozira navodni rast od 1,4% u 2010. godini i, to je, takođe, neistinit podatak. Navešću, s druge strane, da ''Unikredit banka'', njena centrala za jugoistočnu i centralnu Evropu, navodi da će Srbija zabeležiti u 2010. godini pad BDP-a od 0,7%. To nisu naše tvrdnje, to su tvrdnje upravo ''Unikredit banke''. U tom smislu, može se reći da neko ponovo obmanjuje javnost, a ako pogledate izvor podataka, to znači MMF.
Jedina sličnost koja se može izvući upoređivanjem sa Poljskom, to je da je i Poljska, kao i bivša SFRJ početkom osamdesetih godina, imala ogroman spoljni dug upravo zbog tzv. saradnje s MMF-om i da je taj dug doveo do poskupljenja životnih namirnica, mleka i svega ostalog, naravno, posle i do protesta koje je predvodio pokret ''Solidarnost''.
U isto vreme, u SFRJ je došlo do dužničke krize i, kada uporedimo vrednost dolara iz 1981. s onom iz 2006. i 2007. godine, dolazimo do zaključka da je bivša Jugoslavija u periodu od 1981. do 1986. godine otplatila inostranim i zapadnim poveriocima 60 milijardi dolara sadašnje vrednosti. To je ogrmna cifra i to je cifra koja je u punom smislu te reči uništila ekonomski sistem bivše Jugoslavije. Posle je došao i nacionalizam, i sukobi, itd., itd.
Treba pomenuti da dug SFRJ u tom periodu uopšte nije pao, štaviše, on se povećao, i pored otplaćivanja tih ogromnih kredita.
Obrazloženje zakona treba da nas uveri da je MMF neka dobronamerna organizacija, da MMF treba glorifikovati u našoj javnosti, kao što se to nekritički radi u poslednjih dve ili tri godine, a, s druge strane, kada krediti treba da dođu iz izvora nekih drugih zemalja, nama prijateljskih, onda se govori o zaduženju naše zemlje, što je klasičan primer primene dvostrukih standarda.
Iz obrazloženja zakona se vidi da je, navodno, MMF organizacija koja će, u skladu sa promenom Statuta od 28. aprila 2008. godine, ''pružiti pomoć zemljama koje se suočavaju s izazovima globalizacije''. Šta to konkretno znači? Ako bismo doslovno tumačili ove fraze iz obrazloženja, znači da se MMF bori protiv globalizacije. Ovo je više nego netačno i slobodno mogu reći jedna nebulozna tvrdnja.
Kao primer koliko je ovo netačno i koliko je ovo obmanjivanje javnosti, uzeću podatke koje je izneo čovek koji je poslednjih 20 godina vodio ekonomsku politiku SAD, čovek koji je vodio politiku države koja ima najviše akcija u MMF-u, oko 20%, čovek koji je vodio ekonomsku politiku države koja očigledno određuje ono što će raditi MMF, a za to je najbolji primer prijem kvazidržave Kosovo u MMF. To je Alan Grinspen, koji je bio predsednik federalnih državnih rezervi SAD. On je tu funkciju obavljao negde do pre godinu-dve dana, a izabran je 1987. godine. Pre toga je bio u Veću ekonomskih savetnika, njegovi saradnici su bili ministri finansija itd., itd.
Znači, Grinspen u svojim memoarima iznosi prava načela MMF-a i politike SAD-a i u knjizi, pod naslovom "Doba finansijske nestabilnosti", on govori o strategiji globalizacije i strategiji MMF-a i Svetske banke. Doslovno, citiram sa strane 15, tvrdi da je liberalizacija u trgovini pomogla u osvajanju novih izvora sirovina.
Više je nego jasno šta je u pozadini te liberalizacije – uzimanje ili otimanje sirovina iz zemalja Drugog i Trećeg sveta.
Takođe, na strani 16, on se divi Adamu Smitu i tzv. nevidljivoj ruci tržišta, pa je za svakog ekonomistu i iole obrazovanog čoveka jasno za kakav se on ekonomski sistem zalaže – bez socijalne pravde, bez države blagostanja. Uostalom, čuli smo i guvernera Jelašića, da nam nije potrebna država blagostanja. Mi iz SRS-a smatramo da nam je potrebna više nego ikad.
S druge strane, gospodin Grinspen, na strani 20, postavlja jednu vrstu ultimatuma građanima iz siromašnih zemalja, kao što je npr. naša, i kaže da moraju da biraju, doslovno, između vrednosti otvorenog tržišta i očuvanja domaće kulture. Takođe, kritikuje, na strani 37, moralne isključivosti, jer one ne postoje, a vrednosti i etika su nešto što ne može biti u okviru ozbiljnog razmišljanja, nešto što se kosi s elementarnim moralnim načelima, elementarnim ekonomskim načelima i, što to ne reći, i s našom pravoslavnom kulturom.
Konačno, na strani 449, Grinspen navodi da su nepotrebne mreže socijalne sigurnosti, jer one a priori koče sprovođenje slobodne trgovine. To su načela MMF-a, to su načela FED-a i ovo obrazloženje zakona je više nego u suprotnosti s njima.
Takođe, na strani 441, on se zalaže za ukidanje subvencija i protiv je donošenja zakona koji ograničavaju moć i prihode oligarha. Kada to primenimo na Republiku Srbiju, biće nam jasno zašto MMF u pregovorima s Republikom Srbijom nije zahtevao dodatno oporezivanje gospodina Miškovića ili nekog drugog oligarha, već je zahtevao sniženje plata i penzija i udar na najsiromašnije slojeve stanovništva, na davanja za zdravstvo, za lokalnu samoupravu i slično.
Na kraju svoje knjige, u zaključku, on tvrdi da nemamo nikakvog drugog razumnog izbora osim tržišne ekonomije, koja ne sme biti sputana, i zaključuje da kapitalizam širi bogatstvo putem, pre svega, doslovno, kreativnog uništavanja.
Možda se može reći da su ovo razmišljanja jednog čoveka koji je u penziji, koji je u godinama i on sada ne određuje ekonomsku politiku SAD, ali šta nam pokazuje praksa? Praksa pokazuje da se ta načela, i pored ovog usvajanja promene Statuta, 28. aprila 2008. godine, primenjuju, i to u našem regionu. Imamo primer susedne Rumunije. Rumunija je krajem 2008. godine imala spoljni dug od oko 100 milijardi dolara. S druge strane, imala je deficit od 24 milijarde dolara, što je povećanje, kao i kod Poljske, u odnosu na 2007. godinu, i spoljnotrgovinski deficit od 26 milijardi dolara.
Šta se traži, pored tako katastrofalne situacije u Rumuniji? Šta traži MMF od ove zemlje za 2010. godinu? Ukidanje 150 hiljada radnih mesta. To je izazvalo ogromne proteste u oktobru 2009. godine u Bukureštu, na kojima je učestvovalo oko 800.000 ljudi.
S druge strane, MMF je ostvario, u sadašnjem vremenu, od baltičke države Letonije smanjenje zaposlenih u javnom sektoru, otpuštanje učitelja, otpuštanje medicinskih sestara i medicinskog osoblja, smanjenje plata za jednu trećinu. Sve te navodne reforme MMF-a su dovele do pada od 18% bruto domaćeg proizvoda ove zemlje, koja je u EU, koja, navodno, treba da nam bude uzor za naše dalje tzv. reforme.
Šta je posledica u praksi? Posledica u praksi je to da ljudi iz ove zemlje koja je članica EU masovno prelaze granicu sa Rusijom i kupuju najosnovnije namirnice da bi preživeli. Uostalom, to se moglo videti pre nekoliko meseci na ruskom satelitskom programu, tako da to nije nikakva tajna, niti spekulacija.
Naravno, u sledećoj godini, od Letonije se traži prodaja državnih telekomunikacija, banaka i nacionalne avio-kompanije, što je opet više nego slično sa situacijom u našoj zemlji.
Jedna razlika, u odnosu na ovu zemlju, jeste da u njoj monopol ne drže austrijske banke i osiguravajuća društva, nego Švedske i one traže da Letonija postigne s njima sporazum od 6 milijardi hipotekarnih kredita. Očigledno je da ta zemlja to neće moći da plati i jasno je šta će se desiti kroz nekoliko godina.
Ovome treba dodati da austrijske banke u Republici Srbiji, slično i u Rumuniji, drže oko 20% tržišta i da mogu da diktiraju kamate, a očigledno mogu da našoj vlasti diktiraju i uslove zaključivanja dvostranih ugovora, kao što je slučaj sa tačkama 53, 34, 32. i 31. dnevnog reda, U tom smislu treba posmatrati i delatnost Evropske investicione banke i Evropske banke za obnovu i razvoj.
Daću vam konkretan primer. Ove banke su zahtevale da ''Alpina'', austrijska firma, rekonsturiše deonicu od Kokinog Broda do granice sa Crnom Gorom, u dužini od 10 km, iako su ''Putevi'' Užice to uradili u prethodnom periodu – podigli sedam mostova i rekonstruisali negde oko 80 km te trase. U isto vreme, zbog takve politike koju forsiraju austrijske firme u Republici Srbiji, 570 građevinskih srpskih firmi je bankrotiralo.
U tom kontekstu treba posmatrati tačke 40. i 41, koje regulišu sporazume sa Rusijom i Belorusijom, koji su na papiru dobri i u tom smislu nemamo primedaba, ali u praksi, te sporazume, koje nemaju zemlje zapadno od Karpata, koristiće austrijske firme, slovenačke firme. To se nije ni krilo prilikom susreta slovenačkih i srpskih privrednika 5. oktobra 2009. godine, kada su slovenačke firme otvoreno rekle da je osnovna prednost Republike Srbije ugovori o slobodnoj trgovini sa Belorusijom i Rusijom.
Naravno, MMF je u pregovorima s Republikom Srbijom dobio i druge ustupke koji su, blago rečeno, skandalozni. Smanjenje izdataka za penzije sa 13% BDP do 10% BDP do 2015. godine, zarada, sa 10% BDP na 8% BDP do 2015. godine. Znači, ponovo udar na standard, ponovo udar na penzionere, ponovo udar na naše zaposlene. Takođe, ministar finansija je u jednom intervjuu za najnoviji broj NIN-a priznala da je ugovoreno zamrzavanje penzija do aprila 2011. godine. Međutim, zbog javnosti, treba reći da se ne radi o zamrzavanju penzija, već o njihovom padu. Opšte je poznato, to je naveo i Republički zavod za statistiku, da je inflacija negde oko 7,5%. Znači, to je pad penzija za 5% godišnje. Do ovog perioda, negde oko 20% će biti pad penzija. Naravno, tu je i smanjivanje starosne granice za odlazak u penziju.
S druge strane, mogu se izneti argumenti da tako mora, da su to reforme. Imate primer velikih zemalja, kao što je Rusija, koja će u 2010. godini povećati penzije realno za 30%. Opet se može reći da oni imaju naftu, imaju suficit u trgovini s EU od 120 milijardi evra.
Ako navedemo primere upravo iz ove zemlje koja ima najveći uticaj, a to je SAD, onda dolazimo do sledećih podataka: 1940. godine, u SAD-u je starosna granica za penziju bila oko 69 godina, a sada je 62, u proseku. Znači, upravo suprotan primer od onoga što se traži od nas. Takođe, povećanje zdravstvenih izdataka u SAD-u za starije od 65 godina u poslednjih 10 godina iznosilo je 4%. To je veći rast nego rast BDP-a u Americi.
Ako se osvrnemo u bližu prošlost, 1971. godine je Niksonova administracija zamrzla ne samo plate, već i cene. To nema nikakve veze s ovim što MMF zagovara, tzv. neoliberalnim kapitalizmom. Podsećam, tada je inflacija u Americi bila negde oko 5%. Dakle, radi se o dvostrukim standardima.
Još jedan primer za to je jedna zemlja koja se može u potpunosti upoređivati s nama po broju stanovnika, a to je Grčka, koja je, iako ima pad u svojoj glavnoj privrednoj grani, u turizmu, od 20%, u izvozu za 22,8%, povećala izdatke za zdravstvo, za siromašne i za obrazovanje za dve milijarde evra za sledeću godinu.
Dakle, nikakvog objašnjenja nema za ono što se primenjuje ovde. Nema objašnjenja ni što se tiče deficita. Naravno, mi smo protiv deficita, ali deficit u zoni EU je 5,9%, a ovde se traže od Srbije drakonski uslovi u punom smislu te reči, traži se da Srbija ispunjava uslove koje niko ne ispunjava u EU, koje ne ispunjava SAD, koje imaju deficit od 12%, i to na račun penzionera, zaposlenih u zdravstvu, zaposlenih u obrazovanju, u vreme najveće ekonomske krize u poslednjih 20-tak godina.
Mi smatramo da vlast treba realno da posmatra namere MMF-a i da ne misli da iza MMF-a stoji neka humanitarna organizacija ili Crveni krst, već stoji SAD, kojem je osnovni cilj bogaćenje na račun siromašnih. Zahvaljujem.

Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč? (Ne)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa, prijave za reč u pisanom obliku, s redosledom narodnih poslanika, podnele sledeće poslaničke grupe: Poslanička grupa LDP-a, Poslanička grupa DSS-a, Poslanička grupa G17 plus, Poslanička grupa Napred Srbijo, Poslanička grupa SRS.
Prelazimo na deo sednice gde radimo po redosledu narodnih poslanika, a prema prijavama za reč u zajedničkom jedinstvenom pretresu o predlozima zakona iz tačaka od 31. do 56. tačke dnevnog reda.
Prvi na list prijavljenih govornika je narodni poslanik Slobodan Maraš, a posle njega, narodna poslanica Milica Vojić-Marković.
Reč ima narodni poslanik Slobodan Maraš.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, neću ponavljati da ovaj ogromni broj tačaka dnevnog reda, koji je spojen u jednu, deluje besmisleno. Hteo sam vas, predsedavajuća, da pitam, pošto je pozvano 25 ljudi od strane predsednice Skupštine da prisustvuju ovoj raspravi od 26. tačaka dnevnog reda, ko su ovi simpatični ljudi koji su iza gospodina Ugljanina, koji sve vreme, bar, ostavlja utisak da sluša govornike? Ko su ovi simpatični ljudi što ćućore sve vreme, pričaju, smeju se?
Znači, 25 ljudi je ovde pozvano, sede njih troje, a ne znam ko su. Samo sam hteo da pitam, da znam kome se obraćam, pošto gospođa ministarka, koja je obrazlagala ovih 26 sporazuma, predloga zakona itd., nije trenutno prisutna.
Pre svega, hteo sam nju da pitam, pošto, kao ovlašćeni predstavnik, dolazi iz partije, o temi o kojoj želim da pričam a koja se nalazi pred nama, a u pitanju je, uslovno rečeno, tačka 2, odnosno Predlog zakona o potvrđivanju ugovora o garanciji između Republike Srbije i Evropske investicione banke – unapređenje elektromreže JP „Elektromreža Srbije“.
Razlog zbog čega želim o tome da pričam je, pretpostavljam, logičan. Javno preduzeće „Elektromreža Srbija“, kao i neka druga javna preduzeća, predstavlja ne samo partijski plen, kao što ću kasnije pokazati da se jedna partija nalazi u tom javnom preduzeću, odnosno predstavnici jedne partije su i direktor, izvršni direktor i predsednik Upravnog odbora, nego javna preduzeća u ovoj zemlji već duži niz godina, generalno, proizvode gubitke, za razliku od jednog koje je godinama donosilo profit ovoj zemlji, ali je na kraju 2008. godine to javno preduzeće, govorim o NIS-u, imalo gubitak od oko osam milijardi dinara.
Zbog čega to govorim? Zato što je sadašnji direktor „Elektromreža Srbije“ gospodin Miloš Milanković, osoba koja je 2006. godine, kada je uveden posrednik u kupovini gasa između Srbije i Rusije, bila na mestu direktora „Srbijagasa“. Tada je, kao direktor „Srbijagasa“, imao platu 3.000 evra, a kao potpredsednik „Jugorosgasa“ je imao 9.000 evra. Taj isti gospodin je prošle godine, u novembru, dao izjavu: „Moja plata je bezobrazno visoka, kao direktora „Elektromreže Srbije“, u poređenju s onim što dobijaju drugi zaposleni u Srbiji“. Nažalost, on je zatekao takvu platu itd. i kaže: „Jedva čekam da se donesu odgovarajuće odluke kako bi ona bila umanjena“.
Tom istom gospodinu Milanković nije smetalo kada je imao 12.000 evra primanja – 9.000 evra, za razliku od onoga što tvrdi ministar Škundrić, u firmi koja nije vlasništvo Republike Srbije, a to je „Jugorosgas“, i 3.000 evra kao direktor „Srbijagasa“, ali se našao prozvanim u momentu kada je bila afera ''Krišto'', odnosno kada je ustanovljeno da direktor Aerodroma ima platu preko 300.000 dinara. Onda je našao da je bitno da kaže da mu je plata veoma visoka.
Kao i neki moji prethodnici, moram da iskažem svoju brigu što država daje garancije za jedno javno preduzeće na čijem čelu se nalazi gospodin Miloš Milanković, koji je svojim činjenjem, nečinjenjem, u krajnjoj liniji, i svojom odgovornošću, jer je bio tada direktor „Srbijagasa“, doprineo da je „Srbijagas“ danas u gubitku 170 miliona evra. Tada je iz vlasništva Republike Srbije, odnosno „Srbijagasa“, ispušteno 25% firmi „Jugorosgas“ i, kao što sam pre neki dan dokazao, polovina profita u „Jugorosgasu“, koji iznosi 20 miliona evra, mogla je da bude i profit Republike Srbije.
Moram da kažem da je direktor ''Elektromreže Srbije'' dr Miloš Milanković iz G17 plus, Upravni odbor, Vidoje Jevremović, G17 plus, bio je kandidat na izborima 2007. godine, izvršni direktor za investicije Vladimir Milankov, bio poslanik 2004, sada član Izvršnog odbora Gradskog odbora G17 plus Beograd.
Ponovo da se vratim na početak, zbog čega izražavam sumnju da država staje iza ovakvih nekih garancija, da država bude garant. Zato što neko ko je s enormno velikom platom upropastio jedno javno preduzeće, pa je uhlebljen na drugo radno mesto direktora javnog preduzeća, a Srbija treba da garantuje za njega.
Naravno, nije on jedini, ovde samo hoćemo da postavimo pitanje odgovornosti. Kad smo pričali prošli put o železnicama, pitali smo – da li je neko odgovoran što je ''Železnica'' u tolikoj dubiozi? Da li je neko odgovoran što NIS ima toliki gubitak?
Moram da podsetim da je sadašnji direktor ''Panonskih elektrana'', gospodin Saramandić, do pre nekoliko meseci, odnosno pre 10 meseci bio direktor NIS-a. Tada je imao platu 600.000 dinara, u aprilu 2008. dobio je bonus platu i onda napravio, u 2008. godini, gubitak od 8 milijardi, bio postavljen na mesto direktora ''Panonskih elektrana'', i nikom ništa.
Mislim da je u interesu građana Srbije, u interesu same države, da se dobro promisli, kada država staje kao garant iza neke garancije, koje javno preduzeće je u pitanju, koji čovek se nalazi na mestu direktora tog javnog preduzeća.
Meni je jako žao, moram da kažem, što ovde nije ministarka, koja dolazi iz iste te partije, nadam se da bi bar ona mogla da mi odgovori. Naravno da ne očekujem od ministra Ugljanina da mi na ova pitanja odgovara. Igrom slučaja se tako potrefilo da su svi odsutni; od 25, odnosno sedam pozvanih, svega četiri je tu, kao što možete videti da iz vladajuće većine ima šest do sedam poslanika, uključujući i dva potpredsednika, iako je ministarka, podvlačim, rekla da su ovo veoma važni sporazumi koje država Srbija treba da ratifikuje.
Mi iz LDP-a ne pravimo razliku između zemalja koje su nam prijateljske ili neprijateljske kada su u pitanju ovi sporazumi. Smatramo da su svi ovi sporazumi bilateralni, da se unapređuje trgovina i da se unapređuju odnosi između svih ovih država s kojima bilateralno sklapamo određene sporazume, odnosno trebalo bi da budu u korist same Srbije. Znači, po nama, nema neprijateljskih zemalja, ili manje ili više prijateljskih, bitni su samo odnosi među njima. Pokazalo se da tamo gde pravimo sporazum ili ugovor gde jedan posto odlučuje o svemu, kao što je u slučaju NIS-a, prijateljstva više nema; tu postoji samo interes, a taj interes nije na strani Srbije, odnosno ta šteta ide samo u korist Srbije.
Još jednom podvlačim, žao mi je što nije tu niko od predstavnika Vlade koji bi mogli da mi daju odgovor na to pitanje.
Vas bih molio, gospođo predsedavajuća, bez zle namere, samo da znamo s kim ovde razgovaramo, osim gospodina Ugljanina, koji sedi ovde od početka, iako nije predlagao.

Narodni poslaniče, upućujem vas na Poslovnik, na odredbe kojima se određuje način komunikacije između predstavnika Vlade i narodnih poslanika. Dakle, vaše pitanje nije za mene, nego za predstavnika Vlade. Ovlašćeni predstavnik je ministar Sulejman Ugljanin i on može da vam odgovori. Ostalo je na predsedavajućem da, u skladu sa članom 27. Poslovnika Narodne skupštine, obezbedi nesmetano trajanje sednice.
Želite reč, povreda Poslovnika?
Povreda Poslovnika, narodni poslanik Slobodan Maraš.

Član 27, gospođo predsedavajuća. Molim vas da u moje ime, ili mogu i sam da zamolim ministra Ugljanina da nam kaže ko su ljudi koji sede iza njega i gotovo besprekidno se smeju dok traje rasprava u Skupštini. Izvinjavam se ako sam pogrešnu adresu naveo.
Molim vas, gospodine, da nam kažete ko su saradnici, pošto ovde imamo i mlađih savetnika i pomoćnika ministara i državnih sekretara koji su navedeni, samo da znamo ko su ljudi kojima se obraćamo. Hvala.

Gospodine poslaniče, nije povređen član 27. Naprotiv, staram se da svi članovi Poslovnika Narodne skupštine budu primenjeni kako su napisani. Molim vas da svi to učinimo, pogotovo kada hoćemo da se pozivamo na Poslovnik, dakle, da primenjujemo članove na koje se pozivamo.
Narodna poslanica Milica Vojić-Marković ima reč, posle nje, narodni poslanik Jovan Nešović.
Ministar Sulejman Ugljanin želi reč, izvolite.

Ovde su Gordana Lazarević, pomoćnik ministra finansija, Žarko Milićević, mlađi savetnik i gospodin Stojadinović, pomoćnik ministra energetike.

Reč ima narodna poslanica Milica Vojić-Marković, posle nje, narodni poslanik Jovan Nešić.