Reč ima narodni poslanik Jovan Nešović, posle njega, narodni poslanik Tomislav Nikolić.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, danas je pred nama 26 potvrđivanja, što sporazuma, što određenih ugovora, i ja želim u svom izlaganju da se osvrnem na tri ugovora koji su vezani za potvrđivanje određenih zajmova za investicije, kako u infrastrukturu, tako i u mala i srednja preduzeća.
Prvi jeste zakon o potvrđivanju Ugovora o garanciji za vozna sredstva – višedelne elektromotorne garniture, između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj. Ugovor predviđa povlačenje 100 miliona evra od strane Evropske investicione banke za kupovinu 30 višedelnih elektromotornih garnitura za unapređenje železničkog saobraćaja, i to regionalnog, kako teretnog, tako i putničkog saobraćaja.
Ono što je važno reći jeste da nema privrednog razvoja jedne države bez razvoja infrastrukture, kako putne, tako i drugih oblika infrastrukture, železničke, npr. Ako govorimo o razvoju železničke infrastrukture, važno je reći da mora da se poboljša kvalitet pruga, ali i kvalitet voznih sredstava i kvalitet usluga železnice. Ovde govorimo o kvalitetu usluge, a to znači značajna ulaganja koja će ići u domen poboljšanja usluga.
Usluge kod železnice znače da nema otkazivanja vozova. To znači poboljšanje kvaliteta voznih sredstava, ali i povećanje brzine kretanja kako putničkih, tako i teretnih vagona. To znači i povećanje čistoće u kabinama putničkih vagona, to znači i definisanje novih sadržaja da bi se povećao broj putnika koji će koristiti železnice i povećana količina tereta koji će se prevoziti železnicama Srbije.
Ono što je, takođe, važno, jeste da 80% ukupnih prihoda ''Železnica Srbije'' dolazi od strane teretnog saobraćaja, a 70% tog teretnog saobraćaja otpada na međunarodni saobraćaj. Prema tome, da bismo povećali prihode, moramo da imamo jako dobar kvalitet voznih sredstava i moramo da osposobimo pruge da imaju dozvoljene veće brzine.
Hoću da kažem da mi se čini da su Vlada Republike Srbije i Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, zajedno sa ''Železnicama Srbije'', ove godine uradili jedan jako važan projekat, a to je proizvodnja i rehabilitacija železničkih vagona, teretnih vagona.
Dolazim iz grada Kraljeva, gde je naša ''Fabrika vagona'' dobila da radi nekih novih 85 vagona koji ispunjavaju sve standarde EU i razvijenih država sveta. To je važna stvar, iz prostog razloga što na taj način, u vreme krize, spasavamo privredno biće, a to znači da dajemo posao. S druge strane, po jeftinijoj ceni dobijamo kvalitetne teretne vagone za naše javno preduzeće.
Hoću da zamolim ovde prisutnog ministra i da zamolim Vladu Republike Srbije, pošto će i 2010. biti krizna godina, da se u programu Vlade Republike Srbije odvoje sredstva za proizvodnju novih kontingenata vagona, teretnih vagona, za ''Železnice Srbije'', i ne samo da to bude posao za ''Fabriku vagona'' iz Kraljeva, nego za svih osam preduzeća koliko ih se danas u Srbiji bavi proizvodnjom kako teretnih, tako i putničkih vagona.
Ono što je, takođe, važno, jeste da najveća ulaganja u ''Železnice Srbije'' idu u Koridor 10, kao što je i u putnoj privredi, ali mora se voditi računa i o razvoju regionalnog železničkog saobraćaja. U obrazloženju ovog zakona je definisano koji su to posebno važni pravci što se tiče regionalnog razvoja putničkog saobraćaja.
Na početku sam rekao da je to kredit od 100 miliona evra, kojim će se nabaviti do 33 elektromotorne garniture. Važno je da je JP ''Železnice Srbije'', po ugovoru, dužno da obezbedi jedinicu koja će biti zadužena za praćenje realizacije ovog projekta.
Čini mi se da to jeste važno, zato što su i poslanici ukazivali na podatak da realizacija mnogih projekata, odnosno ugovora koje smo ratifikovali, sporije teče, ne povlačimo dozvoljena sredstva dinamikom koja je definisana ugovorima. Za to plaćamo penale. Čini mi se da ako imate posebnu jedinicu u okviru javnog preduzeća koja će biti direktno u kontaktu s Vladom i kreditorom, valjda će se uozbiljiti ceo posao i očekujem da se ovih 100 miliona evra povuče po dinamici koja je predviđena samim ugovorom i da tu neće biti nikakvih zastoja.
Takođe je važno da ako se bude više ulagalo u železnice Srbije, ako poslovodno rukovodstvo ''Železnica Srbije'', resorno ministarstvo i Vlada budu doveli dotle da železnice Srbije budu na nivou razvoja koji je veći nego što je sada, biće to sigurno profitabilnija kompanija, neće iskazivati gubitke koje sada imamo, a samim tim će se stvoriti uslovi da u godišnjim planovima, finansijskim planovima tog preduzeća bude i otplata ovakvih kredita koje danas ratifikujemo, da garant bude država, Republika Srbija, i da će samo preduzeće u nekoj bliskoj budućnosti uspeti da vraća kredite, odnosno dospele obaveze.
Drugi ugovor je Ugovor o garanciji između Republike Srbije i EIB koji je vezan za poslove JP „Elektromreže Srbije“, a odnosi se na rehabilitaciju i izgradnju šest trafo-stanica, kao i izgradnju pratećih dalekovoda na području šest gradova i opština.
Ovaj ugovor je povoljan kada se gleda na finansijski efekat, na visinu kamatne stope koja ga opterećuje, grejs period i vreme vraćanja. Vrednost Ugovora je 24,5 miliona evra. Ono što treba shvatiti jeste da će izgradnjom ovih trafo-stanica elektroenergetski sistem Srbije biti stabilniji i kvalitetniji.
Moramo da vodimo računa o tome da izvlačenje države iz krize i povećanje privredne aktivnosti u državi Srbiji sadašnji elektroenergetski sistem vrlo teško može da izdrži. U ovom trenutku moramo da se prilagođavamo, da imamo sistem koji će u datom trenutku moći da prihvati veća opterećenja koja su vezana za potrošnju električne energije.
Ova investicija je razvoj infrastrukture u oblasti elektroprivrede i smatram da je važna, možda ne u ovom trenutku, ali u budućnosti, kad bude veća potrošnja električne energije, kada bude privreda na višem nivou razvoja, svakako. Bez ovakvih investicija, doći ćemo u situaciju da imamo određene havarije koje mogu da imaju višednevne ili višesatne zastoje. To je pogubno po stanovništvo i po privredu.
Treća jeste ratifikacija Programa kreditne pomoći malim i srednjim preduzećima preko domaćeg bankarskog sektora i podrška regionalnom razvoju kroz javna komunalna preduzeća. To je Sporazum između RS i Vlade Republike Italije. Ovo je nastavak saradnje koji je započet 2005. godine. Takođe, 2005. godine je postojala slična kreditna linija, u iznosu od 33,25 miliona evra. Ona je povučena u kompletu, preko poslovnih banaka, i ono što je dobila privreda Srbije, odnosna mala i srednja preduzeća, jeste da su mogla pod povoljnim uslovima da nabave opremu koja je vezana za tehnološki proces izrade njihovih proizvoda.
Potpuno je sigurno da samo sa savremenom tehnologijom i dobrim kvalitetom proizvoda možemo nastupiti kako na domaćem tržištu, tako i na tržištu razvijenih zemalja, zemalja u okruženju i zemalja Evrope. Jednostavno, moramo da ulažemo u tehnologiju. Naša preduzeća moraju da ulažu u tehnologiju i ovo je dobar primer – da koristite jednu kreditnu liniju da biste ostvarili svoje srednjoročne i dugoročne planove, sa kamatnom stopom od oko 4,85% najviše; ako se doda ona kamata koja ide prema kreditoru plus deo koji uzima Narodna banka, plus zbog rizika preko poslovnih banaka, sve to kada se sabere – 4,85%. U Narodnoj banci se očekuje negde oko 4,2%.
Čini mi se da je u ovom trenutku, kada se pogledaju krediti poslovnih banaka, ovo prilično jeftinije i da će mala i srednja preduzeća, koja su našla interes i u ranijem periodu, sigurno naći interes da iskoriste mogućnosti iz ove kreditne linije.
Ono što je proširenje u odnosu na staru kreditnu liniju jeste da se mogu definisati projekti koji su vezani za poljoprivredu, turizam i za lokalnu infrastrukturu. Definisano je da za mala i srednja preduzeća vrednost kredita bude između 50.000 i jednog miliona evra, a za lokalnu infrastrukturu, misli se na javna komunalna preduzeća koja hoće da kupe neku opremu, neku liniju, nešto što bi poboljšali kvalitet njihove usluge građanima na lokalu, visina kredita je između 150.000 evra i dva miliona evra.
Ovde je država samo garant. Narodna banka je ta preko koje će ići ceo posao, odnosno glavni izvršilac će biti poslovne banke koje danas posluju u Srbiji i to će verovatno biti iste banke koje su bile i za prvu kreditnu liniju.
Čini mi se da nije na odmet pomenuti da je 710.000 evra donatorski deo, otprilike, koji će obezbediti podršku realizaciji ovog projekta. To je nešto što nećemo vratiti.
Važno je reći da je period trajanja ovog kredita 13 godina, rok otplate sedam godina, poček je, ono što zovemo grejs period, nekih pet godina i kamatna stopa na godišnjem nivou će biti ono što je najavila NB, 4,25%. To sam s Interneta uspeo da skinem. Ako se sabere ovo što je definisano, to je 4,85%. Videće se kolika će biti ta kamatna stopa.
Određene obaveze koje se preuzimaju ovde, formiranjem zajedničkog upravnog odbora koji će pratiti realizaciju celog posla, formiranjem devolving fonda kod Ministarstva finansija, smatram da nisu neki veliki poslovi koji će omesti da vrlo brzo povučemo ta sredstva, a onda mala i srednja preduzeća i lokalne samouprave dobijaju mogućnost da preko bankarskog sektora, pod ovim uslovima, za svoje potrebe mogu da se zaduže, da mala preduzeća kupe neku opremu koja će dati kvalitet proizvoda, da prodajom tog proizvoda mogu da stvore likvidnost, odnosno prihode, da mogu nesmetano da vraćaju.
Ta preduzeća, lokalne samouprave, odnosno javna komunalna preduzeća, da mogu da kupe linije koje će pojeftiniti njihovu uslugu, ne smanjiti, nego poboljšati kvalitet, kroz jeftiniju uslugu i, na kraju, iz tih sredstava uštede da vrate Ministarstvu finansija, odnosno davaocu kredita, sredstva koja se obezbeđuju.
Sagledavajući sva tri sporazuma i da su ove sve stvari vezane za investicije kako za infrastrukturu, tako i za mala i srednja preduzeća, ili komunalna preduzeća, sagledavajući sve ostale sporazume koji su danas na dnevnom redu, a koji se odnose na bolje povezivanje države Srbije sa zemljama u okruženju i zemljama koje nisu u okruženju, kao i na bilateralne odnose, na određene bescarinske stvari, ekonomsku saradnju i druge oblike saradnje, G17 plus će u danu za glasanje podržati sve ove sporazume i ove zakone i pozivamo druge poslaničke grupe da urade isto. Hvala.

Ovim završavamo rad u prepodnevnom delu sednice.
Određujem pauzu koja će trajati do 15.05 časova. Popodnevni deo počinjemo, odnosno nastavljamo po redosledu narodnih poslanika prema prijava za reč. Prvi prijavljeni je narodni poslanik Zoran Ostojić, posle njega, narodni poslanik Dragan Stevanović. Hvala.
(Posle pauze –15.05)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad.
Obaveštavam vas da ćemo danas, u skladu sa članom 85, raditi do završetka tačke dnevnog reda koja bude u 18 časova, odnosno u 16 časova na dnevnom redu. Izvinite, u 18 časova, a treba o tome da vas obavestim do 16 časova, što činim.
Gospodin Zoran Ostojić nije tu.
Gospodin Dragan Stevanović nije tu.
Gospodin Branislav Mitrović. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas na dnevnom redu imamo više predloga zakona o potvrđivanju ugovora, sporazuma i protokola, međutim, zadržao bih se na Ugovoru o garanciji između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj, koji je potpisan 8. maja 2009. godine.
Ovim ugovorom, ova banka odobrava zajam od 100 miliona evra za projekat nabavke železničkih voznih sredstava, tačnije, elektromotornih garnitura. Banka odobrava JP "Železnice Srbije" zajam pod sledećim uslovima. Period trajanja zajma je 15 godina, uključujući i grejs period od četiri godine. Zatim, otplata zajma bi se vršila u 22 polugodišnje rate, provizija na nepovučeni deo zajma je 0,5% godišnje i kamatna stopa je EURIBOR plus 1% marža, s tim što je varijabilna, s opcijom fiksiranja kamatne stope.
Smatram veoma značajnim da ovim ugovorom i JP "Železnice Srbije" na sebe prihvata određene obaveze, a to su: izrada i usvajanje plana poslovanja za svaku poslovnu jedinicu, uvođenje metodologije utvrđivanja troškova za svaki segment delatnosti putničkog saobraćaja, zatim, obračuni moraju u svakom trenutku biti u skladu s međunarodnim standardima za finansijsko izveštavanje. Na kraju, kao veoma bitno, Javno preduzeće "Železnice Srbije" će formirati jedinicu za realizaciju ovog projekta.
Železnički saobraćaj je veoma složen tehničko-tehnološki sistem koji ima karakteristike i zakonitosti koje vladaju u složenim sistemima. Za razvoj jedne zemlje i pojedinih regiona, železnički saobraćaj ima značajnu ulogu i on mora skladno da funkcioniše kako bi ispunio postavljeni zadatak. Od njega se traži da izvrši ulogu transporta putnika i robe s jednog na drugo mesto, ali uz minimalne troškove.
Poslednjih godina, u železničkom saobraćaju se ispoljava niz slabosti koje se negativno odražavaju na samu železnicu, s jedne strane, i s druge strane, na korisnike njenih usluga. Zbog svega toga, raduje svaka inicijativa za ulaganje u železničke kapacitete.
Železnica, kao podsistem u saobraćajnom sistemu, spada u one grane koje se karakterišu jakim integracionim procesima u pogledu tehnike, tehničke i tehnološke organizacije saobraćaja. Ona po organizacionoj strukturi i funkcionalnosti svojih delova spada u čvrsto spregnute, složene sisteme. Osobenost u odnosu na ostale saobraćajne grane daju joj tri vrste transportnih kapaciteta – pruga, kao saobraćajni put, sa svim pratećim postrojenjima, signalno-sigurnosnim postrojenjima i sistemima veze, zatim vučni i vučeni kapaciteti, tu se misli na lokomotive, teretna kola i u ovom delu mislimo i na ove elektromotorne garniture o kojima je danas reč, i, na kraju, stanični tehnički kapaciteti.
Imajući u vidu činjenicu da je u prethodnom periodu jedan od najvećih problema u funkcionisanju srpskih železnica bio nedostatak lokomotiva i vagona, nabavka ovih elektromotornih garnitura obećava poboljšanje kvaliteta železničkih usluga. S obzirom na karakteristike ovakvih garnitura i činjenicu da će se prvenstveno koristiti za prevoz putnika na regionalnim pravcima, ovakva nabavka, kroz bolje povezivanje u okviru regiona, ali i povezivanje sa glavnim gradom, uticaće na brži i ravnomerniji regionalni razvoj.
Posebno izražavam zadovoljstvo što će određeni broj ovih garnitura prevoziti putnike na pruzi Beograd - Bar, tačnije na relaciji Beograd, tj. Resnik - Vrbnica. Vrbnica je krajnja stanica na srpskom delu pruge od Beograda do Bara. Takođe, očekujem da će broj tih garnitura koje će biti dodeljene pojedinim pravcima oslikavati i ekonomske i brojčane pokazatelje prevoza putnika na tim pravcima.
Statistika kaže da je u 2008. godini, na relaciji Beograd - Vrbnica, prevezen 545.151 putnik i od toga prihodovano 186.187.996 dinara. Poređenja radi, sledeći pravac po visini prihoda je pravac Beograd - Subotica, koji je doneo prihod "Železnicama Srbije" od 142.322.011 dinara. Važan je podatak da u toku 24 sata do Vrbnice iz Beograda saobraćaju samo dva para putničkih vozova i jedan par od Užica do Vrbnice. Zbog lošeg stanja putničkih vagona, neretko izostaje jedan par vozova. Takođe, česti su defekti lokomotiva, kao i isključenje vagona na putu zbog kvara, tako da se i vreme putovanja znatno produžava. Petkom i nedeljom je veoma teško putovati ovim vozovima zbog ogromnih gužvi, a mnogi putnici ne uspevaju ni da uđu u voz.
S obzirom na to da je pravac Beograd - Vrbnica, po broju prevezenih putnika i ostvarenom prihodu, u samom vrhu srpskih železnica, očekujem da će i broj garnitura koji će biti dodeljen novom pravcu to odslikavati.
Prethodnih meseci se dosta govorilo o ulaganju u železnički pravac na Koridoru 10. U potpunosti podržavam takvu politiku i jasni su razlozi za to. Međutim, raduju i najnovija ulaganja u prugu Beograd - Bar, uzimajući u obzir njen položaj i stratešku važnost. Posebno obećava zajednička inicijativa Vlade Italije, Republike Crne Gore, kao i Srpske vlade. Pruga Beograd - Bar obuhvata široko gravitaciono područje, sa velikim brojem korisnika, o čemu govore i podaci o obimu rada na utovaru, istovaru robe u Sekciji za prevoz robe Užice, koja pokriva deo pruge koji pripada Srbiji.
U 2008. godini, na području Sekcije Užice, utovareno je 1.362.334 tone robe, što je za samo 17 hiljada tona robe manje od utovara u Sekciji Požarevac, a podsetiću, to je sekcija koja pokriva ''US Steel". Na trećem mestu je Sekcija Lapovo, s daleko manjim utovarom, koji iznosi 496 tona 314.000. Što se tiče istovara, količina u 2008. godini je bila 526.341 tona.
Kakav je uticaj kupovine elektromagnetnih vozova na teretni, na robni saobraćaj?
U veoma teškoj situaciji u železnici postoji evidentan manjak lokomotiva, koje u ovom trenutku prevoze ne samo teretne, već i putničke vozove. Kupovinom ovih elektromagnetnih garnitura, dobićemo određen broj slobodnih lokomotiva, koje će biti opredeljene za prevoz robe.
Svoj interes za ulaganje u prugu Beograd - Bar ima i Evropa. Deo tranzita iz zapadnog dela Bugarske i Rumunije i jugoistočnog dela Mađarske gravitira ka ovoj pruzi. Podsetiću da je jedina veza, železnička veza, Albanije prema Evropi pruga Beograd - Bar. Takođe je poznat i uticaj same luke Bar na transportne tokove, kao i zainteresovanost naše vlade za nju.
Siguran sam da je uzimanje zajma za nabavku elektromotornih garnitura dobar potez i da predstavlja samo početak u ozbiljnija ulaganja u srpske železnice. S druge strane, očekujem da će i samo preduzeće "Železnice Srbije" pronaći pravi model organizacije, reformisati se, postati konkurentan na tržištu saobraćajnih usluga i značajan subjekt privrednog razvoja u Srbiji.
U danu za glasanje, Poslanička grupa G17 plus će glasati za ovaj i ostale zakone koji su u ovoj tački dnevnog reda. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima gospodin Zoran Ostojić. Samo se prijavite, molim vas.

Hvala predsednice. Koleginice i kolege, od ovih 26 zakona o potvrđivanju, moju pažnju je privukao Predlog zakona o potvrđivanju Protokola između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o izuzecima iz režima slobodne trgovine uz Sporazum između Vlade Jugoslavije i Vlade Ruske Federacije od 28. februara 2000. godine.
Ovaj protokol, koji postaje zakon, koji su potpisali ministar Šojgu i zamenik predsednika Vlade, prvi potpredsednik Vlade, ministar unutrašnjih poslova, gospodin Dačić, avgusta ove godine, u suštini, smanjuje broj proizvoda kojima je zabranjen izvoz u Rusiju bez carina, tj. smanjuje se broj robe koja je izuzeta iz bescarinskog režima.
Ono što je važno, jeste šta ostaje na tom režimu? Za šta postoji carina, koji su to proizvodi kojima se otežava izvoz u Rusiju?
Svakako da je Ruska Federacija velika zemlja. Većina vas u ovoj sali smatra da se naši odnosi dobro razvijaju, mi mislimo da su oni malo jednostrani, u njihovu korist, a na našu štetu, ali vreme će pokazati ko je u pravu. U svakom slučaju, ovaj sporazum, sa brzinom naših evroatlantskih integracija, otići će u istoriju, jer kada budemo došli u jednom trenutku do vrata EU, moraćemo da prihvatimo pravila koja tamo važe, a sporazumi koji nisu u skladu s politikom EU neće moći da važe. Ali, do toga ima vremena i zato mislim da je dobro da naša država, naša privreda iskoristi ovaj bescarinski režim.
Međutim, cifre pokazuju da nismo u stanju da ga iskoristimo. Nesporno je da teško da možemo ikada da imamo suficit u odnosima s Rusijom, naprosto, zbog zavisnosti Srbije, kao i većine Evrope, od ruskog gasa i nafte. Šta možemo tamo da izvezemo? Nekako nam se čini da je i skraćivanjem ove liste izuzetaka ostalo među izuzecima dosta toga što, u principu, jedino i možemo da prodamo napolju.
Neću sada govoriti o činjenici da su putnički automobili ostali na ovoj listi. To znači da putnički automobili ne mogu da se izvoze u Rusiju bez carine. O tome je bilo reči i u vreme kada se ovaj ugovor potpisivao. Niti ću da govorim o tome što je jedan od argumenata za ulazak „Fijata“, govorim o ulasku „Fijata“ u „Zastavu“ Kragujevac, koji traje i ko zna koliko će trajati posle ovog požara, bio kako mi imamo bescarinski režim sa Rusijom. On ne važi za automobile.
Gotovo je čudno da on ne važi za meso, da ne važi za beli šećer, da ne važi čak ni za rakiju. Veoma je čudno da ne važi ni za drveni kuhinjski nameštaj, drveni nameštaj za spavaće sobe i za ostali drveni nameštaj. Jer, šta, objektivno, Srbija proizvodi? Rakiju, to je nesumnjivo, drveni nameštaj, nesumnjivo, a automobile, ako Bog da. Ali, lista koja postoji i za koju se plaća carina je, po našem mišljenju, lista koja onemogućava Srbiji da postigne bolje rezultate u trgovinskoj razmeni sa Rusijom. Zato mislimo da naša vlada, kada već gajimo takve odnose s Rusijom, kada je već ruski predsednik bio jedini predsednik koji je govorio u ovom domu, treba u budućem periodu da učini veći napor da i ovu robu za koju se sada plaća carina skine s tog režima.
Naprosto, ako ćemo biti prijatelji, ako ćemo mi ovde učiniti sve da podignemo ekonomiju, da tako kažem, reindustrijalizujemo zemlju, da počnemo od onoga što znamo da proizvodimo, što proizvodimo i u čemu imamo tradiciju. Otvaranje ruskog tržišta za te proizvode značilo bi razvoj ekonomije.
Sledećeg dana ću, u formi poslaničkog pitanja, pokušati da saznam zbog čega nešto što su tradicionalni srpski proizvodi nije na bezviznom režimu, nego je ostalo na ovom viznom režimu.
To što su skinute carine za proizvode klanica, za lekove, jeste dobro, ali mislim da bi mnogo veći efekat bio kada bi neki od ovih proizvoda došao na bezvizni režim. Da ponovim, ne mislim tu, prvenstveno, na automobile, jer ćemo se, izgleda, načekati „zunta“, tj. „punta“ iz ''Zastave'', ali drveni nameštaj, tepisi, meso, šećer i rakija, to smo valjda u stanju da izvezemo i u Rusiju. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladan Jeremić.

Hvala. Ipak sam uspeo da pronađem jedan zajednički imenitelj za ovih 26 tačaka koje su objedinjene u današnjoj skupštinskoj raspravi. Ako ništa drugo, to je, otprilike, nastavak te ekonomske politike koja rezultira sa novih 154 miliona evra zaduženja.
Mnogo se priča i diskutuje o zaduživanju Srbije usled svih ovih kredita, zajmova, koje potpisujemo ili se spremamo da potpišemo, tako da ne treba da čude najnoviji podaci Ministarstva finansija koji kažu da je na kraju septembra ukupan javni dug Republike Srbije iznosio 10 milijardi evra i da je bio za milijardu i 127 miliona evra veći u odnosu na stanje krajem septembra prošle godine.
To u prevodu znači da Vlada Republike Srbije povećava javni dug dnevno za nešto više od tri miliona evra. Pri tom, u ove podatke nije uračunata prva tranša MMF-a u iznosu od nešto preko 780 miliona evra, što bi dodatno, na ovaj ukupan dug, iznosilo oko dva miliona evra. Naravno, ovde nema onih najavljenih kredita od Ruske Federacije, Svetske banke, Evropske investicione banke, Kine itd. Svakako da bi oni uvećali taj dnevni prosek za nekih šest-sedam miliona evra.
Glavni rast duga se dogodio upravo na unutrašnjem terenu, gde je on povećan za 582 miliona evra od kraja septembra prošle godine, a indirektne obaveze su porasle za 461 milion evra, dok je, uslovno rečeno, čisti spoljni dug veći za 84 miliona evra. Udeo javnog duga u BDP-u je povećan, sa 25,6% u 2008. godini, na 32% na kraju septembra, kada su i ovi podaci ažurirani. To znači da se računa sa BDP-om u ovoj godini od 31 milijarde evra, što je za tačno 10% manje u odnosu na njegovu vrednost u 2008. godini.
Sada se postavlja pitanje – da li je ovo preveliki ili premali javni dug? Da li se koristio svrsishodno ili ne?
Poput spoljnog duga, za javni dug se može konstatovati da je Srbija solventna, ali nelikvidna, što je bio slučaj kada je izbila platno- bilansna kriza u bivšoj Jugoslaviji, 1982. godine. Mi smo u Poslaničkoj grupi SRS-a na to nekoliko puta do sada ukazivali, ali bez većeg efekta od strane onih koji su nadležni za vođenje ovakve politike.
Taj osnovni problem u nelikvidnosti je, pre svega, zato što Srbija ima male devizne prihode, a kada se tako mali devizni prihodi suoče s naglim deviznim odlivima, onda to dovodi do krupnijih problema u funkcionisanju, kakvi upravo sada i postoje. Međutim, ono što je krucijalni problem, jeste da je ta politička i poslovna elita u Srbiji ili ignorisala ili nije želela da razume na pravi način stvarno stanje domaće, srpske ekonomije.
Primera radi, ugledni američki ekonomisti Karin Rajnhart i Kenet Rogof su objavili u decembru prošle godine dve zapažene studije koje sistematizuju iskustva i iznose niz prilično uznemiravajućih i poražavajućih podataka u vezi sa svim većim finansijskim krizama tokom poslednjih godina.
''Analize pokazuju da su krize praćene ne usporavanjem rasta, već padom BDP-a. U proseku, taj pad traje oko dve godine i BDP se smanjuje za preko 9%. Tokom krize, dolazi do ogromnog rasta javnog duga, koji u periodu od tri godine nakon njenog izbijanja poraste u proseku za oko 86%.
Prosečno trajanje krize na tržištu akcija je najmanje tri godine, a kumulativni gubitak se kreće oko 60% njihove vrednosti.
U ovakvim periodima, i nezaposlenost kontinuirano raste, u proseku, pet godina, što je znatno duže od samog trajanja recesije. U tom periodu, nezaposlenost se dodatno povećava za 7% u odnosu na nivo pre početka krize.
Današnja ekonomska situacija je potencijalno još opasnija, jer sve dosadašnje krize su bile, uglavnom, ili lokalnog ili regionalnog karaktera i uvek su postojali veći delovi koji nisu bili zahvaćeni i koji su mogli apsorbovati viškove robe i obezbediti kapital u ugroženim državama. Ovoga puta je taj prostor drastično sužen i kriza je prvi put zaista globalna.''
Veoma je opasno poverovati da se ovi podaci, odnosno ova analiza ne može primeniti i na Srbiju, jer Srbija nije žrtva samo tuđe krize, ona, kao što je dobro poznato, nije u dovoljnoj meri integrisana u sistem te globalne ekonomije.
Srbija, zahvaljujući, između ostalog, i ovome o čemu danas razgovaramo, a što je reperkusija onoga što se dešava u poslednjoj deceniji, prolazi kroz klasičnu sopstvenu platnobilansnu krizu, krizu koja preti da preraste u valutnu i, naravno, dobija epitet dužničke krize.
Geneza i uzroci ovakvog stanja još uvek očigledno ne dopiru do ekonomskih aktera u Srbiji, jer kada, pre svega, ta poslovna elita zatraži da se država zaduži kako bi se nastavilo s politikom ovakvog održavanja kursa dinara, onda se, zapravo, nastavlja u kontinuitetu ekonomska politika koja, praktično, uništava Srbiju.
Da li neko zaista može da poveruje da će MMF, o kome je i danas ovde bilo dosta reči, pozajmljivati novac bilo kojoj državi, samim tim i Srbiji, kako bi se spasili vlasnici prezaduženih ili preinvestiranih domaćih imperija?
Svima je dobro poznato da se krize ponekad i namerno izazivaju, ili se bar pojačavaju, kako bi upravo te lokalne poslovne imperije promenile vlasnike.
Ono što je problem jeste da država Srbija danas ima veoma malo prostora da utiče na krizu u kojoj se našla i za to je, uglavnom, kroz sve mere koje je do sada preuzimala, pogotovo kroz ovakav način vođenja ekonomske politike, očigledno kasno. U najgorem trenutku se suočavamo s ovakvim predlozima zakona i svim ostalim pratećim aktima, jer je očito da moramo da radimo ono što do sada nismo radili, a to je da se živi isključivo od onoga što se zaradi.
U slučaju da Srbija ostane u stanju neke permanentne krize, jasno je da će ostatak sveta iz nje izaći, a mi, upravo zbog onoga kako radimo i kako se ponašamo, to nećemo uspeti.
Podaci su i poražavajući. Imate zvanične podatke Republičkog zavoda za statistiku, gde je proizvodnja u ovih prvih devet meseci tekuće godine bila za 15% manja nego u istom periodu 2008. godine, upravo iz tog razloga što svi krediti, zajmovi koje je država Srbija uzimala nisu racionalno korišćeni, jer da jesu, verovatno ne bismo bili u ovakvoj situaciji u kojoj smo sada, odnosno beležili bismo određenu privrednu aktivnost. Stopa nezaposlenosti ne bi bila na nivou na kakvom jeste.
Teško je dati odgovor na pitanje gde su, odnosno kuda su završile desetine milijardi dolara uzetih kredita, kao i prihodi od prodaje državne imovine u ovih proteklih desetak godina.
Za poslednjih godinu dana, samo deficit bilansa tekućeg računa kojim su obuhvaćeni svi nekreditni devizni tokovi je povećan za 70%. Devizni odlivi su tako premašili devizne prilive po svim osnovama, uključujući čak i doznake imigranata, za gotovo 5 milijardi dolara. U istom periodu, deficit trgovinskog bilansa, najvažnije komponente bilansa tekućeg računa, povećan je za 44%. To u prevodu znači da svakog meseca Srbija uveze oko milijardu dolara robe i usluga više nego što izveze. Svi ovi negativni tokovi se reflektuju na spoljni dug Srbije, koji je u poslednjih godinu dana povećan za oko 42% i sada je oko 30 milijardi dolara, ili oko 21 milijarde evra, što je ekvivalent za ovu cifru.
Bilo je neprijatnih i negativnih iskustava, ali očigledno je da tranzicione zemlje, gde sada spada i Srbija, nisu izvukle ono najpoučnije i najvažnije kada je reč o iskustvima velike ekonomske krize koja je pogodila jugoistočnu Aziju 1997. i 1998. godine. Upravo je i ta kriza bila vezana za zaduživanje privatnog sektora.
Dakle, svi problemi koji nastaju posledica su jednog kontinuiranog deficita platnog bilansa i rasta spoljne zaduženosti i u takvom ambijentu, a takav je upravo ambijent danas u Srbiji, sudbina države je isključivo u rukama inostranih kreditora i visi o koncu njihove spremnosti da, eventualno, stimulisani određenim visokim kamatama, obezbeđuju priliv kapitala na koji se ekonomija navikla.
Kada se iz bilo kog razloga, ekonomskog, političkog, priliv tih kredita, odnosno novčane mase uspori, ili zaustavi, jasno je da dolazi do ovakve situacije, odnosno da izbija kriza, koja se u prvom koraku manifestuje kao platno-bilansna i valutna, kakva je situacija u Srbiji.
Smanjen kreditni priliv i naglo povećan odliv kapitala dovodi do prekomernog i nekontrolisanog pada domaće valute i tu se jako malo dalje može činiti. Valutna kriza potom prerasta u dužničku, a stradaju svi, i oni dužnici koji su kredite koristili racionalno.
Problem je što smo svedoci, a mi u Poslaničkoj grupi SRS-a posebno to apostrofiramo, evo i danas, u okviru ovog obilja predloga zakona, i zakon o izmeni Statuta MMF-a, toga da o stanju domaće ekonomije, kako je već i red u državama tranzicione demokratije, građane uglavnom informišu stranci, i to jednom godišnje. I mi smo ovde u prilici da, ljubaznošću MMF-a, dobijemo priliku da se nešto ozbiljnije pozabavimo rezultatima sopstvene ekonomije.
MMF koji je ovde očigledno uvek dočekan kao neki spasilac, a jasno je, po rezultatima, odnosno efektima koje ostvaruju, da je daleko od toga, upozorava na opasnost u vezi upravo s tim problemom, s ogromnim deficitom tekućeg bilansa i rastom spoljne zaduženosti. Jasno je da ako se ovakvi trendovi nastave, čak i po tvrdnjama istog tog MMF-a, deficit platnog bilansa će ostati visok, a spoljni dug će nastaviti ubrzano da raste.
Kada je reč o čuvenim ekspertima iz MMF-a, oni, takođe, smatraju da monetarnu politiku ne treba menjati, odnosno da je sve u redu. Izvozu ne smeta kurs, već nerestrukturirana preduzeća i neumeren rast plata. Teza je vrlo zanimljiva; kakav god da je kurs, njegovi efekti na izvoz su neutralni. MMF je ovakav stav imao u slučaju Argentine, a verovatno je većini vas poznato kakav je epilog svega toga bio, odnosno Argentina je doživela potpuni finansijski slom.
Dakle, sve mere koje MMF preporučuje, usmerene su ka smanjivanju budžetske potrošnje i ubrzanom restrukturiranju, privatizaciji ili bankrotu preostalih javnih i društvenih preduzeća. Predlaže se smanjenje državnih rashoda, čime bi se suficit budžeta podigao na nivo od 2 do 3% u odnosu n BDP.
O posledicama takve politike govorio je nešto više kolega Dejan Mirović. Otprilike bi ovo trebalo da traje sve dok ne počnu da se ubiraju plodovi strukturnih reformi, kako oni to kažu, ali s obzirom na to da se Srbija već godinama vredno strukturno reformiše, neće smetati da se sačeka još koja godina, kako bi se počelo bar s ubiranjem tih plodova od silnih reformi s kojima smo suočeni. Uostalom, možemo da pogledamo i u zemljama u okruženju, kako to obilato i uspešno veruju i Poljaci i Rumuni i Bugari i ostali, ali na berzama rada širom Zapadne Evrope.
Dakle, za sve ekonomske probleme, bez obzira na uzroke, MMF nudi uvek samo jedan i univerzalni lek – smanjivanje budžetske potrošnje. Teško je protumačiti da li su mere ove međunarodne finansijske institucije ekonomski ili ideološki motivisane, jer je Srbija očigledno tu gde jeste upravo zato što je previše slušala druge i što se oslanjala na tu jednu neoliberalnu doktrinu, koju MMF i promoviše.
Imali smo prilike da nedavno pročitamo izveštaj Svetske banke, još jedne koja se pominje u krugu onih finansijskih institucija od kojih bi Srbiji trebalo da bude bolje, ali od toga nema ništa. Odnosi se na članak: „Raditi više, sa manje“, koji je napisao upravo direktor Kancelarije Svetske banke u Beogradu Sajmon Grej, i to na osnovu toga što je srpsko Ministarstvo finansija podnelo molbu da Svetska banka pomogne Srbiji u smanjenju troškova javnog sektora, i to na način koji neće uticati na kvalitet usluga. Rezultat je publikacija koja analizira sve te važne delove javnih rashoda, kako to ističe gospodin Grej, poput penzija, zdravstva, obrazovanja, socijalnog davanja, infrastrukture, poljoprivrede i industrije.
Sećate se na koji način Svetska banka smatra da to treba učiniti?
Ne treba da vas podsećam da je to genijalno rešenje bilo da se ukine 11 hiljada odeljenja, 37% svih odeljenja u osnovnim školama i 13% svih odeljenja u srednjim školama. Neobično je, pri tom, da upravo ti analitičari Svetske banke nisu uočili nekakve sitnice, da se, recimo, u srpskom budžetu izdvaja 4,1 milijarda dinara, ili 44 miliona evra godišnje za donacije raznim nevladinim organizacijama i da je to više nego za subvencije u privredi, jer 3,5 milijarde je učenički standard, 1,7 –studentski standard, 3,2 – fond za mlade talente, svega 0,4 – za izbegla i raseljena lica itd.
Takvim reformama i takvim načinom vođenja politike u ovoj zemlji, već smo se uverili, reformisana je Vojska, tako što smo uništili onih 1.200 protivavionskih raketa tipa „strela“, isekli 700 tenkova u staro gvožđe, a broj aviona u letnom stanju sveli na svega dva.
Svetska banka i MMF najčešće zajedno nastupaju prema malim zemljama, čije vlade traže pozajmice. Ove institucije su jedna vrsta akcionarskog društva, u kojem SAD ima najveću kvotu, i to je u Svetskoj banci negde oko 16%. Dok MMF daje pozajmice koje obezbeđuju spoljnu likvidnost, Svetska banka pozajmljuje novac za obezbeđivanje unutrašnje likvidnosti. Ove ustanove svoje pozajmice uslovljavaju zahtevom da ih daju u ratama, i to tako da nakon svake rate imaju pravo da od zemlje zajmoprimca zahtevaju određeni način vođenja ekonomije i društva. Tako, praktično, davanjem pozajmica nekoj vladi, MMF i Svetska banka postaju jedna vrsta njenog staratelja i, faktički, upravljaju tom zemljom.
Specijalizacija MMF je finansijska i monetarna sfera, Svetska banka, svojim ''kreditima'', najčešće finansira obrazovanje, zdravstvo, reformu državne uprave itd.
Svetska banka u Srbiji je već finansirala reformu pravosudnog sistema i epilog toga će biti ovo podrazumevano otpuštanje oko 700 sudija. Kada je o podeli zaduženja reč, Svetskoj banci upravo pripada i finansiranje reforme obrazovanja, o kojoj sam govorio.
Posledice svog zaduživanja i saradnje s ovakvim međunarodnim finansijskim institucijama neće biti samo to da ćemo u budućnosti morati sve što kao društvo zaradimo da dajemo na otplatu dugova sa kamatom, već i da će naši poverioci dobiti dugoročno pravo da upravljaju ovim društvom.
Međunarodni činovnici, prvenstveno iz finansijske sfere, odlučivaće, verovatno, i o srpskim porezima, i o penzijama, socijalnim davanjima, ali i o obrazovanju, zdravstvu, nauci, kulturi i svemu ostalom. Onda nam verovatno neće biti problem da usvojimo i Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije o međunarodnim izložbama, jer će i Srbija biti, nažalost, primer države koja je sistematski uništavana. Zahvaljujem na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Donka Banović.