Hvala, gospodine Petronijeviću.
Moja obaveza je da ipak konstatujem da je narodni poslanik Milisav Petronijević povukao svoj amandman na član 11. zakona.
Na član 12, amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanici Milisav Petronijević i Mirko Munjić.
Reč ima gospodin Munjić.

Tražio sam da se član 12. briše, koji kaže: ''Organi državne uprave, javne agencije i organizacije za obavezno socijalno osiguranje mogu, u periodu od šest meseci nakon stupanja na snagu akta o sistematizaciji radnih mesta iz člana 9. ovog zakona, popunjavati slobodna radna mesta mimo ograničenja iz člana 182. Zakona o radu''.
Samo bih se u ovom kratkom vremenu osvrnuo na obrazloženje Vlade, odnosno neke delove iz obrazloženja, s obzirom na to da je Vlada dala vrlo zanimljivo obrazloženje. Prvo, Vlada kaže da bi prihvatanjem ovog amandmana nastupile štetne posledice.
Nema nikakvog utemeljenja za ovo, štetne posledice su nastupile već davno, i to višestruko štetne posledice. Prvo, one su nastupile time što se državni aparat višestruko povećao od 2000. godine, kao što smo videli, od 8.000 na preko 30.000. Negde oko 2.600, 2.700 ljudi je prešlo iz tadašnje savezne administracije, dakle, preko 22.000, 23.000 članova administracije je povećano u ovom periodu. Drugo, time što ste od tada do danas na vlasti nastupila je još veća posledica, kao i što ćete biti još neko vreme. Time nastupa ili je nastupila još veća posledica, pogotovo što vam ovi zakoni daju realne izglede da državnu administraciju upodobite i upriličite vašim partijskim interesima.
Objašnjenje za neprihvatanje amandmana – da treba ostaviti mogućnost za novi prijem službenika koji imaju posebna znanja i sposobnosti, takođe, može imati dvojako značenje – ili do sada niste imali tih kadrova koji imaju ta posebna znanja i sposobnosti, pa ste sada, nekom naknadnom pameću, uspeli da dođete do tih kadrova, ili je i ovo prostor za prijem partijskih kadrova. Ako je bilo šta od ovoga, onda nije dobro. Hvala.

Hvala, gospodine Munjiću.
Na član 12, amandman je podneo narodni poslanik Miroslav Markićević.
Da li neko želi reč? (Da)
Gospodin Petronijević, izvolite.

Amandman na član 12. podneo sam iz sledećih razloga. Jednostavno, želim da kroz dijalog dođemo do najboljih rešenja, zato što mislim da je smisleno moje upozorenje kako ne treba to prihvatiti, a, priznajem, smisleno je i obrazloženje Vlade da  želi na taj način da obezbedi veći kvalitet, da stvori mogućnost za veći kvalitet.
Pozivam vas da još jednom pogledate to, pogotovo što takvog člana nema u sledećem zakonu, zakonu o određivanju maksimalnoj broja u lokalnoj administraciji. O čemu se radi, da bi nam bilo svima jasno. Član 182. Zakona o radu kaže da "ako otkaže ugovor o radu poslodavac zaposlenom u slučaju iz člana 179. tačka 9.", a to je kada je u pitanju tehnološki višak zbog organizacionih promena itd., kao što, inače, ovo o čemu smo pričali malopre znači, "poslodavac ne može na istim poslovima da zaposli drugo lice u roku od šest meseci od dana prestanka radnog odnosa".
Šta je bila intencija? Intencija je bila da Vlada uozbilji poslodavca da, kada utvrđuje i donosi sistematizaciju, kada utvrđuje tehnološki višak, obrati pažnju i na najozbiljniji način to uradi; to je bila suština. Vlada je ovde predložila da se ne primeni taj član. Mislim da ima smisla kada Vlada kaže da je to mogućnost za poboljšanje kvaliteta rada, ali, istovremeno, Vlada mora da vodi računa da ne obesmisli cilj ovog zakona, a to je da odredi onoliko radnih mesta koliko je optimalno potrebno za funkcionisanje republičke administracije.
Može da se stvori utisak, ne verujem da to namerno rade, da onog momenta kada to Vlada uradi, već prekosutra otvara novo radno mesto koje je prethodno ukinula i onda ljudi gube poverenje u tako nešto. Da je napravljena neka kombinacija sa ciljem da se kaže da to ne može, a ako se slučajno, u međuvremenu, takva mogućnost pojavi, pojave se novi poslovi itd., itd., da onda imaju prednost oni koji su ostali neraspoređeni itd., to bi imalo smisla.
Suština je u sledećem – razmotrite, razmislite još jednom, da ne pošaljemo poruku, a siguran sam da Vlada nema tu nameru, da čim se usvoji sistematizacija, mogu se otvoriti radna mesta, ona ista koja su ukinuta, na osnovu kojih su ljudi postali tehnološki višak. Pogotovo je to nebitno ako zakon određuje maksimalan broj zaposlenih od 28.400, pa pravite vi agencija koliko hoćete, organizacija koliko hoćete, sve što pada na pamet da se pravi, to je maksimalno i to je, ustvari, vrednost ovog zakona.
Molim vas da još jednom pogledate to, iz prostog razloga da pošaljemo najozbiljniju poruku javnosti da nemamo nameru da ni na koji način obesmislimo taj zakon, niti da dovedemo u pitanje to da ćemo sve uraditi na najbolji mogući način. Hvala lepo.

Hvala. Na član 12, amandman je podnela grupa od 20 narodnih poslanika Poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima gospodin Zoran Antić, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, SNS je podnela amandman na član 12. i mogu potpuno da se složim s argumentacijom mojih kolega, ali ako već Vlada nije odlučila da briše ovaj član zakona, mogla je da prihvati makar amandman SNS-a, po kom se rok koji je predviđen za popunu radnih mesta, sa šest meseci, produžuje na 12 meseci.
Mi smatramo da, pre svega, treba postaviti pitanje da li je neko radno mesto koje je predviđeno u sistematizaciji potrebno ili nije potrebno i da se tek na osnovu odgovora na to pitanje može pristupiti popunjavanju tog radnog mesta. Čini nam se da je ključno pitanje koja će to radna mesta u državnoj administraciji i u zemlji Srbiji danas, posle šest meseci, biti nepopunjena? Toliko stranaka, toliko interesovanja, toliko nezaposlenih, da li je moguće da neko kvalitetno radno mesto, koje zahteva visoko obrazovanje, profesionalizam, bude nepopunjeno?
Smatramo da će ta radna mesta za koja nemamo adekvatne ličnosti, znači, koja zahtevaju profesionalce, ostati nepopunjena, pa, u cilju kvalitetnije državne uprave, taj rok, koji je 6 meseci, treba produžiti na 12 meseci, da bi to garantovalo da ćemo doći do kvalitetnije državne uprave.
Radi se, verovatno, o nekih sto, dvesta, trista radnih mesta koja će biti nepopunjena. Siguran sam da će mesta službenika, vozača, portira biti popunjena u roku od tri dana, a ne u roku od šest meseci, i da to neće biti dovoljno. Ali, kvalitet naše državne uprave je, ipak, na niskom nivou. To pokazuje i stanje u našoj državi, to pokazuje i masa zakona koji dolaze u Skupštinu, na koje poslanici imaju jako puno primedaba.
Ovo što je predlagač dao u zakonu, to je, rekao bih, jedna lažna briga o narodnim parama, lažna solidarnost sa građanima Srbije.
Činjenica je da je u 2008. godini svaki prosečan građanin izdvojio negde oko 156.000 dinara kroz raznorazne takse, kroz raznorazne poreze, i da su građani jako nezadovoljni kvalitetom usluga koje pruža državni sektor. Znači, trećina tih para je otišla za javni sektor, a nemamo adekvatan kvalitet kada je u pitanju državna uprava.
Građani ne prave problem kada su u pitanju profesionalci, kada su u pitanju visokoobrazovni ljudi, siguran sam da ne prave veliki problem ni kada su u pitanju njihove plate. Ako ćemo iskreno, oni, pre svega, nisu zadovoljni političkom elitom, nisu zadovoljni nama, nosiocima političke vlasti na svim nivoima, i u našim primanjima, u našim privilegijama nalaze razlog za nezadovoljstvo.
Siguran sam da, kada biste prihvatili ovaj amandman SNS-a, ne biste imali nezadovoljstvo građana, naprotiv, imali biste kvalitetniju državnu upravu i mogućnost da se ona u pravom smislu profesionalizuje, što je osnovno zalaganje SNS-a. Hvala vam.

Hvala. Na član 13, amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić.
Izvolite, gospodine Krasiću.

Retko može da se primeti da nešto toliko može da bude besmisleno kao član 13. Evo, da publika shvati o čemu se radi, to je, otprilike, član gde je napisano da će sudija za prekršaje da kazni ministra zato što do 31. 12. ove godine nije doneo pravilnik o sistematizaciji u skladu s brojem koji mu propiše Vlada. To je napisano i, naravno, građani se smeju, prvo, zato što se zakon ne primenjuje na ministre, a rukovodilac organa državne uprave je niko drugi nego ministar, onaj koji donosi pravilnik o sistematizaciji radnih mesta.
Ovo nije jedina besmislenost u ovom zakonu. Ovaj zakon je kompletno besmislen, iz jednog prostog razloga što je neko osmislio varijantu kako da se kupi ovo vreme, da Vlada podeli s Parlamentom nešto što je u isključivoj nadležnosti Vlade. Organizacija posla državne uprave je nešto što je, po Ustavu, definisano kao izvršilačka funkcija, nešto što pripada izvršenju zakona, izvršenju propisa i to je u isključivoj nadležnosti Vlade i ministarstava.
Oni su osmislili način da nas ubace u ovu priču, da podelimo neku odgovornost, da se napravi što veća konfuzija, a očigledno je da su oni koji su radili ovo malo koristili nešto što je naše prebogato iskustvo, ako ne ovo za proteklih 15-20 godina, onda nešto što je bilo pre 30 godina, kada smo imali poprilično dobro uređenu državnu upravu i regulisan status državnih službenika. Ili, ako već toliko streme ka Evropi, onda su mogli da koriste, recimo, francuska i italijanska iskustva.
U Francuskoj i Italiji se obično kaže za državne službenike da su gospoda. Zašto? Zato što nisu pogođeni bilo kakvim ekonomskim promenama ili problemima u dotičnim državama. Zašto država štiti svoje službenike? Upravo zbog profesionalizma. Vrlo je komplikovana procedura da dođu do državne službe, ali kada dođu do državne službe, onda su u Italiji ''sinjore'', a kada su u Francuskoj, onda su već posle nekoliko godina od zapošljavanja nosioci posebnih titula i lenti i san je gotovo svakog intelektualca, profesionalca u Francuskoj da bude državni službenik, bio on učitelj, vaspitačica ili neko ko radi u nekom od vrlo važnih ministarstava.
Naravno, u tim državama se menja ministar i, eventualno, pomoćnici, ali državni službenici se ne menjaju. Najviši državni službenik je, recimo, generalni sekretar Senata. On je 30 i nešto godina državni službenik. Menjaju se vlasti, on se ne menja. Ko prima u radni odnos državne službenike? Apsolutno nepristrasna, profesionalna komisija, oslobođena bilo kakvog političkog uticaja.
Znate, to je sad problem Srbije. Kada žaba vidi gde se konji potkivaju, i ona bi vrlo rado da digne nogu, pa da dobije potkovicu, da bi ličila na konja, ali ne može. Zato je ovo nakaradan zakon, smešan zakon, zakon koji ništa ne rešava, a i sam naziv zakona je besmislen. To je kao zakon o imaginarnom broju.
Prvi put, kažem vam, na bazi nekog mog velikog iskustva, vidim da postoji zakon u čijem naslovu stoji broj, maksimalan broj. Čemu to? To je čista izvršilačka funkcija, nešto što je moralo da se uredi na potpuno drugačiji način, pre svega, uredbama, podzakonskim aktima. Vi sada imate Uredbu o organizaciji državne uprave.
Da vam samo skrenem pažnju na još jednu stvar. U tom prepisivanju, ili bogatstvu ideja kako da se skrati broj državnih službenika, zaboravili ste jednu stvar, da na sve akte o sistematizaciji radnih mesta u ministarstvima saglasnost daje Vlada. U ovom članu 13. vi ste propisali poseban prekršaj i radnju izvršenja prekršaja, gde bi onaj protiv koga bi se vodio prekršajni postupak morao da odgovara i zbog toga što neko pre njega nije izvršio neki posao, što je potpuno apsurdno.
Da vam skrenem pažnju, u pravnom sistemu Srbije je tek pre nekoliko godina, pre jedno sedam-osam godina, uvedena mogućnost da po osnovu službene dužnosti i vršenja posla u okviru državnog organa službenik može prekršajno da odgovara, ali na mnogo nižem nivou, na nivou državnog službenika, a vi ste ovde propisali da prekršajno odgovara za ministarske poslove – ministar. Krajnje besmisleno.
Koja je svrha ovog predloga zakona, to nikome živom neće biti jasno. Bilo bi bolje da ovaj zakon lepo povučete i da se potrudite da ne postoji u istoriji trag o njemu. Ako ste baš zapeli, moram da vam kažem, pa, može i da se donese ovaj zakon. Kada ste počeli da srljate, da propadate, propadnite. Državni službenici koji dobro rade svoj posao se ne sekiraju. Zašto se ne sekiraju? Ne zbog toga što će, eventualno, da ostanu, već zato što znaju da će vam, ako njih izbacite, ostati neznalice i podobni ljudi u službi, a onda ćete videti kako ćete da naplatite poreze, kako ćete da naplatite bilo koje druge obaveze koje su prihod države.

Zahvaljujem.
Na član 13, amandman su, zajedno, podneli narodni poslanici Zoran Šami, Jovan Palalić, Miloš Aligrudić, Arsen Đurić, Aleksandar Pejčić i Milica Vojić-Marković.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 13, amandman je podnela grupa od 20 narodnih poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima gospodin Saša Maksimović.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 13. koji su podneli poslanici SNS-a glasi: „U članu 13.  stavu 1. briše se tačka na kraju rečenice i u nastavku se dodaje tekst: „i ako ne postupi u skladu sa članom 6. stav 2. ovog zakona.“
U članu 13. dodaje se stav 2, koji glasi: „Lice koje primi posebnu naknadu ili poklon suprotno članu 2. stav 3. ovog zakona i odgovorno lice isplatioca, kazniće se novčanom kaznom u visini desetostrukog iznosa isplaćene naknade ili poklona“.
Amandman se odnosi na kaznenu meru rukovodiocima organa državne uprave, javne agencije, organizacije za obavezno osiguranje, ukoliko ne donesu akt o sistematizaciji radnih mesta, a u skladu s aktom Vlade.
Obrazloženje o odbijanju amandmana je da se amandman ne prihvata jer nije prihvaćen amandman koji sadrži materijalnu odredbu kojom je propisana zabrana postupanja, odnosno radnja koja se sankcioniše ovim amandmanom.
Naravno da amandman nije prihvaćen, jer je u vezi s amandmanom na član 2, koji je podnela Poslanička grupa SNS-a, a koji se odnosi na zabranu primanja posebnih naknada i poklona za obavljanje dvojnih funkcija u organima Republike Srbije.
Jednostavno, ne želite da prihvatite amandmane jer se odnose na vas, na vaše partijske kolege i ne želite da postoje članovi zakona koje, svakako, ne biste poštovali, pa zašto bi onda stajali u zakonu, jer ako ne stoje u zakonu, ne možete ni da ih prekršite.
Meni je odbijanje ovih amandmana potpuno jasno, a šta ono treba da kaže građanima Srbije? Da imaju nemoralnu Vladu, kojoj je bitnije da funkcioneri primaju dve ili više plata ili nadoknada, nego što će država Srbija imati 10.000 gladnih usta nakon usvajanja i primene ovog zakona. Hvala vam.