Dame i gospodo narodni poslanici, započinjemo rad u popodnevnom delu sednice. Pre nego što otvorim pretres u pojedinostima o 11. tački dnevnog reda, podsetiću vas na vreme koje je na raspolaganju poslaničkim grupama u okviru prethodno objedinjene načelne rasprave o 9, 10. i 11. tački dnevnog reda, a pre pretresa u pojedinostima 11. tačke, predloga zakona koji smo imali i u objedinjenoj raspravi u načelu.

Poslanička grupa PUPS ima ukupno vreme Poslaničke grupe i 13 minuta i 15 sekundi – ovlašćeni predstavnik; Poslanička grupa manjina, ukupno vreme; Poslanička grupa Nova Srbija – tri minuta od vremena Poslaničke grupe; Poslanička grupa LDP ima vreme ovlašćenog predstavnika, odnosno predsednika Poslaničke grupe; Poslanička grupa SPS-JS ima 16 minuta i 30 sekundi od vremena Poslaničke grupe; Poslanička grupa Napred Srbijo ima 15 minuta i 45 sekundi od Poslaničke grupe; Poslanička grupa DSS ima 19 minuta od vremena Poslaničke grupe i dva minuta i 10 sekundi za ovlašćenog predstavnika; Poslanička grupa G17 ima ukupno vreme; Poslanička grupa SRS ima pet minuta i 20 sekundi od vremena Poslaničke grupe; Poslanička grupa ZES ima ukupno vreme ovlašćenog predstavnika i 91 minut i 30 sekundi od vremena Poslaničke grupe.

Obaveštavam Narodnu skupštinu, na osnovu člana 85, da ćemo danas raditi i posle 18 časova, pretresom u pojedinostima o tački dnevnog reda koja u tom trenutku bude bila predmet našeg razmatranja.

Prelazimo na 11. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O ODREĐIVANjU MAKSIMALNOG BROJA ZAPOSLENIH U LOKALNOJ ADMINISTRACIJI (pojedinosti)

Primili ste amandmane koji su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Momo Čolaković, Vjerica Radeta; zajedno, Tomislav Nikolić, Jorgovanka Tabaković, Zoran Antić, Veroljub Arsić, Zoran Babić, Igor Bečić, Jelena Budimorović, Božidar Delić, Stefan Zankov, Oto Kišmarton, Milan Knežević, Saša Maksimović, Zoran Mašić, Predrag Mijatović, Ljiljana Miladinović, Borislav Pelević, Mileta Poskurica, Gojko Radić, Mićo Rogović, Vučeta Tošković i Dragan Čolić; zajedno, Miloš Aligrudić, Zoran Šami, Arsen Đurić, Milica Vojić-Marković, Jovan Palalić, Aleksandar Pejčić, Miroslav Petković i Milan Lapčević; Gordana Pop-Lazić, Miroslav Marinković; zajedno, Balint Pastor, Laslo Varga, Elvira Kovač, Arpad Fremond, Esad Džudžević, Bajram Omeragić i Riza Halimi; Sreto Perić, Mirko Munjić, Milan Lapčević, Mihajlo Purić, Riza Halimi; zajedno, Miloš Aligrudić, Zoran Šami, Arsen Đurić, Milica Vojić-Marković, Jovan Palalić, Aleksandar Pejčić i Miroslav Petković; Boris Aleksić, Zlata Đerić; zajedno, Čedomir Jovanović, Zoran Ostojić, Vesna Pešić, Nebojša Ranđelović i Kenan Hajdarević; Daniela Lovrin-Gavrilović, Srđan Miković, Dejan Mirović, Milorad Buha, Petar Jojić, Zoran Krasić, Aleksandar Martinović, Milisav Petronijević i Suzana Grubješić, kao i Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja.

Primili ste izveštaje Odbora za pravosuđe i upravu, Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.

Narodna poslanica Suzana Grubješić je, pisanim putem, povukla amandmane koje je podnela na čl. 8. i 10. Predloga zakona.

Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 142. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Na član 1, amandman je podneo narodni poslanik Momo Čolaković.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 1, amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.

Da li neko želi reč? (Da)

Reč ima narodna poslanica Vjerica Radeta.

Dame i gospodo, ovaj put zaista moram da se obratim i građanima Srbije, zato što govorimo o još jednom predlogu Vlade RS koji će ostaviti određen broj ljudi bez posla.
Onaj zakon, o kojem smo raspravljali u prepodnevnom delu, ostaviće oko 2.500 ljudi u državnoj administraciji bez posla, a ovaj predlog zakona predviđa da će oko 10.000 ljudi ostati bez posla u svim opštinama u Srbiji, računajući, na primer, i opštinu Kuršumlija, koja je postala poznata po tome da tamo ljudi kupuju cigarete na komad, da tamo niko ne radi osim jednog broja ljudi koji rade u lokalnoj samoupravi, MUP-u, Sudu i tužilaštvu, koji će, takođe, biti izmešteni iz Kuršumlije, tako da i to nešto ljudi što je primalo neku platu sada mogu da očekuju da im je Vlada Borisa Tadića pripremila otkaze.
U članu 1. se govori koga sve ovaj zakon obuhvata, odnosno gde sve mora da se smanji broj zaposlenih, ali kaže da se ovo ne odnosi na javna preduzeća.
Mi u SRS-u smatramo da je ovo velika zloupotreba i da to, u suštini, govori da Vlada RS nema nameru da smanji javnu potrošnju, već ima nameru da iz lokalnih samouprava, kao i iz državne uprave, otera ljude koji im politički ne odgovaraju, a da opet, kako to član 3. ovog predloga zakona predviđa, po osnovu ugovora o delu, preko omladinskih zadruga itd., zaposle 10% ljudi od ukupnog broja.
Znači, opet će da se zadovoljavaju potrebe lokalnih partijskih odbora, režimskih stranaka, a ljudi koji su stekli veliko iskustvo ostaće bez posla i, nažalost, s iskustvom koje su stekli u lokalnoj samoupravi, nemaju više gde da se zaposle.
Ovo je odnos Vlade Republike Srbije, štetočinski odnos prema građanima Srbije, a Vlada kaže da se ovaj amandman ne prihvata, između ostalog, zbog toga što kaže da se ovo odnosi na ona pravna lica koja se u potpunosti, ili pretežno, finansiraju iz budžetskih sredstava. S tim u vezi, javna preduzeća se izuzimaju od primene ovog zakona, odnosno ograničenja, imajući u vidu da ona u obavljanju delatnosti pružaju usluge uz naplatu propisane cene i da se po tom osnovu pretežno finansiraju.
Ovo u jednom delu jeste tačno, što se tiče finansiranja, ali je tačna i činjenica da je najveći broj zloupotreba upravo u javnim preduzećima, da se tamo zapošljavaju partijski kadrovi, da se tamo određuju plate koje ni do dana današnjeg nisu usklađene sa svim ovim restriktivnim merama koje se u Srbiji sprovode. Uostalom, najbolji primer je Bojan Krišto, njegova plata, koja je veća nego plata svih zaposlenih u Kuršumliji, ali ni do danas nismo dobili izveštaj finansijske inspekcije o tome, niti je kome falila dlaka s glave zbog toga.
Dakle, ovaj zakon je jedna velika prevara, jedna velika zloupotreba i ovaj zakon će ostaviti 10.000 ljudi bez posla, čemu se SRS najoštrije protivi. Hvala lepo.

Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 1, amandman je podnela grupa od 20 narodnih poslanika Poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Poslanička grupa Napred Srbijo SNS podnela je amandman na član 1. kojim tražimo brisanje dela člana, a to znači da se ovaj zakon o ograničenju broja zaposlenih u lokalnoj administraciji ne odnosi na ustanove koje se finansiraju iz budžeta (osim ustanova u oblasti obrazovanja, zdravstva i predškolskih ustanova), privredna društva i druge oblike organizovanja čiji je jedini osnivač jedinica lokalne samouprave (sem javnih preduzeća), a koji se finansiraju iz budžeta. Znači, vrlo neprecizna odredba i definicija šta je to lokalna administracija.
Možda je lokalna samouprava odlučila da deo održavanja komunalne infrastrukture radi preko nekog vida privrednog društva koje je organizovala, a da se to ne zove javnim preduzećem. Ona će zbog takvog načina održavanja, npr., komunalne infrastrukture, biti kažnjena, zato što ako se ne zove javno preduzeće, ona nema taj izuzetak.
Vlada Republike Srbije je, u okviru republičke administracije, isključila ovu kategoriju ustanova i privrednih društava. Čak je u pretposlednjem broju ''Službenog glasnika'' osnovala još jednu savetodavnu ustanovu – za poljoprivredne usluge, sada u Prokuplju, a prethodno u Novom Pazaru, pozivajući se na pravo Vlade da osniva privredno društvo po Zakonu o privrednim društvima, i to u obliku D.O.O.
Znači, Vlada Republike Srbije može u Prokuplju, iz ne znam kojih razloga, da osniva privredno društvo, kome daje sredstva za rad, potpuno ga budžetski finansira, povećavajući broj zaposlenih, a na lokalnom nivou kaže da čak i u takvim oblastima mora da bude ograničen broj zaposlenih.
Ko će poštovati državu koja sebi nameće prava a drugima samo obaveze? Da li ja mogu da govorim afirmativno o zakonu u kom Vlada gleda samo sebe, gledajući svoj prvi red, svoja preduzeća, svoje prijatelje, svoje koalicione partnere, a ono što joj je daleko od očiju, ne da je daleko od srca, nego je daleko i od zakona?
Član 179. Ustava dopušta lokalnoj samoupravi da na svoj način i u skladu sa svojim potrebama i mogućnostima uređuje vršenje vlasti. Ovaj član zakona to poništava. Da li je moguće iz ovog člana zakona izvući šta je to određenje preduzeća koje se finansira, odnosno oblik organizovanja koji se finansira iz budžeta?
Možda to nije finansiranje u celosti, možda se to privredno društvo, ili neko preduzeće, oblik organizovanja, delom finansira iz sopstvenih prihoda, a delom iz budžeta. To se u ovom članu zakona ne vidi i proizvešće mnoge probleme u primeni. Iako, generalno, nije dobro rešenje, ono će, i ovako loše, stvoriti mogućnost, koja je gotovo pravilo prilikom donošenja zakona, za tumačenje u zavisnosti od toga ko traži mišljenje i pravilo kao uputstvo za primenu zakona.
Još je smešnije da u obrazloženju Vlada kaže da je prilikom odlučivanja da ovako uredi smanjenje broja zaposlenih pošla od analize broja zaposlenih u lokalnoj administraciji u Republici Srbiji i u gradovima i opštinama u zemljama EU.
Gospodo moja, prijatelji, kolege, da nije ovo malo mnogo za trenutak u kom se nalazimo? Vi ćete nekoj opštini sa juga Srbije da kažete – pošli smo od toga šta je Evropa.
Kad nećete da ograničite plate u Direktoratu civilnog vazduhoplovstva, gde je izvesna Vesna Kovač potpisala ugovor o kreditu na 45 miliona evra, u ime Ministarstva finansija, kažete – to su plate koje su u skladu s međunarodnim konvencijama. Pa, da li saobraćajni policajac na putevima Srbije, ili onaj ko je zadužen za rečnu plovidbu, i to je međunarodna trasa, prima platu u skladu s međunarodnim kriterijumima, kao što ste dopustili da bude u Direktoratu civilnog vazduhoplovstva?
Molim vas da prihvatite ovaj amandman i isključite ovaj vid ograničenja iz ograničenja broja zaposlenih u lokalnoj administraciji, jer će te opštine da odluče same da li im je važno da imaju veći broj zaposlenih, ali manje tehnički savršene sprave, računare i opremu kojima će raditi, jer je njima važnije da ljudi rade i primaju plate. Način na koji će oni da obave poslove za svoje građane je njihova obaveza i njihovo pravo i ne može im Vlada biti tutor u svakom trenutku.

Iskorišćeno je tri minuta i 45 sekundi od vremena Poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 1, amandman su, zajedno, podneli narodni poslanici Miloš Aligrudić, Zoran Šami, Arsen Đurić, Milica Vojić-Marković, Jovan Palalić, Aleksandar Pejčić, Miroslav Petković i Milan Lapčević.
Da li neko želi reč? (Da)
Narodni poslanik Arsen Đurić ima reč.

Poštovano predsedništvo, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, Poslanička grupa DSS-a podnela je niz amandmana kojima predlaže da se ovim zakonom uredi postupak o utvrđivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj administraciji. Znači, ista stvar kao i kod prethodnog zakona, jer smatramo da nije izvršena ozbiljna, temeljna analiza na osnovu koje bi se došlo do toga koliko zaposlenih treba da bude u lokalnoj administraciji.
Naime, prilikom određivanja maksimalnog broja zaposlenih korišćen je samo jedan kriterijum, a to je broj stanovnika. Mi mislimo da je to neozbiljno, jer svaka lokalna samouprava ima određene specifičnosti, o kojima ću nešto više govoriti malo kasnije.
DSS smatra da je neophodno izvršiti racionalizaciju opštinske uprave, odnosno lokalnih samouprava, da ona mora biti planska, sistematska i lišena svake partijske obojenosti. Bojim se da ovako predloženim zakonom to neće biti tako. Kao što sam rekao, nije izvršena detaljna analiza i osnovni kriterijum, odnosno jedini kriterijum je bio broj stanovnika.
Da bi se izvršila uspešna racionalizacija, ne može jedini kriterijum biti broj stanovnika u određenoj opštini, već se moraju uzeti u obzir određene specifičnosti funkcionisanja lokalnih samouprava i pojedinačno, za svaku opštinu, treba da se utvrdi broj zaposlenih činovnika, odnosno maksimalan broj zaposlenih činovnika u lokalnoj samoupravi.
Problemi, odnosno specifičnosti u funkcionisanju su uslovljeni ne samo brojem stanovnika i obimom nadležnosti, u zavisnosti od toga da li je u pitanju grad ili opština, već i veličinom teritorije, razuđenošću naseljenih mesta, privrednom razvijenosti, ulaganjem u infrastrukturu, veličinom budžeta i raznim drugim elementima koji su bitni da bi se došlo do toga koji je to optimalan broj zaposlenih u lokalnoj administraciji da bi ona bila efikasna, jeftina i u službi građana.
S obzirom na to da dolazim sa Zlatibora, odnosno iz opštine Čajetina, želim da postavim pitanje – da li neko razmišlja o opštinama na čijim teritorijama se nalaze turistički centri? O Zlatiboru, Kopaoniku, Soko Banji, Vrnjačkoj Banji? Da li znate da u tim turističkim centrima ima, konkretno, na Zlatiboru, preko 5.000 objekata čiji vlasnici ne žive na teritoriji opštine Čajetina, ali, takođe, imaju određene potrebe, i lokalna samouprava je dužna da servisira i te ljude u raznim stvarima, od rešenja o porezu na imovinu, radnih dozvola itd.?
Da li znate koliko zahteva ima za legalizaciju, koliko zahteva za građevinske dozvole, za upotrebne dozvole, akte o urbanističkim uslovima i razne druge stvari koje lokalna samouprava mora da servisira za one ljude koji nisu njeni stanovnici? Da li znate da se u tim turističkim centrima, u nekoliko meseci u toku godine, sliju čitavi mali gradovi, od 20-25.000, koji, takođe, imaju određene potrebe i koje lokalna samouprava mora da servisira? To niko nije uzimao u obzir, nego broj stanovnika, što je potpuno neprihvatljivo.
U tim turističkim centrima, odnosno opštinama na čijoj teritoriji se nalaze, potreban je znatno veći broj građevinskih inspektora, komunalnih inspektora, komunalnih redara. Potrebno je, čak, više tih službenika nego u jednom gradu od 100.000 stanovnika. To uopšte nije uzeto u obzir. U tim turističkim opštinama postoje turističke organizacije koje zapošljavaju određeni broj ljudi, dok druge opštine, na primer, koje nemaju turističke resurse, nemaju uopšte osnovane turističke organizacije, niti imaju potrebe da ih osnivaju – kulturne centre, sportske centre koji organizuju niz manifestacija i priredaba. Neke opštine ne moraju da imaju, ili mogu da imaju manje zaposlenih, za razliku od ovih opština koje imaju više aktivnosti te vrste.
Sve to je trebalo izanalizirati pre nego što se zakon našao na dnevnom redu. Ono što je uvredljivo, to je odgovor Vlade kojim se obrazlaže da se ne prihvata ovaj amandman. Između ostalog, kaže da je ovo naše rešenje koje je predloženo u amandmanu neracionalno, nepotrebno, usložnjava način uređivanja pitanja koje je neophodno urediti bez odlaganja, da nije efikasno.
U svojim amandmanima smo predvideli i vrlo kratke rokove u kojima bi se te analize obavile i zakon usvojio. To je dva meseca, u zavisnosti od Vlade i njene efikasnosti, za koliko bi se taj postupak mogao obaviti, ali na jedan valjan način.
Želim da kažem da je Ministarstvo finansija, 2005. godine, donelo odluku o zamrzavanju plata u lokalnoj samoupravi. Ni tada se nije vodilo računa o tome da li su sve opštine poštovale dotadašnje uredbe, odnosno propise kojima su bile uređene plate, nego je izvršeno zamrzavanje plata na nivou koji je zatečen. Sada imamo u različitim opštinama širom Srbije primere da službenik koji radi na istom referatu ima duplo veću platu od svog kolege u nekoj drugoj opštini u Srbiji, što je nedopustivo. Jer, tada je to odrađeno ''preko kolena'', paušalno, bez nekih analiza, pa se bojim da će i ovaj zakon izazvati slične posledice.
Još jednom vas pozivam da prihvatite ove amandmane i da na pravi način uredimo pitanje racionalizacije službenika u lokalnim samoupravama.

Iskorišćeno vreme od Poslaničke grupe je tri minuta i 40 sekundi.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 2, amandman, s ispravkom, zajedno su podneli narodni poslanici Miloš Aligrudić, Zoran Šami, Arsen Đurić, Milica Vojić-Marković, Jovan Palalić, Aleksandar Pejčić, Miroslav Petković i Milan Lapčević.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Zoran Šami.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, DSS, kao što ste malopre čuli od gospodina Đurića, i na ovaj zakon je podneo jedan set konzistentnih amandmana, s istom idejom kao i na prethodni, a to je da se utvrdi procedura, odnosno postupak na koji način će se utvrditi i ustanoviti maksimalan broj zaposlenih u lokalnim samoupravama.
Kao i malopre što sam govorio, DSS nema ništa protiv da se lokalna administracija učini efikasnom, učini racionalnom, tako da ne košta državu i građane mnogo novca, ali da se to uradi na jednoobrazan način, po jednoj proceduri. Ta procedura polazi od toga da opština predloži koliko misli da treba da ima zaposlenih, a zatim da Vlada, poštujući jednake kriterijume, uvažavajući i sve druge raznolikosti koje prirodno postoje među opštinama, utvrdi taj broj i da se onda sprovede, opet, procedura kako doći do tog broja, eventualno, načini otpuštanja radnika, njihove zaštite u slučaju da su pred penzijom itd.
Naša osnovna primedba u prethodnom zakonu bio je broj 28.400 izbačen iz rukava, a u ovom zakonu – broj od četiri zaposlena na hiljadu stanovnika. Prvo, ne vidim nijedno obrazloženje zašto to ''četiri'' nije moglo biti ''tri'', ''tri i po'', ''pet'' ili ne znam ni ja koji drugi broj. Ne znam. Svakako da i tada, kada bi to bio neki početni kriterijum, treba uvesti neka dodatna merila i dodatne korektivne faktore koji bi taj kriterijum popravili.
Znam da je Vlada predložila neke, bojim se, prilično ovlaš date korektivne faktore. Ne vidi se zašto su baš takvi, ali potpuno je jasno da je to neophodno. S jedne strane ima nekih poslova u nekim opštinama, malopre ste čuli od gospodina Đurića, na primer, opštinama koje se bave turizmom i koje opslužuju mnogo veći broj građana od broja koji ima prebivalište na toj opštini. Ali, ima i drugih stvari.
Postoje neki osnovi koji su potpuno jednaki, radilo se o opštini od 5.000 ili od 50.000 stanovnika. Vi morate imati, na primer, službu za sahranu, bez obzira na to da li imali jednu sahranu dnevno ili 100 sahrana dnevno. Morate izdavati razna uverenja, bez obzira, opet, na to koliko imali odgovarajućih službi, koliki je broj stanovnika te opštine. Mogu da vam sada nabrajam veliki broj poslova koji uopšte ne zavise od toga koliko opština ima stanovnika, uopšte ne zavise. I tu se poziva na neke standarde EU.
Malopre sam objasnio da se u mnogim stvarima ne možete meriti s EU. S jedne strane smo siromašniji, s druge strane, EU neke svoje poslove je davno odradila, a mi, uključujući tu i lokalnu samoupravu, tek treba da odradimo. Štošta što u EU funkcioniše već deceniju i više, kod nas tek treba da profunkcioniše.
Pri tom, ima još jedna činjenica, a to je da dve trećine opština u Srbiji, kao jedine zaposlene građane, imaju građane koji rade u državnim službama. Doduše, tu uračunavam i one kojih se ovaj zakon ne dotiče. To su policija, sudstvo, zdravstvo, prosveta, ali i lokalna samouprava. Pored njih, niko više u tim opštinama ne radi. Ne govorim o nekim minijaturnim opštinama, govorim čak i o nekim gradovima, kao što je, na primer, Svilajnac. Ima takvih gradova još, gde ništa, pored državnog posla, ne postoji.
Od čega će taj narod da živi, gospođo Kalanović?
Vratiću se ponovo na naš predlog. Čitav niz amandmana koje smo podneli idu za tim da se ustanovi precizna procedura koja će da dovede do određivanja broja zaposlenih u lokalnoj administraciji na jedan logičan i normalan način. To se sve može sprovesti relativno brzo, a onda ćemo videti koja će to biti merila, da li će to biti četiri na hiljadu, da li će to biti neki drugi broj i na koji način će sve to biti korigovano.
Zahvaljujem. Utrošio sam minut i 40 sekundi na račun grupe, ako se ne varam, ili 50. Hvala.

Da li još neko želi reč?
Ako ne, na član 2, amandman je podneo narodni poslanik Momo Čolaković. Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Momo Čolaković.

(Isključen mikrofon.)
(Zoran Šami, s mesta: Ne čujemo ga, pokvaren mikrofon.)