Dvadeset sekundi od vremena poslaničke grupe. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Ako ne, amandman na član 4. zajedno su podneli narodni poslanici Zlata Đerić, Srđan Spasojević Aleksandra Ilić i Aleksandra Janković. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić.

Član 4. ovog zakona govori o teritoriji APV i to je ono o čemu smo zaista, u ova dva dana, mnogo pokušali da skrenemo pažnju i javnosti, i Parlamenta i Vlade, na ono što jeste nedopustivo u ovom zakonu. Kaže - teritoriju APV čine teritorije jedinica lokalnih samouprava u njenim geografskim oblastima (Bačka, Banat i Srem? utvrđene zakonom.
Prvo, sadržaj Vojvodine izgleda malo drugačije kada ga delite na ove tri jedinice, jer te jedinice se geografski tumače malo šire. O tome je juče govoreno, da deo Banata pripada Rumuniji, da postoje delovi ovih teritorija koji su u nekim drugim državama. Mi, koliko znam, osim nekim nedopustivim sredstvima, ne možemo ostvariti pravo na njih.
Dalje kaže - teritorija APV ne može se menjati bez saglasnosti njenih građana, izražene na referendumu u skladu sa zakonom. Znamo da je referendum ustavno pitanje, Ustavom regulisano.
Ovim članom se direktno sugeriše da se on može menjati i kako se može menjati i ko bi trebalo da pokrene to pitanje menjanja teritorije APV.
Ko ima potrebu uopšte da to teritorijalno pitanje rešava ovakvim zakonom, u trenutku kada mi u 21. veku zagovaramo Evropu bez granica. Evropa koja svakog dana briše neke granice između sebe, navodno, nama nameće najstrože kriterijume i uvodi granice između nas, granice između Srba u Vojvodin i Srba u Srbiji. Berlinski zid je pao, mi ćemo praviti izgleda neke potpuno nove zidove.

Da li još neko želi reč?
Ako ne, grupa od 19 narodnih poslanika poslaničke grupe DSS jednim amandmanom je predložila izmenu člana 4. i dodavanje novog naslova i novog člana 4a.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Slobodan Samardžić.

Dakle, član 4. se tiče, prema naslovu iz Predloga zakona, Teritorija i simboli APV. Taj član je, ovako kako je napisan, u potpunosti neustavan u svakom svom stavu i on se mora promeniti. Prema našem predlogu, prema našem amandmanu, on bi trebalo da glasi na sledeći način:
"Teritoriju APV čine teritorije jedinica lokalnih samouprava utvrđene zakonom kojim se reguliše teritorijalna organizacija Republike Srbije.
Teritorija APV ne može se menjati bez saglasnosti građana izražene na referendumu, u skladu sa zakonom.
APV ima svoj grb i zastavu, čiji se izgled uređuje odlukom Skupštine APV, (u daljem tekstu: Skupština). Grb i zastava APV održavaju njenu pripadnost Republici Srbiji.
Upotreba grba i zastava APV uređuje se odlukom Skupštine, u skladu sa zakonom".
Naime, ovaj stav 1. oko određivanja teritorija APV je u skladu sa Ustavom i Zakonom i jedino je on u skladu sa Ustavom i Zakonom o teritorijalizaciji Republike Srbije za razliku od Predloga ovog zakona, koji pominje geografske oblasti, pa onda teritorijalne jedinice lokalne samouprave u okviru tih oblasti. To je dakle, odredba i definicija koja u svakom slučaju nije identična, a po nekom značenjskom tumačenju odudara od stava odgovarajućeg Ustava Srbije i od Zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije.
Stav 2. o teritoriji APV, koji sam pročitao kao naš predlog, on se dakle prividno podudara sa odgovarajućim stavom ovog predloga zakona. Ovde treba skrenuti pažnju da u statutu Vojvodine u Predlogu statuta član 3. stav 2. nemate ovu odredbu - da se teritorija ne može menjati bez saglasnosti građana izražene na referendumu, u skladu sa Zakonom.
Znači, statut nije usaglašen ili ovaj predlog koji ste nam dali da o njemu raspravljamo juče nije usaglašen sa Predlogom zakona koji ste nam dali da raspravljamo prekjuče. Prosto skrećemo pažnju na tu činjenicu, jer su statut Vojvodine i zakon o utvrđivanju nadležnosti dve stvari ili dve strane jedne iste stvari, čak bih rekao - jedan stariji akt, kao majka, i jedan mlađi akt, kao ćerka, s tim što su one zamenile ulogu, pa je ovde ćerka rodila majku, a ne majka ćerku. Dakle, statut je rodio zakon, a ne zakon statut.
Što se tiče određenje o zastavi i grbu, to jeste u skladu sa Ustavom, međutim mi smatramo da treba ovaj zakon da donese jednu bližu odredbu i da kaže da grb i zastav Vojvodine treba da odražavaju pripadnost Srbije. Dakle, neki vizuelni odraz odgovarajućih simbola Srbije, i zakona, i zastave i grba, mora se nalaziti i u zastavi i grbu Vojvodine što ovaj zakon mora da utvrdi.
Naime, tim pre što grb Vojvodine koji je pre nekoliko godina dat nema ni jedan jedini simbol Srbije ili grba Srbije, a zastava Vojvodine koju vidimo poslednjih dana jako učestalo, to je zapravo zastava koja ima samo okvire crvene i bele boje. Ta crvena i bela boja zastave Srbije služi samo kao okvir za zastavu Vojvodine, plava u boji sredini sa tri zvezdice je nešto što odražava pripadnost EU, ako je o tome reč. Vojvodina nije niti članica niti ima bilo kakve organizaciono-pravne veze sa EU, sem nekih političkih orijentacija prema njoj. Prema tome, to je u ovom slučaju zaista neophodno.
Najzad, DSS predlaže da se doda član 4a, da se stavi jedan naslov, tj. međunaslov koji bi glasio - Međuregionalna saradnja AP Vojvodine. To je član koji sledi sistemska iza ovih dosadašnjih. U slučaju zakona on je član 3, ovde međuregionalna saradnja praktično član 6. ili 7, ako gledamo one 3a, 3b i 4a koje smo dodali.
Dakle, taj član je potpuno neustavan i umesto ove neustavne formulacije, oko koje smo raspravljali poslednja dva dana, predlažemo jednu formulaciju koja će biti u skladu sa Ustavom.
Ona glasi na sledeći način: AP Vojvodina sarađuje sa teritorijalnim zajednicama i drugim oblicima autonomije drugih država, u okviru spoljne politike Srbije, uz poštovanje teritorijalnog jedinstva i pravnog poretka Republike Srbije. To je stav 1.
Stav 2: Saradnju sa odgovarajućim teritorijalnim zajednicama i drugim oblicima autonomije drugih država AP Vojvodina ostvaruje posredstvom članstva u evropskim i svetskim udruženjima regiona, uzajamnim posetama, bratimljenjem, stvaranjem mešovitih tela u pitanjima u kojima je nadležna, zaključivanjem memoranduma o saradnji i trgovinskih protokola, uz prethodnu saglasnost Vlade.
Stav 4 - Radi efikasnijeg i ekonomičnijeg ostvarivanja saradnje sa teritorijalnim zajednicama i drugim oblicima autonomije drugih država svu neophodnu pomoć AP Vojvodine pružaju diplomatsko-konzularna predstavništva Republike Srbije u inostranstvu.
Vi imate potpuno neusaglašene stavove. Član 181. Ustava Srbije predviđa saradnju jedinica lokalne samouprave i teritorijalne autonomije sa odgovarajućim jedinicama drugih država. To je kod nas sadržano.
Mi smatramo da se ova saradnja može ostvariti kroz forme koje smo ovde naveli, a ne kroz međuregionalne sporazume, koji predstavljaju neku vrstu međunarodnih ugovora. Ipak, takav kapacitet Vojvodina ne može da ima po Ustavu Srbije i tu smo naveli bar četiri-pet mogućnosti formi te saradnje.
Ono što je možda najjače, najvažnije, to su memorandumi o saradnji i trgovinski protokoli. To je krajnje uobičajeno da tzv. regioni, kao opšte ime svih tih jedinica u Evropi, mogu da imaju tu vrstu odnosa.
Ono što je možda još i najvažnije je da i takve protokole i memorandume Vlada Srbije mora da odobri, mora da da saglasnost, jer to je prosto standard u Evropi. Tu vrstu saradnje tih podcentralnih jedinica, bilo da su možda i federalne jedinice kao u Nemačkoj, Švajcarskoj, koje imaju mogućnost međunarodne saradnje, pa čak i međunarodnih ugovora, ti ugovori moraju proći nadzor i saglasnost Saveznog veća u Švajcarskoj ili Savezne vlade u Nemačkoj. To je prosto standard koji moramo i mi da koristimo.
Najzad, ona odredba u Predlogu zakona iz člana 3. koja kaže da se mogu osnivati predstavništva u regionima i u Briselu, dakle, krajnje nejasna, ovde se ona jednostavno rešava tako što se nalaže diplomatsko-konzularnim predstavništvima Srbije da pruže svaku pomoć u obavljanju ove saradnje, dakle, Vojvodine sa odgovarajućim jedinicama autonomije i lokalne samouprave u svetu.
To je jedno racionalno rešenje, koje ne izaziva nikakve sumnje ni u kakve pretenzije itd, koje koristi diplomatsku administraciju i ceo taj ansambl Republike Srbije. On je raspoređen po celoj Evropi. Nije reč samo o ambasadama, nego je reč i o misijama i o konzularnim predstavništvima koji su rasprostrti širom Evrope.
Dakle, to je najjednostavniji način da se posao obavi, a ne da se duplira i da se pravi nekakva paralelna kvazidiplomatska tela preko ovih predstavništava koja smo imali prilike da vidimo i da čujemo u ovom predlogu zakona. Hvala na pažnji.

Ovim je iskorišćeno vreme koje ste imali na raspolaganju kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe, a ukupno vreme koje je na raspolaganju poslaničkoj grupi je 25 minuta.
Narodni poslanik Miloš Aligrudić želi reč. Izvolite.

Samo nekoliko rečenica, da se nadovežem na ovo što je naš kolega Slobodan Samardžić govorio.
Pored pojašnjenog pravnog debakla koji je nastao uvođenjem ove norme o međunarodnoj saradnji regiona, jedan od osnovnih problema, sa simboličkog aspekta, uvođenja ovakve saradnje kroz međunarodne sporazume ili ustanovljavanje predstavništava koja se ograničavaju samo na Evropu i evropske države, praktično znači i sledeće - uvođenjem u naš pravni poredak ovakvog instituta, za nivo autonomije koju mi imamo, koja, naravno, nije usaglašena sa Ustavom kroz ovaj zakon, nego je izašla iz okvira Ustava, uvodi se simbolički još jedan remetilački faktor.
Naime, pokušava se reći da ako AP Vojvodina može da zaključuje međunarodne sporazume i bude u sedištu međunarodnih organizacija regija, to onda znači da će biti na ravnoj nozi sa Bavarskom, Štajerskom u Austriji, Švapskom u Nemačkoj itd, sa kantonima u Švajcarskoj, tako da će ona praktično psihološki gledano biti u ravni federalnih jedinica.
Naš pravni poredak je morao našu državu da zaštiti od takve mogućnosti na neki elegantan način. Da pojasnim, nismo protiv međunarodne saradnje naših autonomija u Srbiji, ona mora da se odvija u skladu sa članom 181. Ustava, problem je samo u tome što se ovim zaista izlazi daleko izvan granica ustavnog okvira i zaštite integriteta države.

Jedan minut i 40 sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe. Da li još neko želi reč? (Da.) Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, izvinjavam se što ću sedeti, ali pošto pred sobom držim i Ustav, i zakon i amandmane, prosto je nemoguće da govorim i da istovremeno stojim. Zašto je ovaj amandman neprihvatljiv? Dakle, pre svega sa stanovišta Ustava i onoga što je Ustav otvorio kao mogućnost sadržaja pokrajinske autonomije. Ovim amandmanom se predlaže da kada je u pitanju referendum, dakle, u sadržaju amandmana je da se izbaci reč "njenih građana", dakle referendum se definiše ovako - teritorija AP ne može se menjati bez saglasnosti građana.
A Ustav Republike Srbije u članu 182. stav 4. kaže - teritorija autonomnih pokrajina ne može se menjati bez saglasnosti njenih građana izražene na referendumu u skladu sa zakonom, te je ta definicija doslovno preneta u ovaj zakon. Dakle, teritorija AP Vojvodine ne može se menjati bez saglasnosti njenih građana izražene na referendumu, u skladu sa zakonom.
Amandman sadrži odredbu po kojoj simbole AP Vojvodine ovim zakonom, mimo onoga što je Ustav dao kao pravo autonomnoj pokrajini, ograničava. Dakle, Ustav kaže u članu 183. da autonomne pokrajine utvrđuju simbole pokrajine i način njihovog korišćenja. Nije određen nijedan državni organ niti nekakav poseban zakon kojim bi se ograničilo pravo AP da utvrđuje svoje simbole i način njihovog korišćenja. Amandman koji je podnet traži da ti simboli budu usklađeni sa simbolima Republike Srbije. Dakle, onaj koji je želeo to tako da uradi, mogao je to da uradi Ustavom, ovako je Ustavom dato nesporno pravo autonomnoj pokrajini da ona sama uređuje svoje simbole i način njihovog korišćenja.
Kada je u pitanju međuregionalna saradnja, ono što je sadržaj ovog amandmana jeste da se traži da se oblici međuregionalne saradnje mogu odvijati uz prethodnu saglasnost Vlade Republike Srbije. Ustav Republike Srbije, član 181, glasi: „Autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave sarađuju sa odgovarajućim teritorijalnim zajednicama i jedinicama lokalne samouprave drugih država, u okviru spoljne politike Republike Srbije, uz poštovanje teritorijalnog jedinstva i pravnog poretka Republike Srbije“.
Dakle, Ustav nije propisao obavezu da se pojedini oblici međuregionalne saradnje mogu ostvarivati samo uz prethodnu saglasnost Vlade Republike Srbije.
Ono što piše u zakonu o nadležnostima je doslovno prepisana definicija iz Ustava. Dakle: „AP Vojvodina sarađuje sa odgovarajućim teritorijalnim zajednicama drugih država, u okviru spoljne politike Republike Srbije, uz poštovanje teritorijalnog jedinstva i pravnog poretka Republike Srbije“.
Tako da je osnovni tekst zakona u skladu sa Ustavom, za razliku od amandmana, koji ograničava ustavna prava koja su Ustavom data i zagarantovana autonomnoj pokrajini.

Poslanica Nada Kolundžija je iskoristila tri minuta i 55 sekundi od vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Slobodan Samardžić.

Samo ću kratko da repliciram na ovo što je koleginica Kolundžija rekla. Krenuću od ovog poslednjeg.
Molim vas da pažljivo pročitate član 181. i da pokušate da ga recipirate. Ovde se uopšte ne pominju međuregionalni sporazumi. Ovde se samo ustanovljuje mogućnost saradnje, a o međuregionalnim sporazumima nemate ovde nijednu reč. Dakle, prvo statut, pa zakon je prosto uneo kategoriju međuregionalnih sporazuma koji u Ustavu ne postoje. Prema tome, potpuno pogrešno tumačite član 181. Evidentno je da toga nema.
Ako već dopuštamo da postoje forme saradnje, ta saradnja se odvija u formi nekakvih sporazuma, mi smo predložili neke drugačije forme, ne međuregionalne sporazume, onda te forme moraju da prođu kroz saglasnost Vlade. To je logično.
Zato se ubacuje na ovaj stav o sporazumima obaveza da takvu vrstu saradnje koja se realizuje sporazumima Vlada mora da odobri. To je logika stvari. Znači, u Ustavu nemate kategoriju međuregionalnih sporazuma, oni su izmišljeni statutom i zakonom.
Što se tiče ovog stava oko grba i zastave, dakle, oko simbola, da, Ustav je tu krajnje generalan. On kaže – Pokrajina utvrđuje simbole. Po čemu zakon ne bi mogao da bliže odredi takvu odredbu, jer ipak je zakon viši akt od statuta? Vi ste pošli logikom na koju vas je navela procedura koju ste prihvatili. Dakle, prvo statut, pa onda zakon. Pošto je statut rekao isto kao i Ustav, onda ćemo pokrajinskom odlukom odrediti simbole kakve mi hoćemo. Prosto, zakon je to prepisao.
Mi smatramo da je logika stvari drugačija. Mi se ponašamo kao da zakon prethodi statutu, tako smo pisali amandmane, tako smo pisali onaj predlog zakona koji nikada nije došao na ovu skupštinu, od aprila meseca do danas. Znači, išli smo logikom da se prvo piše zakon, jer tako član 183. Ustava nalaže, pa onda se piše statut.
Kad stvar ide tim redosledom, koji je i vremenski i pravno logički, onda zakon može bliže da odredi odredbe Ustava u pogledu ove ili one stvari.
U ovom slučaju, mi smatramo legitimnim da zakon to bliže odredi, na način da ti simboli moraju biti u skladu sa simbolima Republike Srbije. Kakvi bi drugačije bili?