Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Šeste sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2009. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 85 narodnih poslanika.
Da bismo tačno utvrdili broj poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace kartice u poslaničke jedinice.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 85 narodnih poslanika, te postoje uslovi za rad.
Obaveštavam da su sprečeni da sednici prisustvuju narodni poslanici: Milica Radović i Moma Čolaković.
Obaveštavam vas da je, saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, predsednica Narodne skupštine, gospođa Slavica Đukić-Dejanović, pored predstavnika predlagača, Rasima Ljajića, ministra rada i socijalne politike, dr Diane Dragutinović, ministarke finansija i Božidara Đelića, potpredsednika Vlade i ministra za nauku i tehnološki razvoj, pozvala da sednici prisustvuju i Zoran Martinović, državni sekretar u Ministarstvu rada i socijalne politike, Zoran Milošević, pomoćnik ministra rada i socijalne politike, Suzana Paunović, pomoćnik ministra rada i socijalne politike, Radoje Savićević, rukovodilac Grupe za međunarodne sporazume o socijalnom osiguranju u Ministarstvu rada i socijalne politike i Predrag Petrović, načelnik u Ministarstvu rada i socijalne politike.
Prelazimo na zajednički načelni pretres 2-6. i 12. tačke dnevnog reda: – PREDLOZI ZAKONA O PENZIJSKOM I INVALIDSKOM OSIGURANjU, PODRŠCI PORODICI SA DECOM, PREUZIMANjU AKCIONARSKIH DRUŠTAVA, JAVNOM DUGU, OSIGURANjU I ZADUŽENjU SRBIJE KOD EFG BANKE
Nastavljamo rad zajedničkim načelnim pretresom o 2, 3, 4, 5, 6. i 12. tački dnevnog reda: Predlogu zakona o dopuni Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskog podršci porodici sa decom; o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o preuzimanju akcionarskih društava, o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu, Predlogu zakona o izmeni Zakona o osiguranju i Predlogu zakona o zaduženju Republike Srbije kod Eurobank EFG a.d. Beograd.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o predlozima zakona iz dnevnog reda pod tačkama 2, 3, 4, 5, 6. i 12, a pre otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, podsećam vas da, shodno članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Pošto ukupno vreme za poslaničke grupe iznosi pet časova, konstatujem da je vreme rasprave po poslaničkim grupama sledeće: Poslanička grupa Za evropsku Srbiju - jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa SRS - jedan sat, sedam minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa G17 Plus - 28 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa DSS - Vojislav Koštunica - 25 minuta 12 sekundi; Poslanička grupa "Napred Srbijo" - 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa SPS - JS - 18 minuta; Poslanička grupa LDP - 14 minuta i 24 sekundi; Poslanička grupa Nova Srbija - 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina - osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa PUPS - šest minuta.
Saglasno članu 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi nijedne poslaničke grupe imaju pravo da govore svako po jednom do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Obaveštavam da su poslaničke grupe ovlastile da ih predstavljaju narodni poslanik Milisav Petronijević, poslaničku grupu SPS-JS, narodni poslanik Vladan Jeremić, poslanička grupa SRS.
Molim predsednike poslaničkih grupa, ako su ovlastile još nekoga od članova poslaničkih grupa u toku pretresa da dostave informaciju da obavestim Narodnu skupštinu.
Saglasnu članu 142. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički načelni pretres o: Predlogu zakona o dopuni Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom; Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o preuzimanju akcionarskih društava, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu, Predlogu zakona o izmeni Zakona o osiguranju i Predlogu zakona o zaduženju Republike Srbije kod Eurobank EFG a.d. Beograd.
Pre nego što pitam, da li želi reč predstavnica predlagača, ministarka Diana Dragutinović, na osnovu člana 88. stav 2, obaveštavam sve narodne poslanike koji su članovi odbora koji imaju istovremene sednice da svoje pravo i odluku o tome da će ili su izdvojili mišljenje na odborima da znaju: prijavom u elektronski sistem biće im obezbeđeno pravo da se u okviru pet minuta rezervisanih za izdvojena mišljenja obaveste i da iskoriste tih pet minuta tokom ove sednice, a nakon izveštaja koji podnose izvestioci odbora, bez obzira što još na poslaničke klupe nisu stigli izveštaji sa odbora čije su sednice u toku ili su održane ranije.
Ponavljam još jednom, molim vas samo da se u trenutku kada budemo u toku sednice, kada se daje reč na osnovu izdvojenog mišljenja, da se prijave u elektronski sistem svi poslanici koji su odlučili da svoje mišljenje izdvoje.
Da li predstavnica predlagača želi reč? (Da.)
Reč ima ministarka Diana Dragutinović.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pred vama se nalazi niz pratećih zakona koji su bitni za izvršenje Zakona o budžetu Republike Srbije za 2010. godinu.
Ovom prilikom, pošto ću se verovatno više puta javljati u toku dana, fokusiraću se na dva zakona koja su u osnovi podrška Zakona o budžetu. To su Predlog zakona o dopuni Zakona o PIO i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodica sa decom.
Kao što sam u ekspozeu budžeta za 2010. godinu govorila, u osnovi ovog budžeta jeste težnja da se smanji učešće tekućih izdataka države. Kada govorimo o tekućim izdacima, mislim na izdatke za plate i penzije.
U tom smislu, plate u javnom sektoru i penzije dele istu sudbinu u 2010. godini, a što znači da se zamrzavaju na onom nivou na kome su bile decembra 2008. godine. U tom smislu je predložena promena Zakona o PIO kojim se praktično menja samo jedan član, i penzije i novčane naknade i iznos opšteg boda ne menjaju se ni tokom 2010. godine, tako da prva naredna indeksacija penzija jeste od aprila 2011. godine.
Drugi zakon koji je, takođe, važan za izvršavanje budžeta za 2010. godinu jeste zakon o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom. Samo bih vam iznela neke činjenice koje su predstavljale motiv za izmenu ovog zakona.
Prva činjenica jeste da, nažalost, broj beba u Srbiji je stagnantan, dakle, ili raste blago ili čak opada. U proseku u periodu od 2005-2008. godine broj beba je rastao za manje od 1% godišnje. Suprotno tome, broj korisnika, odnosno izdaci koji su namenjeni majkama rasli su za 40% godišnje u proseku između 2006. i 2008. godine. U tom smislu mislili smo da postoji opravdana sumnja da se zloupotrebljava ovaj zakon. Zato smo predložili sledeće promene.
Dakle, veliki broj poslodavaca praktično uvećava zaradu zaposlenoj trudnici u periodu koji je bitan za određivanje ove naknade, a to znači bazni mesec i tri prethodna meseca.
U tom smislu, predložili smo promenu da na naknadu zarade praktično utiče prosečna zarada ostvarena u periodu od 12 meseci. Pri tome, dodatno zarada koja se tako utvrdi neće se menjati u periodu ostvarivanja ovog prava.
Pored ove promene koja će definitivno smanjiti mogućnost zloupotrebe postoji još nekoliko promena koje se tiču roditeljskog dodatka i dečijeg dodatka. Promena koja se tiče roditeljskog dodatka jeste da neće moći da ostvari to pravo majka koja ne brine o deci prethodnog reda rođenja.
U svakom slučaju, ovom promenom podržavamo tzv. odgovorno roditeljstvo. U slučaju da majka po rođenju troje dece u sledećem porođaju rodi dvoje ili više dece, može ostvariti roditeljski dodatak za svako rođeno dete, što znači i za peto i za šesto.
Poslednja bitna promena tiče se dečijeg dodatka. Do sada je hranitelj ili staratelj imao pravo na dečiji dodatak za najviše četvoro dece.
Prema tome, ukoliko je imao vlastitu i usvojenu ili decu koju je hranio, starao se o njima, morao je da se opredeli po osnovu koje dece će primati dečiji dodatak. Sada će oni moći da primaju dečiji dodatak i za više od četvoro dece, i za vlastitu decu, a i za decu o kojoj se brinu, hrane i staraju.
Pošto su ova dva zakona zaista podrška budžetu za 2010. godinu, molim vas da u danu za glasanje podržimo i ove zakone.

Da li žele reč izvestioci nadležnih odbora? Predsednik Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja, narodni poslanik Meho Omerović? (Ne)
Da li želi reč predsednik Zakonodavnog odbora, narodni poslanik Vlatko Ratković? (Ne)
Da li narodna poslanica Zlata Đerić, koja je na sednici Odbora za rad, boračka i socijalna pitanja izdvojila mišljenje o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, želi da obrazloži izdvojeno mišljenje? (Ne)
Da li neko drugi od poslanika koji su izdvojili mišljenje želi da obrazloži izdvojeno mišljenje, na osnovu člana 93. stav 1. alineja 3. Poslovnika Narodne skupštine? (Ne)
Da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa?
Još jedno obaveštenje. Poslanička grupa Napred Srbijo, ovlašćena predstavnica i zamenica predsednika je narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.
Vi želite reč? Izvolite.

Oprostite, samo hoću da pitam da li je predlagač obrazložio sve zakone koji se razmatraju? (Ne.)
Tek posle zakona o preuzimanju akcionarskih društava ću uzeti reč. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević. Izvolite i izvinite.

Uvažena predsedavajuća, uvažena gospođo ministarka, predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SPS-JS ukratko ću izneti stav o predloženim zakonima.
Naime, predloženo je šest zakona, izmene i dopune zakona koje, kako je gospođa ministarka nazvala pratećih zakona, imaju svrhu izvršenja budžeta. Njihovim usvajanjem omogućuje se izvršenje ovako predloženog budžeta.
Mi ćemo u danu za glasanje kao poslanička grupa glasati o predlogu tih zakona. Želim da iskoristim priliku da se u ovo vreme osvrnem na neke od tih zakona, bez obzira na podršku koju ćemo dati. Počeću o zakonu o izmeni i dopuni Zakona o osiguranju, koji se takođe nalazi na dnevnom redu, a koliko sam razumeo, gospođa ministarka će tek naknadno dati dodatno obrazloženje u vezi sa tim. Zato ovu moju diskusiju i koristim kao priliku da upravo konkretno postavim pitanje i dam priliku gospođi ministarki da da odgovore na ta pitanja.
Naime, o čemu se radi? Zakon o osiguranju koji je donet 2005. godine predvideo je da sva društva osiguravajuća razdvoje životno od neživotnog osiguranja. Moram da kažem da su poslanici SPS-a tada kada je donošen zakon davali amandman i predlagali da ona društva koja već postoje do donošenja zakona, a bave se i jednim i drugim osiguranjem, da mogu da nastave taj posao i dalje. Tada i sada imamo obrazloženje koje je identično – tržište osiguranja životnog u Srbiji je u povoju.
Ovakvom jednom mogućnošću da se razdvoji životno od neživotnog osiguranja samo Srbija nudi tržište golo, a mnogo jače, pre svega strane osiguravajuće kuće, uz uvažavanje da svi imaju jednak pristup ovde, doći će na to tržište.
Naše nije razvijeno, ono je tek u povoju. Tada je bio odgovor da preporuka EU jeste da se odvoje životno i neživotno osiguranje, ali je i data mogućnost državama da mogu da nastoje da se bave osiguravajuća društva ona koja su dotle postojala i jednim i drugim.
Mi smatramo da to treba da ostane. Naime, da sva osiguravajuća društva koja su postojala do donošenja Zakona o osiguranju treba da dobiju pravo i mogućnost da se bave i jednim i drugim. Usvojena je tada varijanta da se ipak ide na razdvajanje, dati su rokovi do kada i evo, jedan rok ističe upravo ovih dana. Molim vas, iz istih razloga ponoviću, tržište osiguranja životnog u Srbiji je u povoju. Država ima obavezu da pomogne taj sektor.
Drugo, EU ne brani da mogu osiguravajuće kuće koje su postojale dotle da se bave i životnim i neživotnim osiguranjem. Naravno, u tom smislu mi ćemo podržati ovaj predlog da Vlada da da se produži rok do 2011. godine, ali predlažemo Vladi da u tom periodu razmisli i razmotri mogućnost i predloži izmene zakona kojima se omogućava onim osiguravajućim kućama koje su postojale do donošenja zakona da mogu trajno to da rade.
Gospođa ministarka to bolje zna od mene i neću zloupotrebljavati ovu govornicu da navodim koje sve zemlje u Evropi su zadržale i jedno i drugo osiguranje u osiguravajućim kućama, čak neke zemlje koje su odvojile, vratile su to nazad.
Dakle, podržavamo da se produži taj rok i tražimo da se razmotri mogućnost da se omogući osiguravajućim kućama koje su do donošenja zakona to radile, nastave da se bave i jednim i drugim poslovima istovremeno.
Ovo je i prilika da podržim, vezano za ovu oblast, orijentaciju Vlade u naredne tri godine koja je data kroz budžet i memorandum i koja kaže da će Vlada pokrenuti i privatizaciju najvećeg domaćeg društva za osiguranje, „Dunav“ osiguranje AD Beograd, ukoliko oceni da ne treba da bude u većinskom državnom vlasništvu i ukoliko budu povoljni tržišni uslovi. Mi podržavamo ovaj pristup zbog ove druge rečenice – ukoliko oceni da ne treba da bude u većinskom državnom vlasništvu i ukoliko budu povoljni tržišni uslovi.
Ovo je period i prilika za ovu vladu da razmotri da li uz jednu jaku državnu osiguravajuću kuću, uz jednu jaku razvojnu banku, u tom paketu može i te kako, evo, na primer Slovenija, da pomogne i privredi i stanovništvu u Srbiji.
Drugi zakon na koji želim da se kratko osvrnem je zakon o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodice sa decom. Želeo bih pre svega da skrenem pažnju da ovo uopšte nije tehničko pitanje, već je i te kako politika, zadire u politiku, zadire u strategiju i upravo iz tih razloga govorim o tome.
Finansijska podrška porodici je deo ukupne društvene brige o deci, to je već politika, deo koji se odnosi na poboljšanje uslova za zadovoljavanje osnovnih potreba dece, posebne podsticaje za rađanje dece, za podršku materijalno ugroženih porodica, porodica sa decom sa smetnjom u razvoju i dece bez roditeljskog staranja, dakle, i socijalne kategorije.
Ova vlada budžetom koji je predložila našla je jednu ravnotežu da, s jedne strane, podstiče privredu, jer bez privrede, novih zapošljavanja, nema ni adekvatne socijalne politike, predviđanja subvencije za privredu i poljoprivredu.
Očekujem od Vlade da to uradi na najbolji i najefikasniji način, odnosno uloži pare tamo gde će se najpre vraćati, najpre obrtati, takođe i drugu orijentaciju Vlade, da ulažemo u kapitalne objekte i infrastrukturu, energetiku, jer je to velika šansa Srbije, pogotovu u ovim vremenima, u uslovima teške ekonomske krize, jer otvara mogućnost da Srbija dobije novu vrednost, da Srbija postane tranzitna zemlja i kroz to dobije novac, da zapošljava, jer samo se na tim i takvim poslovima mogu zapošljavati, a opet, kažem, prvo pitanje socijalne politike je omogućiti čoveku da radi.
Kada je zaposlen, naravno, izdvajaju se i određeni novci za budžet. To mi podržavamo, ali podržavamo i onu ravnotežu koju je Vlada uspostavila, da i u uslovima najteže ekonomske krize nije išla na smanjenje prava socijalnih.
Mislim da je tu Vlada pokazala veliku odgovornost iz prostog razloga što iz jednog budžeta države vajdu treba da ima ne samo privreda, nego i stanovništvo ove države, jer ono čini tu državu. Iz tih razloga mi dajemo punu podršku takvoj politici.
Kada govorimo o zakonu o finansijskoj podršci porodicama sa decom, moram da istaknem ono što vi znate, a to je politika. Zakon je zasnovan na pravu i dužnostima roditelja da podižu i vaspitavaju decu, na pravu deteta na uslove života koji omogućavaju pravo na razvoj, na obaveze države da podrži porodicu i dete i buduće generacije. Molim vas, to su značajna prava koja su proistekla iz zakona.
Ova država, ova vlada, očekujem, nastaviće sa takvom politikom traženja ravnoteže i omogućavanja ostvarivanja tih prava. Upravo iz tih razloga i ovaj zakon o finansijskoj podršci porodice zaslužuje podršku, ali molim vas, želim mojoj vladi da uputim jedno upozorenje da razmisli pre nego što se taj zakon usvoji.
Obrazloženje koje smo čuli, da se vrše uočene zloupotrebe poslodavaca kada je u pitanju primena ovog zakona, jer do sada je bilo da je osnov za naknadu koja se isplaćuje porodici sa decom zadnja plata, da tako kažem, uoči polaska na porodiljsko odsustvo. Vlada je uočila zloupotrebu toga i želi na ovaj način da zaustavi, da spreči tu zloupotrebu.
Taj razlog koji navodi Vlada zaslužuje snažnu podršku i tu nema nikakve dileme. Gde god postoji kao zloupotreba, Vlada treba da se suprotstavi tome. Upozoravam, imajući u vidu prethodna prava o kojima sam govorio, koja su stečena zakonom, koja Vlada i želi i treba da omogući da se ostvare, da ovaj sukob sa zloupotrebom poslodavaca ne pređe u zloupotrebu države nad ostvarivanjem tog prava.
Molim vas, najveći deo Vlade veoma iskreno radi ovaj posao, daje vrlo jasno i javno obrazloženje u vezi sa tim, jer prvi put se događa da se godinu dana od dana, od meseca, kada se ulazi u porodiljsko odsustvo uzima prosek zarada. Zašto godinu dana? Zar nije dovoljno šest meseci, kada se za sva druga prava uzima šest meseci? Na kraju krajeva, ako poslodavac šest meseci pre nego što hoće da koristi porodiljsko odsustvo daje naknadu veću, to zaslužuje podršku. Ne verujem u takvu priču da će poslodavac šest meseci to da čini.
Opet, s druge strane, šaljemo jasnu poruku – ne želimo da zloupotrebimo to. Naprotiv, želimo samo da sprečimo zloupotrebu i zato dajemo taj duži rok, šest meseci, kao što je i za ostvarivanje svih drugih prava, da ne nabrajam: stipendija, dečiji dodatak itd. To je jedno, ali veoma važno pitanje, kada je u pitanju ovaj zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom. Ostale izmene zaslužuju podršku i mislim da tu ne treba trošiti vreme na podršci toga.
Na kraju, vrlo kratko ću se zadržati na Predlogu zakona o izmenama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Želim da kažem da je Vlada, za razliku od drugih, uradila odgovoran potez, odgovorno donela odluku kada je penzionerima povećala penziju krajem 2008. godine za 10%.
Na taj način je učinila pokušaj da nivo penzija, koji je bio drastično pao, digne na jedan pristojan nivo. To je omogućilo da u ovoj, 2009. godini, bude pokriće za penzionere, jer se nije primenjivao zakon o usklađivanju penzija.
Sada se predlaže da to važi u 2010. godini. To je jedna od velikih ušteda u budžetu i to je nešto što mi smatramo iznuđenim, nužnim, ne dobro, nego iznuđeno u uslovima u kojima se našla zemlja u uslovima ekonomske krize.
Inače, da podsetim, penzija je zakonom stečeno pravo. Penzija proističe iz obaveze osiguranja, a ne iz želje države samo da pomogne njima. Dok radim, izdvajam sredstva da osiguram svoju egzistenciju, onog momenta kada ne budem više mogao da radim.
Molim vas, to je osiguranje, to nije socijalna pomoć. Ne govorim o visinama penzija koje su sada u uslovima u kojima se nalazi ova zemlja, ova država. Ne treba optuživati penzionere da su oni razlog zbog čega se zemlja nalazi u ovoj situaciji.
Nije problem u pravu, nije problem ni u ostvarivanju visine prava. Problem je što to, zemlja u kakvom se stanju nalazi, ne može u ovom trenutku da prati kroz punjenje budžeta. Ali, nije ni rešenje samo u smanjivanju penzija. Rešenje je i u naplati prihoda, u efikasnijoj naplati prihoda.
Vi sigurno raspolažete podacima koliko milijardi se duguje kroz naplatu i u efikasnijoj naplati, finansijskoj disciplini, borbi sa sivom ekonomijom i naravno, podrškom, ono što ste predvideli kroz budžet - subvencije privrede, poljoprivrede, ulaganjima u infrastrukturu, koje omogućuju u stvari donošenje novih para, a time i para za ove isplate.
Želim da kažem da verujem da će ova vlada nastaviti politiku kada su u pitanju penzije, odgovorne, kao što je to činila do sada i da vrlo jasno treba izađe sa porukom u javnosti, da neće činiti nikakve korake koji će ugroziti postojeća prava penzionera.
Saglasan sam da reforma penzionog sistema mora da se čini i treba, jer reforma penzijskog sistema se nigde u svetu ne čini za jednu godinu. Reforma može da se odnosi na neke sledeće, ne na postojeće. I opet, tu vrlo oprezno.
Ovo sam imao potrebe da kažem da bih izrazio svoj stav, odnosno stav svoje grupe po ovo pitanju i da bih podržao nastojanje Vlade, da se za sva prava, stečena prava zakonom, do kraja bori za njihovo ostvarivanje bez ikakvih dilema, a o reformi o kojoj treba da pričamo, sigurno zaslužuje pažnju da se detaljnije sagleda sve i da se ide ka jednom sistemu, pogotovo u ovoj zemlji kada su, treći stub dobrovoljni penzijski fondovi (Predsedavajuća: 20 minuta.) u povoju, a ovaj drugi stub još i nije u povoju. To može da se odnosi na sledeće generacije.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović, predsednik poslaničke grupe LDP.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, veoma važna tačka dnevnog reda. Veoma važna. Vi ste kroz nju praktično prošli svodeći se na tih nekoliko izmena i dopuna postojećeg zakona, ali već na ovim zakonima se zapravo vidi koliko smo mi bili u pravu kada smo rekli da bi mi želeli da je budžet recimo socijalno odgovoran, ali se sada ispod cena socijalne odgovornosti ispostavlja kroz sužavanje prethodno datih prava i u slučaju materijalnih dodataka i u slučaju zamrznutih penzija.
Ono što moramo ovde reći je zapravo taj fundamentalni problem sa kojim se naše društvo suočava i koji vi izbegavate da pomenete, o kojem niko nije ništa odgovorio, pa se onda na tapetu nađe onaj ko operiše na prvoj liniji fronta. Znate, kada ste na prvoj liniji fronta, onda ne pitate ranjenika da li je za operaciju bez anestezije ili ne, nego operišete i spasavate život.
Kako može da funkcioniše zemlja na normalan način, da ispunjava svoje obaveze prema građanima, ukoliko je u njoj 18% stanovništva bez posla, a 30% društvenog proizvoda se recimo usmerava za penzije? Kako izgledaju te penzije? Pedeset odsto penzionera je ispod 20.000. Kako izgledaju javne finansije? Prenapregnuto, praktično se raspadaju pod takvim teretom.
Prošle godine, i toliko puta smo o tome govorili, penzije su se svima povećale linearno za 10%. Da li je to bila dobra mera ili ne, sa stanovišta jedne partije vladajuće koalicije, to je nešto što je samo po sebi nesporno.
Iz naše perspektive, ne stranke koja je u opoziciji, nego stranke koja je različita strateški, to je jedna nedorečena i štetna mera, ako se gledaju njeni efekti, ako se analiziraju.
Sad smo slušali predstavnika SPS-a, pre nego što je povećana penzija linearno za 10%, evro je vredeo 78 dinara. Odmah posle povećanja, nacionalna valuta je izgubila 20% svoje vrednosti, tako da nisu penzioneri dobili 10% više, nego su penzioneri na jednoj strani dobili 10% više, da bi izgubili 20% i to svaki penzioner u ovoj zemlji zna.
Gde je drugi problem? Prosečna penzija, procenat u neto zaradi u januaru je iznosio 74%, u februaru 68%, u martu 70%, aprilu 65%, pa 68%, pa 66%, pa 68%, pa 66%, pa 65%, 67%, 68%, 67%. Dokle će stići zemlja u kojoj je penzija 70% plate? Dokle će stići zemlja u kojoj je broj penzionera duplo veći od broja ljudi koji traže posao? Mi ne možemo da se bavimo sada rešavanjem recimo problema penzija, a da ne shvatimo da je taj problem posledica dubokih deformacija jedne loše politike koja je godinama vođena.
U subotu su vam rekli da je svega 18% penzionera ispunilo puni radni staž i na osnovu punog radnog staža otišlo u penziju. Mi smo jedina evropska zemlja, za druge zemlje nemamo podatke, možda vi imate, gospođo Dragutinović, u kojoj je broj invalidskih penzija veći od broja porodičnih penzija: 25% penzionera prima invalidske penzije. Jasno je da se tu radi o zloupotrebama. To je očigledno.
Jasno je da su kod nas ljudi odlazili u penzije u koje, i sami ste rekli, jesu ekonomska kategorija, pre svega, socijalno motivisana. Stotine hiljada ljudi koji su ostali bez posla preko noći su postojali penzioneri.
Tada se nije razmišljalo o posledicama. Radilo se od danas do sutra, zato danas imamo neodrživu situaciju, da se iz penzionog fonda, znate, onaj prirodan osećaj svakog penzionera koji kaže - ja sam svoju penziju zaradio. Iz tog fonda u kome se nalaze zarađene penzije, stiže 45% novca, a iz budžeta 55%.
Kako se puni budžet? Budžet se puni onako kako je definisala ministarka finansija - porezima, prihodima države, konkretnim radom.
Mi ne možemo da rešimo pitanje penzija na adekvatan način ako, sa druge strane, ne postavimo pitanje zapošljavanja ljudi. Zato smo mi insistirali da se kroz ovaj budžet na neki način uspostavi princip kolektivne društvene solidarnosti. Ako smo u 2009. godini, kao društvo, kao građani imali razumevanje za potrebe penzionera i podigli penzioni budžet za pola milijarde evra, onda moramo u ovoj godini pronaći snagu da podržimo onaj drugi deo Srbije koji treba da stvori tih 55% penzionog fonda i koji treba da obezbedi minimalnu egzistenciju za sebe i za svoju porodicu. Mi se na tom polju razilazimo.
Tačno je da će penzije ove godine biti zamrznute, ali će se masa uvećavati. Kako se masa uvećava, tako dolazi do deformacije i vi to vrlo dobro znate. Ako sto dinara delite na sto penzionera, pa onda u narednoj godini kažete da se ne može ići više od sto dinara, a dobijete još 20 penzionera, kako će se pokriti ta deformacija? Svi vrlo dobro znamo da će tu morati da dođe do korigovanja politike. Zato ne možemo da razgovaramo na ovakav način o javnim finansijama. Ako je država trebalo da štedi, onda je pre toga morala nama, kao građanima, da kaže istinu - da taj kaiš koji se steže 20 godina više nema ko zna koliko rupa, da je on stegnut do kraja. U Švedskoj, u Norveškoj možete da štedite, ali u Srbiji više prostora za štednju nema.
Moramo da počnemo nešto novo da stvaramo. Zbog toga se sad suočavamo sa paradoksom - da je pola milijarde evra potrošeno da bi, praktično, penzioneri bili još veće žrtve danas nego što su bili pre godinu dana, da bi oni imali 70% zarade, ali da je ta zarada realno manja nego što je bila onda kada su imali 60%. U Rusiji je prosečna penzija u odnosu na prosečnu zaradu 30% zarade. Da ne govorimo o nekim drugim državama.
Mi ne možemo da vodimo takvu politiku, ali moramo napraviti dogovor unutar društva. Prvo, dogovor koji će nas, kao generaciju koja može nešto da stvori u ovoj zemlji, obavezati da na ruševinama sveta koji su stvorili ti penzioneri, proizvedemo neke nove vrednosti. Sve može da propadne, ali imamo obavezu nešto novo da stvorimo. To se sada ne dešava. Naša država mora biti beskompromisna u uvođenju reda i u penzionom fondu i u poreskoj politici i u onom segmentu svog finansijskog poslovanja u kojem je, više nego očigledno, užasno neodgovorna.
Govorili smo o železnici, o milijardu evra donacija železnici, donacija kroz tolerisanje gubitka železnice od 100 milijardi i plata koje jedu 12 ili 13 milijardi. Dokle će stići zemlja koja se na takav način odnosi prema svojim problemima? Naša želja nije da mi oduzmemo pravo penzionerima na penziju, naša želja je da im omogućimo da oni to svoje pravo ostvaruju i u godinama koje su pred nama.
Setite se kako je započela ta avantura, sa pričom o brzim prugama i švedskom standardu, pa smo završili na tačkicama i bonovima, jer nam valuta nije vredela više ništa. Tada su uništeni penzioni fondovi.
Gospođo Dragutinović, ako se zamrzavaju penzije na zatečenom nivou, šta se dešava sa novim penzionerima, tj. onim penzionerima koji će se ove godine pojaviti kao korisnici penzionog fonda i koliko je takvih ljudi, da li neko uopšte zna?
Šta ćemo da radimo sa tim čudnim zaključkom da je bilo puno zloupotreba, pa se onda prosek vadi iz poslednjih 12 zarada, a ne iz poslednje tri, jer su poslodavci bili blagonakloni prema porodiljama? Otprilike je taj problem definisan na takav način, da su prikazivane razne zarade, da se o tome radi. Treba to da kažemo, jer ljudi onda ne znaju o čemu razgovaramo.
Mi razgovaramo o jednostavnoj istini. Poslodavac poslednja tri meseca diže platu iznad realne, da bi onda kroz tu platu povećao dečiji dodatak i na takav način podržao mladu porodicu.
Zašto se dolazi do potrebe da poslodavac sam sebe opterećuje na takav način, jer on to isplaćuje, a posle to država refundira? Znači, poslodavac sebe opterećuje, a onda kuca na vrata državi, državi koja je najveći dužnik i koja često ne izmiruje svoje obaveze efikasno. Znači, to je životna nužnost.
Ako mi vezujemo sve za prosek u poslednjih 12 meseci, onda moramo postaviti pitanje da li je to pravilo koje važi samo za dodatak ili je to pravilo koje se uvodi u svim drugim slučajevima u finansijama? Kako se formira, recimo, jedna penzija - lični bod, opšti bod, lični koeficijent? To je čitava matematika.
Ako smo uspostavili tu jedan princip koji važi za sve, ovde uspostavljamo drugi princip, iako nisu iste teme. Očigledno je da mi principe prilagođavamo svojim mogućnostima. Da ne postavljamo pitanje kapaciteta koji ostaju neiskorišćeni da bi se te mogućnosti proširile.
Kako će izgledati Srbija naredne godine, ako već ove godine iz Srbije može da se bez problema bilo gde u svetu? Milion ljudi je otišlo iz zemlje 90-ih godina. To je u onom konkretnom smislu radna snaga ove zemlje, ona koja treba da stvori vrednosti iz kojih će se isplatiti i njihova zarada i penzija penzionerima.
Ono što mi tražimo od penzionera je dogovor. Oni bolje od nas znaju da su sve te povišice o kojima se govori besmislene i da one ništa ne znače, praktično, da su toliko male i mizerne, 0,1% penzionera prima penziju preko 70-80 hiljada dinara, ispod 20 hiljada je 50%.
Mi moramo da uspostavimo tu neki red. Zašto nije sprovedena kontrola i revizija penzija koje su date u poslednjih 15-20 godina? Zašto se ne uspostave novi kriterijumi koji će uvažiti činjenicu da danas penzioneri rade, oni su radno sposobni? Otišli su u penziju sa 50 godina. U MUP se ide sa 50 godina starosti u penziju, u vojsci isto tako. Oni odlaze u penziju i sutra dolaze na radna mesta i oni su konkurencija mladom svršenom studentu i jeftiniji su za iznos penzije, pošto za toliko mogu da spuste svoju zaradu kod poslodavca. Koliko je takvih ljudi u Srbiji?
Kad govorim o novcu, onda moramo biti jasni, tu nema emocija. Ne možemo da potkradamo jedni druge, a da se pred državom pojavljujemo kao nevini. To je ono što nam se svima desilo. Vrlo dobro ova zemlja zna da se u penziju nije odlazilo tako što su se ispunjavali kriterijumi, nego tako što su se pronalazile veze ili tako što je to bilo politički korisno, pa propadne fabrika i preko noći svi propali radnici postanu penzioneri s pravom da očekuju od države da se o njima stara.
Mi smo staro društvo. Prosečan radni vek je kod nas manji nego što je to uobičajeno u zemljama poput naše, ovakva kakva je Srbija, recimo, u Evropi, 15-20 godina i ljudi koji imaju 15-20 godina radnog staža, redovno regulisanog, mogu biti srećni. Naše generacije nemaju ni zdravstveno osiguranje, ni penziono osiguranje. Najveći deo dosadašnjeg radnog veka proveli su u kratkotrajnim poslovima, radeći na crno. To je tempirana socijalna bomba sa kojom će se zemlje suočiti vrlo brzo.
Zato moramo promeniti osnove. Nemamo razumevanja za tu ideju da se istovremeno društvo uverava kako se vodi socijalni budžet i kako je ova vlada zainteresovana za prava radnika i za prava penzionera, a tamo sedi jedna poslanička grupa koju baš briga i za radnike i za penzionere, a onda dođe pred nas tačka dnevnog reda - zamrzavanje penzija, smanjenje osnovice za dečiji dodatak i onda to govori da smo mi u pravu.
Pre dva dana smo čuli predsednika Republike, ali i predsednik Republike i premijer i ministar rada, oni se svi bave radnicima bez posla. Hoće li se neko obratiti radnicima koji, uprkos svemu, danas rade, poslodavcima koji, uprkos krizi, danas rade? Ko se o njima stara? Poslednjih 10 godina ti ljudi su obnovili ovu zemlju, a ne oni koje gledamo na prugama, koji su bili topovsko meso Miloševićeve politike i ostali taoci u svojim propalim firmama i danas nas drže tu u matu.
Recite, gospođo Dragutinović, da smo bili u pravu kada smo rekli da ne može da se vodi ona budžetska politika koju ste promovisali u petak i subotu. Ovde se vidi da je to nemoguće. Na jednoj strani obećavamo socijalno odgovornu državu, a sa druge strane kažemo da mi to ne možemo više.
U ovom trenutku socijalna odgovornost nije deljenje milostinje od strane države koja je prethodno društvo uništila. Socijalno odgovorna politika je definisanje načina na koji će se stvari postaviti na svoje mesto. Imaš 55 godina i primaš penziju, imaš 70 godina i primaš penziju, pa ne možete da imate istu penziju, niste isto radili, niste isto uložili u taj penzioni fond.
Predlažemo vam da definišete jedan minimum i da kažete koji je to minimum koji će ova država obezbediti svakom penzioneru. Pogledajte kako izgledaju poljoprivredne penzije - 8.000 dinara, u proseku 8.000 dinara, 30% stanovništva nam je vezano za selo.
Naš predlog je po ovom pitanju mnogo korektniji prema penzionerima. Mi smo vam predložili amandmanom da se smanji procenat penzije za godinu radnog staža. Na takav način može se doći do uštede koja će biti iskorišćena, ne za Potemkinova sela, nego za zapošljavanje 18% ljudi koji danas nemaju posao, koji će onda svojim radom popuniti te fondove, da bi mogli i oni da dobiju penziju i oni koji od njihovog rada zavise. Pošto ne može država da stoji, a da istovremeno finansira sve oko sebe.
Tih pola milijarde nam strašno smeta, jer ih ne vidimo danas. Danas oni više ništa ne znače. Smeta i vama to, samo što ste vi ekonomista pa se ne bavite politikom. Mi se bavimo i politikom i ekonomijom. Danas toga nema u budžetu više.
Sa pola milijarde, sa pažljivo potrošenih pola milijarde mi smo mogli da unapredimo naš obrazovni sistem, da rešimo neke infrastrukturne probleme, da učinimo zemlju konkurentnijom, da je približimo svetu od koga finansijski zavisimo.
Konačno, ako pričamo o politici, u interesu penzionera je realizacija one politike na kojoj, recimo, mi insistiramo, kojoj se oni u najvećoj meri suprotstavljaju. Bez stranih investicija nema novih radnih mesta. Bez novih radnih mesta nema novih doprinosa. Bez doprinosa nema penzionog fonda. Nova radna mesta zavise od novca koji je negde na zapadu. Taj novac se ne ulaže u zemlju. Taj novac se ulaže u zemlju koja ima tako krupne dileme kao što ima danas Srbija, zemlju kojom se još uvek vlada demagoški.
Penzioneri treba da nas podrže, a ne da očekuju od nas da mi tresnemo glavom kao što su tresnuli oni, pa da onda shvatimo gde smo grešili. Ako nemaju snage više da rade, neka nas podrže. Ako nema novca u Srbiji koji su zaslužili, mora biti poštovanja za njih.
Taj novac, tih 10% koji je otišao penzionerima mogao je efikasnije da se iskoristi za reformu zdravstvenog sistema. Unapređenje zdravstvene zaštite, rešavanje problema gerontoloških centara. Kroz široku decentralizaciju može se doći do onih rešenja koja su karakteristična za Beograd.
Beograd je sa dve milijarde u ovoj godini pomogao najsiromašnije Beograđane i najstarije. Ali, druge lokalne samouprave to ne mogu da urade, jer su potpuno obespravljene. Lokalnim samoupravama prava, imovinu, pa će onda one biti u stanju da urade jedan deo posla koji danas država pokušava da uradi, ali nije dovoljno efikasna.
Kada ćemo započeti penzionu reformu? To je kao da MMF plaća te penzije, pa mi od MMF čekamo da nas on na to prisili, ili Svetska banka. Pa, ne primaju oni penzije u Srbiji, oni primaju u zemljama u kojima je to pitanje kako-tako rešeno.
Mi ovde imamo mnogo dilema na koje moramo da odgovorimo - da li ćemo uvoditi privatno penziono osiguranje ili ne, ono je negde već prisutno, izraženo, ali ne na koncepcijski način, ne na strateški, da li ćemo kombinovati ta dva sistema? Jedan dan čujemo argumente koji idu u prilog tome, drugi dan kritičke argumente, koji tako nešto odbacuju, ali mi nemamo strategiju.
Ne možete da dođete u Skupštinu i da kažete - ove godine će penzije biti zamrznute, i tu da stavite tačku, ove godine će penzije biti zamrznute, one će biti manje za stopu inflacije koja je formalno 6% ili 7%, one će biti manje jer se vezuju za zaradu onoliko koliko je pao indeks zarade, ali zato penzioneri ovo je naša strategija. Vaša deca će dobiti posao, ono što vam ne dostaje u životu moći će da vam ponude oni zbog toga što će biti sposobni da rade. Danas, iako su sposobni, ne mogu da ostvare to svoje pravo. Mi na tome želimo da gradimo politiku.
Katastrofalna je situaciju u kojoj se konfrontiraju generacije, ali niko nije ponudio međugeneracijski dogovor. Ideja solidarnosti mora da postoji među nama. Nijedan penzioner ne želi da živi na račun svoje dece ili svojih unuka, nijedan normalan. I moji roditelji su penzioneri, i naši roditelji su penzioneri. Kada živite u jednoj porodičnoj zajednici onda ste više nego svesni koliko smo u pravu kada insistiramo na toj vrsti reda koji ovde ne vidimo.
To je najskupljih pet poslanika u istoriji srpskog parlamentarizma, pet poslanika - 500 miliona. Sada ovde čujemo hvalospeve o Vladi koja je imala sluha za penzionere pa je podigla penziju za 10%. Podigla je penziju i srušila dinar za 20%. Penzioneri znaju šta su mogli da kupe za svoju penziju bez tih 10% i šta mogu sada. Ta mera na kojoj insistirate govori da smo mi bili u pravu, ali njoj ne dostaje strategija.
Naredne godine će procenat opterećenja zarade biti još veći, jer će morati taj budžet da se popuni, taj minimum koji treba da ostvarite. Mi nemamo više gde da štedimo, zato moramo preokrenuti te odnose. Nadam se da ćete imati makar toliko razumevanja da kažete koliko je neodrživ ovakav odnos u budućnosti.

Narodni poslanik Đuro Perić ima reč.

Poštovana gospođo predsedavajuća, članovi Vlade, poštovani narodni poslanici, hteo bih da kažem, mada smo to već raspravljali, oko ovih raznih pitanja vezanih za penzionere. Mislim da je tu pravi galimatijas od raznoraznih tvrdnji i konstatacija.
Prvo, moraju se početi neke činjenice gledati pravim očima i pravim pogledom na to odakle šta potiče i kakvo je stanje. Tih 10% famoznih koji se stalno spominju iz te 2008. godine, faktički i 2009. godine su bile zamrznute penzije i tada su sva ta povećanja koja su bila moguća po zakonu potrošena kroz to. Već u 2010. godini bi po važećem zakonu trebalo da bude usklađivanje dva puta, u martu i u oktobru.
Međutim, upravo zbog situacije u kojoj se nalazimo kao društvo i kao država to ne može da ide, a ono što se tada desilo, 2008. godine, samo je bila jedna sinekura jednoj situaciji koja je bila već dovedena do ivice propasti.
Mi iz ovih diskusija koje se vode o penzionerima i sada vidimo da kada se okrenemo pojedinačnim pokazateljima i broju ljudi koliko primaju određene penzije, onda vidimo da to je dosta loše i nadalje i tačna je tvrdnja da one nisu te koje sada omogućavaju nekakav bezbrižan život, čak ni jednom manjem procentu penzionera, a već o drugima da ne govorimo.
Ali sada šta je u pitanju, prvo ovo što se govori oko toga da je 70, 65, ne znam koliko odnos prosečne penzije prema prosečnoj zaradi je izraz promenjene metodologije. Promenjena je metodologija prošle godine i te penzije se po toj metodologiji, zbog toga što su uvedeni svi zaposleni bez obzira da li primaju zarade ili ne, došle u situaciju da se samo slučajno povećavaju gore. One su faktički, s obzirom na to da taj broj koji je zaposlen, a ne prima zarade, kreću se ispod 60% od tog proseka kada se gleda realno. To je sa jedne strane.
Drugi problem je pitanje tih fondova. Odmah da vam kažem, nisu ti fondovi nikada bili takvi da se moglo njima lako raspolagati. Prvo, u ranijim vremenima se moralo vraćati ako je bilo nešto u tim fondovima, zakonski se to moralo vraćati državi, odnosno kako se govorilo privredi i to se davalo dalje, pa se delilo drugima.
Tek se negde pri kraju 80-ih godina shvatilo da se to samo Srbija i BiH ponašaju tako, pa je onda tu nešto počelo da se gradi u ovoj Srbiji od tih para, tako da sada što imate imovine u fondu PIO je rezultat uglavnom toga.
Dalje, ova tvrdnja da ima mnogo penzionera koji imaju nedovoljan staž se odnosi na invalidske penzionere. Međutim, moram da kažem da ovaj predlog koji ide da se smanje njima te penzije, one su već smanjene kada su utvrđivane te penzije, one su se onda morale smanjivati prema godinama staža koje su imale. One su već smanjene, tako da one nisu ni bile veće.
Moram da kažem i to da su te penzije, invalidske, bile donedavno, čak pre godinu dana, 33% od ukupnog broja, sad su one negde došle do 25%. Znači, vrlo je rigorozna kontrola sada odlaska u penziju.
Drugo, što su se u raznim vremenima i ranije i, permanentno se to dešava, kad dođe do određenih kriza, onda se gleda na sve načine kako bi se omogućilo da ljudi idu u penziju, jer to je bilo kao spasonosno rešenje.
Međutim, tačna je činjenica da mi dok ne budemo imali jaku i zdravu ekonomiju nećemo moći očekivati da će doći do nekakvih boljih dana ni za one što rade ni za one što su u penziji, ali nam se čini da ova cela tranzicija koja se vodila u tom periodu proteklih godina, a i sada što se dešava, nije omogućila da se to na jedan pravi način odvija, nego je to najvećim delom ipak preko tih penzionera se to dešavalo, kad se pogledaju sve te promene zakona i ostalo što je bilo.
Moram da vam kažem, sve firme koje su u procesu privatizacije ne plaćaju doprinose uopšte, a neki i po 10 godina. Sve firme koje su pod stečajem – ne plaća se doprinos, sve firme koje su na sanacijama i ozdravljenjima takođe ne plaćaju doprinos. One pred likvidacijom svakako, verovatno i ne mogu.
Prema tome, kad se pogleda koliko to ukupno se daje tog doprinosa koji bi trebalo da bude kao pravi, njega nema u dovoljnoj meri, a nema ga opet ni sa druge strane, što i ono gde se radi i kod tih najbogatijih tih što ih zovemo tajkuni itd. ne plaća se doprinos onako kako bi se morao plaćati, što bi normalno bilo i kako se to u svetu radi, nego se plaćaju najniži neki doprinosi, ostalo se plaća u kešu, ucenjuju se ljudi, siva ekonomija je, evo u Beogradu je konstatovano da je otprilike nekih 40%. Onda možete da zamislite šta se tu sad dešava oko tog sveta koji ne plaća doprinose.
Ne može to da se obezbedi samo kroz te doprinose ako to nije sređeno u toj sferi, a to mora biti sređeno na drugi i odgovarajući način. Ne kažem da se tu ne treba vršiti određena reforma i ona je počela i uskoro ćemo imati te predloge kako da se dalje ide iz ove situacije u kojoj se nalazimo.
Moram vam reći da je situacija dosta teška u toj penzionerskoj populaciji i imamo velike pritiske i velike kritike i nas poslanika PUPS što ne tražimo da se to poveća, jer kad se govori o poljoprivrednim penzionerima koji nemaju mnogo veće penzije, od osam hiljada pa naniže su, ali moram da vam kažem da je upravo 2003. godine promenjen zakon, do kada je bilo da svi zaposleni u domaćinstvu plaćaju doprinos, a tada se promenilo da samo vlasnik domaćinstva plaća doprinos, pa se naglo smanjio broj tih koji su počeli da plaćaju i sada je logično da je vrlo mali broj tih koji treba da podmire tu potrebu za nekih 230.000 penzionera.
Ima tu dosta načina i mogućnosti da se to učini, ali ne na ovakav način kako se predlaže da bi trebalo da se radi, a kroz fazu reforme sistema koja se priprema treba da se tada obave svi ti razgovori, dogovori, kako ćemo to dalje. Na kraju krajeva, nismo mi jedini u svetu koji imamo ovakav problem, imaju i drugi, pa da nađemo odgovarajuće rešenje.
Mislim da ne vredi sada da plačemo za tom sudbinom penzionera, a da tražimo da se smanjuje ta penzija. Okreni obrni, kako god okrenete ona se smanjuje. Šta bi bilo da nije bilo ni tih 10%? I dalje bi onda trebalo da se smanjuje, jer u određenom momentu, kad nekome nešto pomogneš, pomogneš mu. Jedino je tačna ta činjenica, kaže se – linearno povećanje. Ne može u penzijsko-invalidskom sistemu, to je sistem, ne može tu da bude linearno, ne linearno.
Ne možete sad dati najnižim penzijama kroz taj sistem više, a onim ostalim ne. To ne može tako, može kroz druge načine, kroz socijalne fondove itd. da se pomognu, pored onih drugih i penzioneri, kao što se radi to u Beogradu, što je spomenuto, ili na drugim mestima, ne samo u Beogradu.
Zalažemo se za te socijalne fondove i to je u redu, ali što se tiče penzijsko-invalidskog sistema, on je u stvari prenet kod nas iz razvijenih zemalja zapadne Evrope i on se može usavršavati analogno, kakav je i tamo. Ako idemo u Evropu moramo imati takav sistem koji će da funkcioniše. Što je to sad takvo stanje kakvo jeste? Moram da kažem da nisu krive trenutne situacije koje imamo, niti mi ovde iz PUPS i ne znam ko drugi, nego jedna situacija koja traje već godinama, odnosno već decenijama.