Narodni poslanik Milan Avramović ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ovom paketu zakona, svih pet predloga, vezano za ugovore između Republike Srbije i Evropske investicione banke i vremena koje je na raspolaganju svim poslaničkim grupama, ne mogu se složiti s tim da mogu svih pet obrazložiti kvalitetno i reći svoju primedbu, pa sam zbog sveta toga izdvojio samo jedan ugovor, a to je Zakon o potvrđivanju finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke, zajam za opštinsku i regionalnu infrastrukturu B.
Zbog građana moram da iznesem neke podatke, da su ovim zakonom prema procenama banke ukupni troškovi projekata 200 miliona evra, od kojih je 125 miliona dato iz budžetskih sredstava Republike Srbije, a drugih 75 miliona od sredstava iz ugovora, tačnije od same banke, od kojih je u prvoj branši 12. decembra 2008. godine potpisan prvi ugovor kojim je dato prvih 50 miliona, a naknadno, godinu dana kasnije, banka je odlučila da da kredit od još 25 miliona.
Ovaj novac mora se podići do marta 2013. godine. Rok otplate je 20 godina i koristeći isključivo za Nacionalni investicioni plan i projekte kroz koje Nacionalni investicioni plan oceni kao privilegovane. Za sada nemamo spisak tih projekata i ne znamo u šta će otići ovaj novac, ali ono što znamo, jeste istorija, način i delovanje rada Nacionalnog investicionog plana, kojim ću se pozabaviti u toku svog izlaganja.
Takođe, iz svega ovoga treba izvući zaključak da je Vlada Republike Srbije nastavila sa zaduživanjem, rok otplate je, već sam pomenuo to, 20 godina. U međuvremenu može da se desi mnogo što šta i sa tržištem i sa ekonomijom u Republici Srbiji, tako da i ovaj dug ostaje narednim generacijama koje tek treba da dođu. Sredstva koja NIP predviđa precizirana su samo u nekim segmentima kroz neke oblasti.
Primera radi, unapređenje putne infrastrukture, obnova i modernizacija objekata namenjenih osnovnom, srednjem i visokom obrazovanju, izgradnji i poboljšanju objekata namenjenih pružanju zdravstvenih usluga, usluga socijalne zaštite, renoviranje objekata koje koriste državni organi uprave, obnova i utvrđenje kulturno istorijskih objekata itd.
Svi ovi projekti, još jednom napominjem i podvlačim, realizovaće se isključivo preko NIP. Dakle, kada uzmemo istoriju, videćemo da je jedna ista priča po ko zna koji put pomenuta, da su svi ovi predlozi bili još prvi put kada je NIP nastao, da kažem da je to bilo 2006. godine, i da su oni isti ministri i isti funkcioneri, istih stranaka, tada vodili NIP i da vode i danas. Jedina je razlika u tome što su tada bile drugačije izjave, drugačija razmišljanja i ja koji sam poslanik iz Beograda fokusiraću se isključivo na učešće NIP u gradu Beogradu. Zbog toga imam i obavezu da vam pročitam jednu od izjava od 27. jula 2006. godine pod pompeznim nazivom „Ulaganje u grad ili u prestonicu, u grad Beograd od milion evra“.
Tu je protokol o sprovođenju Nacionalnog investicionog plana na teritoriji Beograda, potpisali predstavnici Skupštine grada i ministar finansija Mlađan Dinkić. Tu se definiše izgradnja saobraćajne infrastrukture, dakle, sve ono što je i sada predviđeno ovim ugovorom, 4.000 stanova za zaposlene u državnoj upravi i javnim službama, zatim u zdravstvene, obrazovne, sportske, verske, ustanove kulture, kao i da će u narednih godinu dana biti uloženo oko 440 miliona evra.
Dakle, ovo je izjava iz 2006. godine, koju ću ja malo da razradim, gde se kaže da je, prema rečima Dinkića, 221 milion obezbeđen iz viška privatizacionih prihoda, dok će krediti međunarodnih finansijskih institucija u iznosu od 207 miliona evra predstavljati dodatni izvor finansiranja.
Onda kaže da je Vlada Srbije na inicijativu Skupštine grada započela pregovore, pričam o 2006. godini, sa Vladom Japana o kreditu za izgradnju još jednog mosta preko Dunava, kilometar i po nizvodno od Pančevačkog mosta. Dakle, nema od tih pregovora ništa, zato što mi i danas nemamo nikakav nacrt, niti predlog ni u skupštini grada, niti bilo kakvu viziju, a nemamo ni vizuelno taj most.
Onda, ide izgradnja stanova namenjenih državnim službenicima. Grad i Republika će narednih godinu i po dana, dakle 2007. i 2008. godine, prema Dinkićevim rečima finansirati sa po 80 miliona evra, tako što je svako zadužen za podizanje 2.000 stanova. Sada vas pitam, pošto je to bilo u prethodnom periodu, šta je ovde istina, a šta ne? Od tih stanova nema ništa. Ako ima, ko ih je dobio? Gde se oni nalaze? Ili je u pitanju opet neko obećanje, mada je to za mene bilo zbunjujuće, jer u tom periodu nije bilo predizborne kampanje.
Idemo dalje. Kaže - grad je uspešno realizovao program izgradnje 1000 neprofitnih stanova i Republika će u potpunosti prihvatiti taj model, pa će uslovi konkursa biti isti kao i za onih prvih 1000 stanova, rekao je Dinkić. To je sa tačke gledišta ministra donekle logično, ali za nas, građane, recimo baš u gradu Beogradu, mi ne znamo kome je podeljeno tih 1000 neprofitnih stanova.
Znamo ono što je opšte poznato, da je onaj koji je imao člansku knjižicu DS bio prioritet na toj listi dodele i normalno je da će i ministar iz G 17 plus da prihvati takav način rada, ne bi li stambeno obezbedio i svoje članove partije.
Da je sve ovo smešno, govori i lista prioriteta, koja kaže - da bismo se pokazali u lepšem svetlu pred stranim turistima, koji sve češće posećuju našu prestonicu, dodao je ministar finansija, odlučeno je da obnovi fasade republičkih ustanova, gde će biti uloženo 4,5 miliona iz državne kase, dok će iz gradskog budžeta biti izdvojeno 11 miliona i to će predstavljati lepše svetlo grada Beograda.
Pazite, ako nam jedini problem u celoj ovoj nemaštini i situaciji, u načinu života koji živimo kako živimo, jeste fasada u glavnom gradu, onda ćemo pogledati i to da li su i te fasade urađene. Mogu vam reći da pola od ovih fasada nije urađeno i ona polovina koja je urađena već izgleda kao da nije ni rađena.
Ima tu još nekih obećanja. Kaže, prema Dinkićevoj najavi, planirana je dogradnja opreme Instituta za imunologiju Torlak. Zato mi danas nemamo vakcinu protiv gripa, zato što je ministar Dinkić iz G 17 ovo obećao. Idemo dalje, za obnovu 17 domova zdravlja u Beogradu, koji prelaze u nadležnost Skupštine grada, biće izdvojeno milion i po, osnovne i srednje škole dobiće oko 5.200 računara, to takođe nije tačno, stolove, stolice, muzičke instrumente.
Planirano je ulaganje u novu opremu za Studentski centar, što takođe nije tačno, za izgradnju putničkog pristaništa Beograd, takođe nije tačno, pristanište u Vinči i gondole Novi Beograd, Ada ciganlija, predviđeno je 4.900.000 evra, takođe nije tačno. Dakle, Dinkić je najavio izgradnju prvog atletskog stadiona, koji još uvek ne postoji, ali nije utvrđeno koliko će to koštati. Iz ovih i ostalih primera, da sada ne bih trošio vreme, mislim da vam je ovo dovoljno da donesete neki zaključak. Ima tu izgrađeno plivalište u Grockoj, projekti u Obrenovcu, takođe, svi ti projekti ne postoje i nisu čak ni krenuli u realizaciju, a i oni projekti koji su krenuli u realizaciju, od njih se odustalo ili nisu završeni. Dakle, iz ovih primera u 2006. godini vidite i sami.
Dalje, pitanje da li će NIP opravdati svoje postojanje ili ne? Zato i verujem gospođi Kalanović, koja je iste godine rekla da Srbija nije spremna da upravlja razvojnim projektima, već se sredstva troše neracionalno i neekonomično, ne poštuje se procedura i ne poštuje se kontrola, izjava gospođe Kalanović. Zbog toga sada ona daje primer iz 2006. godine koliko je potrošeno, a koliko je trebalo da bude potrošeno, iz obrazloženja da su to spiskovi i želje opština koje nisu imale nedovoljno pripremljenu tehničku ili plansku dokumentaciju. To vam je ova slična paralela, kada ministar Cvetković pravda svoj neuspeh neangažovanjem profesionalnih usluga knjigovođe.
Dakle, ministarka je i dodala da nije tajna da su se u Srbiji otvarale putne deonice zbog izbornih godina ili su realizovani infrastrukturni projekti iz političkih razloga. Evo jednog primera u kojem se jasno vidi šta priznaje ministarka za NIP, a to kaže da je prema njenim rečima, među tim projektima najznačajnije učešće njenog ministarstva u realizaciji Koridora 10, kao i prilaz tog autoputa do Kragujevca, kao centra automobilske industrije Srbije.
Evo paradoksa nekog koji je najveći zagovornik ulaska "Fijata" u automobilsku industriju Srbije i koji je ugovorom obavezan da reši infrastrukturu do Kragujevca i nazad. Meni nije bilo teško i da se pozabavim, baš zbog toga što je gospodin Senić govorio o "Fijatu", da kažem nekoliko reči koje su veoma važne, istinite, a koje nikada nećete čuti od predstavnika vlasti. To je da je poprilično rizičan koncept degradacije domaće industrije ulaskom "Fijata" na naše tržište.
Dakle, koncept svake autoindustrije se bazira na matičnoj kompaniji za finalno sklapanje automobila kao gotovog proizvoda koji oko sebe vezuje mala specijalizovana preduzeća za proizvodnju različitih autokomponenata po fizičkom modelu, recimo, atomi. Naime, jezgro atoma autoindustrije sačinjava matična kompanija sa elektronima koji predstavljaju mala specijalizovana preduzeća, gde ekonomski jedni bez drugih ne bi mogli postojati ni opstati, čime se održava njihova zajednička egzistencija, interesi i motivacija.
U slučaju "Zastave", to domaće jezgro atoma je namenjeno sa stranim jezgrom "Fijata", i ako se po njegovoj najavi proizvodnja interesantno ne vezuje sa domaćim dobavljačima, naša autoindustrija će ostati obezglavljena, degradirana i konačno ugašena i onda donosimo zaključak da će se raditi samo kod "Fijata", a nikako sa "Fijatom" ili možda za "Fijat".
Zbog toga imam obavezu i ovih ljudi koji su dostavili ovu studiju vezano za analizu ugovora sa "Fijatom", da pročitam firme koje su ostale uskraćene za učešće u daljem realizovanju našeg automobila, sada "Fijatovom". To su: "DBM FAM" Beograd, "Livnica" Topola, "21. oktobar" Kragujevac, "Kraguj" Batočina, "Blagotin" Belušić, "Petar Drapšin" Mladenovac, "FRA" Čačak, "Tigar" Pirot, "Minel" Mladenovac, "Fabrike kablova" Zaječar, "Pres" Surdulica, "VIS" Svilajnac, "Staklara" Pančevo, "Filip Kljajić" Kragujevac, "Duga" Beograd, "Zastava mehanika obrada" Kragujevac itd, "PPT" Trstenik, "Kovačnica" Kragujevac, "NIP" Sremska Mitrovica, "Balkan" Suva Reka, "FAM" Kruševac, itd.
Pogledajte način privatizacije ili hvalisanja ugovora između "Fijata" i Vlade kako funkcionišu mala preduzeća koja su ostala bez onih svojih osnovnih izvora prihoda, a to je učešće u izgradnji modela koji je bio do tada na snazi.
Moram da napomenem i to da se čak ni "Fijat" nije obavezao, a trebalo bi, da oblik ulaganja nije dovoljno definisan, dakle, ne postoji podsticaj, ne znaju se i ne daju se čak nikakvi znakovi za nabavku povezanih lica, što je svakako standard u EU, cenzurisan podatak, član 20. u ugovoru u kome se ne poznaje dinamika ulaganja. Realizacije kapitalnih projekata bankarskih garancija ne postoje. Diskreciono pravo "Fijata", rast proizvodnje po godinama nije predstavljen. Obim izvoza samo najavljen, ne postoji u ugovoru, ulaganje u razvoj nije predviđeno.
Primera radi, ovde ima i primera Renoa koji ulaže 450 miliona evra u razvojni centar u Rumuniji, sa 3.000 inženjera, kvalifikaciona struktura zaposlenih, obim nabavke itd. Ne postoje mere unapređenja ugovora sa "Fijatom" i onda kada se pozivamo na liberalnu privredu EU, imamo onaj standardizovani privredni razvoj, dok kod nas imamo netiražni razvoj u funkciji resornih ministarstava. U predlogu, ako imamo tako liberalni standard, podsticaj privrednog ambijenta i rast investicija u Srbiji, imamo državno preduzetništvo, ministra ili recimo menadžera nekog.
Smanjenje javne potrošnje, kod nas je situacija budžetsko finansiranje strateških partnera, liberalni kontinuitet prividnih poduhvata. Kod nas imamo diskontinuitet projekata, oročeni političkim mandatima, slobodna tržišna konkurencija, monopolistička konkurencija, liberalni pristup fondovima EU, povlašćeni pristup podsticajima i makroekonomska stabilnost, tačnije nestabilnost kod nas u Srbiji, kreditiranjem kod banaka i MMF.
Da ne pričam sada o broju zaposlenih u Zastavi, da to nekada bilo 15 hiljada, da sada ima svega 3.800 i da nakon investicija Fijat ostaje na 2.400 i nešto zaposlenih.
Ono što je takođe bitno, a što se ne sme ne pomenuti jeste i to da je spisak detaljnih podataka šta u fondu ima, ako uopšte ima koliko, a vidimo da iz ovih kredita ima, koliko je do sada potrošeno i na koje projekte. Nemamo nigde predstavljeno u javnosti, bilo bi dobro da to dobijemo. Zbog toga se i stiče utisak sa kojim se svakako slažem, da Srbija nije spremna da upravlja razvojnim projektima, već se sredstva koriste neracionalno, neekonomično, čak se i ne poštuje procedura, a ne postoji ni vrste kontrole.
To što je još bitnije to će isto važiti za pristupne fondove, ako sada važi i za pretpristupne. Ostaje nam zaključak da treba samo da sednemo i da razmislimo šta je rađeno u prethodnom periodu, da bi precizirali šta će biti u budućem.
Tako je i predstavljala ona teorija da ljudi na izborima treba da glasaju za menadžere, a ne za političare u ovom prevodu označeni, ako se to može tako shvatiti, jer i sama vlast u ovom slučaju se ponaša kao da je višak od privatizacije vlasništvo ministra koje je palo sa neba.
Zbog toga i NIP ne poštuje proceduru i nije valjano uspostavljenih organa od te procedure niko sproveo, već se sve svodi na spisak nekakvih želja raznih ministarstva. Verovatno je to neka tradicija. Zbog toga i nemamo završni račun do zadnjih deset godina.
Dakle, da ne bih trošio vreme svojim kolegama, moram doneti neki zaključak, a to je broj zaposlenih u Nacionalnoj službi koji je poprilično veliki i koji raste iz godine u godinu i da je on dostigao, u februaru 2009. je registrovana čak cifra od 750.000 nezaposlenih lica, što je za 13.000 više, nego samo za jedan mesec ranije. I onda, samo u poslednja četiri meseca, broj nezaposlenih je porastao za 31.000, iako je evidencija Nacionalne službe za zapošljavanje nije realna, jer mnogo je ljudi nezaposleno, a nije u evidenciji.
Iz svega ovoga, donosi se zaključak da ne treba podizati kredite ne treba se zaduživati, jer se ne zna na šta se troši i kako se troši, a nemamo završne račune, nemamo uvid koji su to projekti, selekcije, napravljene privilegije pojedinih opština, pojedinih regiona, a možda i putnih infrastruktura, u zavisnosti od toga kada i gde su sledeći lokalni izbori. Iz tih razloga, svakako ne možemo podržati ovaj ugovor i ovih pet koji su u paketu predloženi.

Gospodin Miloš Radulović ima reč.

Ovde vodimo raspravu u pojedinostima o kreditnim zaduženjima, o šest ugovora koji imaju težinu u ukupnom iznosu od 755 miliona evra.
Ukupno je verifikovano ovde u Skupštini, samo u toku 2009. godine, kreditna zaduženja sa ovih 755, 2.500 milijarde evra. Ako se uzme 788 miliona prve tranše MMF, to je 3 milijarde i 300 miliona. Ono što bih, gospođo Dragutinović, hteo vas da pitam je koliki je u suštini naš dug? Malopre smo čuli od gospodina Senića da nismo mnogo zadužena zemlja, da praktično 32% ukupnog BDP otpada na javni dug.
Nama je prošle godine javni dug iznosio 27,6%. Pre par dana izjavili ste da je taj javni dug već premašio cifru od 42%, a i sam guverner NBS je izjavio da taj iznos ide na 42% BDP. Znate li koji je problem tu? Za razliku od Japana i drugih zemalja koje su imale veliki javni dug i preko 150% BDP, ali koje su imale supstancu, jer su imali šta da izvezu i da pokriju taj dug, kod nas je problem upravo što smo imali mali izvoz, svega ove godine je bilo negde oko 6 milijardi evra i što kod nas staju i preduzeća.
Nemamo ono što bismo ponudili na tržištu spolja. Pada industrijska proizvodnja, samo u ovoj godini za 14%, i što ogroman broj radnika ostaje bez posla. Procena ekonomskih stručnjaka je da će taj broj ljudi debelo premašiti cifru od 200 hiljada, a čak neki pesimisti kažu i preko 300 hiljada.
Ovde je gospodin Mrkonjić pre par dana rekao, odgovarajući na našu diskusiju u načelu, da je problem kod Koridora 10, u suštini, finansije. Da od obećanih i garantovanih 90 kilometara autoputa, uradili ste 48,5 kilometara autoputa iz razloga što nemate novac.
Međutim, podsetiću vas samo na izjavu u nedeljniku „Nin“, od 26. novembra. U tekstu „Koridor 10“, gde je upravo gospodin Mrkonjić rekao, da je problem i zašto se nije završio taj ostatak od 42 kilometara, problem u organizaciji posla, gde tri ministarstva dele nadležnosti iz oblasti infrastruktura. To su infrastruktura, Nacionalni investicioni program i prostorno planiranje, dodajući da je saobraćajna infrastruktura njegov resor i da u suštini oni su ti koji su vlasni za te projekte i izgradnju tih puteva.
Dogovorite se. Dogovorite se, utvrdite konsenzus, pa krenite da radite ono što ste obećali.
Gospođo ministar, ovde danas razgovaramo i o kreditu koji se odnosi na programski zajam za razvoj javnih finansija u iznosu od 70 miliona i 100 hiljada evra. U obrazloženju se navodi da se ta sredstva upotrebljavaju za reformu u oblasti upravljanja javnih finansijama, kako bi se poboljšalo postojeće loše upravljanje fiskalnom potrošnjom i pomoglo poboljšanje fiducijalnih uslova, uvođenje opširnijeg, u većoj meri integrisanog srednjoročnog okvira za planiranje i pripremu budžeta.
Pre samo neki dan, gospodin premijer Cvetković je na nalaz DRI koji je obuhvatio samokontrolu 18 ministarstava, odnosno 28% državnih službi, utvrdio velike nepravilnosti. Odgovarajući na naše primedbe i na zahteve da tražimo ovde da se povede postupak i diskusija o nalazu DRI, lakonski je odgovorio da su za to krivi oni ljudi koji su se bavili knjigovodstvom, odnosno knjigovođe. Za svakog ko se imalo razume u finansije, jasno je da naloge ne potpisuju knjigovođe, nego ih potpisuju ministri, državni sekretari, pomoćnici ministara, direktori uprava, direktori agencija i da su oni odgovorni.
Očigledno je da, gospođo ministar, vi uvek nađete krivca u nekom drugom. Vama je kriva ekonomska kriza za ove loše rezultate i ovo loše stanje. Krivi su vam građani, krive su vam knjigovođe i krive su vam opozicione stranke što iznose svoje stavove i opravdano kritikuju sve ovo što loše radite i što pogađa građane Srbije.
Samo da kažem, DSS i njena poslanička grupa je u više navrata ovde kritikovala ovaj budžet, da je pre svega, potrošni i da nije razvojni.
Obrazlažući kakav je ovaj budžet, vi ulazite u priču socijalnog budžeta. Ovoj zemlji je, pre svega, potrebna jedna ozbiljna politika, strateška politika koja će da donese boljitak građanima, povećanje životnog standarda, više radnih mesta i veću izvesnost. Priznajte konačno da vi niste u stanju to da sprovedete.

Narodni poslanik Bojan Mladenović ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, Republika Srbija se često naziva sponom između istoka i zapada. Ovde se obično misli na Moravsku dolinu, jer je ona najlakše prohodan put između Grčke i Male Azije, sa jedne strane i ostatka Evrope, sa druge strane. Srbija, takođe, pripada mnogim većim evropskim područjima, kao što su Balkan, Podunavlje, Panonska nizija, Dinarska oblast. Ovako povoljan saobraćajni položaj bio je i glavni činilac njene teške prošlosti i mnogobrojnih ratova.
Srbija mora imati razvijen i drumski, i železnički, i vazdušni i vodeni saobraćaj. Zbog niza geografskih povoljnosti, razvoj saobraćaja u Srbiji u budućnosti treba da bude još brži i obimniji. Železnički saobraćaj je potpuno nerazvijen, lokomotive i vagoni su u izuzetno lošem stanju, ne ispunjavaju ni najosnovnije standarde, ne poštuje se red polaska, dolaska, vozovi kasne i po pet-šest sati.
Vodeni saobraćaj je slabo razvijen. Mogućnosti su velike za njegov razvoj, koji mora imati još veću ulogu i na lokalnom, na regionalnom i državnom nivou za prevoz, transport putnika i roba i veliki potencijali reka su potpuno neiskorišćeni u Srbiji.
SRS se zalaže za što brži razvoj saobraćaja, tačnije svih vidova saobraćaja, podržavamo izgradnju puteva, izgradnju auto - puteva, mostova, jer bez njih nema razvoja Srbije, nema ekonomskog napretka, nema razvoja privrede, turizma, ali se mora više voditi računa da njihova izgradnja bude što racionalnija, da njihova cena bude što realnija i da se uvek izaberu najbolje tenderske ponude za njihovu izgradnju.
U Beogradu imamo slučaj mosta na Adi. Em je preskup, em se pravi kreditom koji treba godinama vraćati. Naime, predviđeno je da veći deo troškova izgradnje bude finansiran kreditom koji je grad Beograd podigao kod Evropske banke za obnovu i razvoj. Izgradnju mosta preko Ade Ciganlije kritikovala je i grupa devet autora, među kojima su mnogi istaknuti profesori, koji su ukazali na fizičku opasnost i urbanističku nepodobnost provlačenja magistralnog pravca kroz gradsko jezgro i ocenili da ovi planovi žiteljima Beograda donose enormno skup i nefunkcionalan most na pogrešnom mestu, nazivajući odluke gradskih vlasti apsolutno neprihvatljivim improvizacijama.
Kada se odlučuje o mostu, njegovoj izgradnji, mora se voditi računa i o izgradnji prilaznih puteva. Cena prilaznih puteva je od izuzetnog značaja i mora biti značajan faktor kada se određuje lokacija samog mosta. Takođe, on mora biti funkcionalan, sa što većim protokom saobraćaja, što korisniji, da bi se njegova izgradnja isplatila.
Kada je u pitanju Koridor 10, on je nesporno važan projekat za državu, iz više razloga. Samo dobro razvijenom mrežom puteva možemo razviti, između ostalog, tranzitni turizam u Srbiji.
Ko će prolaziti kroz Srbiju ako nemate puteve, ako se prosečno kroz Srbiju vozi pedesetak kilometara na čas, ako su putevi puni rupa. Svi će je zaobilaziti, kao što to i danas mnogi čine. U Evropi su napravljeni auto - putevi sa po pet - šest traka u jednom pravcu, a kod nas je slučaj da ne možemo ni obične magistrale da održavamo.
Ulaganje u puteve se višestruko isplati. Prilikom izgradnje istih dolazi do zaposlenja, pre svega velikog broja građana Srbije. Samo pri izradi Koridora biće zaposleno više desetina hiljada ljudi, pokrenuće se i firme, sama izrada puta isplatiće se i kroz putarinu koja će se naplaćivati u narednom periodu, s tim što se mora voditi računa i o visini naplate drumarine, da ne dođemo u situaciju da građani idu sporednim putevima, zaobilaze, jer cena nije prilagođena njihovim mogućnostima plaćanja ili da vozači koji dolaze iz susednih ili drugih zemalja zaobilaze Srbiju zbog visokih i nepristupačnih cena.
Izgradnjom puteva pokreće se određeni broj firmi, preduzeća. Napomenuću samo železnički koridor. Ne samo da će zaposliti veliki broj ljudi, već će pokrenuti i industriju, tačnije metalski kompleks.
Razviti turizam bez putne mreže je teško, gotovo nemoguće. Ako se do poznatog turističkog mesta dolazi propalim putevima kroz saobraćajne gužve, gde je protok saobraćaja mali, gde nemate mogućnosti za preticanje kamiona, šlepera, autobusa, ako se putuje dugo, onda sve te činjeni sigurno odbijaju i domaće i strane turiste. Kakav je put do neke banje, planine, jezera ili nekog drugog turističkog mesta, često je presudan faktor za mnoge turiste, a mnoge će odbiti i odvratiti od boravka u Srbiji. Zbog svih navedenih činjenica, SRS se zalaže za izgradnju što većeg broja puteva, za koridore, za sve što donosi dobro Srbiji i njenim građanima.
Ono protiv čega smo, jeste način na koji se sprovodi sama izgradnja, kako se sprovode tenderi, odnosno kako se isti nameštaju da posao dobiju pojedinci, tj. određene firme i preduzeća. Država je izgubila milione zbog malverzacija, pre svega u javnim nabavkama, zbog nameštanja tendera, jer se, recimo, uslovi tendera nisu objavljivali na vreme i time se uskratilo pravo mnogim ponuđačima da učestvuju i da blagovremeno daju mnogo bolje ponude.
Ono protiv čega smo jeste i prekomerno zaduživanje Republike Srbije. Uzimaju se krediti i šakom i kapom, bez imalo razmišljanja ko će i od čega će te kredite vraćati. Ako se krediti ulažu u razvoj proizvodnje, u industriju, u izgradnju fabrika, onda se i novac može vratiti relativno brzo, kroz prodaju ili izvoz roba.
Sada imamo dva kredita za koridor, kredit za opštinsku i regionalnu infrastrukturu, krediti za obnovu i razvoj čine ogroman novac. Navodno su svi najpovoljniji i sa velikim rokom otplate itd. Međutim, svi ti krediti jednog dana treba da se vrate.
Prezaduženost države uticaće jako loše na buduće generacije koje mogu doći u situaciju da neće imati od čega da vrate te kredite i samim tim će Srbija biti u jako nezavidnom i teškom položaju. Ministri, članovi Vlade se lako odlučuju za uzimanje kredita, što nas sve zabrinjava ili ih možda uzimaju jer su svesni činjenice da ih oni sigurno neće ni vraćati.
Takođe, SRS napominje da krediti za opštinsku i regionalnu infrastrukturu ne treba da se dele po tome ko je na vlasti u lokalu, kao što je bio slučaj u prethodnim godinama, da dobiju kredite samo one opštine koje participiraju u vlasti na republičkom nivou, nego da dobiju one opštine tamo gde su krediti najneophodniji. Ono što smo često naglašavali jeste da li se i u kojoj meri krediti koriste namenski, jer smo svedoci da zadnjih godina dobar deo kredita završi, pre svega, u privatnim džepovima, a imali smo slučaj da ode i u sasvim druge svrhe.
Na kraju, da zaključim i da ponovim još jednom da SRS jeste za razvojne projekte, jeste za izgradnju puteva, jeste za izgradnju auto - puteva, ali je protiv prekomernog zaduživanja Srbije, protiv nameštanja tendera i protiv neracionalnog korišćenja budžetskih sredstava.

Narodni poslanik Radojko Obradović ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, na dnevnom redu je nekoliko kredita. Očekivao sam da će biti ministar Mrkonjić, pošto sam hteo da govorim i o tom aspektu. Ovi krediti imaju nekoliko aspekata. Jedan je finansijski, drugi je i tehnički i uopšte nije manje važan ni taj drugi deo da bi se čitava stvar realizovala. Naravno da nema razvoja bez infrastrukture. To je poznata stvar. Ako nemate dobre puteve, ako nemate generalno infrastrukturu, ne možete ni da razmišljate o razvoju. Infrastruktura je potrebna. Takođe, vrlo malo zemalja u svetu, u stvari, ne znam ni jednu koja je bez kredita uspela da završi infrastrukturu.
Osnovno pitanje je gde je ta granica, gde je ta finansijska isplativost uzimanja kredita i sposobnosti za vraćanje, to, naravno, zavisi i od spremnosti čitave zemlje. Ovaj kredit je izuzetno važan, DSS potpuno podržava potrebu da se konačno završi putna infrastruktura. Ali, složićete se sa mnom da ovaj kredit ima još jednu dimenziju. Želja nam je da ova sredstva, osim što će napraviti puteve, iskoriste naša preduzeća koja ćemo zaposliti, koja će otvoriti neka nova radna mesta, koja će omogućiti da ta sredstva budu višestruko oplođena u Srbiji.
Ove godine je nažalost završeno samo 50-ak kilometara puteva u Srbiji. Za narednu godinu se planira mnogo više, čak smo čuli i neke nove projekte koje potpuno podržavamo, to je ovaj krak autoputa ka Bosni i Hercegovini, znači, od Višegrada autoput koji će da spoji Pojate sa Čačkom.
Ono što se postavlja kao tehničko pitanje, kada Skupština ovo izglasa, ne znamo kada će to biti, ta sredstva će biti raspoloživa. Da li su urađeni generalni projekti za te puteve? Koliko znam, za sve nisu, neki su upravo nove ideje. Da li postoje geološke i geodetske podloge? To su sve ozbiljni poslovi koji zahtevaju užasno puno vremena. Da li se radi tehnička dokumentacija?
Da li će ovi projekti ili da li ovi projekti imaju glavne projekte na osnovu kojih se dobija građevinska dozvola ili će se ovi projekti možda raditi bez građevinske dozvole? Da li se priprema tenderska dokumentacija, pošto sam čuo da će već u januaru ili februaru biti raspisani tenderi? Ako nije dobra dokumentacija, onda ni ponuđena cena neće biti dovoljno dobra ili neće biti najobjektivnija, jer će svaki izvođač pokušati da se zaštiti i daće veću rezervu na lošu dokumentaciju.
Dalje, otvara se pitanje – ko će te puteve da izvodi? Ko će da radi nadzor nad tim putevima? Ako smo jedne godine uspeli da uradimo samo 50 km autoputeva, kako ćemo sledeće godine uspeti da uradimo 300 km? Znate, građevina vam je kao sport, ako niste utrenirani, teško da možete iz treće lige da uđete u premijer ligu.
Srbiji su potrebna nova radna mesta i naš interes je da ove puteve izgrade domaće firme. Kada pogledate ove tendere, odnosno ove zakone, u njima je predviđeno, recimo, za jedan od kredita da se uradi peti saobraćajnik, da se uradi 69 mostova, 4 tunela, dva centra za održavanje, kilometri autoputeva. Ovaj drugi predviđa čak dva tunela od po 1.000 metara, 83 km autoputa i još 12 nekih drugih tunela.
Kada pogledate zemlje u okruženju koje su u dobroj meri razvile svoju putnu infrastrukturu, većinu tih poslova su radile njihove domaće firme, vrlo malo stranih firmi je tu angažovano u izvođenju tih radova. Kada pogledate Srbiju, građevinarstvo je grana koja je u najtežoj situaciji. Samo ove godine, od početka do danas je prestalo da postoji oko 600 preduzeća iz oblasti građevinarstva.
Građevinarstvo je nekada bilo najbolji izvozni proizvod Srbije i kao grana koja je imala najveće ili veliko učešće u bruto društvenom proizvodu prošle godine, ove godine beleži ubedljivo najveći pad. Firme kojima se duguje su upravo građevinske firme. Najviše država duguje „Energoprojektu“, „Ratku Mitroviću“, „Planumu“, „Putevima Užice“, „Mostogradnji“ i drugima.
Kada pogledate tendere koji su raspisani, pre mesec dana je završen tender za železnički most u Ćupriji, nijedna domaća firma nije mogla da učestvuje. Građevinarstvo je tada tražilo od Vlade podršku da učestvuje na tim tenderima. Uslov je bio da su firme radile projekte u vrednosti 25 ili više miliona evra. Nijedna naša firma nema te uslove.
Kada pogledate ove uslove, nijedna naša firma neće moći da konkuriše za gradnju tih puteva.
Pogledajte most kod Ade, projekat su radili Slovenci, izvođenje rade Austrijanci. Kako će to da otvori naša radna mesta? U stvari, mi kroz ove kredite otvaramo mogućnost da pomognemo privredama zemalja u okruženju. S jedne strane, Vlada ima kampanju – kupujmo domaće, a kada pogledate sve ozbiljne tendere i sve mogućnosti za naše firme da se angažuju, onda se kroz raznorazne nemogućnosti naša privreda sputava. Na ovim prostorima će teško moći da se pojave naša preduzeća, to je činjenica. Kako će to onda da utiče i na razvoj naše privrede?
Potpuno podržavamo ideju da se ovi putevi izgrade, ali kako da zajedno kao Narodna skupština i kao država Srbija pomognemo razvoju domaće privrede? Građevinarstvo je bilo najbolji izvozni proizvod Srbije. Duboko sam uveren da je građevinarstvo jedan od retkih izvoznih proizvoda koje Srbija treba da ima. Ako nešto treba da uradimo kroz ove projekte, treba da pomognemo našem građevinarstvu da ponovo postane jedna od naših izvoznih šansi, a bojim se da izvoznih šansi ima veoma malo.

Reč ima narodni poslanik Marina Raguš.

Gospođo Đukić-Dejanović, gospođo Dragutinović, zaista mi je drago što se posle izvesnog vremena vidimo i nadam se da ćemo imati prilike da razmenimo različite koncepte i po ovim predloženim zakonskim predlozima.
Iskreno da vam kažem, zaista smo pokušavali da vas dozovemo neki dan u salu ovog parlamenta, kada je na dnevnom redu bio Predlog zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom. Saznali smo da ste imali tada kada smo mi raspravljali na tu temu, a niste bili tu, preča posla u smislu amandmana, pa niste mogli da budete u isto vreme na dva mesta.
Nećete zameriti ukoliko se mi ovog puta dotaknemo i tog dela rasprave zato što, čini nam se i prosto sam potpuno uverena, da ćete vi iz svoje profesorske perspektive, a mislim da ste na prvom mestu profesor pa onda sve ostalo, zaista nama pokušati da neke dileme razrešite.
Naravno, potpuno se slažem sa koncepcijom da svaki budžet odražava prioritete političke elite i u tome nema ničega nelegalnog ili nelegitimnog.
Vi ste na izborima osvojili određeni procenat glasova, SRS može samo da poštuje ljude koji su izrazili tu volju. Međutim, šta je sporno i ono oko čega mi ovde zaista vodimo raspravu već izvesno vreme jeste kako se budžetska sredstva troše. To je zapravo put kojim se ređe ide, rasprava u koju se tako lako ne ulazi zato što ta rasprava dovodi do onog suštinskog pitanja.
Svaki put pred kraj fiskalne godine, kada mi treba da narodu pokažemo da ćemo sa uspehom obezbediti život dostojan čoveka i da će taj narod zaista znati gde odlaze njihovi novci, koje imaju zaista u sve manjoj meri, mi ne možemo da damo makar dobar odgovor na sva ta pitanja, da razrešimo sve te dileme, iz jednog prostog razloga – mi sami ne znamo kako se troše budžetska sredstva.
Pazite, gospođo Dragutinović, paradoksa još većeg, kada saznamo kako se troše budžetska sredstva, o tome nema rasprave u parlamentu. To je ono za šta mislim da će sve kolege složiti da je potpuno neprihvatljivo. Dakle, uvertira, bez obzira da li je neka poslanička grupa predložila da se raspravlja o izveštaju revizora na način gde je izostavila hitno, pa se ta rasprava odlaže za mart, a možda će biti i 1. aprila, a možda neće uopšte biti.
Dakle, politička elita, vi ste, na vama je bila ta odgovornost da ovu raspravu o budžetu i budžetskim sredstvima upriličite na način da mi vidimo prvo kako se troše ta sredstva.
Šta je sa odgovornošću onih ljudi koji su u vlasti, a koji su definitivno, po nalazu revizora, na jako loš način trošili budžetska sredstva? Mi na osnovu izveštaja revizora takođe vidimo da su faktički privatizacioni fondovi nestali, a pokušavali smo da saznamo gde su privatizacioni fondovi i na koji način i gde su otišli. Pre ove rasprave o budžetu, i zaista mi je drago što ste vi sada tu, jer ću se zaista osvrnuti u okviru ove tačke na izveštaj revizora, jer mislim da je potpuno logična priča ukoliko na taj način govorim.
Vi bi trebalo nas da ubedite da će ceo ovaj paket sa predloženim budžetskim zakonom i pratećim budžetskim zakonima da se sprovodi. Mi sada vama kažemo da sumnjamo u verodostojnost toga. Zašto? Zato što smo ove godine konačno dobili materijalni dokaz da vlast nenamenski troši budžetska sredstva. Dakle, da vlast nenamenski troši novce koji dolaze iz dela osiromašene populacije, koja je u sve većem procentu. Zašto je to tako? Prvo i osnovno, vi gospođo Dragutinović, unutar svih ministarstava, dakle, ono što se zakonom predviđa jeste postojanje interne kontrole, imate 25 ministarstava, od toga samo pet ministarstava ima internu kontrolu. To građani Srbije treba da znaju.
Zašto je to tako? Ukoliko neko ima želju i ukoliko zaista neko želi da na pravi način upravlja našim finansijama, ono što bi trebalo da bude pretpostavka, makar svaka firma, svaka kuća to radi na sličan način, jeste interna kontrola utrošaka sredstava, poštovanje zakonskih procedura.
Ono što bi takođe građani trebalo da znaju, da od svih tih 25 ministarstava, samo Ministarstvo odbrane, dakle, finansija, rada i socijalne politike, omladine i sporta i Bezbednosna informativna agencija imaju internu kontrolu.
Koliko njih ima internu reviziju? Ja vam takođe kažem da je to zaista mali procenat u odnosu na ono što se očekuje od izvršnog operativnog organa koji bi trebalo da garantuje prvo svima nama, da mi imamo poverenje, da sredstva odnosno uloženi novci u svakodnevni život u Srbiji idu tamo gde treba. Dakle, to je prvo i osnovno.
Drugo, ono što takođe izveštaj revizora govori, a što je za nas takođe bio frapantan podatak, jesu dugovanja, odnosno da su javna preduzeća iz budžetskih sredstava zapravo povlačila izvesnu sumu novca, prema nalazu izveštaja revizora. Ja ne bih ovde da parafraziram, nego ću vam reći ovako - utvrđeno je da je iznos potraživanja državnih organa skoro 14 milijardi dinara, nepravilno klasifikovani i tu je verovatno kategoriju premijer Cvetković koristio, pošto se ta nepravilna klasifikacija i knjigovodstvene greške vrlo često ponavljaju, što je nama takođe potpuna nedoumica, da je suština Izveštaja revizora dakle knjigovodstvena greška, a nije.
Druga stavka koju je našao revizor jeste da nijedna pozajmica isplaćena iz budžeta i budžetske rezerve nije vraćena u roku predviđenom u zaključku Vlade, po osnovu kojih je odobrena, niti je vraćena do kraja 2008. godine.
Jedna od stavki, zbog zastarelosti nedostatka dokumentacije kojom se dokazuje osnovanost potraživanja, neusaglašenih iznosa sa dužnicima zbog objektivne nemogućnosti naplate istih, kao i zbog sudskog spora koji se vodio u vezi sa iskazanim potraživanjima, ukupan iznos od skoro 2.000.000.200 dinara, recimo sindikatu EPS-a 1.000.000.800 zastarela, neusaglašena, nedokumentovana i objektivno nenaplativa potraživanja po raznim osnovama.
Takođe, tu su ostala kratkoročna potraživanja koja čak i ne spadaju u tu kategoriju kratkoročnih potraživanja, to je negde oko 14 odnosno 15 milijardi dinara. Ono što je utvrđeno, nijedna pozajmica nije vraćena u skladu sa zaključcima Vlade odnosno ugovorenom roku do kraja budžetske godine u kojoj je pozajmica isplaćena. Pozajmljena sredstva nisu vraćena ni do kraja 2008. godine.
Osim toga, utvrđeno je da su vršene isplate novih pozajmica istim subjektima, iako ranije date pozajmice nisu vraćene. To je NIS, ŽTP, kao i isplata preostalog dela neisplaćene pozajmice nakon isteka roka za vraćanje određenog u zaključku Vlade.
Događaji nakon bilansnog stanja, takođe vrlo zanimljiva kategorija, utvrđeno da nijedna pozajmica iz sredstava za privatizaciju, sada dolazimo do onog početka mog izlaganja, u 2005. i 2006. godini u ukupnom iznosu od oko 15 milijardi dinara nije vraćena u skladu sa zaključcima Vlade, odnosno u ugovorenom roku do kraja budžetske godine u kojoj je pozajmica isplaćena, takođe nije vraćena ni do 31. decembra 2008. godine.
Posebno je značajna stvar koja se takođe vidi na osnovu Izveštaja revizora, tek samo za negde oko 9.000 budžetskih korisnika, s obzirom da nisu postojali resursi da se obuhvati budžet u celini, ali je takođe vrlo značajno da mi ovde na osnovu tog izveštaja revizora ne možemo da utvrdimo, odnosno potpuno je nejasno kako je Ministarstvo ekonomije sklapalo ugovore sa honorarcima vredne 18,5 miliona dinara?
Kako to da su, recimo, u Republičkoj direkciji za imovini svi zaposleni radili prekovremeno i po raznim osnovama primili izvanrednu cifru, to je negde preračunato u evrima 600.000 evra, radili toliko prekovremeno da to nijedan čovek ne može da izdrži?
Takođe, ne možemo da utvrdimo šta je to čime raspolaže država Srbija, a tiče se njene imovine, zbog toga što dokumentacija apsolutno ne odgovara kriterijumu, odnosno ne može da se uđe u trag šta je to što odgovara imovini. Onda, takođe, bez postupka javne nabavke i te javne nabavke su vrlo frapantna pozicija u ovom izveštaju revizora, ali primera radi Republička uprava za javne prihode je bez postupka javne nabavke nabavila bonove za gorivo vredne 110 miliona dinara.
To su tek samo neki od pokazatelja, prvo da je gospodin državni revizor jedan od najhrabrijih ljudi u Srbiji, zato što je smogao profesionalnu hrabrost i nismo sumnjali, kada smo čak i pričali o njegovom mandatu ovde, da će to taj gospodin da uradi i da zaista napravi i da revolucionarnu izjavu i kaže da budžetska sredstva niti su namenski trošena, da ne postoji pouzdana dokumentacija o utrošku budžetskih sredstava i kada pročitate sve te stotine stranica Izveštaja državnog revizora shvatate da ova vlast zaista i pojedini ljudi iz ove vlasti moraju da odgovaraju za nešto što se tiče i što se odnosi na kršenje zakona.
Volela bih da čujem odgovor da li je politička elita, da li je vlast u Srbiji izuzeta od odgovornosti, jer od tog odgovora zavise sva moja dalja pitanja.
Ono što jeste činjenično stanje, jeste da su naši fondovi ispražnjeni, da u Srbiji živi 700.000 siromašnih ljudi, 300.000 siromašne dece, gospođo Dragutinović, da u Srbiji skoro svaka treća porodica ima užasnih egzistencijalnih problema, da smo svi u riziku od socijalne i ekonomske sigurnosti.
Ono što nas zaista plaši, s obzirom na ovaj ekonomski, društveni i politički kontekst, jeste da se zadužujemo, da nećemo moći to da vratimo, da polako ali sigurno ulazimo u dužničko ropstvo.
Da sam počela sa ovom konstatacijom na početku, to je moje političko uverenje, vrlo verovatno da se ne bi složili sa tim, ali ovaj uvod koji sam dala, a tiče se Izveštaja državnog revizora, meni zaista daje za pravo da mislim na sledeći način – da u državi Srbiji ne postoji domaćinsko poslovanje.
Možda vi kao osoba i vaše ministarstvo i još određena ministarstva, nisu sva ministarstva se ponašala na način kako državi revizor govori o tome, uostalom ne možemo ni da znamo zato što je obuhvaćena tek samo jedna godina, ali ta činjenica što je obuhvaćena samo jedna godina dovoljno govori da elita, demokratska elita, koja je na vlasti, ne želi da građanima pokaže kako se troše njihova sredstva. Zašto? Zato što se redovno kupuje socijalni mir i aritmetički napravljena politička koalicija moći. To je jedini odgovor na pitanje.
Takođe smo, ja sam eto bilo dovoljno drska da kao poslanik, zamislite, radim svoju poslaničku obavezu, samo prateći, za mene najvažniji akt, kao što je Ustav Srbije i želeći da imam tu vrstu nadzora nad radom izvršnih organa u Srbiji, uputila vama pismo – gde su donacije?
Znamo da od 2000. godine u ovu zemlju je ušla pozamašna suma donacija i određenih bespovratnih pomoći. Vi ste, naravno, kao profesionalac od reputacije, meni pravovremeno odgovorili i uputili me, zamislite, na guvernera Narodne banke.
Više puta sam mu ponovila to pitanje i tražila da mi po pozicijama, pošto sva strana sredstva moraju da idu preko računa Narodne banke, da mi tačno i precizno navede – koje institucije, u kom vremenskom roku, u kom iznosu su dobile određene donacije, iz kojih zemalja i po kojim projektima, ako je moguće? Odgovor nikada nismo dobili.
To je još jedan od razloga koji nama daje puno pravo da sumnjamo da zapravo budžetima presipate iz šupljeg u prazno. Zaista se zadužujete svake godine u sve većem iznosu, reforme ne sprovodite već kupujete socijalni mir i sebi održavate samo poziciju vlasti ili poziciju moći.
Čini mi da vlast u Srbiji živi u potpunom paralelnom prostoru u kojem zaista ne postoji nikakav kontakt sa prosečnim građanima, sa čovekom koji treba da preživi jedan jedini mesec u državi Srbiji.
Dakle, njega apsolutno ne interesuje na koji način će vlast, koju je on na izborima odredio da mu donese život dostojan čoveka, to i uradi, ali on tu vrstu sigurnosti nema, žrtva je tranzicije, ne može da školuje svoju decu, ne može normalno da se leči. Zašto?
Zato što mi ovde u parlamentu, to je jedino mesto gde mi to možemo, neki mnogo umni ljudi pre nas su rekli da parlament, u odnosu na birokratiju i vlast, jedini može da pravi ovu vrstu kontrole. Neko mnogo pre nas je to ustanovio upravo zbog ovakvih vrsta zloupotreba, niti smo prva, niti smo poslednja zemlja koja ovo radi, ali je problem što redovno govorimo o tome, iznosimo konkretne dokaze. Možete da sumnjate ukoliko dolaze iz redova SRS, ali ako kaže to državni revizor, šta je sa odgovornošću.
Ukoliko postoji činjenica da se izveštaj revizije na ovakav način napravi 2009. godine, onda je to dovoljan razlog da kažemo da vi želite zapravo da sakrijete način poslovanja Vlade, jer da nije tako imali bismo izveštaj revizora za svaku godinu i tačno bismo znali zašto je to važno.
Opozicija nije tu da bi politikantski kritikovala sve bez argumenata, opozicija je tu kontrolni mehanizam, da bi svima nama, na prvom mestu, u jednoj državi bilo bolje.
Godinama govorimo da je revizija neophodna zbog transparentnog poslovanja, jer 2000. godine sve ste nas ubedili da transparentnost ulazi u Srbiju. Mi je ne vidimo. Kada je 2009. godine to došlo kao transparentni deo trošenja budžetskih sredstava, izvinite, ali ako od mene kao običnog građanina tražite svakim danom sve više i iz novčanika svakim danom na sve veći broj šaltera plaćam i svakim danom su meni mnoga sredstva u raznim prodavnicama nedostupna i imam problem da prehranim porodicu, jer članovi porodice ostaju bez posla svakog dana, onda i te kako imam pravo da vas pitam šta je sa mojim novcem i ko će da odgovora za nenamensko trošenje sredstava, za aljkavu evidenciju, za zaduživanje kome meni čini se, kao običnom građaninu, izgleda u perspektivi kao dužničko ropstvo.
Vi ste jednom prilikom kada smo govorili na temu rebalansa budžeta rekli naravno da se država zadužuje u periodu krize, jeste i to će vam svako reći da je to normalna logika, nema ničeg spornog u tome. Recite mi gde je privredna aktivnost ove države, koliko je ljudi zaposleno, hoćemo li moći penzionerima da obezbedimo penzije.
Mi sada ovde raspravljamo o konceptima sa penzionim sistemom, šta je sa penzionim fondovima? Ko je te novce uzeo? Gde su ti novci nestali?
Znači, država preuzima i određene obaveze, ne možete odjednom menjati sistem kako određena država već decenijama funkcioniše. Šta je sa privatizacionim fondovima? Šta je sa lošom privatizacijom, šta je sa otimačinom. Srbijom upravlja desetak ljudi. Srbija ima svoje gazde. To je film koji se nama odvija pred očima svaki put kada pokušavamo da pričamo na slične teme.
Ono što je takođe još jedna činjenica, ova druga tačka dnevnog reda govori o tom drugom programskom zajmu koji je, ispravićete me ukoliko grešim, 70,8 miliona evra u jednoj tranši vučenja. Potpuno mi je jasno iz obrazloženja gde bi trebalo da idu ta sredstva.
Verujem da su ovo vrlo nezgodna pitanja i da kao osoba ne možete dati odgovore na sva ta pitanja i da bi tu trebalo da sedi celokupna Vlada, samo govorim iz perspektive prosečnog života u Srbiji. Jedino me to interesuje.
Dakle, uopšte me ne interesuju ekonomske kategorije iz određenih naučnih publikacija, samo me interesuje na koji način, na kraju, to ni građane ne interesuje, ne možemo da vodimo ovde intelektualnu raspravu, prvo bih to volela, ali naprosto mi ovde svojim angažmanom moramo da dovedemo normalan život, dostojan čoveka u Srbiji. Mi to nemamo, u Srbiji se sve teže živi.
Opet vam kažem, 300 hiljade je siromašne dece. Ta deca sanjaju o mesu, o voću, o slatkišima, o odeći, o obući. Ta deca nemaju pravo na život dostojan čoveka i nema sredine u Srbiji koja nema tu vrstu problema. Gde su stara lica, gde su invalidna lica, gde su ostale ranjive kategorije stanovništva? Sve ovo govorim zato što znam da je vama izvanredno teško da se nosite sa svim tim.
Takođe, potpuno sam svesna činjenice da niste odgovorni za stanje koje ste zatekli, ali ste preuzeli vrlo odgovoran posao i treba da ponudite najbolji mogući odgovor u ovakvom vremenu. Zaista mi se čini da treba da ličite na čarobnjaka sa početka vašeg mandata da biste napravili tu vrstu magije ali, gospođo Dragutinović, jedna od vrlo značajnih profesionalnih stvari jeste povući pitanje odgovornosti. Ovaj narod mora da zna ko ga je doveo u ovu situaciju.
Ti roditelji moraju da znaju ko je njihovoj deci oduzeo život kakav imaju ostali mališani, ko je njihovoj deci oduzeo mogućnost da jedu voće, da se leče, da normalno žive. Dakle, pitanje odgovornosti je jako značajno.
S druge strane, koliko govorimo već o nečemu što bi trebalo da bude motivisanje razvoja i privatnog sektora i otvaranje sve većeg broja radnih mesta, zapošljavanje sve većeg broja i procenata žrtava tranzicije, jer vrlo je teško, a mislim da ćemo uskoro dobiti i tu sliku, naprosto da imamo i precizan podatak, kada sa tržišta rada dođe precizan podatak, kada dođe konkretna činjenica da ljudi posle 35 odnosno 45 godine najčešće ostaju bez posla, ko će njih da primi?
Naravno, poslodavci takvi kakvi su najčešće ucenjuju na najrazličitije moguće načine. Jedan od načina je da nema bolovanja, nema odmora, radite prekovremene sate, postajete mali rob sa tendencijom da ne postajete nikad veliki, jer to ne možete ni da doživite.
Ono što je takođe činjenica jeste vrlo značajno opet za nas na koji način ova država misli da pospeši sve te domaće firme koje bi trebalo da po određenim investicijama rade u državi Srbiji, pa tako, na kraju, sistemom olimpijskih krugova, dođe do porodice koja će moći da prehrani svoju decu.
Imamo od 8. decembra 2009. godine jedan vrlo zanimljiv presek ko u Srbiji gradi kada se dobiju ti novci za određene infrastrukturne radove.
Gospođo Dragutinović, ono što je frapantna činjenica, da ne grade domaće firme nego to uglavnom rade strane firme. Domaće retke, opet one koje su po volji određenih elita, uđu u mogućnost da mogu nešto da zarade.
Da opet ne bih parafrazirala, primera radi: rekonstruisanje Požeške ulice u Beogradu dobila je austrijska firma "Sviterski". Da idemo sledećom logikom, na koji način je ova austrijska firma je dobila posao i ko je za koji menadžerski procenat obećao ovoj firmi posao, dakle, to je taj princip odgovornosti.
Dalje, ono što je takođe vrlo značajno a tiče se, recimo, izgradnje mosta na Adi, koji je poveren austrijskoj firmi "Por", rekonstrukciju mosta Gazela, koja će koštati oko 50 miliona evra radi austrijski "Štrabak", dok je izgradnja mosta kod Beške, investicija vredna preko tri milijarde dinara, poverena austrijskoj kompaniji "Alpina".
Pazite, ovo je zaista tragikomična situacija. S jedne strane, kažete nam da pozajmljujemo sredstva kako bismo ulagali u privredno okruženje, kako bismo na neki način doprineli BDP, da udeo privatnog sektora bude, ukoliko sam dobro razumela u obrazloženju, do 2010. godine preko 60%. Objasnite kako?
Možda imate najbolju nameru, ali u određenim institucijama, to je sistem odgovornosti, postoje ljudi koji menadžerski razmišljaju, koji kažu da za posao vredan 50 miliona evra nameštanje oglasa košta toliko za njihove buđelare i to građani Srbije treba da znaju, da njih neko redovno potkrada i da zato domaće firme ne mogu da dobiju poslove, a ne obrazloženje, kakvo imamo prilike da čujemo, da naše firme po određenim standardima ne odgovaraju. Kako su mogle tolike godine da odgovaraju, a sada odjednom ne?
Srbiju su, gospođo Dragutinović, i pored vaše ogromne volje da dovedete stvari u normalu, upropastili menadžeri koji rade za strane kompanije, lobisti koji rade za briselsku administraciju, jer im je značajniji bio procenat, odnosno iznos na njihovim bankarski računima, nego život građana Srbije i to jedina istina.
Ono što smo imali prilike takođe u ovoj analizi da pročitamo, u Privrednoj komori Srbije, po rečima Gorana Rodića, izračunali su da država samo na ovim poslovima koje sam pomenula gubi oko 25 miliona evra. Hajde da preračunamo koliko finansijske podrške roditeljima sa decom može iz ovih sredstava da se da. Ko će da snosi odgovornost za ovo? Ili ćemo redovno da govorimo o jednoj te istoj stvari i da nas narod na ulicama pita – ko je odgovarao za tako nešto?
Ko odgovara, recimo, ako jednoj lobističkoj grupi okupljenoj oko tamo nekog senatora, koji je inače optužen za korupciju, da užasnu svotu novca i sklopi jako loš ugovor za državu Srbiju?
Kada smo zatražili tu vrstu ugovora za lobiranje, što naravno jeste legitiman čin i treba da se lobira za ovu državu, dobili smo odgovor da je to strogo poverljivo.
Zašto je to strogo poverljivo, šta se to krije od nas? Ne traže to poslanici sebe radi. Poslanici to traže zbog naroda.
Ako smo ovde svakodnevno pod lupom naroda, budite uvereni da ćemo vlast svakodnevno pod žešću lupu da stavljamo, dok ne bude prvi odgovarao.
Takođe, ono što bi građani Srbije trebalo da znaju jeste upravo taj ugovor o kojem smo govorili, a odnosi se na lobiranje za državu Srbiju, zaveden u Ministarstvu pravde pod brojem 5933. To je ugovor sa vlasnikom konsultantske kuće Milanom Petrovićem, glavnim sakupljačem novca Roda Blagojevića. Da vas podsetim, to je bivši guverner države Ilinois, koji je inače bio optužen za pokušaj prodaje senatorskog mesta koje pripada toj državi.
Ono što je ovde više nego evidentno jeste da nismo uspeli da dobijemo, nego se vrlo brzo stvar zataškala, a mi je opet vadimo na površinu, jeste o kakvom se zapravo ugovoru radi, zato što je država iz budžeta, od novca svih nas, dala izvanredna sredstva ovoj kući, a da mi pri tom ne znamo na koji način su ta sredstva utrošena i to ću vam sada reći. Dve glavne filijale za ovaj posao su, pored pomenute firme ilinojskog lobiste Milana Petrovića, još jedna firma „Ponit stratedžis“, koje zajedno Srbiju koštaju 145.000 dolara svakog meseca ili milion 740.000 dolara godišnje.
(Predsednik: Vreme.) Završavam rečenicu, hvala na upozorenju.
Preko ovih agencija, a tu su i druge firme, koje je nemoguće kao po običaju naći na internetu, ono što je takođe vrlo značajno jeste da je taj ugovor sa pomenutom firmom potpisala Tamara Stojčević, generalna sekretarka Vlade RS, 30. aprila ove godine.
Ono što je takođe vrlo značajno jeste da mi nikada nećemo saznati na šta se troše ovako značajna sredstva, jer nismo dobili ugovor na uvid. Ugovor je klasifikovan kao strogo poverljiv.
Priznaćete da u svetlu svetske ekonomske krize, odnosno meni na prvom mestu svetske finansijske krize, kada gledate da uštedite od svih ovih kategorija, pa tako i od porodica sa decom, ovo je vrlo značajna stavka o kojoj bi trebalo, kao i o izveštaju revizora, završavam misao, da se raspravlja baš ovde, a od vas kao odgovorne osobe i profesionalca zaista očekujem da inicirate pitanje odgovornosti za sve ovo o čemu sam govorila.