Dame i gospodo narodni poslanici, član 48. i odredba po kojoj Vlada može iz tekućih rezervi za poverene poslove, kada je u pitanju prihvaćeni statut Vojvodine, da prenosi sredstva bez ikakvog uvida niti javnosti, znači građana Srbije i ovog parlamenta. Vlada je dala sebi za pravo da prenosi sredstva onako kako ona smatra da treba za poverene poslove i stavljajući nas iz republičkog parlamenta u situaciju, nas poslanike, da nemamo uvid niti kolika su sredstva prenesena, niti zašto se ta sredstva troše, odnosno zašto je planirano da se troše. Mislim da je ovo krajnje neprimereno.
Imamo jednu situaciju da su lokalne samouprave iz unutrašnjosti Vojvodine i iz unutrašnjosti centralne Srbije i na neki način prevarene i tek će biti prevareni zahvaljujući ovom članu zakona, jer one imaju obavezu da za par hiljada zaposlenih smanje svoju administraciju, a mi smo u situaciji da Novi Sad dobija par hiljada novih radnih mesta koje, zahvaljujući ovom članu zakona, nećemo moći da identifikujemo.
Isto tako bićemo u situaciji da Beograd, koji je Novom Sadu dao tih par hiljada radnih mesta, neće za isto toliko, s obzirom da su povereni poslovi Novom Sadu, AP Vojvodini, neće za toliko da smanji broj radnih mesta u republičkoj administraciji, rekao bih u beogradskoj administraciji.
Smatram da za sve poslanike iz unutrašnjosti ovaj član zakona bi trebalo da bude neprihvatljiv, ako se već zalažete za transparentnost, valjda je elementarna stvar da znamo koliko AP Vojvodina novca troši. Valjda je elementarna stvar da imamo uvid koliko će to novih radnih mesta značiti i za koliko Republika, odnosno beogradska administracija treba da smanji svoje kapacitete.

Na član 49. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić. Da li neko želi reč? (Da.)

Gospođo ministar, naš cilj nije bio da vas nešto zaboli, nego da vas što više isprovociramo da prihvatite amandmane koji idu u korist građana Srbije, da se štedljivo odnosite prema budžetu Republike Srbije i da one pozicije koje smo mi naznačili, da se u njih usmeri što više sredstava.
Podneli smo amandman na član 49. gde stoji - zakon stupa na snagu sledećeg dana od dana objavljivanja, a mi insistiramo na tome da se ispoštuju odredbe Ustava gde kaže da zakoni i drugi propisi stupaju na snagu osam dana od dana objavljivanja.
Ovde ne postoji nijedan razlog. Da se radi o rebalansu budžeta, onda bi vi mogli da kažete, trebalo bi da stupi na snagu sledećeg dana od dana objavljivanja. Ovo je budžet za 2010. godinu, sledeća budžetska godina i moglo je od 1. januara ovaj zakon da stupi na snagu i da se primenjuje.
Gospođo predsedniče, malopre niste dozvolili, ali samo bih nekoliko reči uputio ministru Đeliću. Ponaša se kao dobra vila – eto, izdvojili smo toliko, to nije dovoljno itd. On se uvek tako ponaša. Kaže – to nije dovoljno, ali to je više nego što je nekad bilo.
On ovde kaže da je poljoprivreda u Srbiji ove godine imala suficit. Da, bio je suficit u izvozu, ali nije to zahvaljujući ovoj vladi. Ne kažem da je Vlada radila protiv, ali veoma je malo učinila u tom pravcu. To su najviše zaslužni naši vredni poljoprivredni proizvođači, seljaci ili paori u Vojvodini. Oni su to uradili, ali prema njima ova država odnosno ova vlada nije bila dobronaklona.
O tome voli Velimir Ilić da govori. On kaže i pošto su jabuke, i koliko je mleko i koliko je meso.
On je o tome govorio tako da ja o tim cenama neću da govorim. Ali, dobro znaju svi u Republici Srbiji kakav odnos Vlada ima prema poljoprivrednicima – 120 evra po hektaru subvencija za poljoprivrednu proizvodnju.
Gospodin Srboljub Živanović, kao vrsni poljoprivredni proizvođač, a uz to doktorant i magistar mašinskih nauka, odlično zna da je potrebno za zasejavanje pšenice po jednom hektaru 500 evra u startu, plus izdaci u proleće, to je 800 evra, a država daje subvenciju od 120 evra. Čini mi se da je to malo u odnosu na ono što bi poljoprivreda mogla da nam pruži.
Nemojte u „fijatizaciju“ Srbije. Hajmo u poljoprivredu. Tu je šansa. Tu je perspektiva.

Gospodin Kenan Hajdarević, ima još tri minuta. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovana gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, LDP smatra da je predlogom ovog budžeta za 2010. godinu Vlada propustila priliku da definiše jasnu politiku koja mlade treba da vidi kao resurs, odnosno Vlada Republike Srbije nije prepoznala potrebe mladih i samim tim nije ponudila neka dugoročna rešenja koja treba da reše sve one probleme sa kojima se mladi susreću.
Takođe, ekonomska politika koja treba da bude definisana Predlogom budžeta za 2010. godinu ne daje nam odgovore koje industrije će biti razvijane u narednom periodu, odnosno koji su to obrazovni profili neophodni da se definišu, kako nam se ne bi desilo ono što nam se dešavalo prošle godine, na primer, kada je preko 2.000 svršenih studenata i ljudi koji su završili fakultete otišlo odmah na zavod za zapošljavanje zato što ne postoji potreba za njihovim profilima na tržištu Republike Srbije.
Na kraju, iskoristiću priliku da podsetim predsednicu Skupštine na jedno pitanje koje sam postavio u decembru prošle godine, ponovio ga 25. maja 2009. godine, a ono govori o odnosu države odnosno državnih organa prema mladima, a to je pitanje vezano za mlade građane Republike Srbije sa područja opština Novi Pazar, Tutin, Sjenica, Prijepolje, Priboj, koji su završili Fakultet kriminalističkih nauka u Sarajevu, nostrifikovali svoju diplomu na Univerzitetu u Beogradu i dobili zvanje diplomiranog menadžera bezbednosti, a koji su u periodu od 2004. do 2008. godine pokušavali da se zaposle u Ministarstvu unutrašnjih poslova.
Svi njihovi pokušaji da se zaposle nisu uspeli, odnosno, njihove molbe ostajale su bez odgovora.
Ovaj problem je naročito urgentan, gospođo predsednice, ako se uzme u obzir jedna činjenica, a to je da većina njih sledeće godine pune 30 godina starosti, odnosno, to je gornja starosna granica po kojoj, po Zakonu o policiji, oni mogu da se zaposle u policiji.
Molim vas da iskoristite vaš autoritet kako bih konačno dobio odgovor na to poslaničko pitanje koje sam već dva puta postavljao.

Gospođa Lidija Dimitrijević, takođe tri minuta.

Gospodo poslanici, posle usvajanja ovog predloga zakona o budžetu za 2010. godinu i njegovim stupanjem na snagu, građani Srbije biće zaduženiji. Imaćemo i dalje glomazni državni aparat, bez obzira na velika otpuštanja koja će krenuti od 1. januara 2010. godine, iako je planirano da se tim otkazima administracija učini navodno efikasnijom.
Penzionerima će biti zamrznute penzije, bez obzira na inflaciju u ovoj godini, štedeće se na naknadama porodiljama, iznosi transfera gradovima i opštinama biće toliki da ozbiljno dovode u pitanje njihovo funkcionisanje, imaćemo i dalje astronomski broj paralelnih državnih organa, uglavnom agencija, i dalje će biti visoki iznosi sredstava opredeljeni za budžetske korisnike, za usluge po ugovoru, specijalizovane usluge itd. Predlog SRS je bio da tu ostvarite uštede kako biste omogućili veći iznos subvencija poljoprivredi i privredi.
Mi smo dali konkretne predloge, vi ih niste prihvatili. Štetu trpe svi građani. Zaista ne znam da li će narodni poslanici koji budu prilikom glasanja pritisnuli taster ''za'' nakon toga biti mirne savesti? Godine ekonomske krize su teške. Svesno ili nesvesno, vi ih činite još težim.

Reč ima ministarka, gospođa Diana Dragutinović. Izvolite.
Izvinjavam se, gospodin Čolaković ima kompletno vreme.

Poštovana predsednice, predsedništvo, poštovana ministarko i predstavnici Vlade, uvaženi narodni poslanici, osećam potrebu da nešto kažem, s obzirom da nisam bio dva dana zbog drugih obaveza, a mnogo sam toga pročitao.
PUPS i naša poslanička grupa smatra da je budžet uravnotežen i to iz dva razloga koji pišu u budžetu i treći je razlog o kojem se ne govori u budžetu. Prvi je ekonomski i razvojni, i to ne može niko da porekne. Drugo je socijalno opravdano.
Mislim da je on u ovom trenutku pravičniji nego oni koji su u poslednjih 10 godina donošeni. Tu komponentu u ovom trenutku moraju imati u vidu. Rast BDP-a 1,5% je, po našoj proceni, realan i to svi treba da znamo da zavisi od nas, a ne od drugih.
Takođe mislim da su procene rasta BDP-a u narednih dve godine, u 2011. i 2012. takođe realni. Ja sam u tom pogledu optimista.
Nešto u vezi sa onim delom koji se tiče penzije. Nivo iz oktobra 2008. godine ne zadovoljava penzionere i to je tačno i u potpunosti se slažem sa poslaničkim grupama koje su uputile tu kritiku vezano za zamrzavanje penzija, ali isto tako nam je nerazumno kako je takav raskorak između poslaničkih grupa. Jedni tvrde da je nepravedno zamrzavanje penzija, a drugi traže smanjenje penzija.
Lično mislim da je ovo dvogodišnje zamrzavanje penzija cena koju plaćaju penzioneri zbog ekonomske i finansijske krize. U tom pogledu smatram da su penzioneri dali svoj doprinos prevazilaženju ekonomske i finansijske krize. Ne samo sada, nego u poslednjih 20 godina.
Mi znamo da je urušavanje penzijskog sistema počelo 1992, pa 1996, pa smo stigli na 2001, 2003. godinu i konačno 2005. godinu, kada su zakoni donošeni. Mi nećemo pristati, i mislim da je to jasno, na smanjenje penzija. Naš stav je tu jasan i on nije ucenjivački, kao što je ovde neko to govorio. Mi smo ušli čistih računa u vladajuću koaliciju 2008. godine, gde smo precizirali, i to je vladajuća koalicija prihvatila, pored četiri osnovna principa koja su ponuđena, da bude i peti princip – socijalna pravda. Dokle god Vlada ispunjava i poštuje te principe, mi ćemo joj davati podršku.
Neka se traže rezerve i na nekim drugim stranama. Nešto je gospodin Đelić govorio o javnim nabavkama. Mi smatramo, iz mnogih istraživanja koja smo i mi vršili, da su tu najveće rezerve, da se kreću i preko milijardu evra. Isto tako mislimo da treba nastaviti sa daljom racionalizacijom državnih ustanova i institucija. Ne mislimo samo na agencije i ove druge organe nego mnogo dublje.
Drugo, postavlja se pitanje koje penzije treba smanjivati. Da li one koje su u visini 11.000, odnosno najniže penzije i niže, a preko 500.000 penzionera te penzije primaju, ili onih koji primaju prosečnu penziju i nižu od nje od 19.500 dinara, a njih ima preko 900.000? Koje su to penzije koje mogu izdržati bilo kakvo smanjivanje?
Mi insistiramo na tome da se od toga ne može živeti, ali druge mere državnih organa i državnih jedinica, kao što su lokalne samouprave, opštine, gradovi, pokrajine treba da to pitanje stave na dnevni red i da vide kako svoje građane mogu ispoštovati, kako se tim građanima može omogućiti bolji život.
Moram da kažem ovde da su ti ljudi, tih milion ljudi, dali sve što su mogli dati za ovu državu, za izgradnju ove države. Dali su sve, pa dali su i stvorili one koji sada traže smanjenje njihovih penzija. Zbog toga mi ne možemo pristati na ovakav odnos koji se ovde traži i ističe. Njih je više od polovine. Upravo ovih najugroženijih.
Treće, nešto o debati koja je bila ovde na račun nas pet poslanika. Takav način i takav odnos je neprihvatljiv, niti je poslanički, niti je demokratski, niti se može tako osporavati bilo čiji izbor na funkciju narodnog poslanika. Pogotovo nije to primereno mladim ljudima da se odnose tako prema svojim starijim kolegama, odnosno prema svojim roditeljima.
Mi smo koalicija SPS-PUPS-JS, sa osvojenih 20 mandata, sa preko 332.000 glasača. Kakva je to interesna grupa? Ko može da kaže da je to interesna grupa? Čime smo mi to zaslužili da se tako nazivamo? Moram da kažem da mi imamo i veliki broj mladih ljudi koji je pristao uz našu partiju.
Mi ćemo vam poslati te mlade ljude, sa njima da razgovarate, jer ste najavili da želite da razgovarate na liniji mladih i starih. Kaže - nemamo podršku vaših roditelja. Imamo podršku roditelja svih. Mi imamo podršku svojih mladih, svoje dece i svojih unučadi. Lično kažem da imam punu podršku svih mojih mladih i starih, a među njima je 90% mladih.
Kažete da je to vaša politika. Mi vam to ne osporavamo, ali ja vas molim da ne osporavate ljudima našu partiju, ni našeg predsednika, ni naše narodne poslanike. Osporavate nas za devedesete godine. Lično ja, a i poslanici nisu iz te priče. Nisu oni iz priče od 2000. do 2008. godine, to treba da znate. Mi smo iz priče od 11. juna 2008. godine, jer sve što radimo, odgovaraćemo pred svojim biračima, pred svojom državom i svojim narodom.
Da kažem i to, u toj grupaciji su dva-tri istaknuta bivša funkcionera, dva potpredsednika Vlade i predsednik Narodne skupštine. Iz perioda kada je privatizacija ove države imala najsramnije dane, te posledice morate prihvatiti kao odgovornost sada, to što se dešava i na prugama, i na putevima i na ulicama. To ne možete prebaciti na pleća onih ljudi koji su otišli u penziju devedesetih ili onih ljudi koji nisu učestvovali u tome.
Godine 2001. i 2003. promenjen je Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranja. Tada su ukinuta mnoga stečena prava penzionera koja su bila zaslužena. Od svega toga što je urađeno, penzioneri nisu imali nikakve koristi i u tome nisu učestvovali. Zbog toga ih ne treba kriviti.
Na kraju, osporavate da se nešto radi u vezi sa reformom penzijskog i invalidskog osiguranja. Ne treba da vas uveravam, tu je i gospođa ministarka, tu su i drugi predstavnici Vlade i mogu o tome da kažu šta se radi, imaju informaciju. Pripremljeno je dosta toga, ali mi imamo tri principa od kojih ne bi trebalo da odustane niko i koje treba svako da ispoštuje.
Prvo – da se izgradi sistem penzijskog i invalidskog osiguranja koji će biti ekonomski održiv i tu nema ništa sporno. Ali, mi insistiramo i na socijalnoj pravičnosti, zbog onih koji su dali svoj život i zbog onih koji su gradili ovu zemlju.
Drugo – insistiramo da se već stečena prava penzionera ne umanjuju.
Treće – insistiramo na tome da budući penzioneri koji dolaze za nama ne budu oštećeni u pravima koja imaju sadašnji penzioneri. To su tri osnovna principa na kojima mi insistiramo i u tom pogledu je pripremljen tekst ili nacrt ili prednacrt ili neka rešenja u vezi sa Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju.
Ono na šta treba ukazati jeste da treba obratiti pažnju na greške koje su bile u zakonima i devedesetih i 2000. godine i sada. Prvi je oko beneficiranog radnog staža, gde je bilo propusta i slabosti i to treba da se ispravi. Takođe, kada je u pitanju donja starosna granica odlaska u penziju i treće, kada su u pitanju invalidske penzije, tu nije ništa sporno.
Ono na šta mi bar sada ne možemo pristati, a mislim da i nećemo, da naše prelepe dame budu izjednačene sa nama muškarcima u pogledu odlaska u penziju, bilo to po godinama starosti ili po godinama staža, bar u uslovima u kojima mi danas živimo one to ne zaslužuju i ne mogu da izdrže.
Na kraju, uvodi se centralni registar koji će obezbediti evidentiranje svih poslodavaca i svih zaposlenih, makar radio i dva dana ili pet dana i neće onda doći do ovoga do čega smo došli sada, da 150 milijardi neko duguje Fondu penzijskog i invalidskog osiguranja. Nemojte kriviti tog penzionera da su oni krivi.
Treća stvar, tu bi se složili sa mnogim diskutantima, da službu penzijskog i invalidskog osiguranja treba racionalizovati i treba je osposobiti da može da radi svoj posao. Iz ovih i drugih razloga poslanička grupa PUPS će dati glas za ovakav budžet.

Zahvaljujem, gospodine Čolakoviću.
Gospodin Kenan Hajdarević, replika.